Jelena Dimitrijević i Žensko društvo

Prvo udruženje žena u Srbiji osnovano je 1875. godine pod nazivom Žensko društvo. Osnovano je na inicijativu Katarine Milovuk, upravnice Više ženske škole, a u prvoj upravi su, između ostalih bile i Danica Hristić, supruga istaknutog diplomate Filipa Hristića, Jelena Grujić, supruga srpskog ministra i predsednica vlade Jevrema Grujića, kao i supruge uglednih lekara i profesora Velike škole. Osnovni ciljevi ovog društva bili su humanitarni, članice su pomagale siromašnima i bolesnima, a najvažniji cilj koji su ostvarile bilo je otvaranje Radeničke škole 1879. godine, namenjene obrazovanju siromašnih devojčica.[1] Društvo je zadobilo veliku pažnju javnosti 25. avgusta 1875. godine kada je održan prvi skup društva, a kneginja Natalija Obrenović prihvatila da bude pokroviteljica i „visoka zaštitnica“ društva. Tako je započeta tradicija pokroviteljstva vladarki nad Ženskim društvom koja je trajala do 1941. godine. To je Ženskom društvu osiguralo ugled i prihvatanje njihovog rada u širim društvenim krugovima.

Prvi srpsko-turski rat počeo je 1876. godine. U vreme rata članice Ženskog društva pomagale su u Beogradu i unutrašnjosti Srbije na prikupljanju priloga i šivenju rublja i sanitetskog materijala, staranju za ratnu siročad. U Beogradu su formirale svoju prvu bolnicu koja je radila od 11. jula 1876. do 1. aprila 1877. godine. Kneginja Natalija Obrenović, mada već u poodmakloj trudnoći, otvorila je radionicu za šivenje odeće i sanitetskog materijala u samom dvoru.[2] Članice Ženskog društva aktivno su radile i tokom svih potonjih ratova.

Kako su u vreme ratova stekle veliko poštovanje stanovništva cele Srbije zbog požrtvovanog rada po bolnicama, kuhinjama i na prikupljanju priloga za porodice poginulih ratnika, podružine (pododbori) Ženskog društva su počeli da se osnivaju u svim većim gradovima Srbije. Niš je od Turaka oslobođen 11. januara 1878. godine, a već 1. decembra je osnovana podružina Ženskog društva. Osnovana je na inicijativu Anke Pavlović, supruge niškog okružnog načelnika. Ona je postala i prva predsednica podružine u čijoj upravi su bile kasirka Kaja Pavlović, delovotkinja Julka Milić i upravne članice: Jelena Rašić i Marija Kocić. Tokom 1879. godine podružina je imala i 72 redovne članice.[3] U početku su prikupljale priloge organizovanjem zabava, a veća novčana sredstva su dobijale i od kneginje Natalije. Tim novcem su pomagale ratnu siročad kojoj su svakog meseca isplaćivale određenu sumu novca i snabdevale ih odećom i obućom. U kasnijem periodu pomoć su davale siromašnim đacima u Nišu, a imale su i jednu pitomicu koju su poslali na dalje školovanje u Beograd.

Niš posle oslobođenja 1878. godine

Niška podružina je vremenom počela da stiče lep ugled. Od 1881. godine članice su osnovale fond za podizanje škole i crkve u Aleksandrovu na Mramoru,[4] a od 1883. do 1886. su izdržavale jednog pitomca, sina sveštenika koji je poginuo u ratu, koga su posle gimnazije poslale u Beograd, u Bogosloviju. Prekretnicu u radu podružine označilo je osnivanje zanatske škole za devojčice. Škola je osnovana po ugledu na Radeničku školu u Beogradu i u početku su upisivane samo siromašne devojčice koje su je pohađale besplatno. Uz to su im članice društva nabavljale odeću i obuću, a od treće godine školovanja učenice su dobijale i deo zarade koja je ostvarena od prodaje sašivenog rublja i haljina. Uspešan rad podružine i škole zaustavio je Srpsko-bugarski rat 1885/86. godine. Članice su počele da rade u bolnicama, a jednu, sa 35 kreveta su same opremile svim potrebnim stvarima, posteljinom i sanitetskim materijalom.[5]

