U tradicionalnoj strukturi romana 18. i 19. veka glavna junakinja ima mogućnost da razreši svoju sudbinu na dva načina: brakom ili smrću.[1] U fikciji i u realnosti žena je „dobra vila domaćeg ognjišta“,[2] svoj rad tradicionalno usmerava na druge i ostvaruje se kroz druge. Njen profesionalni angažman tretira se kao sebičnost koja preti domu, ako samostalnosti teži devojka, rizikuje usedelištvo.[3] Privatnim izborima (seli se u Englesku, ostavlja dvoje dece), profesionalnim odlukama (napušta školu, posle prvog romana uzima status slobodnog pisca), političkim aktivizmom (bori se protiv rasizma, kolonijalizma, levo je orjentisana i angažovana u poratnom komunističkom pokretu), tematizacijom socijalne nepravde, tabua, incesta, stereotipa, nasilja u porodici, odnosa između muškaraca i žena, duševnih kriza i lomova, Doris Lesing pripada generaciji žena pisaca sredinom dvadesetog veka, koje žive, govore i preispituju svoju slobodu i svoja prava. U Predgovoru (1972) koji je nastao deset godina posle romana Zlatna beležnica Doris Lesing ističe da se okolnosti menjaju – žene su sve vidljivije i slobodnije, ali oslobađanje se desilo brzo, i pitanje je koliko su žene za njega spremne.

Premrežena sukobima u koje je uhvaćena, žena pisac u 19. veku više energije troši na društveni aktivizam nego na traganje za vlastitim umetničkim izrazom. Ona se bori protiv minimalizacije svoga zalaganja, koje se, zato što je žensko, označava kao inferiorno i neadekvatno; ruši romantičarskog mita o umetniku geniju; protivi se stereotipu nemoćne ženstvenosti, čiji je benefit osvajanje viteške zaštite kritičara/muškaraca.[4] Njena koleginica Ana Vulf, u drugoj polovini dvadesetog veka, živi pristojno od honorara za svoj prvi roman. Zahvaljujući ekonomskoj samostalnosti, napušta brak bez ljubavi i sama podiže ćerku. Kreće se, politički je aktivna, redovno posećuje psihologa, neguje prijateljstva, gradi karijeru. Premda emocionalno nezahtevna, za okolinu Ana je promiskuitetna intelektualka i kastrirajuća žena jer je slobodna. Ona sama, umesto da uživa u do skoro nemislivim ženskim privilegijama, nema osećaj da je potpuna: „Moja duboka prava osećanja su uvek usmerena ka muškarcu. Jednom muškarcu. Stoga je ono što osećam nebitno i glupo. Uvek stignem do zaključka da su moja prava osećanja budalasta, da svaki put moram da ih izbrišem“ (298).[5] Umesto iskustvu, Ana teži atrofiji libida, pasivizaciji i automatizmu ponavljanja: „Bila sam užasno ranjiva žena, prema svemu kritična, služila sam se ženstvenošću kao nekim etalonom ili merilom za vrednovanje i odbacivanje muškaraca. Bila sam Ana koja priželjkuje poraz od muškaraca, čak i kada toga nije svesna“ (444). Umesto rodnoj individuaciji, sklona je atribuciji: „Slobodne žene“ reče Ana kiselo, (24), „ muškarci stvaraju ovakva stanja, oni stvaraju nas“ (463) „žene su uvek prijemčive za muškarce koji razumeju da se nalazimo na nekakvoj granici. Mogla bih reći da oni nas „imenuju“ (447). Umesto samostalnosti koja se suprotstavlja, Ana gradi relacije zavisnosti i ukalapanja do neprepoznatljivosti: „Sve je, dakle, bilo prevara. U stvari, ja sam se skrivala ispod njega. A ja upotrebljavam reč ljubav i mislim da sam slobodna, iako je prava istina da... (297). Rečenicu će završiti Tomi – Ana se plaši samoće. „Da, znam da to zvuči smešno, naravno, jer ste radije odabrali da ostanete sama nego da se udate samo zato da ne budete sama. Ali ja mislim drugačije. Vi strahujete da napišete ono što mislite o životu, jer se možete naći u izloženom položaju, jer možete sebe izložiti, jer možete ostati usamljena“ (55).

Postavlja se pitanje: ako sredina slobodnu ženu doživljava kao pogrešnu, nepravilnu ženu, a žena se od osećaja kulpabilnosti brani stavom: „odabrale smo da živimo na određen način, znajući kakva nas kazna čeka... pa zašto onda cmizdriti i biti žalostan “ (63) – da li pisanjem žena ostvaruje mogućnost za slobodu?

