Virdžinija Vulf poznata je po tome što je pripadala jednom specifičnom krugu avangardnih umetnika i intelektualaca iz Blumzberija, čiji je antiratni aktivizam u ono vreme bio, najblaže rečeno, neprihvatljiv.[1] Kako u svom uvodu u čitanje Virdžinije Vulf, Susreti u tami, uviđa Biljana Dojčinović, ono na čemu im se najviše zameralo, bio je pacifizam, koji je ova grupa uoči Prvog svetskog rata „čvrsto zastupala [...] uprkos patriotskoj groznici u Britaniji.“[2] „Pripadnici Blumzberija“, kako objašnjava ova autorka, „pre svega su se bunili protiv kulture koja ih je okruživala [...].“[3]

U studiji Virginia Woolf and the Real World, Aleks Zverdling (Alex Zwerdling) nastoji da dokaže da je javni diskurs o socijalnim pitanjima suštinski važan za razumevanje dela ove spisateljke. Poput svoje prve junakinje, Rejčel Vinrejs (Rachel Vinrace), i Virdžinija Stiven (Virginia Stephen) osećala se zarobljenom u „enklavi svoje klase“.[4] Bez obzira na poreklo i snobizam s kojim mnogi i dalje povezuju njeno ime, Virdžinija Vulf je i te kako bila svesna postojanja međuklasnih razlika, o kojima je žučno pisala, a svoje najbolje literarno predstavljanje društvenog „jaza“ dala je u delu Gospođa Dalovej, smatra Zverdling.[5] Kritičarka Kristin Frula (Christine Froula) roman Gospođa Dalovej naziva „velikom posleratnom elegijom“.[6] Prema Fruli, doprinos Virdžinije Vulf je taj što je povezala „raspad engleske politike rodne polarizacije i stupanja žena na javnu scenu sa blumzberijevskom kritikom klasnog sistema“.[7] Međutim, ranija kritika je bila sklona da osporava ozbiljnost njenih romana zbog nedostatka političke angažovanosti, iako je, posebno posmatrano iz današnje perspektive, nesporno da se ratna tematika provlači kroz celokupan opus ove spisateljke – što romaneskni, što esejistički. Da je rat nije zanimao opovrgavaju ne samo biografski podaci,[8] već i dva izrazito politički angažovana dela – Sopstvena soba i Tri gvineje – od kojih posebno ovo drugo nije naišlo na pozitivnu kritiku za autorkinog života. Ispostavilo se da je ono na čemu su joj najviše zamerali bio nemogući spoj dve tematike – borbe za ženska prava i borbe protiv fašizma, tvrdi Kventin Bel[9] – što će, međutim, kasnija feministički orijentisana kritika osporiti.[10]

Kako iz biografskih podataka saznajemo, u poređenju sa romanima Jakovljeva soba i Gospođa Dalovej, ni sama autorka nije bila zadovoljna svojim prvim romanom.[11] Mišljenje spisateljke deli i njen biograf, koji kaže da je tek u Gospođi Dalovej Vulfova počela oštrije da kritikuje suptilno propadanje vrednosti društva[12].

Tema ratnog posttraumatskog sindroma[13] jedno vreme bila je skoro opšta tema posleratne literature, a za primer se može uzeti i roman Rebeke Vest (Rebecca West) Povratak ratnika (The Return of the Soldier), iz 1918. godine. Vezu između romana Rebeke Vest i Virdžinije Vulf uočava Biljana Dojčinović: „po temi posledica rata najbliži mu je sedam godina kasnije objavljeni roman Gospođa Dalovej [...] Čak se može reći da delo Rebeke Vest na poseban način osvetljava lik Septimusa Vorena Smita, traumatizovanog junaka iz romana Virdžinije Vulf.“[14]

Virdžinija Vulf objavljuje svoj prvi roman, Izlet na pučinu, 1915. godine – dakle, u jeku Prvog svetskog rata – dok su sva ostala dela ove autorke pisana u posleratnoj atmosferi, koja joj je omogućila jednu drugačiju i zreliju perspektivu, te, kako se uopšteno shvata, njeni najbolji romani izlaze dvadesetih godina dvadesetog veka. Sve u svemu, Evropa u kojoj je Vulfova živela bilo je mesto konflikata i velikih promena, koje su nepobitno uticale na promenu stila i tematike ratne i posleratne književnosti, u koju spada i opus ove velike modernistkinje.

