Slobodarsko obrazovanje – feministička i anarhistička perspektiva

Anarhizam kao politička filozofija i aktivistička tradicija neraskidivo povezana sa pojmom slobode, pojmom subjektiviteta u pobuni protiv autoriteta, s doživljajem pravde i čovečnosti, ima dugu i snažnu tradiciju. Uprkos uticaju koji su anarhističke vrednosti imale na razvoj različitih teorija (feminizam, poststrukturalizam, postkolonijalne teorije i razne radikalne emancipatorske i levičarske politike koje referiraju na anarhističke teorije), kao i na razvoj raznih formi levičarskog, slobodarskog, vanpartijskog političkog aktivizma, anarhisti unutar svojih udruženja i asocijacija nisu uspeli da postignu trajniji konsenzus u vezi sa nekoliko pitanja: koje su anarhističke vrednosti, kakav je odnos prema ideologijama, koje taktike bi dovele do anarhističkog društva? Zato većina anarhista, a naročito anarhistkinja, nisu priznati u pogledu naučnog i društvenog doprinosa ili su izgubljeni u hodnicima istorijskog sećanja.

Katarina Bogdanović je bila članica anarhističkog pokreta (studentskog Udruženja komunista i anarhista) u kratkom vremenskom periodu, tokom studiranja u Parizu krajem 1912. i početkom 1913. godine, u svojim kasnim dvadesetim godinama. Ovo francusko anarhističko udruženje je ugašeno 1914. godine. Međutim, i da nije ugašeno, posle povratka u Srbiju, njen otvoren anarhistički angažman ne bi bio moguć. Začeci anarhističkog pokreta u Srbiji su ugušeni tokom balkanskih ratova, do početka Prvog svetskog rata, pa se između dva rata većina anarhističkog delovanja na prostoru Jugoslavije odvijala van zemlje. Anarhistička praksa u Srbiji ostala je ograničena na pojedinačne izdavačke poduhvate i individualni angažman, a vidljivije se ispoljavala učešćem u Španskom građanskom ratu na strani anarhističkih, odnosno anarhosindikalističkih jedinica.

Feminističke i anarhističke stavove Katarina Bogdanović formira u ranoj mladosti. O potrebi dekonstruisanja autoriteta moći ona govori u dnevničkim beleškama još u vreme kada je bila dvadesetogodišnjakinja. Tokom života u Tuzli 1905. godine ona sebe doživljava kao neprilagodljivu: „Jer u društvu treba činiti velike ustupke za koje sam ja savršeno nesposobna.“[1] Zbog ateizma i etiketa čudakinje i anarhistkinje, imala je sukobe sa roditeljima i trpela je podozrivost i osudu okoline.

U njenim dnevničkim zapisima ogleda se jaka individualnost i kompleksnost duha, nalik „duhu pobune“ Eme Goldman. U svojim dnevničkim zapisima i tekstovima (rasutim po raznorodnim časopisima: Srpskom književnom glasniku, Prosvetnom glasniku, Našoj stvarnosti, Ženskom pokretu, Letopisu Matice srpske, zagrebačkom Srbobranu, Ženskom svijetu, Jugoslovenskoj ženi, briselskom International Bulletin i drugim domaćim i stranim časopisima) ostavila je svedočanstva koja ukazuju na to da je stalno preispitivala postojeće društveno stanje i odnose, zalažući se protiv hijerarhijskog i po inerciji proglašenog autoriteta: patrijarhata, obrazovnih institucija, političkih institucija, institucija crkve i braka. Nije pristajala na društveno dodeljene uloge, na autoritarnost po osnovu društvenog položaja ili dogme. Zalagala se za autoritet na osnovu kreativnosti, stručnosti, znanja i humanosti. Ipak, nije bila pobornica radikalne emancipatorske politike: nije usmeravala pažnju na potrebu zalaganja za prava radnika/radnica (odnosno radničku klasu), niti je ukazivala na postojeće socijalne (klasne) nejednakosti. Iako nije uspela da prevaziđe put od teorije do aktivizma, doktrina nenasilja i pozitivnog otpora, odbacivanja sistema i prakse vlasti, te radikalna kritika upotrebe nelegitimnog autoriteta i moći, karakteristične za poziciju klasičnog anarhizma, obeležile su ceo njen život. Sumirajući svoj život u poznoj starosti, kao parametar uspeha u prvi plan ističe mogućnost ostvarivanja slobode, a nju svaka osoba može da ostvari tek suočavanjem sa raznim ograničenjima i traženjem sopstvenog puta za njihovo nadilaženje.

