Šantal Rajt, rođena u Mančesteru (Velika Britanija), višestruko je nagrađivana književna prevoditeljka i profesorka prevođenja, koja u zvanju docenta radi na Univerzitetu Vorik (Velika Britanija). Osnovne studije iz oblasti modernih i srednjevekovnih jezika završila je na Univerzitetu u Kembridžu (Velika Britanija), dok je master i doktorske studije književnog prevođenja završila na Univerzitetu Istočna Anglija (Velika Britanija). Pre dolaska na Vorik, predavala je prevođenje, kao i nemački jezik, na više univerziteta u Sjedinjenim Američkim Državama i Kanadi. Autorka je monografije Književno prevođenje (Literary Translation, Routledge: 2016).

Šantal Rajt prevodi književne i akademske tekstove sa nemačkog i francuskog na engleski jezik. Prva je dobitnica nagrade Klif Beker u kategoriji prevođenja (Cliff Becker Book Prize in Translation) za prevod knjige poezije Cvete Sofronijeve pod nazivom Ruka puna vode sa nemačkog (Tzveta Sofronieva, A Hand Full of Water; White Pine Press, 2012). Njeni prevodi sa nemačkog dva puta su ušli u uži izbor za Marš nagradu (Marsh Award), koja se dodeljuje za dečiju književnost u prevodu – prvi put zaPasta detektivi Andreasa Štajnhofela (Andreas Steinhöfel, The Pasta Detectives; Chicken House, 2010) 2011. godine, a drugi za Anton i pirana Milene Bajš (Milena Baisch, Anton and Piranha; Andersen Press, 2013) 2015. godine. Posebno je zanimljiv eksperimentalni prevod hibridnog teksta autorke Joko Tavada Portret jednog jezika, koji kombinuje elemente na nemačkom i engleskom (Yoko Tawada, Portrait of a Tongue; University of Ottawa Press, 2013). Najnoviji prevod nekog akademskog teksta jeste prevod knjige Antoana Bermana Doba prevođenja sa francuskog jezika (Antoine Berman, The Age of Translation; Routledge, 2018).

Šantal Rajt je koordinatorka Vorikove nagrade za žene u prevodu (The Warwick Prize for Women in Translation). Planirano je da ova nagrada, pokrenuta 2017. godine, bude dodeljivana jednom godišnje za najbolji prevod književnog dela neke ženske autorke, objavljen na engleskom od strane britanske ili irske izdavačke kuće. Prva dobitnica, izabrana u konkurenciji pedeset i osam naslova prevedenih sa čak dvadeset i četiri jezika, jeste roman Jako Tavade na nemačkom jeziku Memoari polarnog medveda (Yoko Tawada, Memoirs of a Polar Bear; Portobello Books, 2016) u prevodu američke prevoditeljke Suzan Bernofski.

Čini se da je jedan od glavnih ciljeva Vorikove nagrade za žene u prevodu uvođenje međunarodnih glasova u anglofoni kulturni prostor, kojim već decenijama vladaju publikacije na engleskom jeziku. U kojoj meri akademski napori ove vrste zapravo mogu da (pre)oblikuju književni kanon?

Možda bi trebalo da sačekamo nekoliko godina da vidimo da li se broj ženskih pisaca u prevodu na engleski zapravo povećao, kako bismo procenili uspeh ove konkretne inicijative!

Vorikova nagrada ima druge, pre svega simboličke uloge, za koje verujem da su izuzetno važne u pokretanju određenih promena na književnom tržištu. To je način da se pokaže da akademski svet, i posebno moj univerzitet, Vorik – pošto ne želim da govorim u ime čitavog visokoškolskog obrazovnog sistema u Velikoj Britaniji – shvata prevođenje ozbiljno i pokušava da izgradi most do onih koji se time bave, i na taj način ih promoviše. Književni prevodioci su u određenoj meri sumnjičavi prema Studijama prevođenja kao disciplini u univerzitetskim okvirima, i akademska zajednica – mada je to pre slučaj sa Studijama književnosti/engleske književnosti nego sa Studijama prevođenja – često ne uspeva da se upusti u prevodilačku praksu i ostvari saradnju sa prevodiocima. Univerziteti bi svojim angažmanom trebalo da daju institucionalnu težinu inicijativi kakva je Vorikova nagrada za žene u prevodu, koja ima konkretne koristi i za grupe koje nisu deo samog univerziteta. U doba kada su visoke školarine uništile osećaj da su univerziteti javne institucije u Velikoj Britaniji – za javnost, od javnosti, za javno dobro – nagrada ove vrste pomaže da jedna dragocena vrata ostanu otvorena za sve.

