O životu i književnom radu Jelene J. Dimitrijević (1862–1945) već je dosta rečeno u nizu savremenih tumačenja – studija, članaka, doktorskih disertacija, raznih napisa – tako da je danas, u našem digitalnom HHI veku, ta darovita i umna autorka značajno pomerena sa margine književne istorije. O tome možda najbolje svedoči njena odrednica u bazi podataka Knjiženstvo koja je jedna od najpotpunijih i najiscrpnijih u pogledu biobibliografskog sadržaja. Zabeleženo je 12 monografija, 23 članka i 5 naslova iz neknjižne građe Jelene J. Dimitrijević, a kada je o plodnoj recepciji reč, za života autorke baza beleži 11 referenci, dok je taj broj mnogo veći nakon smrti autorke: čak 50 naslova (naučnih studija, zbornika radova, kritičkih tekstova, članaka u periodici, pa i jedan roman!) posvećeno je toj srpskoj spisateljici od kojih je većina iz HHI veka.[2] Jelena Dimitrijević je svakako jedna od perjanica srpske ženske književnosti HH veka, nepravedno i neosnovano zapostavljena u decenijama nakon Drugog svetskog rata, da bi svoju zasluženu revalorizaciju doživela u našoj epohi digitalne humanistike.

U vreme kada je ime Jelene Dimitrijević bilo izostavljano iz srpske, to jest jugoslovenske leksikonske građe, ono se, na drugom kraju Evrope, ipak našlo u opštem Rečniku književnosti autora Filipa van Tigema (Philippe van Tieghem) koji je objavljen 1968. godine. Ulaskom u jedan francuski rečnik svetske književnosti, Jelena Dimitrijević je potvrdila svoj istinski status spisateljice koja, kako životom tako i književnim radom, nadilazi okvire nacionalne književnosti. Van Tigem izdvaja četiri glavne književne vrste koje obeležavaju njeno stvaralaštvo: to su poezija „orijentalnog mirisa“, zatim pripovetke, roman Nove, i najzad „izvanredni“ putopisi.[3]

Pored sjajnog putopisa Novi svet ili U Americi godinu dana, izdvaja se poslednji i najobimniji putopisni tekst Jelene Dimitrijević Sedam mora i tri okeana – putem oko sveta koji kao kruna sumira sva autorkina (inter)nacionalna i kosmopolitska osećanja i razmišljanja. Druga knjiga tog putopisa je, nažalost, ostala neobjavljena, a rukopis se čuva u Narodnoj biblioteci Srbije u Beogradu pod signaturom R 540. Pošto je prva knjiga već doživela svoje ponovljeno izdanje (Laguna, 2016), u cilju daljeg afirmisanja stvaralaštva Jelene Dimitrijević kod stručne i šire čitalačke publike, na red je konačno došla i druga knjiga: naime, kao neminovan zadatak postavilo se otkrivanje rukopisa drugog dela svetskog putopisa i organizovanje njegovog dekriptovanja, to jest prebacivanje teksta u kucani, elektronski format radi njegovog očuvanja za buduća iščitavanja i tumačenja. Taj posao ubrzala je činjenica da je rukopis u dosta lošem stanju, sa oštećenim, požutelim stranicama, razlivenog ili izbledelog mastila.

O dekriptovanju rukopisa

Tim profesora i istraživača okupljenih oko časopisa i baze podataka Knjiženstvo preuzeo je na sebe ovaj težak i odgovoran zadatak na inicijativu profesorke Biljane Dojčinović, rukovoditeljke projekta Knjiženstvo. Narodna biblioteka Srbije i odeljenje „Posebni fondovi“ omogućili su skeniranje svih postojećih stranica rukopisa, što je na kraju činilo 482 fajla-stranica. Dekriptovanje je obavljeno u četiri velike etape: od 15. maja do 15. jula 2017, zatim od 1. septembra do 1. decembra 2017, od 27. februara do 27. maja 2018, i najzad od 11. septembra do 11. novembra 2018. godine. Na rukopisu je intenzivno radilo šest istraživača: tri člana projekta – dr Snežana Kalinić, msr Željka Janković i dr Vladimir Đurić, kao i tri stipendistkinje Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja msr Marija Bulatović, msr Radojka Jevtić i msr Višnja Krstić.[4]

Organizacija materijala, planiranje i rukovođenje procesom dekriptovanja povereni su Vladimiru Đuriću. U svakoj od četiri etape dekriptovanja svaki istraživač je dobio da rastumači u zadatom roku po 20 fajlova-stranica. Treba reći da je dekriptovanje olakšano samom činjenicom da su istraživači radili sa dobro skeniranim materijalom (za šta dugujemo veliku zahvalnost Narodnoj biblioteci Srbije), tako da je rukopis lako mogao da se uveliča i do 200 ili 300%, a nekad bi pomogla i odštampana verzija. Pošto bi svi predali svoje verzije prekucanog teksta, Vladimir Đurić bi pristupao objedinjavanju delova u jednu koherentnu celinu. Uz to, Vladimir Đurić je još jednom kritički i recenzentski prolazio kroz sve delove rukopisa razrešivši brojna sporna mesta i nelogičnosti.

Međutim, i dalje postoje lakune, jer su pojedina mesta rukopisa izuzetno nečitljiva, što zbog lošeg kvaliteta ili štednje papira, što zbog materijalnih oštećenja, što zbog razlivenog ili izbledelog mastila, mrlja od tečnosti, što zbog autorkinog brzopisa itd, ali ima i onih belina koje je autorka sama ostavila – verovatno u nemogućnosti da se trenutno seti nekog podatka, tako da je praznina na kraju ostala. Marija Bulatović i Vladimir Đurić su u fusnotama unosili i dodatna objašnjenja – glose koje su u vezi sa manje poznatim ili adaptiranim rečima: takve intervencije u kucanom tekstu obeležene su sa „prim. rec.“ da bi se razlikovale od originalnih autorkinih za koje je primenjena uobičajena oznaka „prim. aut.“. Najzad, treba istaći da su svi angažovani članovi projekta kao i stipendistkinje Ministarstva prosvete pomagali jedni drugima u odgonetanju teško čitljivih mesta. Zahvaljujući tom kolektivnom duhu i maksimalnoj posvećenosti najveći deo rukopisa je uspešno dešifrovan.

