Nešto mora da se prinese na žrtvu,
da bi se imao plus u ma kom smislu na drugoj strani.
Katarina Bogdanović, Beogradski dnevnik, 16. mart 1924.[1]
 

Katarina Bogdanović je rođena 28. oktobra 1885. u selu Trpinji kod Vukovara, a završila je Učiteljsku školu u Karlovcu. Zaposlila se u Tuzli, gde je radila kao učiteljica u osnovnoj školi 1905. i 1906. godine, u vreme kada su joj kolege bili Veljko Čubrilović i par učesnika u docnijem sarajevskom atentatu. Uprkos protivljenju svojih roditelja, napustila je sigurno učiteljsko zaposlenje i preselila se u Beograd da bi vanredno studirala filozofske nauke,[2] književnost i strane jezike (engleski, francuski i nemački). Imajući u vidu da je Univerzitet u Beogradu nastao 1905, Katarina Bogdanović je bila među njegovim prvim studentima, a prema njenom biografu i priređivaču sabranih dela, Milanu Nikoliću (Izabrani život, 1988), upravo je ona bila prva žena koja je diplomirala filozofiju i srpsku književnost na Univerzitetu u Beogradu, 1910. godine. Tokom studiranja veliki uticaj na nju imali su profesori, korifeji Beogradskog univerziteta i građanske misli toga vremena: Branislav Brana Petronijević i Jovan Skerlić. Profesor Skerlić ju je podržavao i podsticao, a 1910. godine je objavio njen diplomski rad u Srpskom književnom glasniku. Kao vid obostranog i iskrenog poštovanja, o Jovanu Skerliću je napisala tri panegirika.[3] U tekstu „Jovan Skerlić kao profesor“, objavljenom u prvom broju kragujevačkog časopisa Koraci, 1966. godine Katarina Bogdanović se seća studentskih dana:

Kao student prve godine ja sam Prvog maja učestvovala u povorci socijalista i komunista, koji su prolazili beogradskim ulicama, pa me je tada u povorci opazio Pavle Popović. Sutradan kad sam se popela na sprat fakulteta da vratim knjigu uzetu iz srpskog seminara, zatekla sam u seminarskoj sobi Skerlića i Pavla Popovića. Popović mi se obratio ovim rečima: „Katarina, video sam Vas juče u onoj buntovničkoj povorci. Zar ste i Vi toliko zainteresovani za socijalizam?“ „A da kad će, ako sada neće?“ Odgovorio mu je na to Skerlić.[4]

Nakon diplomiranja, na predlog Jovana Skerlića, odlazi u Smederevo, gde je radila kao profesorka privatne ženske gimnazije. Međutim, nemiran duh, saznajna radoznalost, potreba za samospoznajom i samoafirmacijom podsticali su je na neprestano intelektualno usavršavanje. Posle dve godina rada u gimnaziji, otišla je u Francusku (1912) gde je pohađala četvoromesečni kurs u Grenoblu i poslediplomske studije na Sorboni. Za vreme boravka u Parizu, početkom 1913, zadojena snagom revolucionarnih ideja, učlanila se u studentsku organizaciju Udruženja komunista i anarhista ili Anarhokomunističku Federaciju (La Fédération communiste anarchiste FCA) i usmerila ka aktivnom levičarskom intelektualnom i antiratnom društvenom angažmanu. FCA je osnovana 1910. u Parizu kao prva francuska anarhistička organizacija na nacionalnom nivou i ujedinila je postojeće anarhističke pokrete u zajedničkoj ideologiji koja se bazirala na anarhokomunizmu, antimilitarizmu i revolucionarnom sindikalizmu. Ideje koje su negovane u ovom anarhističkom i antimilitarističkom udruženju dale su pečat Katarinom životu, kako u njenom teorijskom radu, tako i u životnom stilu.