Katarina Bogdanović je još u svojoj dvadesetoj godini izdvojila samosvesnost i autonomiju ličnosti kao ključnu vrednost i životni poziv intelektualca: „Po svojoj volji živeti, to je pravi život, a sve drugo samo je natezanje i usiljavanje“ (u dnevničkim zapisima iz 28. avgusta 1906).[2] Katarina Bogdanović pred kraj života sa žaljenjem konstatuje da su joj životni kompromisi koje je pravila tokom radne karijere birokratizovali život, iskrivili njen autentični identitet i suzili slobodarski duh i slobodu stvaranja:

Kada bi mi se nekim čudom dalo da još jednom proživim svoj život, pristala bih na to da samo pod uslovom da se iz njega izostavi moja direktorska služba. Ona me je odvojila od Srpskog književnog glasnika, od prijatelja koji su se oko njega okupljali, od pisanja i čitanja, i za čitav niz godina me primorala da svoj inače probirljiv mozak kljukam kojekakvim glupostima.[3]

O tome svedoče i pretposlednje dnevničke beleške koje su ostale sačuvane (od 20. avgusta 1957): „Mnogo žalim što nikako ne mogu da pronađem onu crvenu kartu koju sam dobila u Parizu kao član studentskog udruženja socijalista i anarhista. Znači da sam je dobro sakrila za vreme okupacije, kada sam očekivala premetačinu.“[4]

Protivnica postojećeg obrazovnog procesa

Ne samo svojim teorijskim radom, već i kao profesorka, a naročito kao liberalno nastrojena direktorka kragujevačke Ženske gimnazije, Katarina Bogdanović dokazuje da je ličnim aktivizmom svoj životni poziv pretvorila u putokaz za sadržajan, dosledan i svrsishodan život. U svojim memoarima, kao i u tekstovima objavljenim u stručnim časopisima, Katarina Bogdanović, pod dominantnim uticajem Ž. Ž. Rusoa, kritikuje pravac u obrazovanju koji počiva na sholastičkoj filozofiji, kojim se guše dečji prirodni potencijali i sposobnosti, a nameću dogmatska, suvišna i beskorisna znanja. Naglasak vaspitno-obrazovnog procesa stavlja na slobodno obrazovanje čiji je cilj individualni razvoj i razvoj autentičnih ličnosti; zauzimala se za individualni pristup učeniku/ci i primenu što raznovrsnijih vaspitno-nastavnih metoda, a posebno za veću ulogu književnosti i pismenih zadataka. U tom cilju, Katarina Bogdanović ukazuje na neophodnost prosvetnih reformi, prvenstveno u oblasti srednjoškolskog obrazovanja.