Prvi i osnovni korak u samom procesu dekriptovanja jeste formalna analiza rukopisa. Bilo je neophodno upoznati se sa svim specifičnostima ispisivanja pojedinih grafema, velikih i malih slova koje autorka ima običaj da kaligrafski ukrasi, što se pokazalo kao otežavajuća okolnost u ovom poslu. Kako je primetila Snežana Kalinić, bilo je potrebno ponovo se „opismeniti“, to jest naučiti azbuku Jelene Dimitrijević. Autorka piše ćirilicom pisanim slovima, ali katkad je „meša“ sa latinicom (na primer, čest je upliv malog latiničnog t i velikog latiničnog N) što je verovatno uzrokovano učestalim korišćenjem stranih reči koje Jelena Dimitrijević nekad fonetski prilagodi srpskoj ćirilici, a nekad ostavi u originalu na latinici (najčešći je upliv engleskog jezika).[5] Dakle, najteže je bilo, prema mom iskustvu, utvrditi „lični opis“, „identitet“ svakog pisanog, velikog i malog, latiničnog i ćiriličnog slova. Nakon što je to jednom utvrđeno i pohranjeno u memoriji istraživača, u daljem čitanju će se lako, ili bar lakše prepoznati određena grafema-glas. Naravno, usled brzine pisanja, neravne podloge i drugih nepogodnosti, često se susrećemo sa različitim oblicima istih slova, ili pak sličnim (ili gotovo istim) oblicima različitih slova. Na primer, najteže je bilo razlikovati česte samoglasnike „a“, „e“ i „o“, jer njih autorka gotovo svuda piše na isti način.

Kada formalna, grafemsko-tekstualna analiza ne pokaže rezultate, pribegavalo se naravno kontekstualnoj analizi sadržine teksta i to na osnovu redova koji prethode ili koji slede, ili pak na osnovu čitavog poglavlja. Takva analiza je često pokazivala dobre rezultate, iako su se dešavale greške, to jest da naslućena reč nije bila ona prava i da nas je kontekst „naveo na stranputicu“. U stvari, ta činjenica pokazuje neiscrpno bogatstvo književnog teksta čija semioza i produktivnost nadilaze očekivane kontekstualne naznake. U tom smislu Višnja Krstić ističe da je tokom dekriptovanja najvažnije da se iznađena rešenja ne uzimaju za gotova, već da se konstantno preispituju: „U više navrata sam, na osnovu određene reči, koju sam navodno razumela, pokušala da protumačim ostatak rečenice, da bi se na kraju ispostavilo da baš to za šta sam bila sigurna, zapravo nije tačno.“

Treći, najširi i najdublji zahvat u procesu dekriptovanja jeste kulturološki fon kada je potrebno da istraživač, na osnovu užeg konteksta zadatog teksta, pokrene sva svoja enciklopedijska znanja, kao i znanja o samoj autorki, u cilju odgonetanja problematičnih delova. Najviše je pomoglo poznavanje istorije, i to istorije ideja i religija, zatim geografije, sociologije i antropologije – upravo onih „pomoćnih“ nauka u književnim istraživanjima na kojima insistira francuski komparatista Danijel Anri Pažo (Daniel-Henri Pageaux). U slučaju svetske putnice Jelene Dimitrijević koja je svuda putovala otvorenog srca i sve civilizacije promatrala duhovnim očima, u potrazi za, kako sama metaforično kaže „dragim kamenom znanja na vrhu Himalaja ili bisernom školjkom na dnu Tihog okeana,“[6] takva interdisciplinarna komparativna metoda se postavlja kao neminovna i obavezujuća.

U ogledu Komparatistička činjenica, Pjer Brinel (Pierre Brunel) predlaže tri zakona komparativne metode od kojih je prvi zakon pojavljivanja (loi d’émergence) koji se odnosi na unošenje stranih reči, izraza, pa i celih rečenica u tekst matičnog jezika.[7] Upravo to čini Jelena Dimitrijević u svom putopisu da bi istakla neku lokalnu osobenost ili autentičnu boju, a to je ono što je svim našim istraživačima tokom dekriptovanja zadavalo muke s rečima na stranom jeziku, najčešće engleskom i francuskom, ali i na primer sanskritu, napisanim na ćirilici ili latinici! Tako Marija Bulatović ističe da su joj ključne poteškoće bile reči stranog porekla ispisane latinicom, a katkad i ćirilicom, čiji se smisao vrlo često i nije mogao naslutiti – npr. „topi“ (topee), „kuli“ (coolie) „valčars“ (vulturs), hram Džaganat, „Jagannat ili Jaggrnat, sanskritski“ itd, zatim upotreba neuobičajeno skovanih reči i arhaičnih sintagmi (npr. ručkano doba, umesto doba ručka), kao i kulturološki nazivi i fenomeni, razni egzotični toponimi, imena vladara, lična imena, arhaizmi i tuđice („sokla“, „hamamdžik“, „oberliht“). Višnja Krstić podvlači da se sve te kvalitativne razlike u adaptaciji stranih reči i fraza u rukopisu Jelene Dimitrijević moraju sačuvati i u digitalnoj verziji teksta. Međutim, pojava ksenizama nije samo izvor poteškoća, već i okidač za dublja kulturološka i antropološka istraživanja. Kao najintrigantnije i najizazovnije trenutke dekriptovanja Marija Bulatović izdvaja:

- reči koje imaju kulturološko-antropološki kontekst, a kojih je, sasvim očekivano, bilo napretek (levi i desni kontekst reči u tekstu, kao i brižljiva pretraga referentnih portala na internetu, bili su od najveće koristi u dekriptovanju);

- podsećanje na neke reči i izraze koje nisu danas u naročitoj upotrebi – kolokvijalizmi, arhaizmi, dijalektizmi („šalone“, „umetriti“, „romoriti“, „mene ukrade san“, „ćert“, „vrvci“ „vo kasač“, „melšpajz“), a koje u svom zvukovno-značenjskom sklopu imaju poetsku funkciju;

- reči koje praktično imaju status neologizama („ručkano“, „lakosani“, „plaćajući gost“, „jednoverka“), ali koje, opet, ne deluju stilski rogobatno (npr. reč „lakosani“ );

- i na kraju, lepotu dekriptovanja činilo je edukativno otkrivanje reči koje upućuju na razne mitske, kulturološke i antropološke, a za čitaoca imagološke svetove i prostore („čota-hazri“, „bora-hazri“, „tifin“, „eke“, „kuli“, „doti“, „panka“, „pardah“, „zenan“, „tonge“, „kuruma“, „betel“, „kari“, „sakaz“, „nim“, „tamaris“, „lojtra“, „ragastov“, „peplon“, „mendil“).