Izlet na pučinu

Upad Dalovejevih

Tri poglavlja posvećena su skoro drskom upadu Dalovejevih na brod Eufrosina. Oni na brod dospevaju „po specijalnom aranžmanu“, jer su oni „pripadali klasi gde se bezmalo sve posebno sređivalo, ili je moglo da se sredi ako zatreba“.[15]

Odmah možemo videti naratorkin stav prema ljudima iz vladajućeg sloja engleskog društva, jer je gospodin Ričard Dalovej „gospodin koji smatra da zbog toga što je nekad bio član Parlamenta, a njegova supruga plemićka kćer, mogu da imaju šta god požele“.[16]

Ono što nikako ne treba ispustiti iz vida jeste i razlog putovanja na koje su Dalovejevi krenuli:

Putovali su kontinentom već nekoliko nedelja, uglavnom imajući u vidu proširenje vidika gospođe Dalovej. [...] gospodin Dalovej je davao sve od sebe da služi zemlji van Parlamenta [...]. U Španiji su on i gospođa Dalovej jahali mazge, jer su hteli da shvate kako seljaci žive. I da li su, recimo, spremni za pobunu? [...] Ričard je imao prijem kod ministara i predvideo je krizu koja će brzo uslediti [...] dok je Klarisa pregledala kraljevske štale i snimila nekoliko fotografija na kojima se vide muškarci, sada prognani, i prozori, sada razbijeni.[17] [...] Strani dopisnici Tajmsa[18] ocenjivali su njihovu maršutu kao i sve drugo. Gospodin Dalovej želeo je da vidi neko oružje i smatrao je da je Afrička obala mnogo nestabilnija nego što su ljudi kod kuće skloni da veruju [...].[19]

Pravi razlog proputovanja nije „širenje vidika gospođe Dalovej“, kako to Ričard objašnjava, već ispitivanje spoljnopolitičke situacije i ratnog koškanja koje je već započeto u Evropi. Ričard, pritom, svet opisuje kao divlju životinju koju treba osvojiti i zauzdati: „Razmišljao je u stilu konzervativne politike, koja je stabilno tekla od lorda Salizberija do Alfreda, i postepeno se zatvarala, kao da je reč o lasu koje se otvara i hvata stvari, ogromne delove nastanjenog globusa“.[20]

O netrpeljivosti Virdžinije Vulf prema baš ovakvoj gospodi iz visokog društva, govori i odlomak iz njenog dnevnika iz 1915. godine. U unosu od trećeg januara, Vulfova u nekoliko rečenica opisuje svoj stav prema patriotizmu:

Mislim da je patriotizam nisko osećanje. Kada to kažem, mislim na to (i ovo pišem na brzinu, jer očekujem Floru na večeri) kako je jedino što sam mogla da osetim dok su svirali nacionalnu himnu, samo odsustvo osećanja, i kod sebe, i kod drugih. Ako Britanci već mogu otvoreno da govore o klozetima i kopulaciji, onda bi mogli da dozvole i da ih ponesu univerzalne emocije. Kako stvari stoje, apel ka sapatništvu je beznadežno uprljan upadom kaputa i bundi. Počinjem da mrzim svoj rod [...].[21]

Čini se da baš takav jedan „kaput“ i „bunda“ upadaju i na brod Eufrosina.

Satirična oštrica autorkinog pera u slučaju Dalovejevih kao da je posebno naoštrena. Kroz kritiku njihovog strogo konvencionalnog ponašanja, ona posredno kritikuje ne samo konzervativne, već i nadobudne imperijalističke stavove monarhije čiji su oni predstavnici. Patriotizam i imperijalizam gotovo komično dominiraju čak i u intimnim razgovorima ovog bračnog para. Na primer, žacnuta ljubomorom na Helen koja ima dvoje dece, Klarisa Ričardu kaže: „Moramo dobiti sina, Dik,“ na šta on razvija svoju fantaziju o nasledniku koji će pripadati ne samo njemu, već i otadžbini i „biti vođa“: „’O, bože, kakve se mogućnosti sada pružaju mladim muškarcima[22],’ [...] ’Divna karijera. Bože – kakva karijera!’“[23] U patriotsko–senzualnom zanosu gospođa Dalovej nastavlja:

Znaš, Dik, da neprestano mislim na Englesku [...] Kada si na ovom brodu deluje stvarno slikovitije – šta stvarno znači biti Englez. […] – i o ljudima kao što si ti, Dik, čoveku se čini da ne bi mogao da podnese činjenicu da nije Englez! Zamisli svetlo koje gori iznad Parlamenta, Dik! Kada sam maločas stala na palubu, činilo mi se da ga vidim. Eto šta čovek podrazumeva pod Londonom.[24]