Jelena Dimitrijević se u Niš preselila posle udaje za Jovana Dimitrijevića, februara 1881. godine i u njemu je boravila do 1898. godine. Ovo vreme je provela učeći jezike, dopunjujući svoje obrazovanje, upoznajući orijentalni Niš, ali je bila upućena i u društvene događaje u samom gradu. Prema navodu Jelene Lazarević na proslavi 1928. godine, Jelena Dimitrijević je bila članica Niške podružine od 1881. godine i to kao najmlađa upravna članica.[6] U izveštajima Niške podružine za 1881. godinu, do juna meseca je bilo ukupno 64 članice, a pod brojem 55 je upisano ime Lenke J. Dimitrijević. Može se pretpostaviti da je reč o Jeleni J. Dimitrijević, čije je srednje slovo označavalo, kao i kod drugih udatih žena toga doba, ime supruga, u ovom slučaju Jovana.[7] Na spisku članica se nalazila i naredne 1882. godine, ali je nema u spisku za 1883, kao i spiskovima iz narednih godina.[8] Imena Jelene Dimitrijević, a ni Lenke Dimitrijević nema u spiskovima Niške podružine sve do 1893. godine. Tada se u zapisniku sa XV. redovne sednice podružine koja je održana 3. februara 1893. godine pominje da je Mileva Glener, tada delovotkinja podružine, predložila za redovnu članicu Lenku Dimitrijević.[9] Taj predlog je primljen na istoj sednici. Po članu 6. Pravila Ženskog društva koja su izmenjena 1890. godine, članica društva ili podružine se moglo postati na sledeći način: „Ko želi biti redovna članica Ženskog Društva može se pismom ili usmeno obratiti predsednici ili kojoj upravnoj članici. Ova će je u sednici predložiti Upravi, koja će tajnim glasanjem prostom većinom glasova rešiti je li primljena.“[10] Da li je u pitanju bila Jelena Dimitrijević nije moguće proveriti. Ono što je izvesno je da se ime Lenke J. Dimitrijević gubi iz spiska članica podružine onog trenutka kada se na spisku našlo ime Jelene J. Dimitrijević.

Tih godina Niška podružina se najviše bavila pitanjima finansiranja i razvoja svoje zanatske škole. Veliko interesovanje za upis u školu navelo je članice društva da donesu odluku da se ne prima više od 45 učenica, jer nisu imale dovoljno prostora za veći broj. I dalje su upisivale uglavnom siromašne devojčice, ali je bilo i sve više onih koje su svoje školovanje plaćale. Za izdržavanje škole, kupovinu materijala i platu nastavnicama, članice podružine su često organizovale prigodne zabave sa lutrijom, igranke i koncerte, uglavnom u vreme proslave imendana kraljice Natalije i kralja Aleksandra. Kako su članice Ženskog društva, pa i Niške podružine bile supruge visokih državnih činovnika, oficira, profesora i lekara, njihovi česti premeštaji su uticali i na promene u upravi podružine. Predsednice i upravne članice su često podnosile ostavke zbog premeštaja svojih muževa. Jedna od njih bila je i Ljubica Luković koja je u Niš stigla 1883. godine prateći svog supruga Stevana Lukovića, kasnije generala, koji je te godine bio postavljen za komandanta garnizonske uprave. Verovatno je tada i počelo dugogodišnje prijateljstvo Jelene Dimitrijević i Ljubice Luković, koje su, osim što su bile supruge oficira, delile i naklonost ka literaturi, pisanju i prevođenju. Ljubica je nekoliko godina provela u Nišu i bila veoma aktivna redovna, a potom upravna članica podružine. Posle ovog prvog boravka Ljubica se ponovo vratila u Niš početkom 1894. godine i opet je postala članica podružine, a oktobra 1895. izabrana je i za prvu potpredsednicu podružine. Svoje prijateljstvo njih dve će nastaviti i kasnije u Beogradu, prvo u Literarnom odboru časopisa Domaćica, a potom i u Kolu srpskih sestara.