Upravo je, čini se, ovaj jezičko-kulturološki aspekt bio najpodsticajniji za sve naše dekriptografe koji su imali prilike da obogate svoj leksički fond istražujući brojne kolokvijalizme, dijalektizme, neologizme, pozajmljenice i arhaizme u srpskom jeziku prve polovine HH veka i to na primeru rukopisa jedne srpske književnice. Takvo „edukativno otkrivanje reči“ i izraza koji „u svom zvukovno-značenjskom sklopu imaju poetsku funkciju“, kako veli Marija Bulatović, jeste upravo jedan od krunskih saveta koje je još pre gotovo pet stotina godina francuskim pesnicima proklamovao Žoašen di Bele (Joachim du Bellay) u poznatom nacionalnom proglasu Odbrana i bogaćenje francuskog jezika. Za današnjeg čitaoca-istraživača jezik i stil Jelene Dimitrijević imaju draž novine, jer umetnički oneobičavaju savremenu jezičku stvarnost podstičući tako sticanje novih znanja i to ne samo iz lingvistike ili istorije jezika, već iz različitih oblasti ljudskog materijalnog i duhovnog delovanja.

No, vratimo se još jednom problemima dekriptovanja. Sve poteškoće tog zahtevnog rada možemo sumirati u nekoliko tačaka:

1) Kvalitet mastila: mesta zamrljana mastilom, prosutom tečnošću, tekst pisan drugačijom bojom mastila, ili mesta koja su naprosto izbledela, te je teško protumačiti reč;

2) Smer i ugao pisanja: tekst koji je često gusto ispisivan uz levu ili desnu marginu (očigledno u nedostatku papira) pa mu je komplikovano odrediti smer čitanja – na šta se naslanja, a na šta nadovezuje – ili, pak, tekst ispisivan između redova, a koji pritom nije precrtan, pa nekad nije jasno da li je taj umetnuti tekst autorkina „konačna verzija“. Te dodatne ispravke deluju dosta zbunjujuće za dekriptografa tim pre što su nekad čitave rečenice i pasusi precrtani i korigovani, pa dolazi do raznih preklapanja kad nije lako utvrditi finalnu verziju;

3) Prekinut tekst/smisao: tekst koji je prekinut, odnosno nedorečen, najčešće zbog stilskih ispravki u rečenici, dopisivanog i brisanog teksta; Jelena Dimitrijević je, prema sopstvenim rečima, neposredno beležila utiske na putu u ne toliko optimalnim uslovima, te nije imala vremena za naknadnu reviziju i uobličavanje čitavog teksta. Otuda su neke složene rečenice ostale nedorečene, nepotpune, te stoga asemantične i asintaksične, tako da bi se samo iz konteksta i stila Jelene Dimitrijević moglo naslutiti kako bi izgledala „zaokružena“, celovita rečenica. Dešava se da jedna rečenica, započeta pri dnu strane i nastavljena na sledećoj, bude nelogična i smisleno nedovršena.

4) Rasložene reči: permutovana slova u reči, razvučeno napisane reči ili reči koje su rastavljene na slogove, zatim neuobičajeno skraćivanje reči zbog nedostatka prostora na papiru. Dešava se, na primer, zbog brzine pisanja, da jedan slog „odluta“ ka sledećoj reči tako da se čini da je sastavni deo te druge reči, što na savesnog dekriptografa deluje ne samo zbunjujuće, već i frustrirajuće. Srećom, dvanaest očiju vide mnogo bolje nego dvoje, pa su i ovakve dileme uspešno razrešene.

U prilozima dajemo neke stranice rukopisa na kojima se najbolje vidi sve što je do sad rečeno.

Slika 1. Plavo – pisanje malog latiničnog k i velikog latiničnog N; žuto – slično ili identično pisanje različitih slova; crveno – različito pisanje malog slova t, latinično i ćirilično; treći red odozdo – permutovana slova o i g.

Slika 2. Primer jasno ispisane reči „godinovati“, ali gde su dva slova srasla (i i n). Ovde je problem u uspostavljanju smisla predstavljala navedena arhaična reč.

Slika 3. Primer „natpisanja“, pisanja između redova i precrtavanja. Crvenom je obeležen slučaj gde su usled brzopisa dve reči srasle i jednu „bacije“ umesto „baci je“.

Slika 4. Primer razlivenog mastila.

Slika 5. Loš kvalitet papira, mesta zamrljana mastilom, tekst pisan između redova drugačijom bojom ili debljinom mastila, ili mesta koja su naprosto izbledela, te je teško protumačiti reč.

Slika 6. Isto.

Slika 7. Isto.

Slika 8. Primer pisanja teksta uz levu marginu sa nastavkom u zaglavlju i na sledećoj stranici.

Slika 9. Isto.

Slika 10. Primer pisanja i prepravljanja grafitnom olovkom u nedostatku mastila.

Međutim, još jednom treba istaći da je većina teškoća prevaziđena zahvaljujući izuzetnom entuzijazmu i prilježnosti svih koji su na rukopisu radili, jer smo pre svega uživali u činjenici da pred sobom imamo jedan originalni manuskript pisan pre gotovo stotinu godina, kao i u tome da učestvujemo u procesu njegovog jedinstvenog „rađanja“ posle toliko godina. „Muke odgonetanja nečitkog rukopisa zamenilo je bartovsko zadovoljstvo u tekstu, kao i radost otkrivanja zanimljivih običaja i neobičnih žitelja udaljenih podneblja“, zaključuje Snežana Kalinić. Ali rad na rukopisu za pasioniranog filologa ne nosi samo veliko unutarnje zadovoljstvo, već i ogromnu odgovornost prema onome što tek treba da doživi svoje prvo štampano izdanje.

Iako će u završnoj verziji kakav čitalac moći da oseti jezik i stil, ritam rečenice ili leksičko bogatstvo putopisnog teksta Jelene Dimitrijević, on ne bi trebalo da ostane uskraćen ni za grafički, pisani aspekt rukopisa koji je vizuelno jedan tekst per se, čije unikatno „tkanje“ ne može biti preneto nikakvom štampom. Upravo je to ono što Višnja Krstić prepoznaje kao veliku prednost rukopisnog u odnosu na štampani tekst, pa otuda i prednost filologa-istraživača u odnosu na „običnog“ čitaoca: linearna štampa ne može da sačuva sve one oscilacije u rukopisu uzrokovane različitim nepogodnostima, kao ni prostornu organizaciju teksta na samoj stranici, što nikako nije zanemarljivo. Kako onda sačuvati duh rukopisa ako nam rukopis nije dostupan? Jer ovde nije reč samo o brizi za formalno-grafički, faktografski aspekt dokumenta, već i o načinu i kvalitetu čitanja: duh rukopisa, to jest pisanja kao delatnog čina proizvodnje, u direktnoj je vezi sa duhom čitanja kao delatnim činom recepcije. Otuda nam je ovaj rad na rukopisu Jelene Dimitrijević otvorio potpuno novu duhovnu dimenziju čitanja i usvajanja pročitanog, i tako nas značajno približio ličnom, autentičnom duhu srpske spisateljice.

