Otac: ing. Milivoje Savić[6]

Njegov otac, Milan Savić, rodio se u Drobnjacima u severnoj Crnoj Gori oko 1840. godine, kada ga je majka, nakon pogibije njegovog oca, prenela u bisagama u Užice. Tokom školovanja prezime Mandušić promenjeno je, po dedi Savi, u Savić. Milan je bio veoma cenjeni pekar i kafedžija u Užicu, držao je i han, bio je poznat po ličnom poštenju, naočite građe koju su nasledili sinovi Milivoje i Aleksa.[7] Umro je 1909. godine. Milivojeva majka Julka, po kojoj je prof. Popović Savić dobila ime, bila je kćerka Miloša Rajevca iz Braneževca, srez zlatiborski, trgovca kožom, i Savete iz poznate porodice Marić iz Bijelog Polja. Julka se isticala vrednoćom tako da je uz sve poslove u kući i kafani držala đake užičke gimnazije na stanu i hrani, među kojima i Nedeljka Košanina i Dragutina Maslaća, čije će se sudbine, kasnije, zauvek ukrstiti sa životima porodica Savića i Popovića.

Milivoje je maturirao kao odličan učenik: „najistaknutija figura među đacima socijalistima užičke gimnazije bio je Milivoje Savić. Milivoje je oduševljeni pelagićevac i imao je veliki uticaj na ostale učenike“,[8] pa i na mladog Radovana Dragovića. Prijateljstvo se kasnije nastavilo u Gracu kada je već oboleli Dragović došao kod studenta Milivoja i sa njim zajedno stanovao. Milivoje je studirao hemiju u Velikoj školi u Beogradu. Nije se slagao sa političkim stavovima svoga profesora, akademika Andre Đorđevića i u jednoj raspravi, defenestrirao ga je iz parterne učionice u Kapetan Mišinom zdanju u dvorište. Ovakvo neprihvatljivo ponašanje imalo je i svoje posledice, ali je prouzrokovalo niz novih povezanih sudbina koje su, videćemo kasnije, Srbiji donele samo dobro.

Milivoje nije rekao ocu da je zauvek izbačen iz svih škola u Srbiji, već je otišao u Grac kod svog brata Alekse, gde su zajedno živeli od jedne stipendije. Studije na hemijsko-tehničkom odseku na Politehnici u Gracu Milivoje je završio 1898. Po završetku studija dobio je stipendiju od Užičke tkačke radionice za specijalizaciju iz bojenja i tkanja u Cirihu.

Tamo je posećivao svoje sunarodnice Milevu Marić i Milanu Bota,[9] upoznao se sa Ajnštajnom i tako upoznao Helenu Kaufler i njene sestre koje su povremeno dolazile u Cirih.

Između Helene i Milivoja razvila se velika ljubav koja je trajala do kraja života. Venčali su se u pravoslavnoj crkvi u Beču 1900. godine.

 Pozovnica za venčanje Helene Kaufler i Milivoja Savića, 1900.

Još dve godine proveli su u Beču i Rojtlingenu, gde je Milivoje bio na specijalizaciji, predavao tkanje u tamošnjoj tekstilnoj školi.

U Tibingenu, u blizini Rojtlingena, 28.10.1901. godine Helena Savić rodila je kćerku Julku, kršteno Julijana.

Godine 1902. inž. Savić vratio je stipendiju Užičkoj tkačnici i sa ženom i kćerkom dolazi Beograd. Savićevi su prvo stanovali u Ulici Svetog Save 1, na prvom spratu (sada se na tom mestu nalazi stari hotel Slavija), gde im se 10.01.1903. rodila i druga kćerka Zora. Godine 1906. za novac Heleninog miraza kupili su kuću u Katanićevoj 10 koja je postala središte okupljanja Milivojevih prijatelja i zemljaka, Heleninih prijatelja i gostiju.

Od 1902–1910 bio je carinski hemičar u Beogradu, zatim sekretar i inspektor ministarstva narodne privrede sve do kraja 1918. Napisao je preko dvadeset knjiga,[10] veliki broj zakona, imenika, bio je član svih delegacija za trgovačke ugovore od 1906. do 1920, kao i učesnik pregovora o ratnoj odšteti (1919–1927), borac za nacionalizaciju industrije i podizanje industrije za zemaljsku odbranu.

Penzionisan je 1930. godine, ali je i dalje radio kao konsultant u planiranju vojne industrije. Bolest ga je naterala da se povuče iz daljih aktivnosti. Vreme je provodio u bašti između dve kuće u Katanićevoj. Prijatelji ga nisu zaboravili, Vlada Ilić, predsednik beogradske opštine, njegov saradnik, kum i prijatelj, poslao mu je veliki golubarnik, dok je izdavač i prijatelj Geca Kon nedeljno slao nova izdanja knjiga po njegovom ukusu, putopisne avanture čuvenih istraživača koje je u originalu čitala Helena. Slavio je slavu Đurđevdan kada je sa zetom i unucima odlazio u pilanu na Makiš na Uranak.

Umro je 24. aprila 1940. godine.