Na to se Dik mudro nadovezuje, u nastojanju da svojoj neukoj supruzi objasni njeno osećanje: „’U pitanju je kontinuitet’ [...] zapljuskivala ga je vizija engleske istorije, kralj za kraljem, premijer za premijerom, i istinsko pravo.“[25] Neprestano preispitujući istoriju, kako zvaničnu, maskulinu, tako i nezvaničnu, porodičnu, predstavljenu životom žena, u svim svojim delima Vulfova vodi dijalog i sa prošlošću i sa budućnošću, nastojeći da stvori osnove za pisanje nove istorije, uviđaju poznate feminističke kritičarke, Sandra Gilbert i Suzan Gubar.[26] Po njima, Ričard Dalovej simbol je jedne takve „maskuline“ istorije, u kojoj se nižu kralj za kraljem, premijer za premijerom, koju Vulfova u Izletu na pučinu parodira.[27] Na sve to, Klarisa muževljeve reči potvrđuje prepodobnim veličanjem njegovog intelekta: „‘Bolji si od mene, Dik,’ [...] ‘vidiš sve gde ja vidim samo jedno.’ ‘To mi je posao [...] .’ ‘Kod tebe mi se sviđa Dik,’ nastavi ona, ‘što si uvek isti, a ja sam ćudljivo stvorenje.’ ‘U svakom slučaju, lepo si stvorenje,’ reče on, posmatrajući je dubljim pogledom. ‘Stvarno misliš tako? Poljubi me onda’.“[28] Politički govor na Dalovejeve deluje skoro kao afrodizijak, neophodan za nastavak i ličnog i otadžbinskog „kontinuiteta“.[29]

Ironično, ovaj upad nakinđurenih Dalovejevih na brod Eufrosina priziva u sećanje jednu javnu šalu u kojoj je i sama Stivenova učestvovala. Naime, njena avangardna družina organizovala je 1910. godine upad na najnoviji brod britanske ratne flote, Drednot (Dreadnought), na kome su, maskirani u svitu ambasadora Abisinije, bili svečano dočekani. Ideja grupe Blumzberi bila je da podriju autoritet engleske ratne mornarice i, uopšte, pokažu neslaganje sa ratnom politikom imperije.[30]

Društveno-istorijske promene koje su uticale na promenu konvencionalne građe porodičnog romana, kako navode Gubar i Gilbert, bile su: pokret za oslobođenje žena, pokret za slobodnu ljubav [...] ekonomske i socijalne promene uslovljene Velikim ratom i sve veći otpor prema tradicionalnim definicijama roda.[31] Međutim, u tako problematičnom istorijskom trenutku, rat koji se do tada vodio između polova premešta se na front Prvog svetskog rata.[32]

Kroz komentare likova najbolje se može sagledati predratna atmosfera. Iz opisa „nekonvencionalnog“ razloga za putovanje Dalovejevih, saznajemo da se u Evropi rat zakuvava, a o satiričnom stavu autorke prema patriotizmu, koji se u slučaju vladajuće klase engleskog društva graniči sa šovinizmom, saznajemo najpre iz Rejčeline reakcije na odgovor Ričarda Daloveja na pitanje koji su njegovi ideali: „Jedinstvo cilja, suverenosti, napretka. Širenje najboljih ideja na najvećem prostoru,“ što Rejčel oštroumno svodi na jednu reč: „Englezi?“, dok Ričard potvrđuje: „Prihvatam da Englezi, u celini, izgledaju belji od većine drugih, da su njihovi protokoli čistiji.“[33] Ponovo u patriotsko–erotskom zanosu, koje u njemu ovog puta budi neprosvetljena Rejčel, Ričard nastavlja: „ne mogu da zamislim uzvišeniji cilj – od toga da budem građanin Carstva“,[34] gde on upotrebljava metaforu o državi kao velikoj mašini, koja kod Rejčel, međutim, budi suprotne asocijacije. U tom trenutku, Ričard joj liči na mašinu koja „lupa, lupa, lupa“.[35] Intimni trenutak između Ričarda i Rejčel prekida Klarisa, uletevši u scenu uz oduševljen usklik: „Ratni brodovi, Dik! Tamo! Pogledaj!“[36] Nasuprot Klarisinom oduševljenju, stoji autorkin komentar: „Ona beše ugledala dva zlokobna siva plovila, duboko u vodi i gola poput kosti, koja su se kretala tik jedno do drugoga, sa izgledom slepih zveri koje traže svoj plen.“[37] Ova zlosutna metafora smrti koja se približava nagoveštava dve stvari – smrt koja će sustići Rejčel Vinrejs i bezbrojne druge smrti koje će doneti rat. Ričarda ovaj prizor budi iz transa, te i on uzvikuje: „Boga mu!“, a Klarisa traži od muža sasvim suvislu potvrdu: „Naši, Dik?“, „Mediteranska flota,“ odgovori on.[38] Stisnuvši grčevito Rejčelinu ruku, Klarisa Dalovej izgovara: „Zar ti nije drago što si Engleskinja?“[39]