Posle Prvog svetskog rata, u vreme kada je radila kao profesorka u Beogradskoj ženskoj gimnaziji, učestvuje u raspravi pokrenutoj u Hrvatskoj njivi na temu školske reforme. Objavljuje prilog „Đačke ocene u srednjoj školi“, kao i nekoliko pedagoških izveštaja o omladinskoj lektiri, pismenim zadacima iz srpskog jezika u višim razredima srednje škole, o načinu predavanja istorije književnosti (Jugoslavenska njiva,[5] 1919, Glasnik Profesorskoga društva, 1921[6]) i dr. U Prosvetnom glasniku iz 1920. objavila je, u tri nastavka, autorizovano predavanje održano u Društvu za Srpski Jezik i Književnost pod naslovom „Pismeni zadaci iz srpskog jezika u višim razredima srednje škole“.[7] U ovoj obimnoj analizi „izbora teme, zadavanju, ispravljanju i domaćim zadacima“ ona konstatuje da je „nastava apstraktna, suvoparna i nepotpuna, a da mi (nastavnici) suviše često zadajemo razvijanje tuđih misli, tako da se zadatak iz srpskog jezika javlja u znaku tumačenja poslovica, izreka i stihova nekolicine poznatijih pesnika, koji su stalno, bez izmene, kod nas na dnevnom redu”. Katarina Bogdanović upućuje na „drugi, moderniji (pravac u izboru i obradi teme), stvoren na zapadu, sa zahtevima da se pismena nastava bazira jedino na opažanju i kopiranju onoga što ulazi kroz čula.“ U nastavku, navodi primer nastave maternjeg jezika u francuskim školama (zagovarajući francuska pedagoška iskustava, ona preporučuje literaturu Žila Pajoa) u kojima se nastoji da se nastava približi životu i popuni „osetne praznine u najosnovnijim pojmovima iz psihologije, sociologije i morala“.[8]

U desetom broju Prosvetnog glasnika iz 1921. u tekstu „O predlozima za reformu srednje škole”, Katarina Bogdanović kritikuje predlog Prosvetnog odbora o uvođenju predmeta Nauka o državnom uređenju za đake osmog razreda osnovne škole, jer se „lako može upasti u suvo i nametljivo moralisanje o građanskim dužnostima prema kralju i otadžbini”.[9] Umesto toga, ona predlaže uvođenje predmeta Osnovi nauke o državi i društvu:

Nastavnik bi, pod tim nazivom, izlagao istoriju raznih oblika države i društva; govorio bi o pojmu zakona, slobode, dužnosti i društvene pravde; prikazivao bi razne načine proizvodnje, podele i potrošnje materijalnih dobara; predstavio bi rad kao ekonomsku vrednost i razne vrste ekonomskih ustanova i udruženja; a završio bi predavanjem o solidarnosti i važnijim teorijama o međusobnim odnosima pojedinaca i društva.[10]

Katarina Bogdanović se uključuje i u raspravu na temu đačke samouprave, pokrenutu u Prosvetnom glasniku iz 1920. i 1921. godine. U duhu reformisanja nastave i smanjivanja birokratizacije, ona se zalaže za uvođenje đačke samouprave u proces nastave, koja bi, u skladu s principima tadašnje moderne pedagogije, imala za cilj praktičnu primenu znanja stečenih iz školskih predmeta.

Radi praktične primene znanja trebalo bi uvesti još i đačku samoupravu po amerikanskom tipu. Do duše, naši zvanični pedagoški faktori naklonjeni su tome da u samoupravnoj đačkoj organizaciji vide neku vrstu školske anarhije i uzurpacije starešinske vlasti; ali ljudima bez predrasuda nimalo to ne smeta da đačku samouporavu označe kao najbolji način pripremanja omladine za buduće funkcije u državi i društvu.[11]

U svojim radovima razvijala je, uslovno rečeno, „pedagošku utopiju“, u okviru koje se zalagala za ukidanje sistema ocenjivanja đaka i za slobodarsko obrazovanje u čijem je središtu rad pojedinca na sebi. U Hrvatskoj njivi (nepoznate godine):

Ja verujem da bi se time znatno izmenio mentalitet naših đaka, i oni bi tek onda mogli shvatiti da se ne uči za školu nego za život, dok danas, i pored svih naših ponavljanja te već banalne fraze, oni svi bez razlike osećaju da uče za ocenu, i samo za ocenu.[12]