Katarina Bogdanović se 1913. vratila iz Francuske, na poziv Ministarstva prosvete Kraljevine Srbije. Od školske 1913/14. do 1928. godine radila je u Višoj ženskoj školi (beogradskoj Drugoj ženskoj gimnaziji), u kojoj je, narednih petnaest godina, predavala filozofsku propedeutiku i srpsku književnost. Svoje levičarsko opredeljenje, artikulisano tokom boravka u Francuskoj, upotrebila je u angažmanu za emancipaciju žena i jačanje ženskih građanskih i političkih prava. Ona je, zajedno sa Zorkom Kasnar i Paulinom Lebl-Albalom, aprila 1919. u Beogradu, učestvovala u osnivanju Društva za prosvećivanje žene i zaštitu njenih prava (kasnije nazvanog Ženski pokret). Ženski pokret je pokrenuo biblioteku u okviru koje je 1921. godine objavljen zbornik Pravo glasa za žene. Zbornik sadrži poglavlja: „Zašto tražimo pravo glasa“; „Pravo glasa svim ženama“; „Žensko pravo glasa za opštinske uprave“; „Pravo glasa za žene invalida i udovice“; „Pravo glasa za radenice“; „Pravo glasa za seljanke, Majka kao politički radnik“, a Katarina Bogdanović je autorka poglavlja „Pravo glasa za žene činovnike“.[5] Ovo društvo je 1923. osnovalo „Fond za uzajamno pomaganje celog ženskog sveta“, čiji je prvi korak bio ustanovljavanje Berze rada Ženskog pokreta. Berza rada je pokrenuta 1. oktobra 1923. sa zadatkom da:

vrši besplatno upošljavanje žena svih profesija, počev od žene fizičke radnice, do one najvišeg intelektualnog rada, ne gubeći ni jednog trenutka iz vida svoju visoku dužnost: zaštitu žene, njenih interesa i njenih prava. Drugi korak u tom smislu je ustanovljavanje Azila za žene. Ženski pokret će učiniti sve da ova neophodna socijalna ustanova postane i jedna kulturna ustanova prvog reda, pružajući higijensko, kulturno, topolo i srdačno utočište ženi, čija socijalna i materijalna beda dostižu danas svoj vrhunac.[6]

Ženski pokret je sprovodio i kurseve u cilju ekonomskog osnaživanja žena (kursevi krojenja i izrade šešira), ali je najveća pažnja ipak posvećena obrazovanju žena. U okviru ovog udruženja formiran je Ženski klub u kojem su se održavala predavanja, zabave, sprovodili su se kursevi za izučavanje stranih jezika, a čak je obezbeđen i pansion za činovnice i studentkinje iz unutrašnjosti koje kratkotrajno borave u Beogradu.[7]

U jesen 1920. Ženski pokret je odlučio „da priredi za svoje članove nekoliko ciklusa predavanja iz sociologije, etike i pedagogije, pod zajedničkim nazivom Socijalne škole“.[8] Predavanja su bila namenjena prevashodno ženama, kako bi se one razvile u „obaveštene građane i propagatore socijalnih ideja i dužnosti… Tako će one bolje umeti da se orijentišu i pravilnije da sude i sasvim drugim očima posmatraće javni život ako budu imale dovoljno socijalnog i političkog znanja.“[9] U toku cele godine „Ženski pokret“ je slao svoje članice u razna mesta da drže predavanja o pitanja koja mogu da interesuju feministkinje, da podižu društvenu svest žena o važnosti njihovog učešća u javnom životu, da ih motivišu na promenu zakona i pravnih propisa kako bi poboljšale svoj položaj i položaj svoje dece i porodice. Predavanja su držale: dr Ksenija Atanasijević, prof. Katarina Bogdanović, Milena Atanacković, Jelica Jevđenijević, Jelena Petrović i Milica Dedijer.[10]

Radi informisanja i obrazovanja žena, kao i propagande i agitacije, Društvo za prosvećivanje žene i zaštitu njenih prava (docnije Ženski pokret) pokrenulo je časopis Ženski pokret, kao prvi feministički list, a sedište redakcije bilo je u zgradi Druge ženske gimnazije u Beogradu. Prvi broj časopisa Ženski pokret objavljen je 18. aprila 1920. i izlazio je neprekidno do 1937. godine. Glavna urednica je bila Zorka Kasnar, a uređivao ga je Književni odbor u sastavu: Delfa Ivanić, Katarina Stojanović, dr Ruža Vinterštajn, Ruža Stojanović i Paulina Lebl-Albala. Naredna urednica ovog časopisa bila je Katarina Bogdanović (1920-1921),[11] a zatim su se na mestu glavne urednice smenjevale: Mileva B. Milojević, Vera Jovanović, Alojzija Štebi i Darinka Stojanović. Časopis je objavljivao progresivne levičarske tekstove, ali i tekstove koji su podržavali patrijarhalnu ideologiju i insistirali na ulozi žene u “društvenoj konservaciji” (socijalnim pitanjima i očuvanju tzv. društvenog zdravlja i društvenog morala).

