Delo Milke Žicine poslednjih godina ponovo privlači pažnju javnosti, a pre svega nakon postuhmnog objavljivanja njenog romana Sve, sve, sve (2002, 2011) koji govori o informbiroovskom stradanju žena u logoru Stolac, gde je i sama provela četiri godine (1951-1955). Žicina je i pre Drugog svetskog rata bila poznata, čitana i prevođena književnica. Imala je svoje mesto u istoriji srpske književnosti, pre svega kao autorka čija je tematika socijalna. Nedavno objavljene izabrane pripovetke Milke Žicine, koje je priredila Radmila Gikić Petrović, ukazuju na potrebu da se njeno delo iznova pročita i da mu se da novi vrednosni sud.

Pripovetke je Milka Žicina pisala tokom najintenzivnijeg perioda svog književnog stvaralaštva – tridesetih godina prošlog veka, a objavljivala ih je od 1934. do 1951, u listovima Politika, Žena danas i drugim. Prvu priču, „Ciganče“, objavila je 1923, dok je poslednja priča „Plava planina“ objavljena 1959. u Letopisu Matice srpske.

Život Milke Žicine, koji je sam po sebi jedan izuzetan roman, dobrim delom upisan u njene autobiografske pripovesti, može se podeliti na dva dela: od teškog životnog puta, povezanog sa traganjem za poslom po Zapadnoj Evropi, ali istovremeno obeleženog snažno razvijanom samosvešću i samoobrazovanjem, i stvaranja književne reputacije u krugu naprednih intelektualaca-levičara okupljenih oko „Nolita“, do kratkotrajnog „blagostanja“ nakon Drugog svetskog rata, kada je naizgled dosegla poziciju ugledne književnice u periodu socijalizma. Nakon toga ju je, od te iste vlasti, stigla stigma i sudbina „ibeovke“, posle čega nastaje muk; kao književnica ona u javnosti više ne postoji. No, upravo su u toj tišini nastala njena najvrednija dela. Jedno je objavljeno pred samu smrt: to je modernistički intonirana lirska proza Selo moje (Nolit, 1983); zatim roman Sve, sve, sve (posthumno objavljen prvo u SKD „Prosvjeta“ u Zagrebu 2002, na stogodišnjicu rođenja književnice, a potom 2011. u Novom Sadu, sa pogovorom Mihaila Lalića). Taj roman na izvestan način dopunjuje kraća, ali ništa manje snažna i potresna proza Sama, u kojoj ima i tragova avangardnog eksperimentisanja (Službeni glasnik 2009, priredio Ljuba Vukmanović), a govori o njenom tegobnom boravku u samici zloglasne Glavnjače tokom istražnog postupka 1951.

U Neka to bude sve, izboru od 31 priče (od ukupno četrdesetak poznatih pripovesti rasutih po novinama i časopisima), njeno pripovedanje je tradicionalno, iz rakursa sveznajućeg pripovedača. Ona posmatra gradski i seoski život, dobro zapaža detalje, karaktere i beleži njihove dijaloge. Predmet njenog interesovanja jesu likovi različite generacijske i klasne pripadnosti. Neke od najboljih priča posvećene su deci u teškim uslovima odrastanja. Žicina izvrsno prikazuje psihologiju „gazda“, trgovačkih porodica, kao i seoskih porodičnih odnosa, nimalo idiličnih zbog čestih materijalnih neprilika. Tematika njenih proza iz predratnog perioda zadržava se na tim isečcima iz života, često kratkim i britkim, ponekad banalnim i bez poente, ali skoro uvek slikovitim. Tako se u prvoj priči oslikava takozvani „nepopravljivi karakter“ dečaka-derana, rođenog odmetnika od zakona, koga bismo danas mogli svrstati u tip „budućeg kriminalca“, usred seoske patrijarhalne sredine. U priči „Za sedam hiljada“ iz perspektive deteta prikazana je sudbina „kopileta“ koje čuva druga žena za određen iznos, dok je u priči „Šegrt“ i u još nekoliko priča tog tipa („Jedno popodne“) prikazan težak život beogradske služinčadi pre Drugog svetskog rata.