Ulica u Nišu, priprema potke za tkanje, 1890. godine

Početkom 1894. godine održan je Glavni skup Niške podružine, ali Jelena Dimitrijević nije na njemu učestvovala, mada je pismeno glasala za članice nove uprave koje su se na godišnjem skupu birale. Tokom 1893. i početkom 1894. godine retko je učestvovala u radu podružine, verovatno zauzeta radom na svojoj zbirci pesama. Kako je sama najavila u časopisu Delo planirala je da zbirka „Jelenine pesme“ izađe do 15. decembra 1894. godine.[11] U oglasu se još navodi da će knjiga imati do osamnaest tabaka, da će biti u mekom povezu i koštati dva i po dinara. Od druge polovine 1894. godine Jelena počinje redovnije da posećuje sastanke podružine i učestvuje u njenom radu. Ovog puta je potpisana svojim punim imenom – Jelena Dimitrijević, redovna članica. To dokazuje da je Jelena Lazarević u svom, već pominjanom govori, donekle imala pravo. Jelena Dimitrijević jeste prvi put postala članica podružine 1881. godine, ali za kratko vreme, dok je za upravnu članicu izabrana tek na XI redovnoj sednici podružine koja je održana 1. oktobra 1894. godine.[12] Jedno vreme, tokom 1895. godine, Jelena Dimitrijević je zastupala odsutnu delovotkinju Milevu Glener. Njena je obaveza bila da vodi celokupnu prepisku podružine i uprave Ženskog društva, prepisku sa zvaničnim organima, drugim podružinama, vodi zapisnike sednica i dr. Tokom te godine Jelena je opet bila izabrana za upravnu članicu i redovno je dolazila na gotovo svaku sednicu podružine. Na tim sednicama se govorilo uglavnom o radu škole, rešavana su pitanja finansiranja, kao i mogućnost da opština dodeli plac za gradnju zgrade škole podružine. Po ugledu na upravu Ženskog društva u Beogradu, a i prema propisanim Pravilima društva, svake godine na Godišnjem skupu u februaru mesecu, tajnim glasanjem je vršen izbor nove uprave i upravnih članica za tu godinu. Tako je Jelena Dimitrijević ponovo izabrana za upravnu članicu i za 1896. godinu, a početkom marta je predložila da se kao redovna članica Niške podružine primi Eade-hanum Ali-Spahić.[13]

Najznačajniji događaj za Nišku podružinu u njenom dotadašnjem radu bio je dolazak kraljice Natalije u pratnji svog sina kralja Aleksandra Obrenovića u Niš 4. marta 1896. godine. Pokroviteljica Ženskog društva i njen sin su u Nišu bili petnaest dana. Tokom tog boravka kraljica-majka je primila članice Niške podružine u audijenciju 10. marta, potom je 13. marta posetila Radeničku školu, a zatim je prisustvovala i sednici podružine koja je održana 14. marta. Među prisutnim članicama podružina na svim ovim događajima bila je i Jelena Dimitrijević. Tom prilikom je kraljica Natalija dala prilog od 300 dinara u zlatu da se podeli sirotinji. Krajem godine, 8. decembra 1896. na slavu dinastije Obrenović, Sv. Nikolu, kralj Aleksandar je između ostalih, odlikovao Jelenu Dimitrijević ordenom Sv. Save V reda.[14] Pored Jeleninog književnog rada koji je kraljica Natalija veoma cenila, na kraljevu odluku da joj dodeli orden verovatno je imao uticaja i doček koji im je priređen u Nišu i Niškoj podružini, a u čijoj pripremi je učestvovala i Jelena kao upravna članica. Ovo potvrđuje i to što je u isto vreme odlikovana ordenom Sv. Save III reda još jedna, i to redovna članica Niške podružine, Mileva Konstandinović. Svoj rad u Niškoj podružini Jelena Dimitrijević je završila 16. septembra 1897. godine kada je podnela ostavku na mesto upravne članice.[15] Naredne godine je već bila na spisku redovnih članica Beogradskog ženskog društva za 1898. godine, jer se te godine sa suprugom preselila u Beograd.