Već od 1923. godine Katarina Bogdanović se udaljava od Ženskog pokreta i feminizma, a sve više se okreće pedagoško-prosvetnoj tematici i temama iz oblasti filozofije i književnosti. Od 1922. godine, kada je počeo sa radom Narodni univerzitet (kasnije je prerastao u Kolarčev narodni univerzitet), Katarina Bogdanović, Isidora Sekulić, Zorka Vulović i Ksenija Atanasijević bile su prve žene koje su držale javna predavanja sa katedre Narodnog univerziteta. Njihova predavanja privlačila su veliku pažnju intelektualne elite i radoznale javnosti, nenavikle na učešće žena u naučnoj sferi. Svoju dugogodišnju nastavničku praksu krunisala je objavljivanjem udžbenika „Teorija književnosti“, 1923. godine, u saradnji sa koleginicom i prijateljicom Paulinom Lebl-Albala. Časopis Ženski pokret u broju 7 iz 1923. godine objavljuje vest o ovoj knjizi: „Kako je ovo prvi udžbenik koji su napisale žene… beležimo ovo kao jedan od datuma u istoriji ženskog rada kod nas.“ Ovaj srednjoškolski udžbenik, kasnije nazvan „Teorija književnosti i analize pismenih sastava“, doživeo je više izdanja i korišćen je u srpskim gimnazijama punih 18 godina, sve do početka Drugog svetskog rata. U tom udžbeniku one, između ostalog, upućuju na upotrebu dnevničkih zapisa kao proživljenih, ličnih iskustava u saznavanju stvarnosti: „Dnevnici su dokument prvog reda za upoznavanje jednog čoveka ili jedne sredine.“[12] U petom prerađenom izdanju udžbenika iz 1937. navode kao primer dnevnik Milice Stojadinović – Srpkinje, i to kao „zanimljiv“ primer ovog književnog roda.[13] Ovaj udžbenik je pozitivno recenziran u tekstovima: N. T. Petrovića, J. M. Prodanovića, te M. Perkovića. Međutim, Albert Haler, hrvatski estetičar i književni kritičar, poznat i kao žrtva Titovog režima, dao je kritičku ocenu ovom udžbeniku poričući mu konzistentnost primene bilo kakve estetske doktrine.[14] Posleratni pedagozi, književni istoričari i teoretičari nisu se bavili vrednovanjem i analizom ovog udžbenika.

Period od 1921. do početka Drugog svetskog rata je njen najdinamičniji i najproduktivniji stvaralački period u kojem objavljuje recenzije knjiga prevedene i domaće literature, piše o savremenicima, književnicima i javnim delatnicima: Žil Pajou (J. Payoty), D. A. Lončareviću, sociologu P. S. Taletovu, engleskom novelisti i pesniku Džordžu Mereditu (G. Meredith), španskom novelisti, novinaru i političaru Blasku Ibanesu, Onore de Balzaku, Deniju Didrou, Otu Vajningeru, biznismenu Henriju Fordu, obrađujući književne, sociološke, ekonomske i političke teme. [15] Napisala je prikaz knjige “Prosvećena žena” Truske Baginske (1926); Studiju o Žanu Koktou (J. Cocteau), francuskom piscu, pesniku, dizajneru, režiseru, glumcu i multimedijalnom umetniku, koja je objavljena u Srpskom književnom glasniku 1933, a objavljena je i kao samostalno izdanje. Pisala je članke na aktuelne teme, slušala je predavanja u Beču, Londonu, Njujorku (na Univerzitetu Kolumbija) i u drugim gradovima, pa je o tim iskustvima ostavila dnevnička svedočanstva. Bila je naklonjena Šopenhauerovoj i Ničeovoj filozofiji, kao i delu Dostojevskog, Turgenjeva i Gorkog. Takođe, proučavala je život i delo Tolstoja, stvaraoca koji je verovao u i do pred kraj života živeo anarhiju (hrišćanski anarhizam). U Srpskom književnom glasniku 1927. godine objavila je:

Tolstojevo načelo neprotivljenja zlu i njegov ideal ljubavi i bratstva među svim ljudima ne slažu se ni sa pismenim zakonima, ni sa privatnom svojinom, i zato ih g. Stanojević osuđuje. Isti protivnički stav zauzima Tolstoj i prema državi kao predstavniku sile i vlasti, i provokatoru krvavih ratova. Idealist i utopist u najlepšem smislu, Tolstoj se zanosio onim što treba da bude, ne vodeći uvek računa o mogućnosti ostvarenja svojih ideala.[16]

