Kada sam, pre više od deset godina, pažljivo prikupljala i iščitavala građu o Danici Marković radi pisanja magistarske teze, ostao mi je jedan nezavršen zadatak.[1] Nikako mi nije polazilo za rukom da pronađem članak Danice Marković koji je pomenuo Milan Grol, potpisan pseudonimom „Povremeni“, u rubrici „Kroz knjige i događaje“ u Srpskom književnom glasniku. Grol je ovako pisao: „S gorčinom svojih pesama, Danica Marković piše članak o uzbudljivoj parnici jedne nesrećne mlade žene, koja je osuđena na godinu dana zatvora za ubistvo nevernoga muža. Kao 'izraz savremene krize braka' i tragedija jedne 'fine umetničke prirode, tananih osećanja, koja je idealizovala čoveka, muža i brak', ovaj slučaj čini se gđi Marković 'građa za čitav roman'.[2] Već iz navedene, uvodne rečenice Grolovog teksta postalo mi je jasno da je Danica Marković bila autorka nekakvog članaka o ženi koja je presudila nevernom mužu. Nema sumnje da je njen članak kod savremenika izazvao veliku pažnju. Najzad, podstakao je Grola da reaguje, uvodeći u svoj odgovor i njene stihove. Osvrt Milana Grola na članak i poeziju „srpske orhideje“ pisan je polemičnim tonom u odnosu na pesnikinjine stavove o „višoj pravdi“. Međutim, Grol nije naveo podatak gde je članak objavljen, jer je, verovatno, u ondašnjim književnim krugovima to bilo dobro poznato. Ispostavilo se da sam članak Danice Marković koji Grol citira i navodi, tražila na pogrešnom mestu. Činilo mi se da je štampan u dnevnom listu Politika čiji je saradnik bila Danica Marković, naročito te 1929. godine. Kako to obično biva, pronašla sam ga tek onda kada sam prestala da ga tražim.

Radi se o članku „Slučaj Desanke Ilić“ objavljenom u Vremenu 9. novembra 1929. godine, na prvoj strani. Kao prilog uz ovoj članak doneta je i fotografija Danice Marković. Sigurno zbog toga da se ne ostavi prostor za nagađanje da li je autorka članka poznata književnica, ili neka druga žena istog imena i prezimena.

*

Članak „Slučaj Desanke Ilić“ svakako će obogatiti bibliografiju Danice Marković. Sa druge strane biće od izuzetnog značaja za razumevanje poetike nesrećne pesnikinje, ali i njenog razmišljanja o braku, neverstvu, muško-ženskim odnosima – temama kojima se, na specifičan i radikalan način, bavila i u svojim stihovima.

Koji je to događaj do te mere uznemirio pesnikinju da je osetila potrebu da javno istupi?

U Beogradu, 16. aprila 1929. godine, mlada Desanka Ilić je, „usled ljubomore“, ubila muža pred kućom ljubavnice. Već sledećeg dana, dnevne novine su preplavile fotografije sa lica mesta; uslikana je i dvadesetpetogodišnja Desanka Ilić kako nakon ubistva sedi pokraj beživotnog tela supruga. Događaj je uzburkao Beograd, a klupko teškog braka i bremena Desanke Ilić počelo je polako, pred čitaocima, da se odmotava.[3] Objavljeni su izvodi sa saslušanja nesrećne žene, kao i iskazi svedoka. Čitaoci dnevne štampe saznaće da Desankin muž, sin bogatog oca, nije mario za svoju mladu ženu. Varao ju je, gotovo javno, sa kafanskom pevačicom. Suptilno je u člancima prikazan jaz između kafanske pevačice „u godinama“ i prevarene žene koja je završila Umetničku školu u Beogradu. Pored toga što je ubijeni suprug bio neveran, ispostavilo se da je bio sklon alkoholu, i da je ženu besomučno tukao i zlostavljao. Svedoci su na saslušanjima iznosili mučne detalje iz bračnog života porodice Ilić; oglasili su se i oni koji su Desanku, posle suprugovih batina, nalazili u nesvesti. Dešavalo se i da potegne revolver na nju. Svi izneti detalji kao da su predstavljali olakšavajuću okolnost i opravdavali Desankin postupak kada je hicem iz pištolja rešila da mužu presudi.