Julkina majka, Helena Ida Adolfina Kaufler Savić rodila se u Beču 24.02.1871. u „kako bi se danas reklo, etnički mešovitom braku“[11] kao najstarija od pet kćeri Adolfa Kauflera (1836–1902), advokata, i Ide fon Blesi fon Ruda Banjačka. Adolf je bio Jevrejin, ali je u 18. godini života prešao u protestantsku veru. Helena i sestre su završile realku što je tada bilo veoma retko. Znale su engleski i francuski, svirale razne instrumente, slikale. Popović smatra da mešovito etničko poreklo sestara Kaufler i različiti društveni slojevi iz kojih su poticali njihovi roditelji, kao i veoma konzervativna bečka sredina sa kraja 19. i početka 20. veka nisu olakšali njihovu udaju.[12] Tri sestre udale su se za Srbe, prijatelje Heleninog muža, zahvaljujući njegovim preporukama, a samo jedna je ostala da živi u Beču.[13]

 Majka: Helena Kaufler 1900.

Helena, iz milošte zvana Bibi ili Bibica, u Beogradu je, okružena ljubavlju muža i sestara, stvorila svoj svet u kome se odlično osećala. Helena se interesovala za istoriju i sociologiju, od njene sedamnaeste do dvadeset i šeste godine molila je oca da je pošalje na studije u Cirih, jer tada žene u Austriji nisu mogle da studiraju. U međuvremenu je učila grčki i latinski, na tim jezicima polagala je prijemni ispit 1895. za studije istorije i novoosnovane studije političke ekonomije. U Cirihu je, u pansionu „Engelbreht“ upoznala Milanu Bota iz Kruševca, kasnije udatu za prof. dr Svetislava Stefanovića, studentkinju psihologije, i Milevu Marić iz Novog Sada, koja je studirala fiziku i matematiku. Sa njima dvema družiće se do kraja života.[14] Mileva i Helena postale su veoma bliske, vezivaće ih dugogodišnje prijateljstvo koje se razvijalo uz neprekidnu uzajamnu podršku, posete, zajednička letovanja, pomoć Milevi Marić u trenucima kada je prolazila kroz porodične teškoće.[15] Toj bliskosti je doprinosila i činjenica da je Albert Ajnštajn, Milevin suprug, „od svih Milevinih prijateljica najviše prihvatio Helenu, možda i zbog činjenice da su oboje pripadali sličnom kulturnom krugu“,[16] ali i činjenica, dokazana intenzivnom prepiskom između Helene i Mileve, da su ove dve prijateljice ostale povezane tokom svojih života, bez obzira na okolnosti koje su ih okruživale.[17]

Helena je bila niskog rasta i sitne građe, dok je Milivoje bio veoma krupan. Imala je skladne i nežne pokrete, lep osmeh, plave oči, bila je veoma šarmantna i uvek ljubazna. Pisala je ćirilicom bez greške, govorila srpski bez akcenta, a sem toga odlično znala francuski, engleski, španski, latinski i grčki. Bila je socijalista i ateista. Poštovala je sve običaje nove otadžbine (organizovala nezaboravne slave i rođendane), čuvene nedeljne ručkove.

 Verenici: Milivoje Savić i Helena Kaufler 1900.

Kada se kasnije nastanila u Beogradu, tokom celog svog života dopisivala se sa svojim rođacima i prijateljima iz Beča. Pomagala je svome mužu u pripremi knjiga, u korespondenciji, socijalnim kontaktima (nikada nije prihvatila da ide na dvorske balove), a posebno na pregovorima pre i posle Prvog svetskog rata. Rat ju je zatekao sa decom na letovanju u Austriji. Kao podanica Kraljevine Srbije, zajedno sa decom, bila je internirana, u početku u zatvoru u Gracu, a 1915. preko švajcarskog Crvenog krsta došla je u Lozanu, gde ju je čekao inž. Savić.

Za vreme rata Savićevi su živeli u Lozani, Parizu, Lionu, gde je Milivoje radio na redovnoj rehabilitaciji invalida u čemu mu je, naročito u Lionu, pomagala Helena.[18] Julka i Zora bile su već odrasle, u Lionu su pohađale licej.

Posle Prvog svetskog rata Savićevi se 1919. vraćaju u Srbiju, u kuću koja je bila potpuno demolirana i pokradena. Za vreme rata u njoj je boravio glavni veterinar i inspektor austrijske vojske. Kuća u Katanićevoj je obnovljena i postala je svakodnevno zborno mesto prijatelja porodice, Milivojevih rođaka i studenata na školovanju u Beogradu. Helena je nastavila da brine o školovanju svojih rođaka i rođaka svoga muža, kasnije i rođaka svoga zeta Novaka Popovića.

Bila je duša i srce kuće. Milivoje je bio centar događanja, ali je ona bila ta koja je kuću vodila, brinula o svemu i odlučivala. Njega su slušali i poštovali, ali je ona držala sve konce u svojim rukama, pratila je inž. Savića na njegovim službenim putovanjima. Bila je izraziti antifašista i zgrožena ponašanjem katoličke crkve za vreme Drugog svetskog rata.

Umrla je 7. marta 1944. godine.

 Milivoje, Helena, Julka i unuk Atanasije na Bledu 1935.

Julka je, dakle, odrasla u veoma dinamičnom, višejezičnom, višekulturnom, evropskom okruženju građanske porodice školovanih i visoko intelektualnih roditelja i kruga koji su oformili nakon stabilizovanja u Beogradu. Bila je praktično trilingvalna, govorila je podjednako dobro, kao maternji jezik, nemački – maternji jezik njene majke, i francuski, jezik na kome je takođe komunicirala sa majkom i sestrama. Kasnije je naučila i engleski koji je koristila za potrebe struke. Znanje jezika joj je veoma pomoglo tokom karijere, jer joj je literatura bila dostupna, imala je slobodu komunikacije na stranim jezicima, često je prevodila stručnu literaturu kolegama, pomagala im oko nastupa na međunarodnim kongresima i skupovima.