Ustrojstvo obrazovnog sistema ne deluje u pravcu razvoja kreativnosti, već nagrađivanjem poslušnosti deluje u pravcu prihvatanja autoriteta, a ocenama se nagrađuju nesamostalnost, neoriginalnost i tačna interpretacija. Kritikom redukcionističkog pojma uspešnosti u obrazovnom procesu, koja se svodi na uspešnost kroz sistem ocenjivanja, Katarina Bogdanović je anticipirala epistemologiju koja uključuje društvenu uslovljenost znanja (klasnu, rodnu, etničku i dr.), kao i feministički pristup koji analizu školskih rezultata sagledava u kontekstu mreže kulturnih, ekonomskih i političkih odnosa u kojima se formiraju rodni identiteti. Zalaganje za ukidanje sistema ocenjivanja istovremeno znači zalaganje protiv vladine kontrole u sistemu obrazovanja, jer kao što ne postoji neutralno znanje, tako ne postoji ni objektivno ocenjivanje, već se njime, u krajnjoj liniji, selektuje i vrednuje sistem prisile (moć jednih nad drugima) i društveni kontekst. Ovaj zaključak vodi do teze da su nauka i znanje društveno oblikovani iz centara moći, te da oni oblikuju sve segmente društva (ekonomski, pravni, religijska uverenja i druge segmente u koje spadaju i rodni stereotipi i seksistički obrasci), a obrazovni sistem je jedan od kanala kojim se perpetuira diskriminatorni i mizogini diskurs znanja.

Protivnica patrijarhata

Katarina Bogdanović, kao i većina njenih savremenica istomišljenica, pripada feministkinjama takozvanog prvog talasa, koje su se prevashodno zalagale za pravo žena na političku i pravnu jednakost. U svojim memoarima zapisala je:

Međutim, žena je već na putu da izvojuje sebi punu ravnopravnost. Žena koja radi sve što i čovek, i isto tako dobro kao čovek, to više nije san daleke budućnosti, nego je tu, pred nama, i ničija volja ili samovolja ne može je potisnuti sa pozicija koje je osvojila svojim sposobnostima i spremom. Žena će istom energijom prodreti i na biralište. (…) Kao i ostale pozicije, žena će osvojiti i svoja prava bez obzira da li to neko želi ili ne.[13]

Premda nije ulazila u otvorene sukobe ili polemike s drugima, bilo političkim bilo ličnim neprijateljima, Katarina Bogdanović nije bila pošteđena diskreditacije i neprijatnosti od strane okoline zbog stavova koji su se kosili sa okoštalim patrijarhalnim vrednostima. Kada se 1935. godine u kragujevačkom listu Orač – list za odbranu radnog naroda, u broju 23, razvila polemika na temu „žena i njena prava“, najpre je objavljen tekst pod nazivom „Kako žive naše seljanke“ sa podnaslovima: „Više se pazi krava pri teljenju nego seljanka pri porođaju“, „Seljanka nije svesna veličine svoje nesreće“ i „Sve radne žene treba da se združe sa radnim ljudima“. U narednom broju je objavljen komentar jedne učenice rasprave u kojem, između ostalog, piše:

Novi naraštaji treba da nastoje da se žena malo više uzdigne, da se na njeno vaspitanje obrati veća pažnja, da joj se daju veća prava i slobode, jer samo u tom slučaju, ona će moći slobodno da razvije i slobodno izražava svoju moć, svoju sposobnost. Samo tako ona će postati još korisnija društvu, a naročito siromašnom i malom čoveku.[14]

U ovu polemiku se uključila i osoba potpisana pseudonimom „intelektualka“ (sudeći po jednoj istovetnoj rečenici koja se nalazi i u njenim memoarima, očito je to bila Katarina Bogdanović), dajući sledeći komentar:

Kao glavni razlog protiv izvođenja žene na birališta navodi se 'njena neobaveštenost i neizvežbanost u političkoj praksi.' Bez partijskih tradicija i bez političkih predrasuda, naša žena unela bi u politiku više načelnosti i poštenja, što je svakako bolje nego ta toliko sticana politička umešnost naših ljudi, stečena u bezobzirnim agitacijama na biralištu. Kao i ostale pozicije, žena će osvojiti i svoja prava bez obzira da li to neko želi ili ne.[15]

Uredništvo kragujevačkog lista Orač, po mišljenju Milana Nikolića, biografa Katarine Bogdanović, zabranilo je objavljivanje njenog teksta „Ženska politička prava“ (nije utvrđena tačna godina pisanja teksta, ali se pretpostavlja da je napisan kao reakcija na ovu polemiku).[16]