Prevodi su na britanskom tržištu u velikoj meri marginalizovani, budući da čine svega oko 3% onoga što se ukupno izda. Ako su knjige u prevodu nedovoljno zastupljene, onda je sa ženskim piscima to još više slučaj: samo 30% novoobjavljenih prevoda su prevodi ženskih pisaca. Kako se ovi pozivi za uključivanje ženskih pisaca odražavaju na tržište?

Statistiku na stranu, zaista mislim da se situacija u pogledu književnog prevođenja polako menja u Velikoj Britaniji. Objavljuje se više prikaza prevoda u medijima, mada ti prikazi nisu uvek bolje informisani, i književni prevodioci počinju da zastupaju svoju profesiju i književno prevođenje na književnim događajima širom zemlje. Biće zanimljivo videti da li će Bregzit doneti poboljšanja, ako uzmemo u obzir da politicizovana čitalačka publika oseća pojačanu potrebu za internacionalizacijom.

Što se tiče uključivanja ženskih pisaca na tržište, tu ima konkretnih pomaka. Na primer, nezavisna izdavačka kuća And Other Stories iz Šefilda odlučila je da cele 2018. objavljuje isključivo ženske pisce (https://www.andotherstories.org/2018/05/11/2018-is-our-year-of-publishing-women/). Potreba da se obezbedi da ženski glasovi budu adekvatno zastupljeni deo je šireg pokreta u britanskom društvu u ovom trenutku. Pre nekoliko dana pročitala sam članak u novinama koji govori o novoj kolekciji monologa za audicije, namenjenoj glumcima koji dolaze iz manjinskih grupa, sastavljenoj sa željom da im pomogne u borbi protiv stereotipizacije koju često doživljavaju na audicijama. Takođe, vodi se debata oko prepreka na koje glumci iz radničke klase nailaze kada požele da upišu glumu. Društvo i kultura neće preko noći postati ni ravnopravniji ni inkluzivniji, ali se nadam da do takvih promena, malim koracima, ipak može doći.

Mesec žena u prevodu, koji se slavi tokom čitavog avgusta, od kada je prvi put obeležen 2014. godine, predstavlja još jednu značajnu inicijativu koja skreće pažnju na rodnu asimetriju u prevodilačkoj industriji. Tokom avgusta, na društvenim mrežama dele se odlomci iz prevoda ženskih pisaca, najavljuju se novi naslovi, i organizuje niz književnih događaja širom Velike Britanije. Jesu li današnji urednici, u svetlu ovih događanja, više voljni – to jest, da li manje oklevaju – da se upuste u projekat prevođenja dela neke autorke nego što je to bio slučaj pre, recimo, desetak godina?

Za Mesec žena u prevodu treba da zahvalimo nikom drugom do Amerikanki Mejtal Radzinski (Meytal Radzinski, http://biblibio.blogspot.com/). Na svom blogu o Mesecu žena u prevodu 2018, Mejtal govori o potrebi da se ova inicijativa iz zapećka preseli u glavne tokove. Iskreno rečeno, tekstovi u prevodi, nezavisno od roda autora, i dalje teško pronalaze publiku na anglofonom tržištu, a rodni disbalans samo govori da je ženskim piscima još teže. Malo prosvećenije izdavačke kuće – a to je najčešće slučaj sa onim manjim, nezavisnim, poput And Other Stories – razumele su poruku i, zaista, trude se da svojim aktivizmom budu pioniri, ali pred njima je i dalje dug put.

Književnost iz Istočne Evrope generalno je slabo zastupljena na anglo-američkom transnacionalnom polju. Poslednjih godina, britanski izdavač Istros Books doneo je niz naslova iz Jugoistočne Evrope na englesko govorno područje. Uz to, treba napomenuti i da je ovogodišnja dobitnica Bukerove nagrade (Man Booker International Prize) poljska autorka Olga Tokarčuk, za knjigu Letovi (Flights) u prevodu Dženifer Kroft. Da li ovi primeri ukazuju na to da raste interesovanje za ovaj do nedavno zanemareni književni prostor? Da li je Vorikova nagrade imala prijave sa Balkana ili iz Istočne Evrope?