 S leva na desno: Stana Košanin, Mara Maslać, Zora Savić i Julka Savić, 1913.

Julka je bila veoma lepa: „Najupadljivije na njoj bile su njene krupne, izrazito svetlo plave oči“, seća se snaja Bosiljka Kićevac.[19] Imala je veoma iskren, gotovo nevin pogled iz koga su izvirale njena stabilnost, dobrota, blagost, ali i neočekivana odlučnost i strogost kada je to bilo potrebno; „široko otvorene oči izgledale su tako detinjasto, ulivajući poverenje u istinu, šta god da kaže, potpuno razoružavajuće“.[20] Bila je sanjarka, zanesenog hoda, uvek svoja i u svojim mislima.

Škole je pohađala prateći roditelje na očevim službenim putovanjima, najvećim delom u Nemačkoj, Austriji i Francuskoj. Kada su se roditelji vratili u Beograd, nastavila je školovanje u u Prvoj ženskoj gimnaziji gde je maturirala je 1920. godine

Na Medicinski fakultet u Beogradu[21] upisala se nakon osnivanja tog fakulteta, sa njegovom prvom generacijom 1920–1921. godine.[22] Julka je bila jedna od 15 studentkinja prve generacije koje su završile studije školske 1925–1926. godine.[23]

Hrabrena univerzitetski obrazovanim roditeljima, odrasla sa primerom majke koja je studirala i vodila aktivan intelektualni život, Julki se, kao očekivana sledeća stepenica na njenom daljem putu, otvorila mogućnost da se upiše na univerzitetske studije. Verovatno i pod uticajem strica Alekse Savića, poznatog lekara i ministra zdravlja, Julka se strasno opredelila i posvetila pozivu lekara.

Godine 1922, na drugoj godini studija, udala se za inženjera Novaka Popovića.

U Julkinom krugu – Novak

Julka se tek upisala na Medicinski fakultet kada je upoznala inž. Novaka Popovića[24] na balu na koji ju je odveo njen stric dr Aleksa Savić. Dr Savić je sreo inženjera Popovića u Francuskoj, u Eks le Benu (Aix-les-Bains), gde se Novak lečio od posledica automobilskog udesa. Julka je u svojim sećanjima napisala da su „Posle prvog susreta Julka i Novak svake subote išli zajedno sa Julkinom sestrom Zorom i dvema rođakama u Oficirski dom u Školu igranja“.

 Julka, Zora i Novak na balu, 1923.

Ubrzo posle upoznavanja, nakon nepuna tri meseca, Novak je zaprosio Julku.

U mom sećanju su žive Julkine priče o danima kolebanja pre odluke. Isprošena je u dvadeset i drugoj godini. Njen otac, načelnik, bio je očaran zetom koji je takođe radio u Ministarstvu trgovine i industrije kao mlađi savetnik. Novak je bio mladi inženjer hemije, odlično je govorio francuski, u tadašnje vreme istraživao je sada veoma moderni postupak dobijanja nafte iz bitumenoznih škriljaca; lep, naočit, veoma šarmantan, izrazito elegantan, pravi „svetski čovek“.

 Novak Popović u laboratoriji, 1928.

Novak je bio poreklom iz velike porodice Popović iz Doljana kod Podgorice, potomaka serdara i sveštenika, od oca Zarije i majke Nede, najstariji sin od devetoro dece. Popovićevi su bili veoma siromašni i sa veoma malim mogućnostima, te Novak u tom svetu nije video svoju budućnost.[25] Novak je po porodičnim predanjima bio pravi pustolov, odlučan, sposoban da brine o sebi i da preduzima hrabre poteze. Bez pozdrava i blagoslova uputio se u Beograd gde ga je primila porodica trgovca Sime Baše[26] u kojoj je boravio pomažući u kući za stan i školovanje u Prvoj muškoj gimnaziji. Veoma brzo svojim zalaganjem i višestrukim sposobnostima stekao je odličnu poziciju kod svog zaštitnika, a kao odličan učenik davao je časove matematike svojim drugovima iz škole. S vojskom je prešao je Albaniju, uspeo plivajući da se ukrca u Solunu na francusku lađu, jer, budući Crnogorac, nije bio na spisku srpskih đaka. Želeo je da studira medicinu, ali je na univerzitetu u Lionu do koga je stigao, slobodnih mesta bilo samo na hemiji. Kao po nekom nestvarnom scenariju nizali su se događaji koji su mu odredili život: u saobraćajnoj nesreći izgubio je slezinu, ali je dobio veliko osiguranje koje mu je pomoglo da završi studije i vrati se u Srbiju sa novcem za uspešan početak novog života. Oporavljajući se u bolnici, upoznao je dr Aleksu Savića koji će ga zauvek povezati sa svojom bratanicom Julkom.

Gubitak slezine biće koban za Novaka koji je, uspešan, cenjen, na mstu načelnika u ministarstvu trgovine i industrije, u punoj snazi, u svojoj 48. godini, 1940. umro od meningitisa, od komplikacija nastalih nakon banalnog zapaljenja sinusa, jer penicilina još koju godinu nije bilo. Svi uvaženi, izvrsni profesori beogradskog Medicinskog fakulteta, Julkine kolege, bili su okupljeni oko njegove bolesničke postelje... i nisu mogli pomoći.

