Gordana Todorović davno je nazvana „zagonetkom naše poezije“,[1] ali nije bilo mnogo pokušaja da se ta zagonetka reši. Interesantni su tekstovi o njenoj poeziji Bojane Stojanović Pantović,[2] Borislava Mihajlovića Mihiza,[3] Danice Vujkov,[4] Zlate Marčete,[5] kao i rad Florike Štefan.[6] Ozbiljnog posla izdavanja sabranih dela ove pesnikinje latila se Milica Milenković, i sama nagrađivana pesnikinja. Zahvaljujući tome, objavljene su tri knjige Sabranih dela u kojima je objedinjeno sve ono do čega je o pesnikinji bilo moguće doći u ovom trenutku. Prvu knjigu čine četiri zbirke poezije objavljene za života Gordane Todorović, druga knjiga se sastoji od pesama iz zaostavštine i posthumnih izdanja, a treća sadrži eseje, pisma, književnu kritiku, sećanja i bibliografiju.

Iz biografije Gordane Todorović za sada su poznati samo pojedini detalji, poput toga da je rođena u selu Drajincu, 6. oktobra 1933. godine, u kući preko puta škole. Iz te kuće je najpre otišao otac Radomir, čija se životna putanja gubi i okončava najverovatnije pred streljačkim vodom, a potom i pesnikinja sa majkom Leposavom. One u narednim godinama prelaze put od Paraćina i Niša do Beograda, gde pesnikinja i umire 1979. godine.

Svedočanstva onih koji su je poznavali prikupljena u Sabranim delima, kao i fragmenti njenih pisama, ocrtavaju obrise teškog života obeleženog velikim siromaštvom, sklonošću sanjarenju, i bolestima: Gordaninom, za koju se tačno i ne zna šta je bila, kao i bolešću njene majke. Tu su i sećanja na gimnaziju gde je drugovala sa Brankom Miljkovićem, koji je njeno stvaralaštvo neobično cenio. Uočavamo ratne slike, sećanja na drugarice, odsustvo oca, kao i kratke opise hladnih soba u kojima piše.

Još kao šesnaestogodišnjakinja, Gordana Todorović skreće pažnju na sebe pesmama objavljivanim u Poletu 1950. godine. Gimnazijske trenutke predstaviće u istoimenoj zbirci 1954. prenoseći unutarnja previranja i pogled na svet jedne gimnazijalke, uz sećanja na rat. Već je prva zbirka pesama dočekana blagonaklono zbog svoje jezičke i emotivne svežine. Druga zbirka, pod naslovom Sunce, objavljena je 1959. i prepoznatljiva je po mnogobrojnim neologizmima. Tu se nalazi i njena javnosti najpoznatija pesma „Ljubavni poziv nepostojećem“. Međutim, glasove kritičara je podelila. Treća zbirka pesama, Srce zavičaja, objavljena je 1965. godine: kritika je dočekuje negativno uz primedbe da su njene emocije izgubile na intenzitetu. Poslednja knjiga objavljena za života Gordane Todorović jeste Ponosno klasje iz 1973. godine, gde vidimo izvesnu smirenost i pretežno beogradske pejzaže. Treba pomenuti i rukopis koji za života pesnikinje nije objavljen, Cvrkuti jutara,[7] koji je izgleda pripremila odmah nakon Ponosnog klasja, a svetlo dana je ugledao tek 2016. godine.[8]

Od proznih radova u obliku priča sačuvana je samo jedna, pod nazivom „Ljubičica“. Izgleda da je reč o dnevničkom zapisu, bez datuma. Iako nema dodatnog proznog materijala sa kojim bismo mogli da je uporedimo, i ova priča je dovoljna da vidimo lirske odlike njene proze:

Dva gonga spojnica između dva tramvajska vagona. Kapela od njegovog samogovora sronjena. Na njegove pantalone liči Obrenovićev neznani grob, sa ogradom, zapuštenom pitomom ljubičicom u crnini, klupama drvenog stola i gvozdenom kukom u drvetu koje je udario grom. Zelene dudinje pojedene mimo kupolica zelenih šljiva.[9]

Njenu poeziju karakterišu kovanice. Mnogo je novih reči u poeziji Gordane Todorović, poput onih koje je istakao i Branko Miljković: međuočje, cvetolik, slatkomleke dojke, cvetooka.[10]

Međutim, u njenoj najpoznatijoj, možda i najboljoj pesmi, sada već antologijskoj, „Ljubavni poziv nepostojećem“, objavljenoj u zbirci Sunce, neologizama nema. Govor je jednostavan i sažet.

