Biografija Savke Subotić (1834-1918), rođene Polit, pod perom Gordane Stojaković ističe jedinstvenu vanvremenost „majke našeg naroda“[1] i najbolje bi se mogla opisati samim rečima Savke Subotić: „Nije sve što je moderno lepo i veličanstveno, ali sve što je lepo i veličanstveno ostaje uvek moderno.“ Dokaz koliko je Savka Subotić bila „moderna“ tokom života, ali i u današnjem svetu, vidimo jasno u knjizi Gordane Stojaković.

Objavljena uoči obeležavanja stogodišnjice smrti Savke Subotić, knjiga govori ne samo o njenom životu, već analizira njeno i stavove zbog kojih je kod nas i u svetu ostala upamćena. Uprkos patrijarhalnim stavovima društva, ukazivala je na značaj ne samo ženskog obrazovanja, već i domaće radinosti, industrije, politike, i uspela da stvori legat čija važnost i danas ima odjeka u srpskom društvu.

S obzirom na to da su se prilike u Srbiji i Evropi u devetnaestom veku razlikovale, što po pitanju filozofije, obrazovanja i društva, pojava (samo)učene Savke Subotić koja je otelotvorenje najboljih evropskih stavova, nije mogla da ostane nezapažena u intelektualnim krugovima Srbije toga doba. Činjenica da nije mnogo govorila o svom suprugu, dr Jovanu Subotiću, osim što je odlučila da neke od najlepših uspomena na njega uvrsti u svoje Uspomene[2], ukazuje na to da je ona verovala u očuvanje privatnosti[3] i stoga vrlo malo detalja iz porodičnog života podelila sa javnošću.

Knjiga Gordane Stojaković, pored petnaest poglavlja koja se bave istorijskom pozadinom koja je bila podstrek Savki Subotić da se zauzme za narod i obrazovanje, analizom njenih stavova po pitanju društva i industrije, porodice i sličnih vrednosti koje je sama zastupala, nudi nam i prilog u kome imamo priliku da zavirimo u njenu korespondenciju sa velikanima toga doba, poput dr Bernharda Minca i kraljice Milene Petrović. Sama nikad nijedno pismo nije napisala, već ih je diktirala i potpisala, ali nas to ne sprečava da nas zadivi i njeno sveobuhvatno i nadaleko čuveno besedništvo. Prvi govor održala je u Zagrebu 1866. godine u korist Fonda za pomoć porodicama preminulih učitelja narodnih škola Srba i Hrvata. [4] Nakon toga, zainteresovanost ljudi da čuju Savku Subotić kako besedi je rasla, te su se govori nizali, a tako u njima nastali njeni aforizmi. Ipak, postojala je i struja koja je smatrala da su njeni govori napisani perom dr Jovana Subotića. Ovo bi se moglo lako opovrgnuti, jer iako je jednom prilikom, kako sama navodi u svojim Uspomenama, 1904. godine, tokom svog boravka u sanatorijumu Semering-Brajtemštajn kod Beča, na oproštajnoj večeri bila zatečena i potpuno nespremna za govor, navodeći: „Treba se zahvaliti, a da to učinim prosto, samo sa nekoliko reči, nikako mi se nije svidelo, Ali, gde da nađem u brzini podesan odgovor tako sjajnim zdravicama? Beše to zaista muka“,[5] odgovorila je zdravicama zahvalnosti koje su karakteristične za nju – rečite i srdačne.

Autorka ove knjige nam takođe ukazuje na još značajnih uloga koje je Savka Subotić imala u srpskoj kulturi, osim zalaganja za otvaranje viših devojačkih škola i bogatih beseda. Na prvom mestu je njeno angažovanje za promovisanje domaće radinosti, tačnije rečeno, ćilimarstva. Osim što je ovaj zanat učinila modernim i traženim na srpskom tlu, probudila je interesovanje strane elite, takođe. Svojim učinkom u ovom polju prvenstveno se zalagala za osnivanje zadrugi i društava koje bi omogućile seoskim ženama da se bave ovim zanatom, a da dobijaju naknadu za to.

Savka Subotić je doprinela ne samo materijalnom i intelektualnom oplemenjivanju seoskih žena, već je svojim zalaganjima probudila prave vrednosti u narodu koji je bio ograničen patrijarhalnim stegama. Njena zalaganja za otvaranje viših devojačkih škola vremenom su osvešćivala narod, te su kolektivno usađene razlike počele da nestaju, omogućavajući jednake prilike svima.