O tekstu

Najveći deo dekriptovanog teksta odnosi se na Indiju, tačnije na utiske i fascinacije Jelene Dimitrijević pred čudesima te drevne zemlje kojoj je posvećeno oko 30 poglavlja, što znači ubedljivo najviše ako pogledamo strukturu prvog dela velikog putopisa: oko 20 poglavlja posvećeno je Egiptu, a svega 12 Svetoj zemlji (Palestini) i Siriji. Nažalost, od zapisa iz Kine, Japana, sa ostrva Cejlon i Havaja, koje je srpska spisateljica izvesno posetila i o njima pisala – na šta upućuju brojne reminiscencije i navodi (na primer, na jednom mestu navodi da je kupila cirkularnu voznu kartu za Indiju i Cejlon) – ostala su samo dva i to nepotpuna poglavlja iz Japana koja su ovom prilikom dekriptovana: „O svojim užicima iz Japana“ (dekriptovala Marija Bulatović) i „U zemlji sunčevog rađanja i Budinog smejanja kad trešnje cvetaju... Niko“ (dekriptovala Višnja Krstić). Pored toga, o impresijama iz Japana saznajemo iz poglavlja „Na Tihom okeanu“ koje je prvi put zasebno štampano u Srpskom književnom glasniku (1930), dok je ponovljeno, kritičko izdanje sa komentarima Ane Stjelje izašlo 2014. godine u 499. broju književnog časopisa Bagdala.

Povrh toga, o gotovo svim posećenim mestima svedoči i neobjavljena zbirka poezije (ostao je nacrt zbirke u rukopisu) pod naslovom K Suncu za Sunce – U paklu raj gde nalazimo datirane pesme, to jest egzotična mesta koja su inspirisala Jelenu Dimitrijević na pisanje stihova: tu su između ostalih „Pred ostvarenjem sna“, poema nastala u Đenovi uoči polaska na veliko putovanje, zatim „Dve Sfinge“, posvećena gospođi Hodi Šaravi; sledi „indijski ciklus“ sa poemama „Indija“ (napisana u Beogradu, po povratku sa putovanja), „Na Gangu kad Sunce izgreva“ (Benares),[8] „Podne u Puri“ i „Veče u Puri“ (Puri, Bengal), a potom i „japanski ciklus“: „Gejša Nami-san“ (Kjoto), „U praznik Trešnjin cvet“ (Niko), „Spleen“, „Srbija“ (Tokio), „Jokohama“ (Jokohama), „Na Tihom okeanu“ (poetizovana verzija istoimenog proznog poglavlja u kome autorka citira, u ćiriličnoj transkripciji, nekoliko stihova tradicionalne japanske pesme) i na kraju „Hula-hula“ (Honolulu, Havaji). Posle „američkog ciklusa“ („Šešir od Paname“, „Nju-Jork“, „Posle sedam godina“, „Poslanica“) zbirku zatvaraju „Đenova“ i „Na Dan pobede“, to jest početna i završna tačka prekookeanskog puta našeg „ženskog Magelana“. U rukopisu postoje još tri pesme („Posle ostvarenja sna“, „Bambusov list“ i „Čudno piće – put“, nastale u Beogradu) koje pripadaju drugoj knjizi zbirke K Suncu za Sunce.[9] U toku je i dekriptovanje navedenih pesama koje su u neposrednoj korelaciji sa referentnim poglavljima druge knjige putopisa. Tako imamo s jedne strane narativnu, a s druge poetsku interpretaciju čudesnih utisaka iz Indije.

Najsažetiju sliku o svim impresivnim destinacijama pružaju nam neuređene reminiscencije Jelene Dimitrijević iz Epiloga, u „svesti koja ne traži hronološki red“:

A sada dok sedim na obali mora kojim sam pošla u Stari Svet, kroz moju svest proletaju one silne zemlje iz moje putne isprave koje sam prošla, i one silne vode iz moje duše koje sam preplivala, Sredozemno more – tamo gde zapljuskuje faraonovo carstvo i Svetu Zemlju, Crveno more na onom mestu gde se razdvojilo na dvoje da prođu iz ropstva deca Izrailjeva; Indija, majka naša, Kina, mnogovekovna starica, Japan, zemlja „izlazećeg sunca“, Amerika, Novi svet, „sedam mora i tri okeana“.

Mimo mojih duhovnih očiju prolazi letom sve što su videle moje fizičke oči za dvesta pedeset i pet dana. Pored njih promiču ne samo zemlje i vode, no i mesta: gradovi i sela... Ali ništa ne prolazi po redu, nego preko reda: Tokio pre Šangaja i Hongkonga; Šangaj pre Kaira; palestinska i sirijska sela i zaseoci pre egipatskih. [...] Honolulu pojavljuje se pre Singapura, Los Angeles, Holi Vud posle Panamskog kanala i Velikih Antila! Nju Jork vidim odmah posle Kalkute, Puri i Madrid pre Delhija, Agre i Džajpura...

Sa svih tih mesta autorka je sasvim izvesno ostavila i neki zapis, a ne samo jake utiske u sećanju. Uz to, nailazimo i na eksplicitne navode da je nešto bilo napisano, kao što je na primer nesvakidašnje iskustvo prelaska datumske granice u Tihom okeanu: „Dvesta pedeset pet dana! ... Bilo bi dvesta pedeset pet dana da nisam na svome putu imala dva peta maja, dve srede u dva dana – uzastopce... Onaj jedan dan dobila sam na Tihom Okeanu, kao što sam vam o tome pisala.“ Međutim, do sada nije detektovano u kom poglavlju/pismu Jelena Dimitrijević govori o tome. S druge strane, neke reference su jasnije kao na primer: „Ja zatvorih telesne oči, ali ne mogoh duhovne: pred njima mi se pojavi Kalkuta, Kalin hram i Kala... Ne, da ne ponavljam kakva je ona i kako mi je bilo kad sam je videla.“ Dakle, o boginji Kali i njenom hramu autorka zacelo govori u poglavlju „U Kalkuti“, međutim, to ne možemo do kraja utvrditi, jer nam u rukopisu nedostaje to referentno poglavlje. O nedostajućim glavama druge knjige putopisa govorimo u nastavku.