Prvostepeni sud osudio je Desanku Ilić na dve godine zatvora. Apelacioni sud snizio joj je kaznu na godinu dana. Epilog je bio, saznajemo iz dnevne štampe, da je Desanka Ilić osuđena na dve godine zatvora za ubistvo muža bez predumišljaja.

Ovo je, u kratkim crtama, istorija slučaja Desanke Ilić.

Nema sumnje da je Danica Marković grozničavo pratila ishod ove nesrećne storije. Imajući u vidu životopis Danice Marković, njenu hrabrost i odvažnost, ne čudi što je otvoreno pokazala razumevanje i samilost za ženu koja je počinila zločin. Jer, ona je mogla da je razume. I da, donekle, prepozna i sebe u njenoj sudbini. Naime, i sama Danica Marković je prošla kroz bračni brodolom. Bogatstvo njenog muža, Momčila Tatića, nije bilo dovoljan zalog za bračnu sreću. U braku je rodila šestoro dece, od kojih je troje sahranila. Po okončanju Prvog svetskog rata njen brak se raspao. Pokazalo se da su razlike između supružnika bile nepremostive. Momčilo Tatić je, prema zapisu Milana Jovanovića Stoimirovića, „po prirodi bio boem a pomalo bez smisla za decu i porodicu. On nije smatrao da ima bilo kakvu odgovornost – ni pred sobom ni pred društvom – što se oženio tom nadahnutom ženom. Književno-umetnička strana ličnosti te lepe žene nije ga interesovala.“ Kao i Desanku Ilić, i Danicu Marković je muž varao, da bi je, posle dvadeset i dve godine braka, napustio i otišao sa ljubavnicom. Ostavio ju je, sa decom, u sirotinji. Ostavši sama sa decom, Danica Marković je zasigurno imala razumevanja za sve žene unesrećene brakom, koje su doživele slom mladalačkih ideala i nadanja. Slična sudbina koju su delile, verujem, podstakla je Danicu Marković da reaguje.

Jer, po njoj, Desanka Ilić je lošim brakom bila osuđena na kaznu pre zločina. Ili zločin sa unapred određenom kaznom. Najvećom. Neuporedivom u odnosu na sve, čak i najstrože sudske presude. Jer, okrivljena jeste odavno žrtva koja, kao u tamnom vilajetu, ostaje žrtva šta god da učini. Bez mogućnosti satisfakcije, bez mogućnosti da počne iznova i bez svrhe pokajanja. U svojoj promašenosti, život pre zločina, jednako kao i posle izvršenja zločina, oduzima svrhu i smisao pokajanju. Pesnikinja sugeriše da stvarni zločin (ili, kaznu) predstavlja vreme Desanke Ilić izgubljeno u braku, odnosno, godine koje joj je nepovratno oduzeo suprug. A protekli život ne može se vratiti sudskom presudom kao što se može vratiti oduzeta imovina ili ukradeni novac.

Otuda, Danica Marković navodi čitaoce na zaključak da je Desankin zločin samo epilog dugogodišnjeg nasilja kojeg je upravo ona bila žrtva. Stoga, ubiti supruga deluje kao „sastavni deo“ i logičan ishod prethodnih dešavanja. Jer, Desanki ionako nije bilo života ni pre, a ni posle ubistva.

Danica Marković veliča čovečnost suda koji, razume se, ne može da opravda ubistvo i da donese oslobađajuću presudu, ali ipak izriče više nego blagu presudu. Kao da se takvom presudom izvinjava (u ime celog društva) Desanki Ilić, razumevajući njen stvarni životni poraz. A to nije ubistvo, već pogrešan brak. Njen stvarni poraz jeste upravo brak ispunjen i fizičkom i duševnom patnjom.