Julkini roditelji su, dakle, mislili da je Novak odlična prilika, u onoj opustošenoj Srbiji neposredno posle Velikog rata, da Julka treba da se uda, a i da nastavi da uči, ako joj muž bude dozvolio. Julka je neko vreme bila neodlučna, Novak joj se dopadao, ali je svim srcem želela da ozbiljno studira medicinu, kod kuće je imala sve što joj je bilo potrebno, bila kod mame i tate, nije joj bilo do udaje. „Julka je pristala na veridbu jer je mislila da je Novak dobar, pametan i čestit čovek“, reči su koje je sama zapisala.[27]

 Verenici: Julka Savić i Novak Popović, 1922.

Novak nije znao koliko je Julka posvećena svojim studijama i koliko je zanesena medicinom. Tek je kasnije „čuo od svojih Crnogoraca da je ona od najboljih učenica na prvoj godini medicine. On je imao tada utisak da je studiranje za nju bilo od sporednog interesa“.[28]

Julka je opisala u kojoj meri je taj životni spoj sa Novakom bio istovremeno susret dve različite stvarnosti „Julka se oduševljavala za novu Jugoslaviju, smatrala je da je Novak, koji je godinama živeo i učio u Beogradu Srbin – Beograđanin. Ona nije imala predstavu kakvi su običaji sredine u Doljanima – Kučima“.[29] Četiri godine nakon venčanja proveo je Novak svoju mladu doktorku na konju kroz Doljane. Prethodno je kupio zvono za Doljansku crkvu na kojoj nikada nije zazvonilo, jer je bilo preveliko za slabašni doljanski zvonik, pa je za njega podignut drveni toranj sa koga je zvono opet palo. I mi smo ga, davnih šezdesetih, prilikom jedine posete Doljanima zatekli na tlu pored crkve. Ko zna šta je sa njim danas?

Nakon venčanja Julkin se život nije mnogo promenio. Julka i Novak nastavili su da žive, prvo u „prednjoj“ kući. Rođenje kćerke Jelene 1923. i sina Milana 1924. nije je usporilo u njenim namerama da se bavi poslom za koji je bila predodređena i za kojom je žudela. Nakon rođenja dece, Novak je „zadnju“, dvorišnu kuću preuredio za njih četvoro. Dve kuće je povezivala bašta. Veliko domaćinstvo vodila je uz pomoć posluge i dalje Helena, neprikosnoveni rukovodilac svih aktivnosti. Prednja kuća uvek je bila puna ljudi, prijatelja i rođaka, na ručkovima nikada nije bilo manje od desetoro, deca su rasla u sigurnom okruženju Helene i Milivoja. Julka je mogla da nastavi da uči i da neometano živi kako je bila naviknuta i odgajana. Drugi su radili grube poslove po kući, nikada nije znala niti naučila bilo šta da radi u domaćinstvu, čak ni kasnije, kada joj se život potpuno promenio. Prilikom rekonstrukcije kuće, Novak je izgradio kupatilo koga nije bilo, uveo vodovod i kanalizaciju tako da je kuća usklađena prema potrebama njenih stanovnika. Za Julku je priredio ordinaciju koja se sastojala iz čekaonice i lekarske sobe tako da je mogla nesmetano i udobno da prima pacijente kod kuće.

I Julka je istrajala u svojim snovima. Studije medicine i opšti lekarski staž završila je u roku, 1926. godine, sa prvom generacijom lekara beogradskog Medicinskog fakulteta dana 4. jula 1926. godine i odmah nastavila specijalističke studije.

U toku specijalizacije, interne medicine (1927–1929) u Beogradu,[30] opredelila se za izučavanje plućnih bolesti, a posebno za tuberkulozu pluća. Specijalizaciju Interne medicine je obavljala na II internoj klinici u Beogradu, a po priznatoj specijalizaciji je od 1929–1938. bila na radu u III internoj klinici kao asistent-volonter i asistent-dnevničar.

  Rešenje o odobrenju naziva specijaliste interne medicine.

Specijalizirala je internu medicinu, a odlukom od 8. juna 1929. godine, na osnovu mišljenja Sanitetskog Saveta i Zakona o lekarima specijalistima, kao i Uredbe o obaveznom praktičnom stažu za lekare i medicinare, rešenjem ministra socijalne politike i narodnog zdravlja odobren joj je naziv Specijaliste za unutrašnje bolesti.

 Diploma o polpoženom ispitu za asistenta.

O stečenom zvanju svedoče podaci iz priložene Diplome o položenom Državnom ispitu za asistenta[31] (fotografija br. 10) sa odličnim uspehom 1936. godine (Bilten br. 74, 1957).

Od 1938. do 1946. Julka Popović Savić bila je ftiziolog Studentske poliklinike[32] i lekar-volonter III Interne klinike.

 Odluka o postavljenju za lekara Studentske poliklinike.

Uporedo sa tim radila je i kao lekar u Jatagan Mali, sirotinjskom predgrađu Beograda. Njeni prvi stručni i naučni radovi odnosili su se na ovaj period njene delatnosti, u kome su došli do izražaja njen altruizam i plemenitost.[33]

Preokret, ratno doba i novi dani

Julka je živela srećnim i bezbrižnim životom, zaštićena nekada moćnim ocem i sada uticajnim mužem, požtrvovano ostvarujući svoje snove u medicini. A onda je nastupila velika promena. Milivoje Savić umro je početkom 1940. posle nekoliko godina poboljevanja. Nekoliko meseci kasnije umro je i Novak Popović.