Vratimo se sad strukturi teksta dekriptovanog rukopisa. Od navedenih 30 glava iz Indije nedostaje bezmalo devet za koje je Jelena Dimitrijević napisala naslove na omotima (poglavlja su pakovana u papirne zavoje) uz napomenu „treba da se napišu“, stoga danas nismo sigurni da li su ta poglavlja izgubljena, zasebno štampana u periodici ili u stvari nikad nisu ni bila napisana! To su listom: „Od Bombaja do Kalkute“, „Agra i njene lepote (Tadž mahal)“, „U svetome gradu Benaresu“, „Na Gangu kad sunce izgreva“,[10] „U palati benareskog maharadže“, „U Kalkuti“, „Dardžiling – prilaz Himalajima“, „U starom Madrasu“, „Na ostrvu Cejlonu“. S druge strane, na omotima u kojima su završena poglavlja, autorka je ispod naslova stavljala naznaku „gotovo“. Tako je do nas stiglo 19 gotovih „indijskih“ poglavlja uz Epilog koji zatvara ovaj fascinantni put oko sveta i iz kojeg se retrospektivno zapravo vidi gde je sve srpska spisateljica bila i o čemu je pisala. U nastavku slede naslovi tih dekriptovanih poglavlja, koji u stvari čine četvrti odeljak integralnog teksta „Put Indije“, uz numeraciju same autorke, iz čega se opet jasno vidi koliko poglavlja nedostaje:[11]

VI Pred Kapijom Indije

VII Bombaj – Kapija Indije

VIII U Hotelu Derbi

IX Ostrvo Elefanta

X Bombaj „Kraljica Istoka“

XI Rau Babu i počasti Srbiji

XII Moja Rupija i Snek-Čarmerove gajde

XIII Čarobni Istok

XIV Kuinc Rod Barning Gat (Kraljičin put Spalište u Bombaju)

XV Kule Tišine

XVI Prvi put vozom kroz Indiju

XVII Po gradovima radža i maharadža u Radžputani

XVIII Delhi, glavni grad u Indiji (nepotpun)

---------------------------------------------------------------

XXVIII U Kalkuti, Tagorova kuća bez Tagora

XXIX U poseti Tagoru u Santiniketanu

HHH ???

XXXI Puri

XXXII Hram Džaganat – Puri

HHHIII Hinduske udovice

XXXIV Na Bengalskom zalivu u sunčev zalazak

Epilog (Đenova, 30. juli 1927)

Sledeći ovakvu numeraciju, može se zaključiti da je devet gorenavedenih nedostajućih glava („koje treba da se napišu“) trebalo ovde da zauzmu mesta od XIX do XXVII poglavlja, ali konačnu verziju autorka nije stigla da uobliči. Tako i u samom rukopisu postoje nedoslednosti i „oklevanja“ kada je numerisanje u pitanju. Od svih navedenih glava samo su dve dočekale svoja štampana izdanja i to u epistolarnoj formi, kao Pisma iz Indije: prvo pismo, datirano iz Madrasa od 11. marta 1927. u stvari je glava XXVIII „U Kalkuti, Tagorova kuća bez Tagora“, dok je drugo pismo, takođe iz Madrasa od 12. marta 1927. u stvari glava XXIX „U poseti Tagoru u Santiniketanu“. Ova dva pisma objavljena su prvi put već 1928. godine u izdanju Narodnog univerziteta u Beogradu, dok će se novo izdanje, koje je priredila Ana Stjelja, pojaviti tek 2017. godine i to sa prevodima na engleski i hindi jezik. Jedina razlika između štampanog teksta Pisama i rukopisnog teksta putopisa jeste odsustvo naslova u Pismima (koji su izvesno naknadno dati, kad je autorka spremala jedinstven tekst putopisa) i odsustvo, to jest brisanje datiranja u putopisnom tekstu.

Dakle, jasno je da je Jelena Dimitrijević svoje beleženje utisaka prvobitno zamislila u formi pisma, a da je a posteriori radila na pripremi teksta za „putopisnu“ verziju. U tim pismima srpska svetska putnica obraća se svojim zemljakinjama, prijateljicama i intelektualkama, dakle ženskom recipijentu, i to specifično upisivanje adresatkinja u tekst naglašava očigledne feminističke namere spisateljice da komunicira sa srpskom ženskom čitalačkom publikom.[12] Ti znaci, to jest ostaci epistolarne strukture gde se kao referentni adresati pojavljuju žene, ne izostaju ni iz finalnog teksta putopisa, pa tako u prvoj knjizi nailazimo na eksklamacije: „ Drage moje! [...] mi smo bolje od njih, mi pišemo, mis Mimi misionarske izveštaje, ja svojim prijateljicama pisma, to jest, beležim svoje utiske misleći na svoje prijateljice) […] Ah, kad biste znale... […] ja se setih onih naših razgovora u Kolu srpskih sestara...”.[13] Dijaloški duh feminističke prepiske nastavlja se i u neobjavljenoj drugoj knjizi, to jest u našem dekriptovanom rukopisu, nekad čak i vrlo neposredno: „Ali sve ovo pomenula sam u prošlom pismu “, „Kule tišine, gde se Parsi sahranjuju, to jest... Ne, to ću ostaviti za drugo pismo...“, „Oh kad bi moglo moje slabo pero da opiše Malabar Hil! Ne sebe radi, nego vas radi, moje mile, tamo, daleko, daleko, – u mojoj domovini kojih se sećam...“, „Ah, da ste mogle videti tog mladića!“. Na kraju glave o poseti Tagoru u Santiniketanu, odnosno na kraju drugog pisma iz Indije, saznajemo na koga su ta dva pisma zapravo adresirana: „Možda će vam se učiniti da je u ova dva pisma iz Indije, upućena vama, mladim devojkama, studentkinjama, mnogo pojedinosti. Ali nije tako.“ Najzad, u Epilogu (koji je datiran!) još jednom se jasno vidi žar korespondencije kada otkrivamo da je Jelena Dimitrijević preko svoje volje primila nekoliko pisama iz domovine koja su je stigla u San Francisku, na drugom kraju Zemljine kugle. Neka su je ražalostila (smrt brata), neka obradovala, neka iznenadila, a neka baš naljutila kad kaže: „Žao mi je što ovim završavam poslednje pismo s Puta oko Sveta. Ali, vi ste krivi, jedna od vas što je kazala svetu gde mi može pismo stići: na kome kontinentu, u kojoj zemlji, na kome mestu, na kakvu adresu.“

Uz to, ono što je tipično za Jelenu Dimitrijević, još od puta u Solun (1908) i Ameriku (1919/20), preko poseta Egiptu, Palestini i Siriji, jeste zanimanje za žene, za njihov način života, običaje i društveni položaj. Kako primećuje Biljana Dojčinović „svugde i na svakom putovanju, od Amerike, preko Egipta, pa do Sirije, njoj je status žena primarno pitanje.“[14] Naravno, tako je i u Indiji – na primer, celo jedno poglavlje posvećeno je hinduskim udovicama, dok pomenuta pesma „Na Gangu kad sunce izgreva“ na jezgrovit i efektan način ne samo da sumira lajt-motive iz zemlje čudesa („bukte lomače“, „trepere sveće i oltari“, „zvone sićana hramovska zvona“, „zveče talambasi“, „Krišna-Hari! Krišna-Hari!“), nego iskazuje autorkin otvoren protest protiv mizerne sudbine sasvim mladih udovica, gotovo devojčica, sudbine koju im nisu dodelili bogovi, već onaj za koga se one tim bogovima mole:

Oh, proklete ste!