Gledaću velikim očima,
sa jako ucrtanim ponorima na svom licu,
sa dosta ironije,
možda,
i sa nešto malo sažaljenja:
šta rade ovi ljudi?
Svejedno.
Ja sam najzad razumela da ono
Što je u jorgovanu nije nimalo važno.
Za sanjanje nisu postelje potrebne.[11]

Među kritikama izdvaja se mišljenje da je ovo „čista oaza liričnosti i svedenog, izbalansiranog jezika (bez i jedne jedine složenice ili neologizma!)“[12] i „kristalno jasna“[13] koja „zrači prisnošću i nadasve tragikom ljudske intime“ i predstavlja trenutak svesti o izgubljenom raju (...)“.[14] U svim dostupnim tumačenjima pesme (za sada) samo jedno žensko – Zlata Marčeta, smatra da „nema žene na ovome svetu koja nije u stanju da napiše stihove tako protkane tugom i nostalgijom za izgubljenom ljubavlju“.[15]

Prva pesma zbirke Gimnazijski trenutak naslovljena je „Dušanki iz mog razreda“. Školska drugarica izgleda ovako:

Čas prsten od mlade travke joj je dužica
čas plavet gde se nešto zabiserilo...
Život je ničim nije omedenio.
Na istoj grani smo – cvet i pahuljica...[16]

Važna je i pesma u kojoj pesnikinja govori o čistačici na železnici, gde se može prepoznati i njena majka. U toj su pesmi stihovi:

zdravo, snevano sunce (za tobom mi u crnom detinjstvu kosa osede)
[...]
Sada kada se muznu mlazevi neba sa sunčanim dojkama

kao i najčešće citirano mesto:

Ja sam i počela kao čistačica upljuvanog perona
da bi moja kći mogla da napiše najlepše pesme.
Ja sam i počela svoju pesmu stavljajući đubre na njegovo mesto.[17]

Upečatljivi su i stihovi gde se naročito jasno očitava biografski kontekst i lične slike, posvećeni pesnikinjinom ocu:

Deset malih godina držala sam svog oca za ruku.
On je, kao i ja, udahnuo čistinu na svrljiškom kamenjaru.
[...]
Šljivovica ga je pila – ko svakog osvojenog Srbina.
Svoju staru, siromašnu majku pažljivo je pod ruku vodio u nužnik.
Svoju ženu zvao je ‘druže’, a dete hranio nežnim očima.[18]

Svežina, bogatstvo emocija, jedna nova slika sveta koju je Gordana Todorović postigla i predstavila ovom prvom zbirkom pesama, neće više biti dostignuta u njenim kasnijim radovima. To ne znači da su ostale pesme manje lepe, ali jesu na neki način teže za razumevanje.

Gordana Todorović je iza sebe ostavila pravo poetsko blago, kako u zbirkama objavljenim dok je bila živa, tako i u radovima prikupljenim kasnije, iz raznih časopisa. Sve to je sačuvano od zaborava zahvaljujući Milici Milenković koja je velikom upornošću i posvećenošću prolazila kroz materijale biblioteka i arhiva, pregledala temeljno periodiku tog vremena i sakupljala celokupnu dostupnu objavljenu i neobjavljenu pesnikinjinu poeziju, kritike, pisma, sećanja.

Tako je velikim trudom od zaborava sačuvana neobična ali izvanredna pesnikinja Gordana Todorović: sačinjen je skup književnih materijala gde inspiraciju mogu da pronalaze istraživači i istraživačice u budućnosti. Izneto na svetlo dana i pažljivo objedinjeno, ovo književno bogatstvo može da znači i savremenim pesnicima i pesnikinjama, kao upoznavanje s prošlošću i kao polazište nekih budućih poetskih ideja.

Verujemo da će zahvaljujući radu Milice Milenković na ovim Sabranim delima poezija Gordane Todorović tek biti predmet posebnih istraživanja koja će obogatiti dostupnu literaturu.

---