Od avgusta 1879. godine Žensko društvo je pokrenulo svoj časopis Domaćica, koji je izlazio sve do 1941. godine, sa prekidom tokom Velikog rata. To je bio prvi ženski časopis u Srbiji koji je podržavao žensko stvaralaštvo, književnost i širio nove ideje o emancipaciji žena. Kako je po važećem zakonu o štampi, urednik mogao da bude samo muškarac, koji je za uređivanje lista odgovarao i pravno i materijalno, to su časopis sve do 1937. godine uređivali muškarci, najčešće kao honorarni urednici. Tek su 1937. uređivanje lista preuzele prvo Vera Nikolić Bogdanović, a potom Jelena Đorđević. Uprava društva je 26. novembra 1888. godine rešila da, pored zvaničnog urednika, u uređivanju lista učestvuju i članice društva, pa je osnovala Literarni odbor.[16] Prvi Literarni odbor je imao 8 članica koje su se sastajale bar jednom mesečno i razmatrale pristigle radove, dogovarale se oko materijala za naredni broj. Rad Literarnog odbora je posebno pratila kraljica Natalija, koja je i sama imala književnih sklonosti i pisala aforizme i druge kratke forme, a neki njeni radovi su i objavljeni u Domaćici. Nekoliko sastanaka Literarnog odbora je održano u dvoru, kad god je kraljica Natalija boravila u Beogradu.[17] Interesantno je da je početkom 90-ih godina 19. veka u Domaćici saradnica bila i buduća srpska kraljica Draga Mašin koja je redovno objavljivala prevode književnih novela, filozofskih tekstova, pesama. Od 1890. godine saradnica Domaćice postala je i Ljubica Luković.

Literarni odbor je 1895. godine dobio svoja Pravila kojima je predviđeno da ukupno bude 15 članica.[18] Odbor je kao i do tada imao predsednicu i delovotkinju. Predviđeno je da članica odbora mora da govori bar jedan strani jezik i da „poznaje literaturu“, a dužna je da redovno donosi ili prevod nekog dela ili originalni rad. Odmah po dolasku u Beogradu, osim što je postala redovna članica Beogradskog ženskog društva, Jelena Dimitrijević je postala i članica Literarnog odbora. Tu se opet susrela sa svojom starom poznanicom Ljubicom Luković.[19] U ovom periodu Domaćica je izlazila uglavnom jednom mesečno i to u tiražima od 1600 do 1700 primeraka, što je i za današnje uslove odličan tiraž časopisa. Od 1901. godine predsednica Literarnog odbora je bila Ljubica Luković, ali su krajem septembra 1902. godine i ona i Jelena Dimitrijević podnele ostavke na članstvo. Pored njih ostavke su podnele dugogodišnja delovotkinja društva Katarina Holec, Hristina Ristić i Kosara Cvetković.[20] Šta je bio uzrok tome da pet vrlo aktivnih i učenih članica napusti Literarni odbor nije moguće ustanoviti. Verovatno su u pitanju bili nesporazumi u samoj upravi društva, a možda i odnos prema tadašnjoj pokroviteljici društva kraljici Dragi Obrenović.

Majski prevrat i ubistvo kralja Aleksandra i kraljice Drage Obrenović doneće velike političke i društvene promene, na koje nije bilo imuno ni Žensko društvo. Jelena Dimitrijević je i u narednim godinama ostala redovna članica Ženskog društva, ali se nije više angažovala kao ranije. Poziv uprave društva koja ju je izabrala za Uređivački odbor Domaćice 1907. godine, koji je zamenio dotadašnji Literarni odbor, Jelena Dimitrijević je odbila bez obrazloženja. Isto su uradile skoro sve predložene članice, a između ostalih i Delfa Ivanić, Ljubica Luković, Hristina Ristić i druge.[21] Međutim, veze sa društvom nije potpuno prekinula i 1912. godine Jelena daruje Ženskom društvu knjige „Pisma iz Niša“ u vrednosti od 300 dinara, a na ime ovog poklona upisala je svoju pokojnu majku za dobrotvora društva.[22] Njen doprinos književnosti, ali i patriotski angažman zapazio je i kralj Petar I Karađorđević koji joj je dodelio orden Sv. Save IV reda 14. januara 1911. godine.[23] Udaljavanje Jelene Dimitrijević od aktivnog rada u društvu nije značio i njen izlazak iz njega, već njen angažman u nekim drugim društvima koja su imala i drugačije ciljeve.