Protivnica crkve

Zalaganje Katarine Bogdanović za duhovnu i političku autonomiju, odnosno za osvajanje individualnih i političkih sloboda, koincidira sa sekularnošću uspostavljenom na temeljima evropske tradicije razvoja građanskog društva. Njen ateizam nije bio proizvod jačanja službenog ateizma Sovjetskog saveza i širenja marksističke misli u predratnom periodu, poput ateizma intelektualaca njenog doba. Još kao dvadesetogodišnjakinja, Katarina Bogdanović je zabeležila u svom dnevniku (15. aprila 1905. godine) lični stav koji ukazuje na nužnost premeštanja verskog uverenja iz javnosti u sferu ličnog, intimnog; na slobodu veroispovesti kao jedno od temeljnih ljudskih prava, ali i demokratsko i pluralističko načelo moderne države i njenog pravnog poretka: „… jer šta se mene tiče i Veliki petak i Uskrs? Ako mi se prohte, možda ću na Uskrs i štrikati. Za mene ne postoji ni bog, a kamoli njegovi sveci.“[17] Kao i mnogi teoretičari i teoretičarke 19. veka, i ona je bila skeptična prema instituciji crkve koja, u simbiozi s državom, porobljava čoveka. Katarina Bogdanović ukazuje na neophodnost postojanja sekularnih institucija, posebno na odvajanje crkve od obrazovnih institucija: „Već i zato mrzim učiteljsko zvanje što me ono silom primorava na vršenje verskih obreda, a ja već tri godine nemam vere.“[18] Ona ne osporava ulogu i značaj religije, bilo na individualnom bilo na društvenom nivou, ali se oslanja na prosvetiteljsku tradiciju i anticipira načelno opadanje značaja religije. Drugi deo života provela je u sekularnoj državi, pa ove teme više nisu bile u fokusu njenog interesovanja.

Protivnica institucionalnih formi politike

Katarinu Bogdanović nije zanimala politika na način na koji je u njeno vreme bila definisana, a kako je i danas dominantno definisana – kao partijska politika i borba za vlast. Ona nije bila politična u smislu sprovođenja partijskog programa i ideologije, ali jeste u smislu društvenog aktivizma i potrebe svakog pojedinca da promišlja sebe u društvenom kontekstu, u cilju emancipacije sveta u kom živi.[19]

U raznim periodima života, Katarina Bogdanović je ispoljavala prezir prema ljudima na vlasti („da se uzdigne nad našom razbijenom i pometenom sredinom, gde ima toliko malih ljudi na velikom poslu, i gde se najviše čuju i vide oni koji najmanje vrede“[20]) i nepoverenje u političke elite i političke partije. Negativno se odnosila prema politici kao borbi za vlast i njenom odvajanju od etike, što je i zapisala 11. novembra 1924:

Politika, međutim, znači za naš svet isto što i partija, i čim ko otvori usta da govori i politici, odmah će zapitati: u ime koje partije? Politika, dalje, znači još i borbu za vlast pomoću partije, i zato se svi bune čim je vide u programu jednog novog pokreta.[21]

U dnevničkim zapisima od 24. oktobra 1941. Katarina Bogdanović beleži: „Sudeći po svemu što se sada čini po celom svetu, politika je najodvratnija i najveća nesreća za čovečanstvo. Politika dovodi ljude u iskušenje da budu kukavice, podlaci, potkazivači. Da li će ikada neko uspeti da depolitizira čovečanstvo?“[22]

U političkom smislu bila je bliska levici („ja sam penzionisana kao levičar“[23]), ali se nije uključila u Komunistički pokret, najverovatnije usled neslaganja sa autoritarnim i centralističkim političkim praksama koje je ta ideologija sprovodila. Pravo je čudo kako se u postrevolucionarnoj Jugoslaviji oduprela pritisku učlanjivanja u Komunističku partiju, iako je bila na visokoj javnoj funkciji direktorke gimnazije. Uostalom, ni u jednoj organizaciji čvrste hijerarhijske strukture (Društvo za prosvećivanje žene i zaštitu njenih prava, AFŽ), nije se snalazila ili nije želela da se snađe, pa se nije dugo zadržala u njima.

