Fotografija: Istok Dimc

Svetlana Slapšak je rođena u Beogradu, gde je završila Klasičnu gimnaziju. Studije zaključno sa doktoratom završila je na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. U Institutu za književnost i umetnost u Beogradu bila je zaposlena od 1972. do 1988. godine, kada je izgubila službu posle internog samoupravnog suđenja organizovanog u institutu, mada je na sudu iste godine oslobođena krivice. Preselila se u Ljubljanu 1991. Predavala je na mnogim jugoslovenskim, evropskim i američkim univerzitetima. Na Filozofskom fakultetu u Ljubljani je predavala srpsku i hrvatsku književnost (1985–1992) na slavistici i Balkanske žene (1995–2012) na sociologiji kulture. Glavna je urednica časopisa ProFemina u Beogradu od 1994, direktorka Srpskog kulturnog centra „Danilo Kiš” u Ljubljani (2009–2013), umetnička direktorka SKC „Danilo Kiš” (od 2013), direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani (od 2009). Na ISH vodila evropske projekte Marie Curie EST i GEMMA, u evropskoj mreži ATHENA 1–3 vodila je projekat Red Athena. Članica je (kao predstavnica ISH) Centre for Humanities Univerziteta u Utrehtu, HUMED (konzorcijum za mediteransku humanistiku) Univerziteta u Granadi. Objavila je (napisala i/ili uredila) preko 70 knjiga i zbornika, više od 400 studija iz lingvistike, antičkih studija, komparativne književnosti, balkanologije, studija roda, preko 1500 eseja, jedan roman, dve drame (na www.dkis.si), nekoliko komada za pozorište senki Karađoz, prevode sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Od penzionisanja (2014) bavi se pisanjem studija, priča, drama, romana, putopisa, libreta, dramaturgijom, prevođenjem i pisanjem knjiga iz humanistike, samostalno i u dvojnom autorstvu sa svojim nekadašnjim studentkinjama. Osvojila je brojne nagrade, a najnovije su Zlatni suncokret za roman Ravnoteža, 2016; i nagrada ženske sekcije slovenačkog PEN-a MIRA, 2017. Razgovarale smo pre svega o istoriji časopisa ProFemina, kao i o pisanju za novine, te proznom i dramskom stvaralaštvu.

Prvi broj ProFemine izašao je u zimu 1994/1995. Zašto ste se odlučili na pokretanje ovog časopisa? Recite nam nešto o uredništvu, saradnicama/saradnicima, prvim brojevima.

To je bila ideja Verana Matića i Sonje Liht. Oni su dobili sredstva i pozvali me da se dogovorimo oko formiranja časopisa. U tom trenutku bila sam u SAD, na Ratgersu. Ideja mi se veoma dopala, te sam se u vreme prolećnog raspusta vratila u Ljubljanu, a potom, dogovora radi, otišla u Beograd autobusom, što je u to vreme značilo put od 24 sata. Vrlo brzo smo se saglasili oko redakcije – skoro spontano smo odlučili da tu budu Ljiljana Đurđić, Dubravka Đurić i Radmila Lazić. Bilo je razgovora i sa nekim kolegama, poput Jovice Aćina, ali se niko osim nas četiri nije zadržao u redakciji koja je tako postala potpuno ženska. Dogovorile smo se za rubrike, a od samog početka smatrale smo da pored proze, poezije, kritika, eseja i portreta savremenice, treba da bude i nečeg što se tiče prošlosti – portret prethodnice. Takođe smo odlučile da na kraju svakog broja imamo svojevrsnu knjigu: jednu dramu, kraći roman, zbirku poezije, pripovetke, prevod. Sve je išlo neverovatno glatko i prvi broj je izašao relativno brzo. Pomogla nam je grupa “Škart” odličnim dizajnom koji je ostao isti do kraja.

U Vašem uvodnom tekstu iz prvog broja, objavljenog u periodu kada izbeglice iz Hrvatske pristižu u Srbiju, a oružani sukobi u Bosni i Hercegovini su u jeku, ističe se ženski aktivizam u mirovnom pokretu i kritikuje (srpska) nacionalistička ideologija. Kako se taj antiratni i antinacionalistički stav odrazio na uređivanje časopisa, odnosno izbor saradnica i saradnika, te književnih i teorijskih/kritičkih priloga?