Da je ovaj odeljak ironično intoniran, čitaocu je jasno, a nisu ni svi putnici podjednako oduševljeni prizorom ratne flote. Na scenu stupa Helen Ambroz: mada se „nikom nije svidelo kada je Helen rekla da njoj deluje pogrešno držati mornare kao kada se drži zoološki vrt, i da je, kada je reč o umiranju na bojnom polju, svakako vreme da prestanemo da slavimo hrabrost, ‘ili da pišemo poeziju o njoj’[40], zarežao je Peper.“[41] Motiv ratnih brodova kao zoološkog vrta, zatvora ili zveri koja proždire mlade mornare, ponavlja se u ratnoj elegiji kakva je Jakovljeva soba.[42] Da je Vulfova do kraja svoje spisateljske karijere istraživala motive i teme koje je iznela u svom prvom romanu, vidi se i po naslovu njenog poslednjeg romana, Između činova, u kom se takođe oseća anticipacija rata, ali ovog puta Drugog svetskog rata.

Pre nego što je iko sanjao o Prvom svetskom ratu, Virdžinija Vulf je svoju junakinju Rejčel Vinrejs poslala na plovidbu preko rascepa britanske imperije. Vilebijev imperijalistički trgovački brod prevozi svoje putnice u fiktivnu južnoameričku koloniju, koja je osnovana ne da bi služila interesima britanske imperije, već „zato što su Englezi bili nezadovoljni svojom civilizacijom“, objašnjava Kristin Frula.[43] Netrpeljivost prema civilizaciji koju privremeno za sobom ostavljaju najbolje se vidi iz metaforičnog opisa kopna koje se udaljava i novoosvojene slobode koju putovanje, s druge strane, donosi: „Ostavili su London da leži u blatu [...] Oslobodili su se puteva, oslobodili se čovečanstva, i isto ushićenje slobodom sve ih je prožimalo [...] ljudi u brodovima takođe su imali jedinstveno viđenje Engleske. Ne samo da im se činilo da je ona ostrvo, i to veoma malo ostrvo, nego je bila ostrvo koje se smanjuje i u kojem su ljudi zatočeni.“[44]

Gospođa Dalovej

Svet je podigao svoj bič; na koga li će se spustiti?[45]

Ukoliko posleratni London sagledamo iz perspektive jedne izmeštene osobe, koja je prethodnih pet godina – od 1918. do 1923. – provela van Engleske, dobijamo sledeću sliku:

Tih pet godina [...] bile su, osećao je, na neki način vrlo važne. Ljudi drukčije izgledaju. Novine imaju drukčiji izgled. Postoji, na primer, jedan čovek koji sasvim otvoreno piše u jednom od uglednih časopisa o engleskim klozetima. To niste mogli čuti pre deset godina [... ] A zatim ovo vađenje karmina ili pudera i šminkanje na javnom mestu. Na brodu pri povratku kući bilo je mnogo mladića i devojaka. [...] zabavljali su se sasvim otvoreno [...].[46]

Očigledno da je posle Prvog svetskog rata došlo ne samo do promene manira, već i osećanja – na ovom brodu, za razliku od Eufrosine koja je napuštala englesko kopno pre tačno deset godina, ima više slobode, što se naročito odnosi na novoosvojenu slobodu ženskog pola. Ovu, ne samo petogodišnju, već desetogodišnju perspektivu, nudi nam povratnik iz Indije, Piter Volš. U šetnji gradom, Piter takođe nailazi na mladiće u uniformi koji pored njega marširaju, ali sa kojima bezuspešno pokušava da uhvati korak.[47]