Poput drugih pisaca i prevodilaca, od kojih su neki već bili kanonizovani, sinhroni sa evropskim idejno-književnim i humanističkim teorijama, Katarina Bogdanović je često objavljivala u Srpskom književnom glasniku, jednom od najuticajnijih književnih časopisa toga doba. U Srpskom književnom glasniku iz 1923, u rubrici pod nazivom „Ocene i prikazi“, ona je objavila prikaz knjige Aleksandre Mihajlovne Kolontaj Nova žena (iz 1918. godine), objavljene u izdanju Moderne štamparije R. M. Vesnića, 1922. godine. U ovoj knjizi Aleksandra Kolontaj razvija teorije seksualne politike, kritikuje tradicionalni seksualni moral i nuklearnu porodicu koja je zasnovana na imovinskom pravu i represivna je za žene. Iznosi, u to vreme, veoma radikalnu tezu da je seksualnost instinkt, kao glad ili žeđ, i oštro se protivi seksualnoj eksploataciji žena. Katarina Bogdanović u svojoj kritici podržava borbu Aleksandre Kolontaj protiv licemerja i dvostrukog morala građanskog društva, „da čovek i žena imaju podjednaku punu slobodu raspolaganja samim sobom i pre i posle braka“.[17] Ipak, nije bila kadra da podrži zalaganja Aleksandre Kolontaj za seksualnu revoluciju, zanemarujući aktuelnost i naučnu i društvenu relevantnost tema seksualnih sloboda i promenu društvenih normi u tom pogledu u međuratnom periodu.

Naredne godine (1924), ona je u istom časopisu objavila tekst „Klara Cetkin: žene i studenti“ koji je posvetila „jednom od važnih savremenih pitanja izloženih u maloj brošuri poznate komunističke agitatorke u Nemačkoj: kako se drže ljudi sa akademskom spremom prema ženi koja teži da postane punopravna….“[18] U ovom tekstu se elaborira dominantna teza Klare Cetkin da je oslobođenje žena moguće postići samo u okviru radikalne proleterske revolucije:

Industrijski radnici pokazuju tamo više razumevanja i predusretljivosti prema svojim drugaricama na poslu, jer nalaze u njima korisne saradnike i saveznike u borbi za ekonomsko izjednačavanje i građanska prava; dok umni radnici vide u školovanim ženama samo opasne takmace i nastoje da ih potisnu iz onih oblasti nauke i prakse u kojima ni za sve muške snage nema dovoljno mesta. Sem straha od konkurencije, navodi se i to da javna profesija odveć apsorbuje ženu i otima je njenim porodičnim dužnostima, te ona, ako se uda, pripada mužu i deci samo upola, ili još manje.[19]

Revolucionarka i socijalistkinja Klara Cetkin je u svojoj elaboraciji zanemarila činjenicu da rodna opresija postoji u kapitalizmu i unutar radničke klase, ali da rodna pitanja u nižim klasama imaju niži status, jer je osnovna linija borbe klasna. Katarina Bogdanović, kao zagovornica takozvanog građanskog feminizma, rešavanje pitanja rodne ravnopravnosti smešta u široku platformu sveobuhvatnog društvenog preobražaja: “Organizacija društvena menjala se do sada mnogo puta i još će da se menja, a za ženu biće najbolja ona koja njenom prirodnom pozivu ne ostavlja nikakve smetnje i koja daje sve uslove za pun duhovni razvitak i ravnopravno učešće u svakoj vrsti rada.”[20]

Filozofija društva Katarine Bogdanović bila je daleko od verbalizma i praznorečja, pa je svoje stavove preispitivala i razvijala sarađujući i dopisujući se sa najistaknutijim intelektualcima svoga doba: Isidorom Sekulić, Vladislavom Petkovićem Disom, Jašom Prodanovićem, nobelovkom Perl Bak, austrijskim lekarom i psihijatrom Alfredom Adlerom i drugim naučnicima i književnicima širom Evrope. Pored osetljivosti za feminističke i socijalne teme, bila je naročito zainteresovana za psihoanalizu i učenje Alfreda Adlera, koga je, zahvaljujući Dimitriju Mitrinoviću, upoznala u Beču. Adler je, pod uticajem marksističke filozofije prihvatio ideje društvene jednakosti i pravde i, učlanivši se u Socijalističku partiju, pridružio se borbi za prava žena. Pored davanja podrške ekonomskoj, socijalnoj i političkoj jednakosti žena, on je pokrenuo pitanja prava žena iz radnog odnosa koja su u vezi s materinstvom i ženinom ulogom u porodici, pitanja jednakih plata za isti rad, kao i reforme jezika (na primer on je, kada se govori o ženama, redovno koristio sintagmu „drugi pol“ umesto „suprotni pol“ ukazujući na egalitaristički, a ne antagonistički odnos među polovima).