Otuda je nedvosmislen utisak da Danica Marković posmatra i ubistvo i sudsku presudu kao zadovoljenje pravde za jednu nedužnu i izmučenu ženu. Dakle, ubistvom supruga, Desanka je sama sebi „potvrdila i upotpunila“ kaznu kojoj je bila izložena tokom braka – tako da bilo kakva sudska presuda postaje izlišna ili manje važna.

Sa druge strane, stanovište Milana Grola kosilo se sa rezonovanjem Danice Marković. On je na čitavu situaciju drugačije gledao: „vraćajući nepravdu za nepravdu, mi obično činimo veću, jer je naša svesna i namerna, dok ona koju podnosimo od drugih ne potiče uvek s namerom da nam se zlo pričini. Međutim, našem nedelu za nedelo, cilj je da nedelo bude i da zaboli.“ Danica Marković, usled slične proživljene bračne drame, govorila je o višoj pravdi stavljajući se na stranu nesrećne žene i imajući razumevanja za njen postupak.

Grol je još lucidno primetio vezu stava Danice Marković i njene poezije: „njoj se svakako mora činiti da ta obesvećena i ponižena mladost, 'podarena čoveku koji nije hteo ili nije mogao da je razume' ovaploćuje vizije njenih Kajanja, njenih Nemira i njenog setnog Ivanjskog cveća (...)“.

Iako ne bi trebalo po svaku cenu tražiti ispovednost u poeziji Danice Marković, istina je da u njenim stihovima ni brak ni muškarac nisu predstavljeni idilično. Brak je teret i teskoba, a muškarac jeste i nedostojan i zao. U stihovima „Majske elegije“ žena žali što njen muškarac nije mrtav, čak priziva ili priželjkuje njegovu smrt, jer bi tako sve bilo lakše i dobilo smisao. Nesrazmera između očekivanog i proživljenog je evidentna.

Desanka Ilić je uradila ono što žena u poeziji Danice Marković nije. Jer, život je jedno, a stihovi nešto drugo. U vreme kada piše ovaj članak pesnički opus Danice Marković je gotovo zaokružen. Ona se sve više okreće prozi, te ne čudi što u bolnoj sudbini Desanke Ilić vidi građu za roman.

U svakom slučaju, Danica Marković je imala razumevanja za očajnički postupak Desanke Ilić, i to je pokazala reagovanjem u dnevnoj štampi. Ona je, opet, hrabro iskoračila i, ne prezajući od svetine, svoj stav jasno i glasno iznela.

Njeno obrazloženje slučaja Desanke Ilić navodim, na ovom mestu, u celini:
 

SLUČAJ DESANKE ILIĆ
 

Skorih dana Kasacija je osnažila presudu Apelacionog suda po krivici Desanke Ilić.

Ovom presudom kažnjena je Desanka godinom dana zatvora za ubistvo svojeg muža.

Nije bez vrednosti pozabaviti se slučajem Desanke Ilić. Pored svojeg posebnog značaja – s obzirom na ličnost Desankinu – on je izraz savremene krize braka, koja je zahvatila sve društvene slojeve.

Suvoparni referati, koji se obično pišu povodom ovakvih slučajeva, slabo osvetljavaju tragiku pobude i dubinu problema, koji odatle proizilazi. Obim jednog članka isto tako ne daje mogućnosti da se prikaže jedna bolna istorija u svim svojim peripetijama. Ona je građa za čitav roman.

Desanka Ilić ubila je svog muža.

Ovim brutalnim učinom ona nije dobila satisfakcije za uvrede i poniženja kojima je bila izložena, ni naknade za svoju bogatu mladost podarnu čoveku koji nije hteo ili nije mogao da je razume.

Spontanim gestom, kojim je poslala u smrt nekog voljenog čoveka, Desanka nije ostvarila ni sreću ni mir. Na protiv: pošto je žrtvovala svoju mladost, zlokobnim revolverskim hitcem uništila je svoj život.