Nije bilo samo autorki, bilo je i mnogo autora i časopis se oformio oko jedne osnovne ideje, a to je bila protivratna ideja i povezivanje sa svima sa kojima smo nekada bili povezani. Časopis je trebalo da predstavi onu domaću scenu koja tada već sasvim jasno ne može da uđe u nacionalno opredeljene časopise. Pojavilo se kod nas jako mnogo novih autorki i autora – prvi put smo objavili romsku pesnikinju, na šta sam posebno ponosna, albanske autorke sa Kosova su imale svoje mesto od početka. Bez ikakvog napisanog programa časopis je počeo da funkcioniše od samog početka, u najgorim mogućim uslovima, i takva se saradnja nastavila naredne dve-tri godine: mislim da je najbolja od svih godina bila 1996, kada smo uspele da damo i jedan broj na engleskom jeziku. Mislim da se iz čitanja ProFemine jako dobro vidi duh vremena, ne kao nekakvo ideološko jezgro, već kao rezultat rada žena koje su mislile svojom glavom.

Da li se i kako taj stav odrazio na recepciju časopisa (pre svega, u stručnoj javnosti)?

Mi smo smatrane toliko marginalnim, da se niko nije naročito trudio da nas uništi. I sama se čudim tome - niko nas nije ugrožavao. Jedino je jednom policija upala u Radio B92 i zaplenila i sve ProFemine tako da samo imali problem da neke stvari rekonstruišemo. Od 1999. je počela druga faza, kada je bilo sve manje novca, a od takozvane promene 2000. postalo je strašno. ProFemina već nekoliko godina ne izlazi, nagradu „Biljana Jovanović” prisvojili su drugi.

Uprkos svim tim mukama, Ljiljana i Dubravka su neverovatno mnogo radile na izdavanju časopisa, ali onda smo došle u situaciju u kojoj je veliki broj nevladnih organizacija. Nove ProFemine nema već godinama, časopis ne može da izađe ni elektronski jer ni ja ni ostale urednice nemamo instituciju koja bi davala sredstva za taj vid objavljivanja, a bez takve podrške se ne može.

Kako ste koncipirale rubriku „portret prethodnice“ koja je u osnovi svih istraživanja ženskog stvaralaštva na ovom tlu, uključujući i Knjiženstvo? U prvom broju objavljen je temat o Danici Marković koji je obuhvatao njeno stvaralaštvo kao i tekstove o njoj.

Sve smo imale neke svoje prethodnice koje su nam bile važne. Ljiljana i ja smo, na primer, bile opsednute Danicom Marković, ali i nekim drugim ženama. To su dobrim delom sećanja beogradskih žena na svoje prethodnice. Nismo imale nikakvih predrasuda: planirale smo da napravimo zbornik o Mir-Jam, što, na žalost, nismo uspele. Zagrepčanke su, na primer, potpuno “prenovile” Zagorku. Ni o jednoj ženi ništa nije završeno, uvek možemo još nešto da kažemo.

Ideja je bila da istražujemo svaku ženu, manje-više spontano i stihijski, koje se setimo ili na koju nas neko podseti. Počele smo sa spiskom prethodnica koji je toliko bogat da i sada na njemu ima imena za nekih šezdesetak brojeva. Lekarke, medicinarke, arhitekte, žene u muzici, baletu, u modi.

Cela se stvar rodila iz činjenice da u tada novim istorijama književnosti – Palavestrinoj, Deretićevoj – nije bilo žena ili su žene koje sam uveliko čitala opisane po jednom, uglavnom polunegativnom, rečenicom. Julka Hlapec Đorđević je u tim istorijama nevažna, a ja se pitam kako bi bilo danas – danas, 2017. godine, objaviti te dve knjige njenih feminističkih eseja u Beogradu?! Možemo li to da zamislimo? Ko bi ih objavio?

Veliko otkriće mi je bila knjiga Vlastoja Aleksijevića o srpskim autorkama – mala knjiga od šezdesetak strana, dragocenog sadržaja, neobično precizno i neobično pohvalno napisana. Nju smo objavile u prvom broju ProFemine.

Potom, knjiga Zorke Janković, panorama svetskog feminizma, koju sam, kao i prethodnu, našla u antikvarijatu. Prvi put sam iz te knjige saznala, na primer, da je postojao švajcarski feminizam. Svi nacionalni feminizmi su tu pobrojani i opisani, a to je pisala jedna žena u Novom Sadu uoči Prvog svetskog rata.

Zašto nije bilo Milice Stojadinović Srpkinje među prethodnicama u ProFemini? Milica je bila izuzetno važna i duboko zloupotrebljena u devedesetim – da li je to ovo drugo razlog?