Adlerov pojam individualne jedinstvenosti, odnosno „stvaralačkog samstva“, u teoriji ličnosti Katarina Bogdanović je izgradila kao osoben stil života. Bavila se Frojdovom psihoanalizom[21] u vreme velikog osporavanja njegove teorije u etabliranim konzervativnim krugovima, naročito zbog uvođenja značaja seksualnosti i otpora na verskoj osnovi. Napajala se i psihoanalitičkim učenjem Karla Gustava Junga o slobodi ličnosti koja nije sloboda samo za sebe, već se takođe izražava i u interpersonalnim odnosima. „Kada osetimo nedostatak energije za ostvarivanje onoga što nameravamo i volimo, znači da je ona vezana nekim unutrašnjim konfliktom: da se primitivno biće u nama uhvatilo u koštac sa socijalnim, egoističan prohtev sa altruističkom težnjom, prirodna naklonost sa nametnutom dužnošću, itd.“[22] Katarina Bogdanović bila je na tragu Jungovog učenja da je čovekova ličnost slobodna, nezavisna i autonomna samo kada ne podleže konvencijama. Ali pošto naša sloboda volje nailazi na prepreke okoline, Jung ukazuje na nedostižnost idealne ličnosti, kao potpunog ostvarenja celovitosti našeg bića. Time on ne potkopava ideal slobode i slobodne ličnosti već ukazuje na simboličku poruku da ideali nisu cilj nego putokaz, a njome se rukovodila i Katarina Bogdanović.

I pored posvećenosti stručnom i pedagoškom radu, Katarina Bogdanović ne zapostavlja aktivistički angažman – prati rad međunarodnih i domaćih ženskih organizacija i donosi izveštaje s kongresa širom Evrope koje objavljuje u stručnim i književnim časopisima. Bila je jedna od šest Jugoslovenki (od ukupno 290 učesnica i učesnika) koje su učestvovale u radu Internacionalne letnje škole održane u Salcburgu u periodu 1-14. avgusta 1921. u organizaciji Ženske internacionalne lige za mir i slobodu. Detaljan izveštaj sa tog skupa (na 10 stranica) objavila je u časopisu Ženski pokret, u brojevima 9 i 10 iz 1921. Katarina Bogdanović bila je delegatkinja na Devetom kongresu internacionalnog saveza žena za pravo glasa, održanom u Rimu polovinom maja 1923, na kojem se raspravljalo o ženskom pravu glasa, o načinu da se poveća broj ženskih poslanika u parlamentu i o drugim temama. U Srpskom književnom glasniku iste godine štampala je detaljan izveštaj sa tog kongresa uključujući i četiri rezolucije koje su donete na osnovu rada u sekcijama. U tom tekstu ona pokazuje izvanredno poznavanje slike tadašnjeg ženskog samoorganizovanja u svetu (međunarodnih organizacija, saveza, pregled njihovih programa i održanih konferencija).

Dvadesetih i tridesetih godina ona učestvuje na konferenciji Lige naroda u Londonu, učestvuje na nekoliko međunarodnih kongresa u Atini, Krakovu i drugim gradovima. U Bristolu (Engleska) je 1922. učestvovala na petnaestodnevnom stručnom tečaju o pedagoškoj metodi “Dalton-plan”. Kao direktorka Ženske gimnazije u Nišu i članica Ženskog pokreta ona, po preporuci Ministarstva prosvete, učestvuje na Internacionalnom profesorskom kongresu u Briselu 1930. godine. Katarina Bogdanović posećuje i druge značajne svetske manifestacije: prisustvuje Olimpijskim igrama u Berlinu 1936, a tom prilikom obilazi i druge nemačke gradove (Keln, Drezden, Minhen, Nirnberg), pohodi međunarodnu izložbu u Parizu 1937. Na svojim putovanjima Katarina Bogdanović je nastojala da, pored muzeja i biblioteka, poseti škole i fakultete, kako bi se upoznala sa drugačijim obrazovnim sistemima i inovacijama u nastavi, ali i modernim stilovima života i javnog angažovanja. Na primer, za vreme boravka u Londonu, septembra 1921, volontirala je u setlmentu za žene. Htela je, po sopstvenom priznanju, da vidi kako se žene posvećuju korisnom i požrtvovanom radu za londonsku sirotinju.[23]