Ne od Brame, ne od Krišnu, ne od Sive,

Ni od Sivine osvetljivice – žene, Kali,

Već od onoga koga vam srce i voli i žali,

Za čiju surovu dušu moli se duša vaša

Nežna i meka:

Proklete ste od čoveka.

Išle ste u smrt s onim što vam je značio život;

Žive ste skakale u oganj za njim mrtvim na lomači.

O, da grdnoga srama!

Kazna...

Crna je lica, prezrena, kriva je za smrt muža svoga

Induska udovica.[15]

Slično je pre toga Jelena Dimitrijević, dosledna i vatrena feministkinja, stala na stranu mladih Turkinja kada je u romanu Nove i Pismima iz Soluna potkazivala samoživost i osionost njihovih ljubomornih muževa, jer „... ovo [velovi, kafezi, haremi] ženama nije došlo iz svetog Korana, već iz glava ljubomornih muževa“.[16] Tako i Hinduskinje nisu proklete od Brame, Višnu, Šive ili Kali, već od muževa „nesvesnih za svoj među gresima vekovni najveći greh, i za svog veka grdan sram.“[17]

Jelena Dimitrijević često poredi žene različitih vera ili kultura, naročito njihove nošnje, držanje i ponašanje. Tada do izražaja dolazi njena sklonost ka opisivanju detalja i posmatrački duh dostojan jednog realističkog pisca. U nastavku donosimo kratak odlomak iz dekriptovanog rukopisa u kome su sumirane sličnosti i razlike između hinduskinje (bramanke), indijske (arijevske) muslimanke i egipatske (semitske) muslimanke:

Na ulici ili po ulicama [Bombaja] najviše me zanimaju žene, i hinduske i muslimanke, arijevke – i jedne i druge, po rasi, a različite, grdno različite po veri. Jer dok prve imaju stotinu bogova i božanstava, druge samo Jedinog Boga i Muhameda, poslatog od Boga. Na Hinduskinjama je sari, nešto kao u antičkih Grkinja peplon, dole formira suknju, dugu do peta, gore pokriva struk i prebačen preko glave ostavlja jednu desnu mišicu golu, a, u neke, i dojku...; dok su muslimanke u dugačkim gaćama s gornjom haljinom do kolena i pokrivene glave – retko i lica. Bose, i jedne i druge, sa grivnama i oko ruku i oko nogu, s prstenjem ruku i nogu, s obocima i na ušima i na nozdrvama – neka u levoj nozdrvi, neka u desnoj, a neka u obe. Kao da im nikad nije potreban „mendil“, ili bolje da kažem „srpski“ „šnuftikla“. Egipat, egipatske žene iz naroda, a opet nisu kao egipatske, čak ni muslimanske jer iako su jedne vere, muslimanke, sasvim su druge rase: ono semićanke, a ovo – arijevke, ili kako se nekad govorilo, arijeljke. Ali oči! Ni u jednih nisam videla ovakvih očiju kao što su u Hinduskinja iz prve kaste. Ne što su crne i sjajne kao prezrele olive, nego što su ovako zamišljene i ovako tužne. Da i zamišljene iako nemirne, lutaju negde, po unutarnjim svetovima. Kao da su svi svetovi boli i sva tuga ovoga sveta našli stanište u očima ovih žena.

Uz feminizam, treba istaći i autorkin antikolonijalizam koji prikriveno ili očigledno provejava kroz ceo putopis, a možda najeksplicitnije u sledećoj strofi iz poeme „Indija“:

Kako bih, kako bar vođa da sam,

Ne svima,

Samo ovima

Što jaram nose kao vo

(Jer nitʼ se bune niti prkose;

Il da probudim njih – Istok klet –

Što verujuć u fatum zaboraviše čak i datum

Kad im je jaram metnut na vrat.

I kao volovi što riknu,

Oni da viknu:

„Napolje, uljezi, s naših dedova tla,

Starog, velikog, svetog tla!“

Gromko da viknu da se probudi ponovo začmali svet.[18]

Poseta Tagoru za Jelenu Dimitrijević bila je jedna od najuzbuljivijih i najdirljivijih epizoda na putu oko sveta, poput posete egipatskoj princezi Hodi Šaravi u Kairu ili carici Zenaidi (od 128 godina!) u palati Harun-al-Rašid u Damasku. Utoliko pre, jer je ona indijskog pisca posetila u njegovom autohtonom, pri rodnom okruženju koje kreira jedinstven i potpun utisak: „Kad bih videla Tagora u njegovom Santiniketanu, meni bi bilo isto onako kako je bilo onima koji su imali sreću da vide Tolstoja u njegovoj Jasnoj Poljani.“[19] Koliko je neki pejzaž, neko referentno okruženje ili neki situacioni fon kod Jelene Dimitrijević često u prvom, a ne u zadnjem planu, govori činjenica da ona vrlo često poredi te udaljene predele, ljude i jezike sa sopstvenim, srpskim podnebljem. U tim trenucima se nacionalno i internacionalno stapaju u jednoj imaginarnoj, ali koherentnoj viziji: kada je mladi hinduski student Krišna, njen vođa do Tagorove kuće, naglas pročitao jednu pesmu u originalu na bengalskom dijalektu, Jeleni Dimitrijević bi veoma prijatno da ga sluša „toliko što mi bengalski jezik, kao i industanski po naglasku mnogo liči na naš jezik, kako se govori u Makedoniji“ ili kad posmatra urođeničke bele kuće u gustom rastinju „meni se učini da sam negde u našem selu sa raštrkanim belim kućama u zelenilu, pa mi bi prijatno...“[20] Ovo iskustvo sa okolinom je možda ostalo jače utisnuto u autorkin duhovni spomenar od samog susreta sa velikim Poetom, jer ovaj je u tom trenutku bio bolestan, malaksao, a slabo je i govorio (to nije bio govor nego „bolesničko stenjanje“, piše Jelena Dimitrijević). Međutim, iz poštovanja prema nekome ko dolazi iz daleka, i još iz junačke Srbije, Poet je pristao na viđenje, makar i kratko. Poseta je trajala pet minuta i sam susret je opisan u jednom pasusu!