Rubrika o Milici je bila na našoj listi prethodnica, ali nije stigla na red, to je jedini razlog. Milica je bila veoma važna za nas, jer sve vreme kroz njeno pisanje probija nešto drugo. Bilo je važno da se vidi o čemu zapravo ona piše kad piše o Fruškoj gori, pa i u svojoj poeziji, i upravo zato što je njeno ime bilo tako upotrebljeno. Bilo bi potrebno istražiti šta se sve sa njom u životu dešavalo, pri čemu treba uzeti u obzir i roman Milice Mićić Dimovske koji je sjajan, a sa druge strane ispitati vizuelne efekte njenih fotografija i konačno, sačiniti suptilnu analiza njenih zapisa i poezije. Ona je bogat izvor emocija koje se pretvaraju u reči. Miličino dopisivanje sa Vukom je izuzetno. A Vuk je za mene prvi srpski feminista – to vidimo i po njegovim podelama usmene poezije koje nisu žanrovske već rodne, kao i iz biografije gde postoji mnogi znaci potpuno novog racionalizma, francuskog, revolucionarnog, skupa sa jednim novim feminizmom.

Vaš tekst u Portretu prethodnice posvećenom Jeleni Dimitrijević, „Haremi, nomadi”, otvorio je nove perspektive tumačenja ove autorke i presudno uticao na obnovu interesovanja za njen rad. Kako ste saznali za Jelenu Dimitrijević? Znamo da ste predložili Slobodanki Peković da napiše propratni tekst za novo izdanje Pisama iz Niša o haremima. Da li je taj reprint bio Vaša ideja? Kakvo je mesto ove književnice u srpskoj kulturi?

Jelenu Dimitrijević sam čitala još kao gimnazijalka kada sam u antikvarijatu SKZ našla njen roman Nove koji me je fascinirao. Reprint Pisama iz Niša nisam predložila ja - rukopis smo dobile od Ljiljane Đurđić i tako je počela ženska kooperacija. Jelena Dimitrijević je bila izbačena iz srpske književnosti i krajnje je vreme bilo da se u nju vrati.

Da li imate bilo kakve podatke ili makar pretpostavke o čitalačkoj publici ProFemine (brojnost, obrazovanje, godine...)?

ProFemina je išla od ruke do ruke. Od prodaje nikad ništa naročito nismo videli, mada je stajala u nekim knjižarama po Beogradu. Možda je najveći iskorak bio kada se broj na engleskom 1998. pojavio u izlogu knjižare De Fam u Parizu. Te knjižare, međutim, više nema. U zemlji je problem bio u tome što je ProFemina teško dopirala do sredina izvan Beograda. Stizala je do Zagreba, čak i Sarajeva, ali u unutrašnjosti Srbije je nije bilo.

Kako vidite mesto i ulogu štampanih feminističkih (i drugih kritičkih) glasila u Srbiji i regionu danas?

Premda ih ima nekoliko, imaju malo uticaja na veću kulturnu publiku, zbog prevladavajućeg seksizma. Još uvek se zaprepastim kad vidim kako su profesionalno uređeni feministički časopisi, za razliku od nekih zakrpanih i sklepanih književnih - kojima naravno ne nedostaje državni novac...

Kako biste opisali vezu između Univerziteta i šire javnosti, posebno u vezi sa rodnom ravnopravnošću i feminističkim angažmanom? Da li su, po vama, akademski feministički časopisi prisutni u javnosti u današnje vreme? Kako vidite njihovu ulogu?

Bogatstvo i raznolikost akademskih feminističkih časopisa u svetu, štampanih i elektronskih je izuzetno, i važni su i izvan svog osnovnog disciplinarnog polja. Vrlo se malo istraživača u humanistici danas usuđuje da predstavi neki fenomen bez priziva na feministička istraživanja o tome. Reč je o mladoj disciplini, koja je brzo i temeljno zauzela mesto u akademskom svetu. Istovremeno, takvi su časopisi prisutniji kad pogledamo njihov politički i društveni angažman. Akademija zbog njih danas drugačije izgleda. Što se tiče srpske situacije, skoro ništa od toga se u akademskim publikacijama ne vidi, premda su feminističke konferencije, članci i knjige stvorili vrlo impresivan prostor.

Već 19 godina pišete za mariborski list Večer kolumnu koja izlazi subotom. Šta za Vas znači ta vrsta teksta?