Putuje u Ameriku, u Njujork i Vašington, 1939, i tamo provodi mesec dana. Poseta Americi je na nju ostavila jak utisak. U Njujorku je posetila nekoliko škola i fakulteta i slušala je predavanja na Univerzitetu Kolumbija. U njenoj zaostavštini ostao je putopisni tekst „Njujorški dnevnik“, gde je, pored utisaka o gradu i američkoj kulturi, ostavila svedočanstvo i o druženju s Adelom Milčinović, poznatom hrvatskom feministkinjom i književnicom, koja je u međuratnom periodu intenzivno objavljivala u srpskoj periodici a u Njujorku je vodila ženski klub.

Godine 1928. izabrana je za predsednicu Udruženja nastavnica srednjih škola, a iste godine postavljena je na čelo Ženske gimnazije u Nišu. Istovremeno je Leposava Smodlaka postavljena za direktorku Ženske gimnazije u Kragujevcu, pa su Katarina Bogdanović i Leposava Smodlaka zabeležene kao prve dve direktorke ženskih škola u Srbiji.[24] U Kragujevac je došla 1932. na mesto direktorke Ženske gimnazije.

Kragujevački period

Katarina Bogdanović je u Kragujevcu provela skoro četiri decenije, od 1932. do svoje smrti 1965. „Treba da istaknem jednu naročitu karakteristiku Kragujevca: levičarski duh, opoziciono raspoloženje oseća se ovde mnogo jače nego u Nišu i u nekim drugim gradovima. Najnapredniji ljudi i najinteligentniji, pošto su levičarski obeleženi, uvek su pod strogim nadzorom policije koja se ovde strahovito uvek oseća.“[25]

U Kragujevcu je bila aktivna u više udruženja: bila je predsednica novoosnovane kragujevačke sekcije Univerzitetski obrazovanih žena, članica uprave Narodnog univerziteta, članica uprave Sokolskog društva, potpredsednica Francuskog kluba (koji je smatran za levičarski) i Jadranske straže (udruženje koje je u Kragujevcu postojalo od 1925. do 1941. i, između ostalog, organizovalo letovanje učenika na Jadranskom moru). Bila je inicijatorka osnivanja i prva urednica kragujevačkog časopisa za kulturu Naša stvarnost i u njemu je objavljivala eseje iz filozofije i književnosti, (1950, 1951).

Iste godine kada se Katarina Bogdanović naselila u Kragujevac (1932), u njemu je osnovana sekcija Udruženja univerzitetski obrazovanih žena. Ovo udruženje osnovano je Beogradu 1927, kao ogranak Internacionalne federacije osnovane 1919. Cilj udruženja bio je unapređivanje društvenog položaja univerzitetski obrazovnih žena koje su bile marginalizovane u pogledu nalaženja zaposlenja i radnog statusa, u odnosu na svoje muške kolege. Prirodno je bilo da Katarina Bogdanović, osvedočena borkinja za prava žena i direktorka Ženske gimnazije, bude izabrana za predsednicu novoosnovane sekcije Univerzitetski obrazovanih žena u Kragujevcu. Na osnivačkom sastanku, profesorka beogradske gimnazije Paulina Lebl­Albala održala je 11. septembra 1932. u Ženskoj gimnaziji predavanje na kojem je iznela podatak da je u to vreme u Jugoslaviji bilo oko 2500 fakultetski obrazovanih žena, ali da je jedva njih 250 organizovano u postojećih sedam sekcija Udruženja univerzitetski obrazovanih žena. Ukazala je na značaj udruživanja univerzitetski obrazovanih žena i pacifistički internacionalni karakter ove organizacije „u radu na ostvarivanju svetskog mira u duhu ideje Društva naroda“, a ovi ciljevi bi se ostvarivali kroz „međunarodno kulturno upoznavanje, putovanjima, školovanjem, međunarodnom književnom i naučnom saradnjom itd.“[26] Upoznajući Kragujevčanke sa radom Udruženja, Paulina Lebl­Albala ih je obavestila da Udruženje radi i na projektu bibliografija istaknutih Jugoslovenski, a uskoro je i objavljena „Bibliografija ženskih pisaca u Jugoslaviji – do 1936. godine“. Kragujevačka sekcija Univerzitetski obrazovanih žena organizovala je naučna i stručna predavanja na raznovrsne teme, najčešće u svečanoj sali Muške realne gimnazije, najreprezentativnijoj sali toga vremena. Međutim, s obzirom na veoma mali broj univerzitetski obrazovanih žena u to vreme, društveni uticaj ovih druženja imao je ograničen i nizak stepen delovanja.