Kako nam Desanku prikazuje njen branilac g. Živančević, ona je fina, umetnička priroda. Idealista, tananih osećanja, ona je idealizovala čoveka, muža i brak. Za tako idealizovanog čoveka ona je stvorila kult. U brak s tim čovekom ona je uložila svu lepotu svoje mladosti: lepotu svoje umetničke duše, „srce prepuno ljubavi“ i svoj san o sreći. No kakav jad! Sva lepota je obesvećena: čistota je utrljana, srce je zgaženo, san je srušen.

Desanku su odavno napustili spokojstvo i nada i životna radost. Svojim sudbonosnim gestom ona ih se doživotno odrekla. Onaj metak pogodio je najteže nju samu. Prvo poraz pa onda slom.

S koliko uslova za život može da se izađe iz ove katastrofe?!

Nije isto u svima sličnim slučajevima.

Za mnoge Desankin učin bio bi oslobođenje; za nju, on je raspeće. Desanka je bila mučenica dotle, ona je mučenica i danas.

Pogođena njena najintimnija osećanja, u povređenoj svetinji braka ona vidi samo kumira, srozanog sa visokog postolja na koji ga je podigla njena ljubav. Nimbus kojim ga je ona okružila, izatkan od najtananijih njenih osećanja iščezao je bespovratno, potrgan njegovim rukama, bez obzira i bez žalosti za nju i za sebe.

Šta je zločin? Ko je ovde zločinac?

Kao eho odjeknulo je u njoj nedelo čoveka i vratilo se njemu.

U opštem revoltu celog njenog bića, lišenog svesti i volje, u poslednjem i vrhovnom naponu energije, ruka se podiže spontano – u odziv. Ni kazna, ni odmazda, nego ona više pravda. Ona, možda, nije lepa, ali je neodoljiva. A posle toga? Pustoš i ispaštanje.

Koliko je bolja bila patnja od ovog nezasluženog ispaštanja.

Ispaštanje radi sopstvenog bola, radi pravde, koja ima pravo da trijumfuje.

I tek onda nastaje pravo mučeništvo.

Ono je uvek iznad svake moguće primene zakona. Tumačima njegovim to je bilo jasno.

U državama gde ovakva dela sudi porota Desanka bi bila puštena kao nekriva. Kod nas presuđuje sud.

I ako je sudio po starim zakonima Sud je bio na visini svojeg poziva: Desanka je osuđena svega godinu dana zatvora.

Za ovakvu presudu sva zasluga pripada Desankinim braniocima, jer Sud je iznad zasluge.

Uloga i dužnost branioca su da Sudu iznese činjenice u pravoj boji: da prikaže u punoj svetlosti na strjenje [verovatno: stanje; prim. Z. Hadžić] optuženog, da istakne psihološki momenat i ukaže na uzroke koji su ga odveli ovom koraku.

Svoju tešku zadaću Desankini branioci ispunili su sa velikim uspehom.

Naročito valja istaći odbranu g. Ilije Živančevića, advokata.

Ova odbrana, rečita, no bez izlišne frazeologije, veoma inteligentna, veoma dokumentovana, bila je još veoma čovečna i puna topline. Prema tome izvanredno sugestivna, isticala se svojim objektivnošću, taktom i pomirljivošću.

Van svake je sumnje da je takva odbrana impresionirala Sud i naišla na duboko razumevanje.

Ova čovečna odbrana, čovečno shvaćena, donela je čovečne zaključke. I, koliko god je sudija, u braniocima zakona, smeo da bude čovek, on je to bio u ovom slučaju.

U ime svih članova ljudske zajednice, čiji je etički osnov čovečnost, smatram za dužnost da na ovome mestu, odam Sudu priznanje.

Stereotipni i često profanisani uzvik „slava Sudu!“ nikad nije imao iskrenijeg, toplijeg i punijeg smisla, no u ovom slučaju.

Slava Sudu i – čast braniocima