Jelena Dimitrijević i Kolo srpskih sestara

Odbor gospođa „Knjaginja Ljubica“ je osnovan 1899. godine kao žensko društvo koje je imalo pre svega patriotske, a zatim humanitarne ciljevi. Ovo društvo je vodilo brigu o srpskom narodu u Staroj Srbiji i Makedoniji i njihov rad je bio usmeren ka prikupljanju i slanju pomoći u ove krajeve, za šta su koristile sva dostupna sredstva. Osnivačica i predsednica ovog društva bila je Milka Vulović, nastavnica Više ženske škole, dobrovoljna bolničarka i dugogodišnja članica Ženskog društva. Vrlo brzo joj se priključila Ljubica Luković koja je postala potpredsednica društva, a članice su bile i mnoge članice Ženskog društva. Članstvo u jednom društvu nije isključivalo članstvo u još nekom društvu, a pogotovu kada su im ciljevi bili potpuno drugačiji. Jedno vreme tokom 1903. godine njima se priključila i Jelena Dimitrijević, ali već naredne godine njenog imena nema na spisku članica društva.[24]

Te 1903. godine u Beogradu je osnovano još jedno žensko društvo sa sličnim, patriotskim ciljevima. Bilo je to Kolo srpskih sestara koje su pokrenule Delfa Ivanić i Nadežda Petrović. Jelena Dimitrijević nije bila u Beogradu u vreme osnivanja ovog društva. Sa suprugom je u leto 1903. godine duže boravila u Dubrovniku, a na povratku za Beograd kratko vreme boravili su i u Sarajevu. Redakcija Bosanske vile koja je već dobro poznavala stvaralaštvo Jelene Dimitrijević je o njenom boravku u Sarajevu i poseti redakciji lista donela tekst pod naslovom „Mio gost“.[25] Zabeležili su da se Jelena tom prilikom raspitivala za srpske običaje, interesovala se za nošnju i način života.

Jelena Dimitrijević se vrlo rano zainteresovala za položaj srpskog naroda u Turskoj. Česta putovanja u Skoplje i okolna mesta, kao i u Solun podstakli su je da napiše niz patriotskih članaka pod nazivom „Pisma Prijateljici“ koje je od 1890. do 1906. godine slala Ljubici Luković, a koje je ona objavljivala u Domaćici, Brankovom Kolu i Delu. Ovi članci su bili apel da se pomogne srpskom narodu pod osmanskom vlašću. Kada je Ljubica Luković 1905. godine postala predsednica Kola srpskih sestara Jelena je izabrana 1906. godine za upravnu članicu tog društva. Na inicijativu, između ostalih, i Jelene Dimitrijević koja je u Staroj Srbiji i Makedoniji spoznala uticaj bugarske propagande koja je širena putem različitih kalendarskih izdanja, Kolo je 1906. odlučilo da pokrene svoj kalendar koji je nazvan Vardar. Delfa Ivanić, koja je sa suprugom diplomatom Ivanom Ivanićem nekoliko godina provela u Skoplju takođe je bila zainteresovana da Kolo pokrene svoje glasilo. Na uređivanju Vardara im je u početku mnogo pomagao baš Ivan Ivanić.