Ženskom gimnazijom u Kragujevcu Katarina Bogdanović je rukovodila, koliko su joj okolnosti dozvoljavale, oslanjajući se na principe liberalne obrazovno-vaspitne teorije. Univerzalne kapacitete ljudi za slobodu izbora u razvoju vlastite individualnosti, prenela je na slobodu aktivne interakcije sa drugima u sferi društvenih odnosa i politike. Dok je bila direktorka, učenice su, zajedno sa učenicima Muške gimnazije, redovno učestvovale u organizacijama prvomajskih proslava u Šumaricama, a 1. maja 1937. učestvovale su u „bakljadi“ i ispred zgrade Oficirskog doma, pevale su himnu „Hej Sloveni“ i skandirale: „Dole fašizam i krvava diktatura“. Učestvovale su i u akciji paljenja antikomunističke izložbe organizovane u Vatrogasnom domu, 1937. Povodom Hitlerove aneksije Sudetske oblasti 1938, učenice Ženske gimnazije organizovale su štrajk, što je prouzrokovalo policijsku intervenciju u školi. Jedan od vidova protesta protiv fašizma ispoljio se i u opredeljivanju velikog broja učenica za polaganje francuskog umesto nemačkog jezika na maturskom ispitu. Smatra se da je, u vaspitavanju ovih društveno angažovanih i odvažnih učenica, veliku ulogu odigrao referentan pedagoški kadar Ženske gimnazije na čelu sa Katarinom Bogdanović. Ona je često uspevala da od policijskog progona zaštiti učenice koje su se bavile revolucionarnim, ilegalnim aktivnostima. Zato je ministar prosvete Kraljevine Jugoslavije, Anton Korošec, Katarinu Bogdanović prisilno penzionisao sredinom 1940. i tako sklonio sa funkcije direktorke Ženske gimnazije sa obrazloženjem da je „levičarski nastrojena“ i da joj se zato „ne može poveriti vaspitanje ženske omladine“.[27] Rat je provela u Kragujevcu, u izolaciji, uzdržavajući se od javnog angažmana. I pored toga, bila je više puta hapšena i dvaput zatvarana (novembra 1941), ali je, usled nedostatka dokaza i činjenice da se starala o maloletnoj sestričini, puštana na slobodu. Za vreme okupacije najradije je čitala dela Dostojevskog, a njegova sudbina joj je bila uteha, pribežište i ohrabrenje, naročito u trenutku kada joj je, za vreme boravka u zatvoru, saopšteno da će biti streljana.[28]

Zanimanje za prava žena proizlazilo je iz dubokih socijalističkih uverenja kojima se rukovodila, pa je posle rata, početkom 1945, kao priznata borkinja za ženska prava i socijalnu pravdu, Katarina Bogdanović postala prva predsednica AFŽ-a u Kragujevcu. Kao i u slučaju drugih organizacija toga doba, i mogućnost samostalnog političkog delovanja AFŽ-a bila je ograničena, s obzirom da su one bile subordinirane političkom linijom Komunističke partije Jugoslavije. U kasnijim godinama AFŽ je sve više postajao transmisija Komunističke partije u zadacima koje je trebalo sprovoditi i 1953. godine je ukinut, a umesto njega su formirana Ženska društva. Ime Katarine Bogdanović se u izveštajima o radu ovih ženskih organizacija više ne spominje. Njeno neprihvatnje učestvovanja u radu centralizovanih i birokratizovanih organizacija koincidira sa bazičnim anarhističkim pozicijama borbe protiv hijerarhijskog ustrojstva i principijelnog odbijanja uloge pukog izvršitelja zadatih direktiva.