Vrlo su zanimljive i prave male psihološke studije Milke Žicine, poput priče „Junak“, čija se radnja odvija u Luksemburgu. U priči „Odsustvo“ dat je psihološki uvid u lik slabog muškarca, koji kroz unutrašnji monolog rešava da raskrsti sa ranijim životom, naročito sa ženom, i vrati se na selo u rodnu kuću kod majke. Odlične psihološke rezove i uvide sadrže i pripovetke iz činovničkog života poput priče „Tanasijevo unapređenje“ (o tipu vrednog i odgovornog čoveka, kome kao takvom, sve „natovare“ da radi dok drugi napreduju, da bi ga kasnije kaznili čim i u najmanjoj sitnici „zakaže“), ili „Šef“, priča o bezličnoj činovnici-daktilografkinji koja se žrtvuje radi školovanja malog brata. Izuzetnom se čini priča „Izgonaš“, o mladiću koji nakon neuspele pečalbe završava u zatvoru. To je galerija izneverenih snova i nada, neostvarenih života.

Milka Žicina je najbolja kada piše o sredini koju dobro poznaje, a to je njeno selo. Antologijskom nam se, stoga, čini priča „Malča“ (objavljena u Politici, 1934), sa izvrsnim isečkom iz svakodnevnog porodičnog života, sa glavnom junakinjom, devojkom punom želja i ciljeva (da kupi „singericu“ pomoću koje će se izdići „u bolji život“, privređivati i živeti od svog zarađenog novca), sa različitim, odlično izgrađenim likovima kroz dijalog (otac, drugi brat sa kojim je u sukobu, majka koja je brani), i na samom kraju, u poenti – sa poraznom slikom povratka brata u koga su svi polagali nade, u pocepanoj odeći i bez dinara, sa još jednog neuspelog višenedeljnog traženja posla u gradu.

Humora, inače retkog kod ove književnice, ima u izuzetnoj pripoveci ironičnog naslova „Roman u nastavcima“, u kojoj je kroz priču o plaćanju priča „po dužini“ i sa zanimljivim zapletom Milka Žicina anticipirala pojavu TV „sapunica“. Ta priča zaslužuje da uđe u svaku antologiju. Milka Žicina je naglašeno ironična kada opisuje „beogradske gospođe“, kao u priči „Dobrotvorke“, ili u priči „Starica“.

Nov period u prozi Milke Žicine predstavljaju priče nastale neposredno nakon Drugog svetskog rata, kada je ona po prvi put radila u svojstvu profesionalne književnice, u redakciji Rada. Ostvarenje svih socijalističkih ideala (što se u životu ove književnice tako ironijski preokrenulo u tegobnu suprotnost), prisutno je i u novom rečniku („omladinac“). Ove priče napisane su do 1949. godine i objavljene u zbirci Reportaže (1950). Priča „Nisam više šegrt“ govori o dečaku iz Obrenovca i njegovom sećanju na šegrtovanje – surovo, kakva su bila i sva druga, a priča „Volim da radim“ govori o predratnoj daktilografkinji koja sada dobija „šansu“ i čije iskustvo biva nagrađeno. U pripovesti „Tereza“, radnica po prvi put u životu boravi u odmaralištu na Fruškoj gori, pri čemu se nižu poređenja sa prošlim vremenima, jer ne može da se navikne na novo doba. Izdvajaju se dve priče koje su po temi dijametralno suprotne, ali identične po posebno uspeloj stilskoj obradi: „Rušenje starih Terazija“ i „Devojke iz Končarevog kraja“. Izbor se završava pripovetkom „Plava planina“,poslednja priča koju je Žicina za života objavila (1959). Ona je, na neki način, isečak iz njenog dobrog, ali nedovoljno poznatog romana Drugo imanje (1961).

Ovaj izbor pripovedaka pomogao je da se zaokruži opus Milke Žicine, i da nam uglavnom više ništa u njenom stvaralaštvu ne ostane nepoznato. Radmila Gikić se u priređivanju rukovodila hronološkim principom, po redosledu objavljivanja u štampi. Posebno je dragocen prilog bibliografija svih pripovedaka Milke Žicine, kao i literatura o njenom delu.