Nikada nisam prestala da pišem za novine. Između 1975. i 1991. godine živela sam kao nomad, između Ljubljane i Beograda. U tom periodu stalno sam sarađivala sa nekim novinama: prvo je to bila Književna reč, onda sam vrlo malo pisala u Startu, potom u Vremenu već krajem 90ih, pa u ljubljanskom Teleksu nekoliko godina. Kada je počeo rat neko vreme sam pisala za novosadski Nezavisni, pa za neke kratkovečne slovenačke časopise i, konačno, za Večer u Mariboru. Moj osnovni angažman je uvek bio minimalistički – osnovna ljudska prava, ništa drugo. To je ona linija ispod koje se ne može ići. Ponekad je to vrlo osetljiva linija, ali, to je zaista minimum. Pisala sam i kada sam konačno prispela u Ljubljanu da budem samo tu, ali nisam mogla da objavljujem, sve do sredine devedesetih. Napadali su me, i sada me napadaju, i to uvek vrlo primitivno, isključivo na nacionalnoj osnovi.

U svakom slučaju, moje pisanje proizilazi iz fenomena koji smo svi prepoznali: ugroženo je ono što podrazumevamo, što je naša tekovina i tekovina prethodnih generacija do, recimo, 200 godina unazad: ljudska prava, ženska prava koja su mlađa, neke zakonske osnove koje smo smatrali ključnim i jedno osećanje za koje odajem priznanje socijalističkom sistemu, a to je osećanje jednakosti. To nam je bilo usađeno, sve smo to izgubili i shvatili da moramo da ih obnovimo.

Da li je roman Ravnoteža nastao iz želje da se očuva sećanje na doba od pre 20 godina na poseban, umetnički način? Šta može da se učini u romanu što ne može u eseju?

Istorija tog romana je prilično zabavna: napisala sam ga između 1994. i 1996. Jedan deo je i objavljen 1996. u ProFemini i to poglavlje sada nisam menjala. Pokušala sam da ga objavim na nekoliko mesta, ali nisam uspela. Kada sam penzionisana, došla sam u kontakt sa Jasminom Radojičić, jednom izuzetnom mladom ženom, urednicom u “Laguni”. Ona me je pitala da li imam nešto da predložim za štampu. Imala sam roman koji sam napisala 2014, i koji sada ide u štampu. Ovaj drugi, zapravo prvi, tada se zvao Jednomesečići. Naslov ravnoteža je Jasminin: ona je htela da objavi prvo taj roman, pa sam mu se vratila, dopisala sam neke delove a neke izbacila.

U romanu mogu da uradim mnogo toga što ne mogu u eseju. Pre svega, mogu da stvari kažem jasnije. Roman koji je sada u štampi je bio čista terapija – kada sam nasilno penzionisana i ostala potpuno bez sredstava i bez institucije koju smo stvarali 20 godina, lišena mnogo čega, dobila sam najednom vreme i počela sam da pišem ne bih li se spasla. Mogla sam da dovršavam i stvari koje nisam ranije uspevala.

Kamerna opera „Julka i Janez” o Julki Hlapec Đorđević premijerno je izvedena početkom 2017. Kada je nastao taj libreto? A drugi dramski tekstovi?

Libreto sam napisala 2005, po porudžbini, ali je sa izvođenjem išlo sporo, što je česta sudbina dramskih tekstova. Premijera je bila tek u januaru 2017. Bilo i nekoliko repriza, i svaki put je publika napunila salu... Slovenačka publika je očito jako uživala u priči o emancipovanoj srpskoj feministkinji i Slovencu zatvorenom u katoličku porodicu. Najlepši deo opere je duet koji izvode kada se konačno sretnu i ožive mladenačku ljubav: tekst arije je Dučićeva pesma, koju pevaju na srpskom. Publika je svaki put pozdravila aplauzom ovaj deo. Napisala sam i neke kratke, komične tekstove za pozorište senki, koje smo intenzivno izvodili između 2011. i 2014. Među njima je i jedna drama o Zagorki koja je izvedena u Zagrebu i koju je publika jako volela. Reč je o poznatoj epizodi kada su Zagorku uhapsili, ali kako su sve ćelije bile prepune, feministkinju koja je protestovala stavili su u skladište sa metlama. Drama prati njena razmišljanja, a na kraju dolazi, naravno, Gordana, i njih dve na metli zajedno odlaze. Uživala sam u tim dramskim tekstovima i u libretu, to su zaista bili potpuno novi prostori slobode.