Imala je samo 38 godina kada su se na nju navalile tuga udovice, patnja kćerke mezimice, briga izdržavanja i održavanja kućâ, ostarele majke, dece, posluge, bez ikakve podrške. Ubrzo potom, počeo je Drugi svetski rat. Kuća u Katanićevoj, nekada stecište uzavrelih događanja i uvek puna ljudi, polako se praznila. Nastupile su teške godine. Jela i Milan bili su još uvek isuviše mladi da bi mogli da privređuju, išli su u gimnaziju, časovi su se nekada održavali i u Katanićevoj, jer u školi nije bilo ogreva.

Kćerka Jelena u sećanjima posvećenim Julkinom kolegi, a kasnije svom profesoru, prof. dr Jevremu Nedeljkoviću piše: „1940. umrli su moj otac i moj deda i naša majka je ostala sama sa dvoje dece od 15 i 17 godina, potpuno nepripremljena za finansijsku brigu o porodici. To su znali profesor Nedeljković[34] i profesor Spužić[35] i na kolegijalni način uklopili su je u njihove timove u lečenju bolesnika, naročito u unutrašnjosti Srbije. Ta pažnja starijih kolega pomogla je našoj majci da lakše organizuje ekonomsku sigurnost svoje porodice“.

Julka je imala pneumotoraks koji je tada korišćen u lečenju tuberkuloze. Putovala je po okupiranim selima u okolini Beograda i lečila pacijente. Putovala je neudobnim vozovima, mešajući se sa običnim ljudima, vraćala se kasno noću ili spavala po kućama pacijenata, jela šta se nađe... Postalo je sasvim jasno zašto je dobila nadimak Frau Zorge (Frau Zorge) – „Gospođa Zabrinuta“, glava kuće, majka dvoje gladnih srednjoškolaca, hraniteljka bolesne i stare Helene, prestrašena tuberkulozom koja je uzimala svoj danak posebno u tako oskudnim uslovima.

Dragocenosti su prodate, nameštaj iscepkan za ogrev. Pred nemaštinom, bombama i okupatorom Julka je mislila da je Beograd nesiguran za Bibicu i decu, te su svi zajedno otišli u izbeglištvo, u Svilajnac. Julka je radila kao lekar u lokalnoj bolnici, posla je bilo mnogo za novu lekarku iz Beograda, dežurala je, radila, negovala ranjenike iako se tim poslovima nikada nije bavila.

O teškim godinama rata i izazovima za mladu ženu, doktorku, hrabrosti i požrtvovanju, govore Julkine reči koje je zapisala u sećanju „Vozom“.[36]

„Doktorka je primorana da prenoći u ovoj kući strave jer idući voz za Beograd kreće tek u 9 sati. Pregleda bolesnika, potrebna je pleuralna punkcija, ali to lekarka ostavlja za sutra kada će bolje videti pri dnevnoj svetlosti, a potrebno je da se ona i bolesnik malo smire, odmore. Domaćica nudi večeru, pečeno pile, sira, doktorka na silu jede iako od jutros nije ništa jela. U urednoj gostinskoj sobi doktorka ne može da spava, trgne se na svaki šušanj. Rano ujutru ustaje, skuva špriceve, steriliše aparat. Bolesnik se smirio i osvežio posle sna. Punkcija dobro uspeva. Pri odlasku lekarka kaže porodici ‘Put ovamo je isuviše opasan da bih ponovo došla, a i za Marka je bolje da se leči u bolnici. Evo vam uput za odeljenje gde radim, neka dođe za dva dana, ja ću ga smestiti’. “

Julka u ovom opisu o sebi govori u trećem licu, postavljajući lik Doktorke kao depersonalizovanu, anonimnu glavnu akterku radnje, izuzimajući sebe, doktorku Julku iz neposredne teške stvarnosti. Relativizuje i generalizuje, umiruje slike svojim odsustvom u događajima u kojima je učestvovala uzimajući ih kao stvarnost koja se morala prihvatiti i odigrati. Ovaj postupak, međutim, primenjen u njenim malobrojnim zapisanim sećanjima, otkriva duboku i dramatičnu patnju, prepletenu sa hrabrošću i nesebičnošću – to je živa slika nje, Julke, doktorke Julke, kćerke, majke, usamljene, same žene, žene u muškom ratnom vremenu, ali žene kojoj je iskustvo porekla, vaspitanja, obrazovanja, spoznanje ličnog bola i drugih donelo snagu svesti o sopstvenoj vrednosti, moralnoj i profesionalnoj, svesti o svetu oko sebe, o sebi u tom svetu, o svojim znanjima, umenjima, sigurnosti u sebe i samodovoljnosti.

„Na železničkoj stanici u bombardovanju nastradali voz je odvučen, gungula, putnici za Beograd čekaju sa punim torbama i korpama, balonima vina i šire. Nailazi lokomotiva okićena lozom. Doktorka se ugura u voz, uspe čak i da sedne. U vozu opšte veselo raspoloženje. Po neki putnik, lako zagrejan pićem pevuši. Kroz hodnik se ne može proći od kufera, džakova i balona. “[37]

Po završetku Drugog svetskog rata, zbog velike učestalosti tuberkuloze, sve svoje intelektualne snage usmerila je na stvaranje i sprovođenje borbe protiv ove bolesti. Stvorila je i patronažnu službu u Crvenom krstu.[38] Septembra 1946. izabrana je za asistenta Ftiziološke klinike, a 5.07.1950. godine potvrđena je za docenta iste klinike u Institutu za tuberkulozu Narodne Republike Srbije.[39]

