Nakon odbrane doktorata na katedri za hispanistiku na Tehničkom Univerzitetu u Berlinu, Henrijeta Parč radila je na Univerzitetima u Bazelu i Ženevi (u Švajcarskoj). Od 2008. godine do juna 2014. predavala je španski jezik na Univerzitetu Sent Endruz, gde je bila direktorka postdiplomskih studija Škole modernih jezika i učestvovala u stvaranju novog master programa za komparativnu književnost. Jula 2014. pridružila se katedri za hispanistiku na Univerzitetu u Glazgovu. Kao članica evropskog COST projekta Women Writers in History: Toward a New Understanding of European Literary Culture (Spisateljke tokom istorije: Ka novom razumevanju evropske književne kulture), tokom poslednjih godina objavljivala je radove na temu spisateljki, štampe i autorstva u Španiji devetnaestog veka. Od 2013. godine vodi trogodišnji istraživački projekat Putujući tekstovi 1790-1914: međunarodna recepcija spisateljki na obodima Evrope (Finska, Holandija, Norveška, Slovenija, Španija)(Travelling Text 1790-1914: The Transnational Reception of Women’s Writing at the Fringes of Europe (Finland, the Netherlands, Norway, Slovenia, Spain).

Rođeni ste u Nemačkoj, gde ste stekli obrazovanje iz oblasti hispanistike, a predavali ste na engleskom jeziku – prvo na Univerzitetu Sent Endruz, a od nedavno i na Univerzitetu u Glazgovu. Da li se osećate kao „nomadski subjekat“ čiji um neprekidno prevodi, Rozi Brajdoti?

Nisam baš sigurna da bih sebe opisala kao „nomadski subjekat“. Svakako sam fascinirana stvaranjem veza, tranzicijom i poređenjem, a svakodnevni rad, život i razmišljanje na više različitih jezika verovatno su doprineli razvoju moje percepcije i svesti o suštinskom procesu konstruisanja smisla.

Šta Vas je privuklo španskom jeziku, hispanskoj kulturi i književnosti koju su pisale žene?

Kada sam na Tehničkom Univerzitetu u Berlinu počela da čitam romantičare i bavim se muzikologijom iz tog perioda, upisala sam se na kurs španskog, kao potpuna početnica. Pored francuskog jezika koji sam već poznavala, želela sam da naučim nešto sasvim novo i drugačije, a tada sam veoma slabo poznavala španski jezik, književnost i kulturu. Moja sudbina je bila zapečaćena kada sam preko programa ERASMUS otišla na Univerzitet u Barseloni. Toliko sam bila opčinjena da sam se uključila u sve moguće programe i aktivnosti vezane za „sve špansko“, od tada pa nadalje.

Što se mog interesovanja za žensku književnost tiče, tek sam postepeno postala svesna rodne polarizacije našeg književnog sistema. Odlučujući momenat bilo je moje istraživanje za doktorsku disertaciju, na temu svitanja u španskoj poeziji dvadesetog veka. Nakon čitanja kompletnog dela nekoliko poznatih pesnika, jednostavno sam se zapitala kako je moguće da ima toliko poezije napisane o ženama, a toliko malo pesnikinja. Još uvek sam zahvalna svom mentoru, prof. dr Mihaelu Nerlihu koji je imao razumevanja (a i istovremeno bio i zaintrigiran mojom temom) za „buđenje“ moje feminističke misli i neočekivani preokret u disertaciji.

Kako biste opisali značaj naše COST akcije koja se fokusira na spisateljke širom Evrope? Šta je, po Vama, najjači utisak vezan za ovaj projekat, ili najveća dobit? Ili oba?