Slovensko gostoljublje i srpski slobodarski duh jesu atributi koje Tagor, ali i ceo indijski narod pripisuje našoj zemlji, ono po čemu je ceni i prepoznaje, a što usamljenog putnika y tuđini čini ponosnim: „Jer velikoj Indiji imponuje mala Srbija; a nju uzimaju kao ideal za ostvarenje svojih ideala.“[21] Tako je Jelena Dimitrijević dobila za vodiča jednog Hindusa Bombajca, činovnika Indijske banke koji je ukazao sve počasti Srbiji: „Kad taj činovnik, Rau-Babu, kako mi se docnije predstavi, vide iz moje putne isprave a i iz kreditnog pisma franko-srb. banke, u Beogradu, prestonog grada države S.H.S., on me upita koja je to zemlja; i kad ja pomenuh Srbiju, on ustade, sklopi šake kao katanci u molitvi, prisloni vrhove palčeva na usne, a kažiprstiju na čelo i duboko se pokloni. Poklonio se preda mnom, ali ne meni, nego ʼDavidu što je bio boj s Golijatom i nadbio gaʻ: poklonio se Srbiji. I tada, u počast Srbije, ponudi se meni, njenoj kćeri – kako sam reče – za vođu.“ Malo kasnije neće izostati iste počasti od ženskih članova Rau-Babove porodice prilikom posete njegovoj kući: „Naročito su mene raspitivale o mojoj dalekoj i egzotičnoj zemlji, o Srbiji, njima egzotičnijoj nego Engleska. Jer Rau-Babu ih je već pripremio i kazao im da je boj bio, tek pre nekoliko godina David s Golijatom. One su se klanjale meni u kojoj su gledale Majku Srbiju.“

Pored iskrenog rodoljublja, književno-umetničkog entuzijazma, orijentofilije, feminizma i antikolonijalizma, ono što na svim meridijanima sveta zaokuplja misao i pažnju Jelene Dimitrijević jeste čas smrti i način na koji se različite vere, kulture i civilizacije odnose prema njoj. Tako u Egiptu – Piramide, u Palestini – Sveti grob i Omarova džamija, a u Indiji – Kraljičin put Spalište i Kule tišine ostavljaju neizbrisiv utisak na našu spisateljicu. Neumoljivost sveopšte prolaznosti i propadljivost materijalnog najupečatljivije se očituje u hinduskom obredu spaljivanja mrtvaca na lomači pod otvorenim nebom ili, još plastičnije i jezivije, u staropersijskom obredu izlaganja mrtvih tela strvinama u za to posebno namenjenim Kulama tišine. „Nigde se ovoliko ne misli, ne razmišlja o materijalnom ništavilu, kao kad se sedi kraj lomače i gleda u plamen što ništi ono što je materijalno.“ Čitajući te redove, čini nam se da je Jelena Dimitrijević, Srpkinja i kosmopolitkinja, u svom duhu usvojila tragiku prolaznosti, jer pred tim mrtvačkim buktinjama, gde se spaljuju i dečji leševi, „ja ne osetih ni straha ni groze. Naprotiv, samo poželeh da umrem u Indiji, i da budem spaljena na lomači.“ To osećanje je neće napuštati do kraja puta kroz Indiju, čak ni kada u gradu Puri bude izašla da posmatra zalazak sunca nad čarobnim Bengalom, koji bi trebalo da bude najjači utisak: „Ali pre nego što počne da zalazi, ja ću da prođem Spalištem tražeći mesto za lomaču. Kome? Sebi. I javi mi se žarka želja da u ovom bengalskom gradu umrem i da u Bengalskom zalivu moj pepeo počiva.“

Međutim, iako „filozofski“ spremna za sudnji čas, naša spisateljica ubrzo shvata da nije otporna na grozote propadanja ljudskog tela : „Dok sam sedela na Spalištu prema lomačama, ja nisam ništa osetila; a kad pođoh, kolima: što se više udaljavah, sve više osećah miris ljudskoga mesa i kostiju... I tek tada mi bi teško, vrlo teško, i grozno...“, kao i da nije savladala drevnu boljku straha od smrti koji se intenzivirao pred grotesknim, zastrašujuće odvratnim prizorom sahranjivanja Parsa[22] u Kulama tišine: „Zaista, ja ne znam koliko sam u kolima sedela i dokle bih sedela zatvarajući oči ʼda ne vidim Smrtʻ... Isto kao nekada! Bolest koja je nekom zagorčavala život više od polovine njegova života i za koju je on držao da je, najposle, umrla – ustaje iz mrtvih! Čula sam, da neko koji je u detinjstvu imao padavicu, ona mu se može povratiti u starosti – pri nekom jakom duševnom potresu. Pa tako, evo, i ova bolest... strah od smrti.“

Duboko potresena i zgrožena, Jelena Dimitrijević će već sutradan otputovati, tačnije pobeći iz Bombaja ne sačekavši odgovor persijske princeze Tate koju je pismom zamolila da je primi: ne bi mogla podneti da vidi iz bliza njenu nesvakidašnju eleganciju i lepotu, jer je i ona smrtna i koliko već sutra može postati plen tim groznim ptičurinama! Međutim, do njihovog susreta će doći nekoliko godina kasnije na Međunarodnom kongresu Saveza žena u Beču (1930)[23] „gde se predstavnica Indijki pojavila u svom crvenom svilenom sariju, ukrašenom biserima i dragim kamenjem, ulepšanom nakitom koji je zaslepljivao oči. – Ta Indijanka bila je moja nezaboravna prijateljica, ugledna ledi Dorab Tata, koja je preminula, iako mlada, tačno godinu dana posle Ženskog kongresa u Beču.“[24] O iznenadnoj smrti najlepše princeze Parsa, i uopšte „kraljice“ čitave Indije i čarobnog Istoka, naša spisateljica je saznala tokom boravka u Parizu 1931. godine: „Umrla je u Engleskoj. Kao da je znala da će brzo umreti, pobegla je da je smrt ne zatekne u Bombaju...“[25] Ta kobna vest biće joj inspiracija da napiše poemu na francuskom „Priviđenje“ (Une vision) koja je prvi put zasebno objavljena 1936. godine, dok je ponovljeno dvojezično izdanje Ane Stjelje (sa prevodom na srpski) izašlo 2016. godine. Iako je sahranjena u porodičnom mauzoleju porodice Tata u Londonu, u pesničkoj viziji Jelene Dimitrijević ledi Dorab nije „uspela da pobegne“ od sudbonosnih Kula tišine. U mističnom priviđenju, utvara se pojavljuje pod velom smrti, lišena svih zemaljskih čari. Kada zlokobna senka smakne veo, ukazuju se, umesto dva bistra izvora, dve strašne jame – dve kule tišine na kojima lešinari već vrebaju svoj plen... Dakle, i ovde još jednom nailazimo na poemu koja se pokazuje kao poetska transpozicija putopisnih poglavlja XIII Čarobni Istok i XV Kule tišine.