Sudije su zapravo komentarisale broj prijava koje su prošle godine pristigle iz Istočne Evrope. Od pet naslova koji su se 2017. našli na užoj listi, tri su bila iz Istočne Evrope, uključujući i knjigu dobitnice Nobelove nagrade, Svetlane Aleksejevič. Ove godine od pedeset i tri naslova koliko je ukupno u konkurenciji, sedam je iz Istočne Evrope (Hrvatska, Letonija, Poljska, Slovačka i Slovenija). Od tih sedam, čak četiri se našlo u širem izboru od petnaest, što je impresivno i govori u prilog tome da se književnost iz Istočne Evrope ne samo prevodi, već i da pronalazi čitalaštvo među publikom koja čita na engleskom. Mislim da interesovanje za ovim književnim prostorom raste, što je možda povezano sa činjenicom da je prošlo skoro trideset godina od pada Berlinskog zida, kao i da je sloboda kretanja unutar Evropske unije dovela do mešanja grupa ljudi koje su do tada bile strogo odvojene. Ne mogu da govorim o književnoj produkciji Istočne Evrope, pošto nemam pristup tim jezicima, ali naslovi koji se pojavljuju u prevodu na engleski mahom su upućeni mlađim generacijama u nameri da im pomognu da razumeju prošlost svojih roditelja – komunističku prošlost – te je ovo možda istorijski trenutak u kome se procenjuje situacija, jedan od onih u kojem engleski čitaoci imaju dovoljno sreće da se nađu u ulozi primaoca.

Objavljujući listu prijavljenih naslova, Vorikova nagrada za žene u prevodu gradi portfolio koji može biti od značaja kako istraživačima, tako i izdavačima i prevodiocima. Postoje li neke druge platforme ili baze koje biste želeli da preporučite onima koji su zainteresovani za ženske pisce objavljene u prevodu na engleski?

Da, ranije pomenuta statistika Mejtal Radzinski, koja se tiče odnosa prevođenja i roda, od neizmernog je značaja. Čed Post iz izdavačke kuće Three Percent takođe prikuplja statistiku o novim naslovima u prevodu objavljenim na teritoriji Sjedinjenih Američkih Država, i ta statistika je sada deo baze Publishers Weekly, koja je dostupna na sledećem linku: https://www.publishersweekly.com/pw/translation/home/index.html

Kao književna prevoditeljka sa nizom naslova iza sebe, aktivno ste radili na prevazilaženju rodnog jaza, prevodeći brojne ženske pisce, uključujući priznate autorke, poput Joko Tavade i Milene Bajš, ali i onih manje poznatih. Postoje li neke druge autorke koje biste želeli da prevedete na engleski? Da li rod igra ulogu pri odabiru knjige koju ćete prevesti?

Pošto sam zaposlena na Univerzitetu Vorik, moji prevodi ženskih pisaca, na žalost, ne mogu ući u konkurenciju za nagradu. To, naravno, znači da od sada planiram da se usmerim isključivo na muške pisce! Šalu na stranu, skandalozno je što Le Deuxième Sexe (Drugi pol) Simon de Bovoar još uvek nije preveden na engleski kako valja. Autorke poput Margaret Simons i Toril Moi pisale su o ovoj temi naširoko i, mada ovde neću ponavljati njihove argumente, pitam se šta sprečava intelektualce koji se bave feminizmom i filozofski-orjentisane prevodioce da se upuste u jedan ovakav projekat? Ne mogu da zamislim da dela muških intelektualaca budu odbačena na sličan način. Ja lično razmišljam o rodu autora kada biram šta ću da čitam i svesno tražim ženske pisce.

Na kraju, kakvi su planovi za Vorikovu nagradu za žene u prevodu? Ima li namere da se prošire kriterijumi i ima li na vidiku nekog međunarodnog partnerstva?

Nadam se da je ovo samo početak i da će nagrada tek uzeti maha, posebno u svetlu činjenice da je Koventri, grad u kome je smešten Univerzitet Vorik, izglasan za britanski Grad kulture 2021. To će biti odlična prilika da se dovedu međunarodni ženski pisci i stvore neka nova partnerstva. Tražimo sponzora koji bi omogućio da se Nagrada dodeljuje u kontinuitetu i u daljoj budućnosti i svakako bismo bili zainteresovani za partnerstvo sa nekom međunarodnom institucijom. Kriterijume smo za sada ograničili na Veliku Britaniju i Irsku samo zato što smo jako mali tim koji raspolaže skromnim budžetom, ali, uz bolju finansijsku podršku, mogli bismo da se pretvorimo u anglofonu književnu nagradu koja se dodeljuje na svetskom nivou, što bi bio izuzetno uzbudljiv razvoj situacije.

Prevela sa engleskog Višnja Krstić