Po mom mišljenju, značaj COST projektaWomen Writers in History: Toward a New Understanding of European Literary Culture (Spisateljke tokom istorije: Ka novom razumevanju evropske književne kulture), teško da može biti precenjen, jednostavno zbog toga što je ovaj projekat okupio toliki broj istraživača iz različitih zemalja, koji se na toliko različitih jezika bave vrlo sličnim pitanjima – pitanjima ženskog autorstva i cirkulisanja ženskih tekstova. Vrlo ohrabrujuće deluje činjenica da toliki broj ljudi deli zajednički cilj: pronalaženje novih načina da se istorija književnosti ispriča. Dalje, pomoću akcije COST shvatili smo koliki je, zapravo, značaj saradnje u našoj oblasti, zato što nam ovaj projekat omogućava da svoje individualno znanje o pojedinim autorkama i njihovim tekstovima postavimo u mnogo, mnogo širi kontekst. Dok smo formirali našu sopstvenu mrežu, počeli smo da uviđamo i internacionalnu povezanost ženskih tekstova u istoriji, na jednom potpuno novom nivou. Kao rezultat, želja za stvaranjem novih načina povezivanja i istraživanja naše zajedničke književne istorije sada deluje ostvarivo, iako će to, naravno, zahtevati još dosta truda i vremena.

U Vašem istraživanju fokusirali ste se na žensku književnost i štampanu kulturu. Možete li ukratko da opišete značaj periodike za žensku književnost i za razumevanje kulturnih aspekata proizvođenja tekstova, uopšte?

Periodika predstavlja izuzetno interesantan medij zato što spaja toliko različitih glasova i pogleda, ujedno otvarajući male prozore u potrošačku kulturu iz prošlosti, i to u trenutku kada ona jača – reklame i ilustracije u vidu modnih detalja, na primer. Stoga periodika stvara daleko dinamičniji kontekst za tekstove, namesto prilično monolitnih i prestižnijih knjiga, predstavljajući tako veoma efikasno sredstvo za diseminaciju. Novine i časopisi predstavljaju riznice neočekivanih, velikih i malih iznenađenja; na primer, prvi prevod romana Džejn Ostin na norveški jezik objavljivan je serijski upravo u jednim novinama. Periodika nam daje uvid u tekuće diskusije i informacije o ljudima koji su pisali za štampu i koji su je čitali. Iz španske perspektive, sve više i više žena aktivno je učestvovalo u serijskim publikacijama tokom devetnaestog veka – i kao spisateljke i kao urednice, i s pozicije skromnih „vila domaćeg ognjišta“, ali i aktivistiknja za ukidanje ropstva – ponekad na stranama iste publikacije. Ukoliko se fokusiramo samo na knjige, dobićemo jedan vrlo ograničen uvid u funkcionisanje celokupnog književnog aparata, i svakako ćemo ispustiti iz vida mnoga imena plodnih i omiljenih spisateljki, ali i pisaca.

Vodite projekat „Putujući tekstovi” koji se bavispisateljkama na obodu Evrope. Šta bi reč „obod” značila u ovom kontekstu?

Karmen Dutu iz projekta FrinGender nas je inspirisala da izaberemo termin „obod” radije nego „male zemlje” ili „periferija” za naš projekat. Ideja je da se prikaže drugačiji pristup prostoru evropske književne kulture, da se oslobodi diskusija od fiksnih konotacija centra i periferije. Mi koristimo ovaj termin za raznovrsnu zbirku književnih kultura koje zajedno izučavamo, a naš izbor zemalja obično začudi ljude koji prvi put naiđu na naš projekat. Finska, Holandija, Norveška, Slovenija i Španija zaista nemaju mnogo toga zajedničkog: Finska, Norveška i Španija su, geografski govoreći, periferni delovi Evrope, dok se Holandija i Slovenija mogu opisati kao prometne; veličina ovih pet zemalja i broj njihovih stanovnika se veoma razlikuju, te za najveću zemlju, Španiju, možemo reći da se samo proučava mali deo književnog sistema kada je u pitanju učešće žena, to jest, njihovo autorstvo, dok je slovenački tim već blizu sakupljanja svih relevantnih podataka.