Na kraju, treba istaći posebno lekovito dejstvo puta oko sveta: „Ja sam putnik koji je pošao na daleki put kao teški rekonvalescent, kako telom, tako dušom, a vratio se potpuno zdrav“, zaključuje u Epilogu Jelena Dimitrijević. Podstrek za svetsko, magelansko putovanje mogao bi se naći u nekim književnim uzorima koje autorka pominje, pre svega u Vernovom (Jules Verne) Putu oko sveta za 80 dana, ali Jelena Dimitrijević je srećnija što je dvesta pedeset pet dana putovala kao nezavisan putnik, koji je na taj način stekao nemerljivo duhovno blago utisaka i uspomena, nego da je, poput Fileasa Foga, dobila opkladu u zamenu za efemerne utiske sa mora i malo kopna. Kada je reč o interesovanju za „Majku“ Indiju, koja čini, videli smo, najveći odeljak putopisa, nije isključeno da je srpska spisateljica bila pod uticajem Forsterovog (Edward Morgan Forster) romana Kroz Indiju (1924) koji je objavljen dve godine pre njenog otiskivanja iz Đenove, a još izvesniji je uticaj Kiplinga (Joseph Rudyard Kipling) koji grad Džajpur, priseća se Jelena Dimitrijević, naziva ružičasto crvenim zbog boje kuća, na šta mu ona odgovara sa lica mesta: „Ja ne bih rekla da je baš ružičasto crven, nego šaren kao obično gradovi na Istoku.“ Književna kultura je svakako doprinela i pripremila ideju o proputovanju, ali presudni momenat bio je sasvim ličan: „Moja želja da obiđem zemljinu kuglu nije bila želja, no misao, koja se pojavila iznenada, jednog proletnjeg dana pre više godina. Prsnula je kao iskra, ne u svesti, već u srcu. Posle mi se učinila kao žar koji tinja pod pepelom. I najposle kao plamen koji se raširio, brzo uzeo da gospodari...“ Ta istrajna misao u srcu odvela je na put oko sveta našu spisateljicu, klonula duha i oronula tela, a vratila je oporavljenu i osnaženu, sa „ružičastim uspomenama za sive dane“.

U moru velelepnih impresija koje se post festum haotično roje u svesti Jelene Dimitrijević, jedan utisak je, čini se, najjači: „I tako neprestano, kao na filmu. Sve je kao na filmu što je danas u svesti, što preleta kroz svest kao muva preko neba... Film! Pa, ipak, koliko je i najbolji stvoren film ništa prema ovome koji je bio stvaran, a postao iluzoran.“ Potiranje tankih granica između sna i jave, realnog i fiktivnog, stvarnog i iluzornog, najintenzivnije se oseća posle jednog ovakvog putovanja, kada u potpunosti shvatite baroknu krilaticu da je život – san. U prilog tome, citiramo i neke remboovske, čak nadrealističke slike u svesti Jelene Dimitrijević: „Vozovi nisu više vozovi, nego neke fantastične ptice; niti su brodovi više brodovi, no nekakve monstr-ribe letilice. Kao da izlaze iz vode i seku je točkovima kao ribe krilima.“ Na kraju, ako bi neko, posle dugog i detaljnog čitanja, pogrešno shvatio značaj i smisao jednog takvog prekookeanskog, slobodnog poduhvata, Jelena Dimitrijević u jednoj od završnih rečenica razrešava svaku dilemu: „Da li se razumelo da je ova moja ʼpečalbaʻ duhovno blago, riznica kojoj, kad ne bi bilo smrti, ne bi mogao niko ništa – ne samo ljudi, nego ni vreme?“

Zaključak

Rezultati procesa dekriptovanja rukopisa Jelene Dimitrijević pokazali su se nestvarno zadivljujući: od prve etape dekriptovanja, kada je tekst delovao kao nerastumačiv hijeroglif, došli smo do četvrte etape kada je dešifrovano oko 95% dobijenog rukopisa, dakle gotovo celokupan tekst. Trebalo je preći trnovit put od grafeme do integralnog teksta, od gotovo neraskrčive „šume simbola“ do odgonetanja njihovih „prisnih pogleda“, probijajući se kroz guste slojeve pisma, jezika i stila s jedne, te kontekstualnog i kulturološkog plana s druge strane. Za širu čitalačku publiku svakako je najveći rezultat i „otkrovenje“ to što će joj sasvim nov tekst iz jedne prohujale epohe, koji efektivno do danas nije postojao, biti dostupan za čitanje i tumačenje. Ipak, neprocenjivo je postignuće dekriptografa koji su u direktnom kontaktu s rukopisom doživeli na stotine „otkrovenja“, „epifanija“ i „naslada u tekstu“ koje je nemoguće iskusiti u dodiru sa štampanom verzijom. Bio je to bezmalo posao nekadašnjeg renesansnog filologa koji menja svet otkrivajući autentične spise. Samo ovde nije reč o „preporodu“ jednog starog teksta, već o njegovom prvom „rođenju“ koji ne bi bio moguć bez majeutičke veštine filologa-dekriptografa.

Na kraju, nastojali smo da kratkim pregledom sadržaja rukopisa druge knjige Sedam mora i tri okeana približimo budućim istraživačima i čitaocima bogatstvo i značaj putopisa Jelene Dimitrijević za srpsku književnost i kulturu: naime, u ovom tekstu naša mala, ali ne manje vredna kultura vodi aktivan interkulturni dijalog sa kulturama i civilizacijama cele planete Zemlje u jednom burnom istorijskom trenutku. Uz to, srpska spisateljica pokreće niz delikatnih pitanja oko nekih ključnih filozofskih ideja kao što su nacionalizam, kosmopolitizam, patriotizam, feminizam, antikolonijalizam, najzad smrt i ništavilo. To je već dovoljno argumenata da se shvati, za početak, neophodnost objavljivanja druge knjige, koja je uostalom još živopisnija od prve i predstavlja njen logičan nastavak. Kolektivni rad na dekriptovanju rukopisa već je doneo svoj prvi rezultat, a to je „spasavanje“ teksta od materijalnog propadanja za naš digitalni vek. U skoroj budućnosti očekujemo ne samo da druga knjiga putopisa bude objavljena, već i da dočeka širu i produbljenu recepciju.