Tokom života, Katarina Bogdanović je imala priliku da iskusi autoritarnu vlast (parlamentarnu monarhiju), ratni vihor Drugog svetskog rata, žar revolucije, postrevolucionarni period (koji je, po Hegelu, jedina mogućnost za spas ideje univerzalizma i ostvarivanje slobode pojedinca unutar države), kao i „crveni“ teror, a svi ti sistemi su se zasnivali na postojanju hijerarhijski nadređenog aparata koji određuje i nameće obrasce ponašanja. Tokom svih tih društvenih promena ona je pokušavala da „bez ideologije“ posmatra svet, pa tako čak ni marksizam nije videla kao svoju ideologiju, pogotovu ne u posleratno vreme kada je on bio totalitarna ideologija.

Protivnica institucije (buržoaskog, monogamnog) braka

Katarina Bogdanović kritikuje instituciju braka postavljenu kao osnovni društveno prihvatljiv smisao i cilj ženinog života, koji nije nužno povezan s ljubavlju, već prvenstveno s pragmatičnim razlozima. Nasuprot tome, Katarina Bogdanović, za svoje vreme vrlo smelo, u Srpskom književnom glasniku iz 1924. godine, zastupa pravo na slobodnu ljubav:

Pošto danas ima ogroman broj rđavih, iako propisano sklopljenih brakova bez porodice, to bi, prema izlaganjima u ovoj knjizi, sasvim lepo mogla da se zamisli i jedna čestita porodica u budućnosti bez konvencionalnog braka. No to će biti onda kada svaki za sebe bude mogao kazati kao Renan: 'Moja savest i moje srce su mi dovoljni'.[24]

Ličnom odlukom da ostane neudata, bez dece, Katarina Bogdanović kao da je demonstrirala čin otpora zadatom (ženskom) identitetu. Iako je cenila ljubav, dosledno je odbacila formalni brak. Udatu ženu je smatrala okovanim robom, a takva pozicija nikako nije mogla da se uskladi sa njenim insistiranjem na slobodnoj volji i dobrovoljnosti kao temeljnim anarhističkim postulatima:

Uostalom, ja mislim da mi je ovako ipak bolje nego da sam se udala za Jovu Maksimovića ili za Čavića, ili čak za onog zvekana Markovića koji je bio moj prvi prosilac. Bolje nego i za Veljka Čubrilovića koji me je voleo i bio sav srećan uza me, a ja njega sve većma odbijala što je on pokazivao više pažnje prema meni. Da sam se udala, imala bih danas već troje ili četvoro dece i ne bih videla ni Pariz, ni London, ni Rim, niti bih naučila koji strani jezik. Nešto mora da se prinese na žrtvu, da bi se imao plus ma u kom smislu na drugoj strani.[25]

Po ugledu na feministkinje i anarhistkinje čije je knjige proučavala (Aleksandru Kolontaj, Elen Kej i druge), Katarina Bogdanović implicitno smatra da brak nije prirodna tvorevina koja se bazira na emocijama i ljubavi, već da je nastao u određenom istorijskom trenutku i da ima veze s društveno-ekonomskim odnosima (po Engelsu, sa privatnim vlasništvom, nasleđivanjem…). U prikazu „Dve knjige o seksualnom problemu“ o knjizi Ota Vajningera, objavljenom 1924. u Srpskom književnom glasniku, Katarina Bogdanović, pored kritike Vajningera kao seksiste, odnosno „kao pisca koji ne trpi žene i o mnogo čemu jednostrano i nastrano misli i kome je malo stalo da bude dosledan“,[26] brani svoju tezu o slobodnoj ljubavi, koju Vajninger ocenjuje kao „polnu anarhiju i da su njene pristalice samo komunisti i razvratnici svih društvenih klasa. (…) Slobodna ljubav kako je ovde protumačena nije to ni blizu, naprotiv, izgleda kao jedan znatno viši moralni stupanj u poređenju sa današnjim stanjem…“.[27] Katarina Bogdanović staje u odbranu stavova Elen Kej, švedske feministkinje i pedagoškinje, koja je zagovarala radikalne stavove o slobodnoj ljubavi, i predviđa da će se oni sprovoditi i u praksi, „a dotle još treba da se čeka“.[28]