Prvi utisak o posleratnoj atmosferi Londona takođe stičemo od slučajne prolaznice Mejzi[48] Džonson, koja se već pri prvom prizoru ovog ratom opustošenog grada razočarava i zaprepašćuje. London nije ono što je očekivala: „Sve izgleda vrlo čudno, ona je prvi put u Londonu [...] prosto ju je uplašio ovaj par na klupi; mlada žena liči na strankinju, a on izgleda čudno [...].“[49] Međutim, nije arhitektura grada ta koja ostavlja utisak jeze – setimo se Klarise kako uživa u šetnji istim tim gradom – već ljudi u „pokretnim stolicama“.[50] Na taj prizor Mejzi Džonson „oseti da ne može zadržati suze. O! (jer taj mladi čovek na klupi prosto ju je uplašio [...])“;[51] prizor koji pred sobom vidi zapravo je par Smitovih, koji je toliko potresan da ovu neiskusnu mladu devojku nagoni da ispusti skoro iskonski krik: „Užas! Užas!“[52]

Rat i posledice rata sveprisutne su i na simboličkom planu – kako ga, po rečima doktora Bredšoa, tumači Septimus[53] – i na objektivnijem planu, ponuđenom kroz mnogostruke perspektive ostalih likova. Biljana Dojčinović napominje da je u romanu Gospođa Dalovej Virdžiniji Vulf bio neophodan „dvojnik glavne junakinje“ da bi se osećanje ratne pustoši dramatizovano predstavilo.[54]

Posledice rata, dakle, razlikuju se u zavisnosti od perspektive ratom direktno ili indirektno pogođenih likova. Tako nam supruga veterana Septimusa Vorena Smita,[55] Lukrecija, govori o Evansu: „bio je veliki Septimusov prijatelj, poginuo je u ratu. Ali takve stvari se svima dešavaju.“[56] U Recijinom umu se odvija svojevrstan proces racionalizacije – podsvesnog traženja načina da se ratne posledice izbrišu i život normalizuje. Dok je za Reciju Evans samo „simpatičan, tih čovek“,[57] on je Septimusov najbolji prijatelj, a njegova pogibija najveća noćna mora. I Septimus pokušava da potisne osećanja izazvana Evansovom pogibijom, pa u jednom trenutku čak sebi čestita „što tako staloženo i razborito prima stvar. Rat ga je tome naučio.“[58]

Septimus se među prvima dobrovoljno prijavljuje za učešće u ratu, kako bi spasao određenu predstavu sopstvene nacije, ukorenjenu u romantičnom mitu o engleštvu, nalazi Šeron Odit.[59] Međutim, pouka koju Septimus izvlači iz rata nije pohvala za hrabrost i stoičko podnošenje gubitaka,[60] već kazna za gubitak ljudskosti – gubitak emocija. „Čvrstina, strogost, statičnost, nesposobnost izražavanja osećanja“, osnovne su karakteristike likova u Gospođi Dalovej, uviđa Aleks Zverdling.[61] Septimus, međutim, ne pripada vladajućoj klasi, te se njegova reakcija na rat značajno razlikuje.[62]

Do te mere poremećen, Septimus smislenim jezikom i ne može da prenese svetu svoju poruku, „čupajući te duboke istine za koje je trebalo [...] uložiti ogroman napor da budu izrečene, ali koje će potpuno, zauvek izmeniti svet.“[63] Međutim, treba se zapitati, koju to poruku Septimus želi da pošalje? – „nema zločina; ljubav [...] milioni jadikuju [...] Lepota se nalazi svuda [...] Ne treba donositi decu na ovakav svet. [...] nečovečnost dreči s oglasnih plakata“,[64] itd, i kome želi da je pošalje? – „Predsedniku Vlade [...] Kabinetu“,[65] vrlo zdravorazumski, moramo se složiti, zaključuje i sâm Septimus Smit.

Nije li cela istina sadržana u naizgled kontradiktornim porukama koje ovaj tragični junak očajnički želi da pošalje – da je ljubav najvažnija i da treba sprečiti ratne zločine?[66] Međutim, društvo odbija da čuje istinu. Čak i Recija, stideći se svog obolelog muža koji priča naglas sa sobom, želi da ga ućutka pred svetom, mada i ona u sebi instinktivno oseća duboku istinu da „mora da nešto nije u redu sa svetom – kad on ne može da oseća.“[67] Ispostavlja se da je njegov zaključak tačan: „Prema tome, on je napušten. Ceo svet viče: Ubij se, ubij se nas radi.“[68] On podnosi žrtvu društvu koje ga odbacuje. On je simbol svega užasnog u čovečjoj prirodi – svega što se ratom otelotvorilo, mirom zatrpalo, a sada teži da izađe na videlo. Samo ljudi poput doktora Holmsa,[69] a naročito doktora sa plemićkom titulom, Bredšoa[70], iz rata izvlače dobitak. Septimus je trn u oku imperije i treba ga ukloniti.