Ipak, ovih pet ulaznih tačaka povezane su preko negativnih odlika: nijedna od njih ne pripada „imaginarnom srcu evropskih nacija“ koje se pojavilo od Napoleonovih ratova, da upotrebim Minjolov izraz. Naše imaginarne mape evropske književnosti imaju tendenciju da odražavaju ovu hegemoniju: imamo veoma dobro ucrtan centar, koji se može modifikovati dodavanjem egzotičnijih i malih kultura, koje izgledaju kao opcione i promenljive u poređenju sa neizbežnim jezgrom. Kao rezultat, mi smo navikli da izučavamo bilateralne razmene, često između pojedinačnih nacionalnih književnosti, i sa delovima imaginarnog srca Evrope, ili kroz cirkulisanje jedne određene književnosti u različitim zemljama. Ovaj pristup je, svakako, doneo vredne i zanimljive rezultate. No, postoji opasnost od naturalizacije mape evropske razmene tako što bi joj se pripisao status univerzalne norme tokova u „srcu”, i klasifikacije ostatka kao više ili manje fascinantnih dodataka, što je mehanizam veoma sličan onom koji su koristile žene na periferiji književne istorije. Ulaskom u književni sistem sa oboda mi okrećemo naglavačke uobičajene mape književnih razmena, udaljavajući se od relativno dobro istraženih puteva koji uspostavljaju mesta kao što je kulturni centar, do semi-periferija i periferija. Opet, ova strategija ima oslobađajući efekat, jer nam omogućava da pretražimo puteve i veze koje inače imaju tendenciju da prođu nezapaženo.

Kako biste sumirali rezultate nedavne izložbe u Hagu i celog projekta Putujući tekstovi?

Mi smo tek ušli u treću, ujedno i finalnu, godinu projekta, zbog čega pomalo oklevam da govorim o rezultatima; rekavši to, možete pronaći pristup za cirkulisanje ženske književnosti na ovom linku: https://prezi.com/cgmfftjueagi/womens-connections-through-reading-and-writing-in-the-19th-century/. Sada smo počeli da pripremamo zbornik radova, što bi, kako je planirano, sumiralo ovo istraživanje. Međutim, iskustvo stečeno na projektu već je promenilo načine na koji radimo: mi pišemo zajednička poglavlja koja uključuju transnacionalnu i komparativnu perspektivu, pre nego jukstapoziciju pojedinih poglavlja sa nacionalnih gledišta. Mi ćemo razgovarati o mestima književnog sistema koja su važna za žensko književno stvaralaštvo, kao što su biblioteke, štampa, književna kritika, a fokusiraćemo se i na relevantne teme i neke pisce koji su naširoko čitani i tumačeni tokom 19. veka. Takođe želimo da podelimo pristup književnoj istoriji koji smo zajedno razvili, opet sa ciljem da se promeni narativ književne istorije. U junu ćemo organizovati trodnevnu konferenciju u Glazgovu Women’s Library on Cultural Encounters through Reading and Writing (Ženska biblioteka o kulturnim susretima kroz čitanje i pisanje), gde se nadamo da ćemo okupiti različite delove projekta, kao i prikazati kvantitativnu i kvalitativnu analizu.

Nedavna izložba u Hagu o holandskim spisateljkama 19. veka i njihovim mrežama samo je karika u lancu događaja koji stvara veoma zanimljive razmene između tima projekta i ljudi koji su isto tako pasionirani književnošću, poput čitalaca, autora, bibliotekara, nastavnika, feminista, istoričara. Imali smo i veoma zanimljive susrete na festivalu u Vileniki i na norveškom festivalu književnosti. Za profesora predstavlja sjajno iskustvo otkriće koliko je ljudi zainteresovano za slična pitanja kao i vi i veoma je obogaćujuće da vidite šta oni rade sa istim materijalom.

Bili ste u Beogradu na radionici COST-a u aprilu 2011, godine, u vreme kada je projekat Knjiženstvo tek počinjao. Da li ste pratili razvoj projekta od tada i ako jeste, koji su Vaši utisci?

Osećam se privilegovanom što sam bila prisutna na samom početku Knjiženstva i još uvek pamtim kako je svečana i posebna bila atmosfera tokom sastanka COST-a u Beogradu. Naravno da sam pratila napredak tako jednog uzbudljivog projekta u ženskoj književnosti, mada na žalost iz daljine, putem fejsbuka i delova na engleskom u onlajn časopisu (veoma sam zahvalna na apstraktima na engleskom jeziku članaka na srpskom). Impresionirana sam time kako je projekat povezan na međunarodnom planu, grupa konsolidovana i koliko širok spektar tema pokriva.

Prevele Milica Đuričić i Sofija Nemet