Učestvovala je u nastavi još od 1930. do 1946. u praktičnoj nastavi, na vežbama iz Interne medicine, od 1946. do 1950. iz ftiziologije, a od 1950. u izvođenju kliničke i praktične nastave iz ftiziologije. Učestvovala je i kao nastavnik u osposobljavanju lekara u postdiplomskom usavršavanju (lekara na opštem stažu, lekara raznih profila na stažu iz ftiziologije), kao i lekara na specijalizaciji iz ftiziologije. Habilitovana je radom „Aktivna i inaktivna tuberkuloza“.[40] Od 1952. postala je stalni član ispitne komisije za polaganje specijalističkog ispita iz ftiziologije.[41]

U referatu za izbor u docenta iz marta 1957. navodi se da je dr Popović bila veoma aktivan društveni radnik. Bila je član je izvršnog odbora Ftiziološke sekcije Srpskog lekarskog društva, član izvršnog odbora Alergološke sekcije, godine 1947. Bila je lekar na izgradnji Posavskog kanala i organizaciji bolnice omladinskih brigada, član Crvenog krsta Mesnog odbora u Beogradu. Radila je na edukaciji građanstva. Svojim mnogobrojnim popularnim predavanjima učestvovala je godinama na Kolarčevom narodnom univerzitetu, Radničkom univerzitetu, u pojedinim fabrikama, preduzećima i organizacijama.[42]

Bila je omiljeni i poštovani profesor. Svojom stručnošću, strpljenjem i predanošću izdvajala se od ostalih. Sećam se poštovanja koje su njeni bivši studenti, spontano i oduševljeno, izražavali prema njoj prilikom neformalnih susreta na ulici. U porodici se prepričava i njen postupak tokom studentskih demonstracija 1968: „Julka je vrlo ozbiljno shvatila poruku sina Milana da ode na fakultet i podrži svoje studente koji su već bili umorni od višednevnog bdenja. Sin ju je pratio. Pričao je kasnije, veoma uzbuđen, da je Julka, kada je ušla u salu u kojoj više nije bilo nijednog nastavnika, dobila aplauz koji je trajao desetak minuta. Milan je pričao da je bilo jako dirljivo. Svi su ustali na noge, dugo aplaudirali, a ona je skromno sela, sva ganuta.“[43]

 Julka Popović u viziti, 1946.

Tuberkuloza je bila njena opsesija.[44] Veoma rano upoznala se sa tragedijom i zlom koje je ova, tada neizlečiva, bolest nosila. Možemo pretpostaviti da je na Julkino mišljenje i kasnija profesionalna opredeljenja uticalo i njeno najbliže, porodično okruženje u kome je tuberkuloza bila realnost. Naime, njena baka, Helenina majka, Ida, napisala je svoje memoare u formi romana koji se upravo bave obolelima od tuberkuloze i njihovim patnjama. Veoma je verovatno da je Julka taj roman čitala i da je lektira mogla da joj da ideju o budućem životnom izboru.

Svojom brigom i profesionalnim znanjem spasla je mnoge ljude, a studentima usadila znanje. Bila je veoma uporna i insistirala na sprovođenju procedura, poštovanju efikasnih načina lečenja. Onako tiha i povučena, pretvorila bi se u odlučnog i strogog, goropadnog kritičara kada bi se susrela sa neodgovornim roditeljima koji nisu ozbiljno shvatali lečenje svoga deteta, ili kada pacijenti nisu bili disciplinovani. Ovde prenosimo tekst sa jednog foruma koji je razvio diskusiju o korisnosti ili štetnosti vakcinacije koji smo pronašli tragajući po mreži, vođeni Julkinim imenom. Nekadašnji student seća se upečatljivih reči svoje profesorke:

„Mojoj grupi na tuberkulozi vezbe je vodila, tada vec dobro zasla u godine, pokojna Prof dr Julka Popovic - pricala nam je o masi slucajeva obolelih i umrlih od tuberkuloze (i po 10-oro/24 samo u toj Ustanovi) Pricala i kada bi se setila nekog deteta koje je lecila nije mogla zadrzati suze...[... ...] Ovi iz prica Profesorkinih nisu bili vakcinisani.“[45]

Njenoj uspešnoj univerzitetskoj karijeri posebno su doiprinela istraživanja u oblasti imunologije i epidemiologije tuberkuloze. Značajan je i njen doprinos u ispitivanju efekata lečenja tuberkulostaticima. Prati i osobenosti BCG vakcinacija.

 Prof. dr Julka Popović, druga s leva, na kongresu ftiziologa u Atini, 1968.

Naučni rad prof. dr Julke Popović – Savić naišao je na priznanje u zemlji i odjek u svetu. Objavila je pedeset naučnih i stručnih radova[46] u zemlji i šest u inostranstvu.[47] Učestvovala je sa saopštenjima na brojnim domaćim i međunarodnim naučnim susretima, kongresima i skupovima. Bila je počasni član Udruženja pneumofizioloških sekcija svih republika bivše Jugoslavije. Godine 1959. izabrana je za počasnog člana Američkog udruženja lekara za plućne bolesti (American College of Chest Physicians), Britanskog kraljevskog udruženja lekara od 1962.

Visoko cenjena, nosilac brojnih nagrada i odlikovanja, završila je svoju profesionalnu delatnost kao predsednik Suda časti Srpskog lekarskog društva. Godine 1997. ušla je u Zbornik Uneska o znamenitim ženama među 26 žena Srbije.[48]

Umrla je 1985. godine u Beogradu.