Po Zverdlingu, ovaj roman predstavlja proučavanje moći „vladjuće“ klase Engleskog društva, dok je osnovni konflikt u romanu između onih koji se identifikuju sa „establišmentom“ i onih koji mu se opiru.[71] U tom smislu, na suprotnoj krajnosti stoji i Doris Kilman. Kilmanova je tutorka Klarisine kćerke, koja je zbog svog nemačkog porekla otpuštena iz škole. Nje se Klarisa – koja u sebi nosi „vrlo mnogo javnog mnenja, od duha Britanske Imperije, carinske reforme, duha vladajuće klase“[72] – gnuša, jer Kilmanova ljude iz vladajuće klase prisiljava da osete, kako Klarisa u sebi priznaje, „njenu nadmoć i vašu nižu vrednost“.[73] Naratorkin glas dodatno objašnjava razlog mržnje Klarise Dalovej prema Doris Kilman: „čovek nije mrzeo nju, već pojam o njoj, pojam koji je, bez sumnje, obuhvatao sobom mnogo od onoga što nije bila gospođica Kilman.“[74] Poput Septimusa Smita, i Doris Kilman je žrtva rata – u njenom slučaju ideološkog. Ostavši bez posla zbog svog porekla, ona je primorana da živi u bedi, od milostinje vladajuće klase. To je jedan od razloga što je ozlojeđena i obuzeta skoro ubilačkom mržnjom prema Klarisi Dalovej, odnosno prema šovinizmu klase koju ona simbolizuje.

Na Septimusa Smita i Doris Kilman gleda se kao na direktnu pretnju vladajućim vrednostima, ne samo zbog toga što oni insistiraju da se rat upamti, dok svi drugi pokušavaju da ga zaborave, već i zbog toga što grozničav intenzitet njihovih osećanja predstavlja implicitnu kritiku ideala stoičke neosetljivosti. Ne samo da je Septimus „ratna žrtva, već je i žrtva mira, u kom se insistira na zaboravu i ponovnom uspostavljanju starog poretka“, kaže Zverdling.[75] B. Dojčinović poetično opisuje lik Septimusa Vorena Smita, kao „sužnja vremena čija nesrećna sudbina pokazuje da rane još nisu, niti mogu biti odbolovane.“[76]

Septimus Smit i Doris Kilman primeri su potpuno različitog dejstva „simboličkog poretka“, čijim dejstvom je predodređeno i značenje njihovih života – Doris Kilman žrtva je svoje rase, dok je Septimus žrtva svog roda, nalazi Šeron Odit.[77] Iako Septimus preživljava istorijski rat, on gine u „civilnoj metonimiji rata“,[78] dok nas roman ostavlja sa „defektnom generacijom“ – generacijom ratom desetkovanih mladića. Ne treba, međutim, izgubiti iz vida da nas ostavlja i sa Elizabetom, na kojoj leži buduća borba sa militantnim silama, čiji su simbol novi mladi vojnici koji marširaju Londonom.[79]

Ukoliko London sagledamo iz jedne perspektive drugačije od perspektive gospođe Dalovej, koja obožava da šeta Londonom[80] i koja priprema zabavu[81], o ovoj prestonici stičemo sasvim drugačiji utisak. Prizor koji kod Mejzi izaziva nelagodu slika je jednog uništenog bračnog para, a čovek koji u ovoj mladoj dami izaziva užas, povratnik je iz rata. Upravo te posledice ono su što ruži izgled prestonice jedne imperije, te društvo nastoji da ih skrajne – pošalje u „divne sanatorijume“[82] – i, konačno, ukloni iz svog veličanstvenog pejzaža.[83] Stoga bi se posleratna atmosfera engleskog društva predstavljena u romanu Virdžinije Vulf, zapravo, najsažetije mogla opisati dvema rečima naizgled slučajne prolaznice: „Užas! Užas!”[84]