Prijateljstvo Delfe Ivanić i Jelene Dimitrijević počelo je najverovatnije još u Skoplju 1900. godine kada je Jelena boravila u tom gradu, a Delfa radila kao nastavnica francuskog i biologije u Srpskoj ženskoj gimnaziji. Jelena se u Skoplju susrela sa mitropolitom Firmilijanom koji joj je preporučio učitelja Pagoševića kao vodiča po gradu i Skopskoj Crnoj Gori. U Skoplju Jelena se upoznala i družila sa učiteljicom Jelenom Panković, pa su zajedno odlazile u srpske kuće i razgledale čaršiju. Nailazila je po srpskim kućama na časopis Domaćicu koji se čitao krišom od turskih vlasti. Prijateljstvo sa Delfom se kasnije nastavilo osnivanjem Kola i izdavanjem Vardara i trajalo dugi niz godina.[26]

Nastavnici srpskih osnovnih i srednjih škola u Skoplju 1899-1900. godine. Delfa, tada Musić, stoji desno od mitropolita Firmilijana, a učiteljica Jelena Panković sedi u drugom redu, prva s leve strane. (Vardar, kalendar Kola srpskih sestara za 1939. godinu, Beograd, 1938, 96-98.)

Svoju naklonost ka Kolu i njegovom glasilu Vardar Jelena je odmah iskazala dozvoljavajući Ljubici Luković da jedno pismo koje joj je uputila sa Kosova 1900. godine objavi u prvom broju kalendara.[27] Već naredne godine u Vardaru objavljuje i pesmu „Avala“.[28] U kalendaru za 1910. godinu objavljena je njena potresna pesma „Pobunjena duša“.[29] Balkanski ratovi su doneli i nove teme, pa u Vardaru za 1914. godinu, koji je štampan 1913. objavljuje potresnu pripovetku „A gde ti je brala, sine?“ u kojoj je opisala ono što je videla i doživela radeći kao dobrovoljna bolničarka u samo jednom danu.[30]

Provodeći okupaciju tokom Prvog svetskog rata u Beogradu, Jelena je nastavila da piše, a pesme je objavila posle rata. U Vardaru za 1926. godinu objavila je dve „Pesme iz crnih dana“ – „Revolt“ i „Utešenje“, pisane 1915. kada je napisala i pesmu „Uteha“, objavljenu u kalendaru za 1929. godinu. U istom broju objavljena je i njena pesma „Na brodu“.[31] Veliku reportažu sa svog putovanju po Palestini, pisanu 30 decembra 1926. godine u Jerusalimu, objavila je Jelena Dimitrijević u Vardaru za 1931. godinu. U istom broju su objavljene još dve njene pesme pisane 1915. godine: „Asocijacija“ i „U decembru 1915“.[32] Uspešnu saradnju sa redakcijom Vardara nastavila je i narednih godina pa je objavila je još jednu reportažu , ovog puta sa puta po Jugoslaviji u septembru 1931. godine. Zanimljivo je da je u istom broju, na molbu Delfe Ivanić štampana ponovo i pripovetka u stihu, kako to sama Jelena navodi, „Baba-Krasa“ kako bi se obeležilo 40 godina od njenog prvog objavljivanja u božićnom broju Videla 1892. godine. Uz pesmu je objavljeno i pismo zahvalnosti Jelene Dimitrijević upućeno Delfi Ivanić. Interesantna je opaska štampana u fusnoti da je „zabranjeno preštampavanje u celini i u izvodu – Pisac“.[33] Poslednje tekstove Jelena je štampala u Vardaru za 1938. i 1939. godinu. Prvi tekst je autobiografski zapis o njenom životu u Nišu i trenutku kada je uspela da uđe u harem i upozna svet Turkinja. Drugi tekst je pripovetka „Nikolać malebašija“, objavljen u Srpskom književnom glasniku u januaru 1903. godine.[34] Ova dva teksta koja govore o njenoj mladosti u Nišu kao da su zaokružila životni put Jelene Dimitrijević.