Bibliografija radova prof. dr Julke Popović Savić:[49]

1. Semiotika primarnih malignih plućnih tumora, Srpski arhiv za celokupno lekarstvo, Beograd, Sveska 10, 1935.
2. Tri slučaja spontanog benignog pneumotoraksa posmatrana nekoliko godina, Srpski arhiv za celokupno lekarstvo, Beograd, Sveska 12, 1936.
3. Rentgenski izgled početne fibrokazeone ftize, Ftiziološki glasnik, Annales Phtisiologie br.1, godina I , februar 1938, Beograd. Str. 99-102.
4. Promene metabolizma kod tuberkuloznih bolesnika posle tuberkulina i BCG-a. Kongres ftiziologa Jugoslavije, 1949, Zbornik.
5. Naša iskustva sa lečenjem filtratom (u zajednici sa prof. dr Nedeljkovićem i šest drugih saradnika). Srpski arhiv, 1948, 11/12.
6. Naša iskustva sa lečenjem nagnutim položajem (u zajednici sa prof. dr Nedeljkovićem i pet drugih saradnika). Srpski arhiv, 1949, 5/6.
7. Alergija prema streptomicinu kod bolničara (u zajednici sa dr Labej), Tuberkuloza, 1950, 1 / 2, str. 107.
8. Jedan slučaj atipične pneumonije (u zajednici sa dr. Labej), Tuberkuloza, 1950, 1 / 2.
9. Neposredni i pozni rezultati lečenja tuberkuloze pluća streptomicinom (u saradnji sa prof. dr Jevremom Nedeljkovićem), Tuberkuloza 1951, 5 /6, 44-73.
10. Aktivna i inaktivna tuberkuloza pluća, Tuberkuloza 1953, 3, 231-240.
11. Naša iskustva pri lečenju tuberkuloze pluća izoniazidom ( u saradnji sa M. Budisavljevićem, Lj. Vuković, M. Grujićem, Lj. Ilićem, M. Labanom, V. Miletić i Dj. Putnikom, Srpski arhiv, 1953, 12, 1200-1213.
12. Problem pune kaverne (u saradnji sa dr Mirjanom Bjegović), Tuberkuloza, 1954, 4, 198-203.
13. Eksudativni pleuritis i tuberkuloza pluća (u saradnji sa dr Miodragom Tijanićem i dr Radojkom Boškovićem), Zbornik radova četvrtog posleratnog kongresa ftiziologa FNRJ, 1954, str. 74-77.
14. Hemoglutinacija kod plućne tuberkuloze (u saradnji sa doc. dr Slavkom Mršević i dr Ljubicom Đorđević). Srpski arhiv, 1954, 1, 30-40.
15. Hemoglutinacija kod plućne tuberkuloze (u saradnji sa doc. dr Slavkom Mršević-Dragutinović i dr Ljubicom Đorđević). Zbornik radova četvrtog posleratnog kongresa ftiziologa FNRJ, 1954, 315-319.
16. Ispitivanje metodom elektroforeze seruma tuberkuloznih bolesnika lečenih antibioticima ili BCG vakcinom per os (u saradnji sa dr Verom Kentera, dr Mirjanom Bjegović i dr Milicom Jovanović) Tuberkuloza, 1955, 5/ 6, 343-
17. Les résultates tardifs de 51 cas de tuberculose miliare traitée par la streptomycine, Rev. de la tbc, 1955, 8-9.
18. Pozni rezultati 422 slučaja plućne tuberkuloze lečene streptomicinom 1948. I 1950. godine, Tuberkuloza, 1956, 1, 47-60.
19. Minimalne tuberkulozne lezije u plućima, Medicinski glasnik, 1956, 11 /12, 452-453.
20. Fluorografski pregled kandidata za upis na beogradski Univerzitet i studenata 1951. godine, Tuberkuloza 1953, 3, 259-263.
21. Izveštaj sa IV internacionalnog kongresa za oboljenja torakalnih organa (u saradnji sa S. Ljubisavljevićem), Srpski arhiv, 1957, 3, 372-377.
22. Fluorografski pregledi 3.860 nastavnika beogradskih škola (u saradnji sa B. Đorđevićem), Higijena, 1956, 1 /4, 597-601.
23. Rezultati dugotrajnog lečenja pneumoperitoneumom i anti tuberkuloticima (u saradnji sa M. Labanom, V. Miletić, M. Bjegović, J. Macanović i R. Prašo). Tuberkuloza, 1959, 2, 204-210.
24. Naši rezultati lečenja nematogene plućne tuberkuloze kombinovane terapijom hormonima i bakteriostaticima (u saradnji sa V. Miletić, M. Bjegović, J. Marjanović, Lj. Ilićem i R. Prašo), Tuberkuloza, 1959, 2, 215-219.
25. Naša prva iskustva sa lečenjem plućne tuberkuloze ciklosporinom (u saradnji sa V. Miletić, M. Grujićem, M.Bjegović, J. Macanović, R. Prašo i M. Popovićem), Srpski arhiv, 1959, 3, 316-322.Pozni rezultati 422 slučaja plućne tuberkuloze lečene streptomicinom 1948. i 1950. godine, Tuberkuloza, 1956, 1, 47-60.
26. L’allergies a la streptomycine des infiriéres de Belgrade en 1957 (en Coll. Par M. Bjegovic). Occupational Allergy, Suppl. Leiden, 1959.
27. Senzibilizacija na streptomicin kod tuberkuloznih bolesnika lečenih streptomicinom (u saradnji sa V. Spužićem, M. Ljaljevićem i M. Bjegovićkom). Glas Srpske akademije nauka CCXXXVIII, Odeljenje medicinskih nauka, knj. 14.
