U knjizi Etika ranjivosti: feministička analiza društvenog života i prakse (The Ethics of Vulnerability: A Feminist Analysis of Social Life and Practice, Routledge, 2014), američka filozofkinja Erin K. Džilson (Erinn C. Gilson) daje argumente za drugačije vrednovanje pojma ranjivosti, koji se obično shvata kao isključivo negativni fenomen podložnosti šteti ili povredi. Autorka izlaže i kritikuje shvatanja ranjivosti koja nalazimo u delima savremenih autora/ki, ispituje mrežu srodnih pojmova i istovremeno razvija sopstvenu analizu ranjivosti, kao otvorenosti ka delovanju i mogućnosti da drugi deluju na nas na načine koje ne možemo da kontrolišemo. Ona takođe iznosi neke praktične i društvene implikacije ovakvog shvatanja ranjivosti u odnosu na reduktivno negativnu koncepciju.

Prvi deo knjige bavi se koncepcijama ranjivosti u radovima savremenih filozofa Alasdera Mekintajera (Alasdair Macintyre) i Roberta Gudina (Robert Goodin), te filozofkinje Džudit Batler (Judith Butler). Mekintajer izlaže etičku teoriju prema kojoj osnova zajedničkog društvenog i političkog života počiva na vrlinama saosećanja i velikodušnosti. Za razvoj ovih vrlina neophodno je da prvo prepoznamo svoju zavisnost od drugih, što Mekintajer ističe;on kritikuje društvene norme koje nas sprečavaju da steknemo svest o ranjivosti. Gudin razvija model odgovornosti zasnovan na ranjivosti, u pokušaju da pokaže kako ranjivost može biti u osnovi opštih i posebnih oblika odgovornosti prema drugim ljudima. Analiza gledišta Džudit Batler kreće od pojma prekarnosti (precariousness), koji označava krhkost u svetlu nedostatka kontrole i mogućnosti gubitka. Batler argumentuje da je život prekaran, te da je prekarnost fundamentalno stanje, čime se naglašava krhkost našeg postojanja. Time se istovremeno skreće pažnja i na činjenicu da je ova krhkost svima zajednička, što predstavlja osnovu nekih pozitivnih društvenih dužnosti. Ona takođe skreće pažnju na postojanje konceptualne veze između nasilja i „osnovne ljudske ranjivosti“ koju ono razotkriva.

Razmatranje ovih gledišta ide u prilogdvema preliminarnim karakteristikama pojma ranjivosti koje Erin Džilson ističe: prvo, ranjivost je fundamentalna osobina ljudskog postojanja; drugo,ranjivostima normativnu snagu, pa stoga obavezuje na etičko delovanje. Međutim, autorka kritikuje i Mekintajera i Gudina jer usvajaju reduktivno negativan pojam ranjivosti, kao i Džudit Batler zato što prenaglašava vezu između ranjivosti i nasilja. Ovim razmatranjima i prigovorima Erin Džilson priprema teren za izlaganje sopstvene koncepcije ranjivosti u trećem poglavlju knjige, koje je zasnovano na ranije objavljenom radu „Ranjivost, neznanje i ugnjetavanje“ („Vulnerability, Ignorance and Oppression“, Hypatia 26 (2): 308-332). Osnovna tvrdnja u ovom poglavlju jeste ta da nas reduktivno negativno shvatanje ranjivosti kao slabosti i nemoći navodi na to da poričemo sopstvenu ranjivost i distanciramo se od drugih koje percipiramo kao ranjive. Neznanje o ranjivosti shvaćeno je kao oblik voljnog neznanja (willful ignorance), ili samozavaravanja, koje se uspostavlja i održava kroz težnju ka postizanju onoga što Erin Džilson naziva idealom neranjivosti („the ideal of invulnerability“). Kroz pokušaj da postignemo punu kontrolu i da se zaštitimo od svake moguće štete, što je nemoguće, nastojimo da (p)ostanemo nesvesni ranjivosti kao bazičnog i zajedničkog stanja otvorenosti i potencijalnosti. Ovaj oblik neznanja o ranjivosti predstavlja osnovu za druge oblike neznanja. Značajno je to što nas nepriznavanje ranjivosti sprečava da uočimo svoju zavisnost od drugih ali i svoje učešće u opresiji drugih, čime se omogućava održavanje nepravednih društvenih odnosa i dalja marginalizacija onih članova društva koje doživljavamo kao ranjive. Džilson se zalaže za nereduktivno shvatanje ranjivosti koje nam omogućava da vidimo ranjivost kao dvosmisleno stanje, koje nije nužno vezano za gubitak i povredu, već predstavlja i osnovu za različite vrste odnosa među ljudima. Ona se takođe zalaže za razvijanje specifično epistemičke ranjivosti, to jest, otvorenosti ka mogućnosti da se naša gledišta, stavovi pa čak i shvatanja sebe samih dovedu u pitanje i promene.

U četvrtom i petom poglavlju autorka dodatno obogaćuje svoje shvatanje ranjivosti kroz analizu srodnih tema u delima Mišela Fukoa (Michel Foucault), Morisa Merlo-Pontija (Maurice Merleau-Ponty), Žila Deleza (Gilles Deleuze) i Elen Siksu (Helene Cixous). Zahvaljujući ovoj analizi, u poslednjem poglavlju se razvija nijansiraniji pojam ranjivosti, koji Džilson koristi u primeni etike ranjivosti na pitanje koje je donekle bilo razlog podela u savremenom feminizmu, a to je etički status pornografije. Dok se neke feministkinje zalažu za zabranu pornografije tvrdeći da ona prikazuje i ohrabruje potčinjavanje žena, druge smatraju da pornografija može imati emancipatorski potencijal za seksualnost žena. U pokušaju da prevaziđe debatu strogo formulisanu u terminima za i protiv, Džilson smatra da kao mogući kriterijum za etičku procenu pornografije može poslužiti pitanje o tome na koji način ona odgovara na ranjivost. Fokus ovakve analize je na proceni pornografskog sadržaja u pogledu toga na koji način on predstavlja seksualnost kao posebnu oblast ljudske ranjivosti, kao i na ispitivanju da li takav prikaz može da dovede u pitanje stereotipne i binarne predstave roda, seksualnih odnosa i ljudske interakcije, blisko povezane sa idealom neranjivosti, ili zapravo pornografski sadržaj i sâm promoviše takav ideal.

Autorka na početku knjige naglašava da svoj rad posmatra u kontekstu mnogobrojnih pokušaja feminističkih teoretičarki da „iznova vrednuju koncepte koji se negativno vrednuju i ponovo promisle konvencionalna dualistička shvatanja ključnih pojmova“. Razmatranja koja autorka nudi u knjizi svakako ostvaruju oba cilja, sa stalnim naglaskom na međusobnoj zavisnosti ljudskih bića, neophodnosti da se prepoznaju kompleksnosti i dvosmislenosti pojmova i prevaziđu jednostavne dihotomije, kao i na značaju doživljenog subjektivnog iskustva. Iako autorka ne razvija u potpunosti praktične posledice svog gledišta o ranjivosti, njena diskusija o pornografiji kao i originalno istraživanje veze između pojmova ranjivosti, neznanja i opresije predstavljaju korisnu početnu tačku za razmišljanje o problemima kojima se često bave feministkinje, i kao teoretičarke i kao aktivistkinje.