Od 1. marta 1963. do svoj smrti 1969. godine, živela je u Domu za stare i penzionere u Kragujevcu. Do kraja života pisala je poeziju i beležila je svoje kritičke opservacije u dnevničke zapise za koje sumnjala da će biti spaljeni (možda podstaknuta sudbinom Isidore Sekulić, njene prijateljice i koleginice sa kojom je radila u Drugoj ženskoj gimnaziji, koja je, pred smrt, lično spalila svoju prepisku, kao i beleške i rukopis svoje druge knjige o Njegošu). Nehajno se odnosila prema svojim rukopisima i beleškama, a verovatno je neke od njih i sama uništila. „Pišem, čitam, sređujem, cepam i već bacam u vatru mnoge svoje ispisane hartije, i tako mi prolaze dani.“[29]

Katarina Bogdanović je vodila ispunjen i aktivan život i ljudi koji su je poznavali svedoče da se, čak i poslednjih godina života koje je provodila u staračkom domu u Kragujevcu, žalila da je ne pozivaju redovno na stručne i kulturne manifestacije koje se održavaju u gradu. U svojim dnevničkim esejima Katarina Bogdanović je, između ostalog, pisala i o negativnim predrasudama kojima su izložene stare žene:

Jednom sam bila rešila da pišem studiju o starosti. Mislim da svako na svoj način oseća starost. Preimućstvo čoveka nad ženom u tome je što starac još uvek može da bude simpatičan u društvu, a starica ne može. Ona je baba, i samo to, kako za odrasle, tako i za decu. Ima primera da su starci uživali simpatije mladih žena, pa i devojaka, a starice ne mogu da budu simpatične ni svojim vršnjacima. Kad bi starica napisala pesmu da se zaljubila u mladog čoveka, njoj bi se podsmevali; a kad to učini starac, onda to važi kao lepa melanholična pesma.[30]

Poslednjih godina njenog života, među retkima koji su je posećivali bio je kragujevački književnik Milan Nikolić, koji je sakupio deo memoarskih rukopisa iz njene sobe u staračkom domu i priredio ih za štampu. Oni su, zajedno sa kompletnom bibliografijom njenih radova, štampani 1986. pod nazivom Izabrani život, dnevnici, eseji, studije i kritike, u izdanju Narodne biblioteke u Kragujevcu i novoosnovanog Književnog kluba koji je nosio ime Katarine Bogdanović. Jedan deo njene pisane zaostavštine nalazi se u Istorijskom arhivu Šumadije, a veći deo, koji se nalazio u Domu za stare i penzionere, uništen je.[31]

Katarina Bogdanović je umrla 2. marta 1969. i sahranjena je na Varoškom groblju u Kragujevcu. Kao priznanje za rad na funkciji direktorke Ženske gimnazije u Nišu (1928-1932) i za upečatljiv trag koji je ostavila u kulturnom životu ovog grada, odlikovana je Ordenom Svetog Save V stepena. Među prvima je dobila Diplomu počasnog građanina Kragujevca, sa Ordenom rada drugog reda 1958. godine. U znak zahvalnosti za veliki doprinos društvenom i kulturnom razvoju Kragujevca, jedna Kragujevačka ulica nosi njeno ime. U Trpinji, njenom rodnom selu, 1990. godine je postavljena spomen ploča na njenoj porodičnoj kući, a njeno ime krasi i jedna beogradska ulica u opštini Čukarica.

Poslednjih par decenija, u vremenu promenjenih političkih, društvenih i naučnih okolnosti njeno delo nije preštampavano, a njen doprinos kulturnom i političkom životu u Kragujevcu bledi u sećanju. Čak je i Kragujevački književni klub (osnovan 1953), koji je od 1986. godine nosio ime „Katarina Bogdanović“, 2011. godine promenio ime u „Udruženje pisaca Kragujevac“. U argumentaciji odluke za preimenovanje rukovodstvo Udruženja nezvanično je navelo da Katarina Bogdanović nije ostavila iza sebe značajnije književno delo, kao i da je ona zagovarala levičarsku ideologiju koja nije više dominantna. Natpis na njenom nadgrobnom spomeniku je izbledeo, a grobno mesto je zaraslo u korov. Životna priča Katarine Bogdanović paradigmatska je za žensku istoriografsku – a u kontekstu aktuelnog procesa istorijskoj revizionizma, i za opštu levičarsku – tradiciju.