Osim zajedničkog rada na literarnom polju Delfa Ivanić i Jelena Dimitrijević su radile i na humanitarnom planu, ali i na poboljšanju položaja žene u Kraljevini Srbiji. Njih dve su u dogovoru sa Jelenom Lozanić,[35] počele da rade na obnovi rada Narodnog ženskog saveza 1911. godine. Zajedničkim snagama uspele su da rad ovog saveza osnaže, priključe se međunarodnim savezima i učestvuju na mnogim važnim feminističkim konferencijama u Evropi. Interesantno je da su u isto vreme, septembra 1911. godine njih tri radile i na osnivanju Društva za zaštitu životinja.[36] Inicijator stvaranja prvog društva ovog tipa u Srbiji bila je ledi Lajla Pedžet.[37] Pod njenim predsedništvom je društvo počelo da radi, a sastanke su održavale u zgradi engleskog poslanstva. Drugi plan na kome su se interesovanja Delfe i Jelena preplela bio je humanitarni rad. Kao upravna članica Kola srpskih sestara Jelena Dimitrijević je pomagala Delfi Ivanić i Ljubici Luković da otvore rezervnu bolnicu ovog društva, koja je radila tokom balkanskih ratova. Delfa i Jelena su u njoj radile i kao dobrovoljne bolničarke. Osim u bolnici Kola, Jelena Dimitrijević je radila i u VII rezervnoj bolnici u Dunavskoj osnovnoj školi, u Dušanovoj ulici na Dorćolu.

Ženska društva Jeleni Dimitrijević u čast

Jelena Dimitrijević je dočekala da njeno delo bude priznato još za njenog života. Svečano je proslavljen i njen jubilej, tridesetogodišnjica rada, 30. decembra 1928. godine. U Velikoj sali Univerziteta, uz prisustvo kraljevog izaslanika ministra prosvete, predsednika Beogradske, Niške i Aleksinačke opštine, mnogobrojnih prijatelja i prijateljica iz svih ženskih društava, svečanost je organizovao Savez jugoslovensko-ruskih studenata na čijem čelu je bio profesor Pavle Popović.[38] Počast Jeleni su odali i profesori Milan Jovanović Batut i Brana Petronijević, mnogobrojni književnici na čelu sa Branislavom Nušićem, dok je galerija bila prepuna učenica svih beogradskih srednjih škola. Prvi je govorio profesor Ivan Đaja ističući posebno humanost Jelene Dimitrijević koja je u mnogim prilikama materijalno pomagala studentima. Potom je pročitao pismo odsutnog predsednika saveza Pavla Popovića koji je, uz izvinjenje zbog izostanka, naveo da je svoju karijeru počeo upravo objavljujući jednu povoljnu kritiku pesama Jelene Dimitrijević.[39]

Na proslavi je u ime Beogradskog ženskog društva govorila Jelena Lazarević, a zatim su govorile i predstavnice Narodnog ženskog saveza, Kola srpskih sestara, Odbora gospođa „Knjaginja Ljubica“ i drugih ženskih i strukovnih udruženja.[40] Iako u tom trenutku odnosi između četiri najstarija i najveća ženska udruženja u Srbiji, Beogradskog ženskog društva i Odbora gospođa „Knjaginja Ljubica“, s jedne, i Kola srpskih sestara i Narodnog ženskog saveza, s druge strane, nisu bili dobri, tj. bili su zaoštreni do krajnjih granica, ipak su sva društva poslala svoje predstavnice na ovu proslavu. Priznanje je stiglo i od kralja Aleksandra I Karađorđevića koji je 1929. godine odlikovao Jelenu Dimitrijević ordenom Sv. Save III reda. Planirana je bila još jedna proslava jubileja Jelene Dimitrijević. Ženska akademska omladina je organizovala proslavu na Kolarčevom narodnom univerzitetu u januaru 1929. godine, ali je verovatno na kraju ovaj događaj otkazan zbog zavođenja šestojanuarske diktature.[41]

Jelena Dimitrijević, Žena i svet, 1928.

Jelena nije prestala da sanja i mašta ni u poznim godinama. Bila je aktivna na mnogim poljima, otvorenog duha, radoznala i kosmopolita. Bila je član Engleskog kluba u Beogradu, gde je često čitala svoje nove pesme. Sarađivala je sa grupom filmskih radnika koji su 1932. godine snimali film „Na kapiji orijenta“.[42] U proleće 1940. u jednom od poslednjih intervjua rekla je:

Eto vidite, opet bih išla. Ima još dosta krajeva na ovoj našoj lopti koje bih želela da prokrstarim… Novi ljudi, nova lica, čak i novi sjaj u očima ljudi raznih kontinenata, to je draž koju je teško izreći rečima, to je draž osećanja otvorenog zemaljskog prostora pred sobom…[43]