 Tri gvineje  

Sopstvena soba (1929) i Tri gvineje (1938) predstavljaju satiru na račun patrijarhalnog društva, iz ženske perspektive, s tom razlikom što Sopstvena soba razvija problem ženske književne tradicije, dok su Tri gvineje više politički orijentisan tekst, te se podrobno bave temom rata, kako u uvodu u ova dva eseja piše Hermajoni Li (Hermione Lee).[85] Poruka Sopstvene sobe je da žene mogu da stvaraju samo u slobodi i miru, što je tema koju Vulfova dalje razvija u Tri gvineje, a poruka koju je želela da pošalje društvu, zaključuje Li, jeste da pisanjem treba prevazići polom uslovljeni bes, krećući se ka suštinski impersonalnom, bezrodnom snu o miru.[86]

Naratorka Tri gvineje otvara prvo poglavlje nemogućnošću da odgovori na pitanje koje joj je postavljeno u imaginarnom pismu – kako, po vašem mišljenju, možemo da sprečimo rat?[87] Na ovo pitanje naratorka već tri godine ne uspeva da pronađe odgovor, jer, iz njene pozicije – pozicije univerzitetski neobrazovane osobe ženskog pola – odgovor je skoro nemoguće dati. Nudeći poglede na rat iz različitih perspektiva, naratorka dalje citira jedan govor engleskog vrhovnog sudije o patriotizmu: „Šta je onda, moramo se zatim zapitati, taj ‘patriotizam’ koji vas tera da idete u rat? Neka nam to objasni vrhovni sudija Engleske: ‘Englezi su ponosni na Englesku. Za one koji su se školovali u engleskim školama i na univerzitetima i koji su ostvarili životno delo u Engleskoj, malo je ljubavi koje su jače od one koju gajimo prema svojoj zemlji’.“[88] Zar ova tirada ne podseća neodoljivo na patriotsko oduševljenje Dalovejevih, koji sa palube Eufrosine posmatraju britansku ratnu flotu?

Međutim, iz pozicije žene od koje se traži pomoć, naratorka se dalje pita šta za nju, kao ženu, ovaj pojam zapravo predstavlja, jer „pripadnice njenog pola i njene klase ne treba ni zbog čega da budu zahvalne Engleskoj kad je reč o prošlosti; niti Engleskoj treba da budu zahvalne što se tiče današnjice; perspektiva njene bezbednosti u budućnosti izuzetno je neizvesna,“[89] zaključuje naratorka. Stoga, donatorka gvineje „ne želi da bude ‘Engleskinja’ na isti način kao što ste vi ‘Englez’.”[90]

Ukoliko iz perspektive ovog kritičkog teksta analiziramo lik Klarise Dalovej, mogli bismo doći do sledećih zaključaka. Naime, koliko god se, u Izletu na pučinu, u svom patriotskom oduševljenju činila naivnom, pritvornom ili neosvešćenom, ako se njena pozicija sagleda iz perspektive Tri gvineje, onda je za nju moguće naći i opravdanje. Kao neobrazovana i nezaposlena žena, kojoj je brak „jedina profesija“, a jedino oružje da u toj profesiji opstane šarm i solidarnost s muškim viđenjem stvari, reakcija Klarise Dalovej (u predratno vreme) zapravo je sasvim razumljiva. Društveni običaji bespoštedno su je stavili u poziciju finansijski zavisnog i stoga inferiornog pola: „Ako ne budu mogle da zarađuju za život, ponovo će biti ograničene na obrazovanje u svom domu; a ako budu ograničene na obrazovanje u svom domu, one će ponovo, i svesno i nesvesno, biti za rat“,[91] zaključuje naratorka Tri Gvineje.

Predlog koji naratorka ovog teksta daje je, prvo, da se ženama omogući jednako pravo na obrazovanje, rad i zaradu, jer u suprotnom „te kćeri ne mogu imati nezavisan i objektivan uticaj koji bi upotrebile da vama pomognu da sprečite rat.“[92] Ključna reč ovde je „uticaj”, čije značenje mora biti promenjeno iz temelja:

Ta reč je drugačija jer predstavlja uticaj iz kog je uklonjen element šarma [poput šarma Klarise Dalovej]; to je uticaj iz kog je uklonjen element novca. [...] Umesto da iskazuje divljenje i antipatiju koje je često nesvesno diktirala potreba za novcem, ona može da pokaže svoja prava osećanja. Ukratko, ona ne mora da pristaje; ona može da kritikuje. Ona napokon poseduje uticaj koji nije pristrasan.[93]