28. Rezultati terapijehroničnih ftiza rezistentnih na tuberkulostatike (u saradnji sa M. Bjegovićkom), Tuberkuloza, 1960, 3, 269-275.
29. Klinički značaj laboratorijske rezistencije na tuberkulostatike (u saradnji sa Č. Davidović), Medicinski pregled, 1961, 1, 9-12.
30. Prvi rezultati lečenja sa TH 13-14 (u saradnji sa R. Prašo i V. Miletić), Tuberkuloza, 1961, 186-192.
31. Dijagnostički značaj tuberkulinske reakcije (u saradnji sa Lj. Vučković), Vojno-sanitetski pregled, 1961, 5, 456-161.
32. Pitanje tuberkuloznih hroničara posmatranih u jednoj velikoj bolničkoj ustanovi, Ftiziološki kolegij 1961, Golnik, 2, 29-35.
33. Clinical significance of Bilateral Resistance to Tuberculostatics (Synopsis of the Panel Discussion: The question of Resistent Streotococci and Tubercle Bacilli): Diseases of the Chest, 1961, 6, 590.
34. Pozni rezultati lečenja plućne tuberkuloze starijih ljudi (u saradnji sa V. Miletić i D. Milosavljevićem), Zbornik XII kongresa ftiziologa Juloslavije, 1962, 44-53.
35. Značaj tuberkuloze staraca na selu (u saradnji sa B. Petrovićem), Zbornik XII kongresa ftiziologa Jugoslavije, 1962, 148-154.
36. Rezultati lečenja primarne tuberkuloze kod dece od 0-3 godine starosti (u saradnji sa Lj. Vukčević, D. Žegarac, O. Djordjević i Lj. Vlajković), Tuberkuloza, 1963, 1, 65-70.
37. Klinički značaj primarne rezistencije na tuberkulostatike (u saradnji sa V. Pešićem, Č. Davidović, M. Bjegović, K. Jovanović i R. Prašo), Tuberkuloza, 1963, 2, 245-249.
38. Klinički značaj primarne rezistencije na tuberkulostatike (u saradnji sa Č. Davidović i R. Prašo), Tuberkuloza, 1962, 1.
39. Plućna tuberkuloza i trudnoća (u saradnji sa R. Prašo), Zbornik radova Medicinskog fakultet u Beogradu, 1963, 1.
40. Melleires regimes chimiothérapetiques ches les malades déjà traités dont les bacilles sont résistents aux droges antibacillares majeurs (u saradnji sa M. Grujiàem, *. Putnikom, M. Budisavljeviàem, R. Praèo I U. Martinisom), Excerpta Medica 63, XVII Conference international de la tuberculose 24-28 septembre 1963, Rome, 44.
41. Izbor i doziranje tuberkulostatika kod nalaza za rezistenciju na pojedine ili sve klasične tuberkulostatike, Galenika, 1961, 87-100.
42. Primarna tuberkuloza odraslih (u saradnji sa R. Prašo), Zbornik radova ftizioloških dana SLD, 1964, 11-14.
43. Primena tuberkulostatika u terapiji plućne tuberkuloze, Arhiv za farmaciju, 1964, 3/4, 229-231.
44. Grip i tuberkuloza (u saradnji sa R. Prašo), Medicinski glasnik, 1965, 7; 1.
45. Lečenje plućne tuberkuloze pirazinaidom, Tuberkuloza, 1964, 4, 252-258.
46. Klinički značaj rezistencije na tuberkulostatike II reda, VIII Kongres ftiziologa Austrije, 1965, Zbornik 1965, str. 353-356.
47. Results from tuberculostatic Drugs in resistant tbc infections, Abstract Diseases of the chest, 1967. 52, 4, p. 455, IX intern, Kongres Torakalnih bolesti, Kopenhagen.
48. O uzrocima nastanka tuberkuloznih hroničara (u saradnji sa R. Prašo, M. Milovanović, M. Popovićem) – koreferat na kongresu ftiziologa u Ohridu, 1967, Tuberkuloza, 5-6, 1967, str. 582.
49. Rezultati lečenja tuberkulostaticima plućne tuberkuloze kod staraca, Srpski Arhiv, 1967, 95, 3, str.233 (u saradnji sa R. Prašo i U. Martinisom).
50. Klinička slika difuzne fibroze pluća tuberkulozne etiologije (u saradnji sa R. Prašo), Tuberkuloza, 1967, str.132-138.
51. Uticaj učenja kod učenika i studenata lečenih tuberkulostaticima. Slobodna tema na Internacionalnom kongresu unije protiv TBC u Amsterdamu, 1967.
52. Klinička slika eksudativnog pleuritisa kao propratna pojava ftize (u saradnji sa R. Prašo), Tuberkuloza 1966, V, 451-455.
53. Image radiologiques pulmonaires pseudocaneéreus, (u saradnji sa R. Praèo I U. Martinisom), Archive de L’Union medic. Balkanique, IV, 1966, N 4/5, 497-502.
54. Upoređenje kliničkog toka ftize, laboratorijski INH rezistentnih (Kataloza negativnih sojev bacila tuberkuloze) sa ftizama laboratorijskih katalaza pozitivnim (u saradnji sa Č. Davidović), Tuberkuloza, 1968, II, 101-105.
55. Upoređenje značaja C reaktivnog proteina i sedimentacije eritrocita u oceni aktivnosti tuberkuloze pluća (u saradnji sa M. Žigić i S. Petković), Tuberkuloza, 1969.