Zaključak

Životna priča Katarine Bogdanović je priča o samoći, priča o (ne)pomirljivom rascepu između takozvane autsajderske i insajderske pozicije. Živeći u patrijarhalnom društvu ona je po svojoj rodnoj, kao i klasnoj pripadnosti, bila autsajderka u kulturološkom i civilizacijskom smislu, u permanentno društveno inferiornom položaju u odnosu na muškarce i na više društvene slojeve. U mladosti neshvaćena od porodice, a zbog razlika u mišljenju mnogo puta odbačena od prijatelja, njen životni put predstavljao je stalno traganje i prevazilaženje onoga što bi se danas imenovalo kao „sistemske inhibicije“ (Marina Blagojević Hjuson, 2015). Snaga volje, rad i upornost, kao osnovne životne strategije, dovele su je do pozicije profesionalno uspešne žene, koja ima društvenu moć i donosi odluke.

Od ranog detinjstva do pozne starosti, Katarina Bogdanović je bila samostalna i samosvesna ličnost, kosmopolitkinja, formirana na prosvetiteljskim idejama poput demokratizacije kulture, filozofske kritike stvarnosti, usmerenosti na moralna i politička pitanja, ključne uloge nauke u oslobađanju čoveka iz mraka neznanja, verske tolerancije... Iz prosvetiteljskih ideja jednakosti i slobode individue crpila je inspiraciju za svoj feministički i anarhistički, teorijski i aktivistički angažman. U profesionalnom smislu, Katarina Bogdanović se uzdigla na lestvici društvene hijerarhije kada je postala jedna od dve prve direktorke srednjih škola, čime je ostvarila ugled i relativan uticaj, ali ne i materijalno bogatstvo (jedan od najbitnijih društvenih resursa u datom društvu, koji se, po pravilu, nalazi „s muške strane“). Od profesije je prvenstveno očekivala da bude sredstvo njene samoaktuealizicije.[29] Na kraju života, odbacuje životni uspeh meren „muškim kriterijumima“, koji se manifestuju u javnoj sferi (moć, ugled), i kaje se što ju je taj put delimično odvratio od mogućnosti samoaktuelizacije u kreativnom i stvaralačkom radu, kao i kontroli nad vlastitim životom, što bi sve spadalo u „ženske kriterijume“ postizanja subjektivnog osećaja sreće.

Opus štampanih dela Katarine Bogdanović nije obiman (za sebe je govorila da je „pisac bez dela“[30]), ali to nije presudno. Ona je u ovdašnji kulturni i politički prostor donela teorijski diskurs modernog vremena, kontroverzne tematike i emancipatorske energije, a njena esejistika ima subverzivnih i eskapističkih elemenata.

Ekonomski i politički razvoj današnjeg globalnog društva, koje se odlikuje sve većim socijalnim nejednakostima i dominacijom privilegovanih manjina nad većinskim stanovništvom, društva u kom ljudi gaje nepoverenje u institucije (političke, obrazovne, brak, klerikalne institucije) i u kom raste militarizacija, trenutno ne otvara realnu mogućnost za okretanje idejama anarhizma kao globalnom rešenju. Međutim, anarhizam se može videti kao potencijal, uporište, platforma za moralnu, političku, filozofsku, ideološku kritiku i otpor današnjim neoliberalnim politikama. Zato je osnovna namera ovog teksta da pola veka posle smrti Katarine Bogdanović ukaže na drugačije tumačenje njenog „života i dela“, to jest, tumačenje koje se kritički odnosi prema stereotipnoj retorici koju su proizvele ideologije i politička praksa banalnog revizionizma i antikomunističkog egzorcizma. Drugim rečima, neophodna je feministička rehabilitacija dela Katarine Bogdanović, anarhistkinje i slobodarke.

---