Drugim rečima, Klarisa Dalovej i nije mogla drugačije da se ponaša. Čak i na prethodnim diplomatskim putovanjima svoga muža, ona se bavila naizgled nevažnim hobijima – razgledanjem pejzaža, fotografijom i slično. Međutim, tek iz perspektive kasnije napisanog teksta uočavamo da taj njen hobi nimalo nije bio besmislen, jer su fotografije snimljene damskom rukom gospođe Dalovej uhvatile sam trenutak predratnog nemira koji se uveliko osećao u Španiji. Dakle, fotografije gospođe Dalovej na simboličkom planu predstavljaju predskazanje užasa koji će doći u vidu prvog velikog rata, da bi potom naratorka Tri Gvineje pred sobom gledala upravo fotografije koje dva puta nedeljno šalje španska Vlada.[94] Te fotografije skoro da su povod nastanka ovog kritičkog teksta. Naratorka se uporno vraća na temu zla koje iz njih izbija, nastojeći ne samo da istakne razmere ratnih strahota, već i da upozori da se u budućnosti takve strahote ne smeju ponoviti:

Izgleda da nam jedino preostaje da im ukažemo na one fotografije – fotografije mrtvih tela i porušenih kuća.[95] [...] I mada mi tu sliku gledamo iz različitih uglova, naš zaključak je isti kao i vaš – to je slika zla. Oboje smo rešeni da učinimo sve što možemo da uništimo zlo oličeno na toj slici – vi vašim metodima, a mi našim. No kako se mi razlikujemo, i naša pomoć mora biti drugačija.[96]

Dakle, naratorka Tri gvineje ima konkretan predlog, a to je obrazovati jedno drugačije, žensko društvo, ali s ciljem koji je isti za oba pola:[97]

Ako bi moralo da ima ime, moglo bi se zvati Društvo autsajderki. [...] sa sopstvenim metodima za ostvarenje slobode, jednakosti i mira. Njihova prva dužnost [...] bila bi da se ne bore s oružjem u ruci. [...] Žene će zatim odbiti da u slučaju rata rade na proizvodnji municije ili da neguju ranjene. [...] sledeća dužnost [...] sastoji [se] u tome da ne podstiču svoju braću da ratuju, niti da ih od ratovanja odvraćaju već da u tom pogledu zauzmu stav apsolutne ravnodušnosti.[98]

Tako, umesto skoro komično patriotskog i lažno motivisanog oduševljenja prizorom ratne mornarice sa palube Eufrosine, ono što je Klarisa Dalovej trebalo da uradi, kada bi zaista bila u mogućnosti da tako postupi, jeste da od tog uistinu zastrašujućeg prizora okrene glavu – ako ne u izraz protesta, ono bar izražavajući stav „apsolutne ravnodušnosti“, koji naratorka Tri gvineje predlaže.

Ipak, predlozi koje naratorka Tri gvineje daje, inspirisani su već odigranim događajima i njihovim nepopravljivim posledicama. Jedna žrtva tih okolnosti tragični je junak, Septimus Voren Smit, koji ne uspeva da se u društvo vrati i uklopi. S druge strane, društvo takođe bezuspešno pokušava da za njegovu traumu pronađe lek. Posledice su neizbrisive, šteta je nenadoknadiva, a Septimus nije ratni heroj kakvim bi ga društvo najradije prihvatilo, već žrtva tog istog društvenog sistema koji ga je u rat i poslao. Naposletku, iako Septimus ne uspeva da prenese svoju poruku svetu, činom samoubistva, paradoksalno, on postaje poruka – poruka o strašnim posledicama rata koje se ne mogu tako lako i tako brzo zaboraviti.

Gospođa Dalovej je roman koji istovremeno nudi i retrospektivu na strahote rata i perspektivu moguće rekonstrukcije u budućnosti.[99] U tom smislu, ukoliko sagledamo stvarnost iz perspektive deset godina starije Klarise Dalovej, koja ovog puta nije više samo pasivna posmatračica, iz ovog tragičnog romana proviruje i poneki zrak nade. Naime, iako je posleratna atmosfera krajnje sumorna, a ljudi poput Septimusa beznadežno izgubljeni, karakter Klarise Dalovej, koja unosi prokreativnu energiju u društvo, poprima i jednu neophodnu, aktivnu crtu. Istina je da se vreme ne može vratiti, niti se činjenice mogu izbrisati. Ipak, Klarisa Dalovej, na sebi svojstven način, omogućava da se život posle rata obnovi i nastavi, time što na svojim zabavama spaja ljude i unosi radost u inače sumornu svakodnevicu. Zabave su njena pomoć društvu, njen način, njena besramno drugačija metoda.