Doris Lesing u Predgovoru Zlatne beležnice kaže da joj je cilj bio knjiga koja će biti svoj vlastiti komentar, nemi sud. Zato je u njoj govorila na način na koji je knjiga oblikovana. Anu Majkl napušta i ona shvata da je njen ponos slobodne žene iluzija, a vlastita emancipacija ironija. Ostaje nekoliko godina emocionalno paralisana snažnim uticajem regresivne želje da ne oseća ništa. Ima spisateljsku blokadu jer odbija da raste izvan faze u svojoj prošlosti koja je izazvala bol. Kreće na psihoanalizu da bi ponovo naučila da oseća. Shvata da kćerki više nije potrebna (Dženet odlazi na koledž), oslobađa se pritiska roditeljstva, ali ostaje bez unutrašnjeg okvira. Suočena sa poratnim komunizmom, odlučuje da napusti KP jer „spadamo u ljude koji su ...postali deo jednog velikog sna i sada moramo da priznamo da se taj veliki san raspršio i da je istina nešto drugo i da nikada nećemo biti korisni (67)“. Navedena dešavanja dovode u pitanje vrednost referentne tačke u odnosu na koju Anine aktivnosti imaju smisla, te ona doživljava krizu identiteta. U strahu od dezintegracije, svoje iskustvo zapisuje u četiri beležnice različitih boja, osećajući da bi u suprotnom nastao „takav haos“. Na Tomijevo pitanje: „Zašto nemate samo jednu (beležnicu)?“ Ana odgovara: „ Možda zato što bi u njoj bila takva zbrka. Gužva.“ Na pitanje: „A zašto ne bi trebalo da bude zbrka?“ (252), Ana ćuti. Crna beležnica predstavlja Anu kao književnicu, Crvena beleži njena iskustva u politici, u Žutoj Ana piše roman Senka trećega, čija junakinja Ela piše roman o samoubistvu, Plava je Anin dnevnik. Kružni pokreti romana grade spiralu koja se ne zatvara: beležnice se ciklično smenjuju odeljkom Slobodne žene u kome se, sa više objektivnosti i u trećem licu, pripoveda o događajima. Kada situacija kulminira stvarnim raspadom i dezintegracijom, Ana uzima jednu, Zlatnu beležnicu, da snimi iskustvo sopstvenog kraha. Zlatna beležnica je simbol Anine psihičke integracije, kao što prethodne simbolizuju osećanja nejedinstva. Sol joj daje rečenicu kojom počinje prvi odeljak Slobodnih žena, a ona njemu početnu rečenicu njegovog budućeg romana, tako da Slobodne žene takođe piše Ana. Roman ima dva završetka, jedan koji Ana piše u svom dnevniku, drugi koji donosi glas Slobodnih žena, koji može biti Anin ili piščev.

U romanu Zlatna beležnica pratimo uspostavljanje međa kojima se govorno biće pretvara u razdvojeno biće, koje govori kroz razdvajanje, jer pre nego što nešto jesmo, mi nismo, razdvajamo, odbacujemo, zaziremo. Razdvajanje je sećanje na najstarije pokušaje da se oslobodimo materinskog entiteta, ali i sećanje na potragu za unutrašnjošću majčinoga tela, koje želimo i koga se bojimo, koje hrani i koje ubija.[6] Ranjena do dokidanja, u potrazi za okrepljujućim poistovećivanjima narcizma, koja su prazna, beživotna, Ana prema objektu šalje plimu lažnih, prividnih Ja koji se suočavaju sa lažnim objektima. Kako postoji razdvajanje, ali kao puko cepanje i ponor, bez mogućnosti prenosa i protoka, Anu svaki pokušaj da uhvati sebe dovede samo do nove, prazne, babuška kutije. Od beležnice do beležnice, od jednog lica do drugog, Ana sebi klizi i izmiče, i sa užasom shvata da će zauvek ostati neuhvaćena, neobeležena, neoznačena. „Iznad svega uznemirila sam se jer samu sebe nisam prepoznala. Kada bih uporedila ono što sam napisala i ono čega sam se sećala, sve mi je bilo lažno“ (441). „Jer kada bih to pročitala, reči bi zaplivale i izgubile smisao i ja bih bila svesna jedino sebe, Ane, kao damara u dubokoj tmini, a reči koje zapisujem ja, Ana, nisu ništa, kao da su se stvrdnule na vazduhu pošto ih je izlučila neka gusenica“ (442), „... zbog toga je sve ovo neistinito. Jer dok nešto neko proživljava uopšte ne razmišlja na ovakav način“ (218).

Anino razdvajanje životnih oblasti u beležnicama i uvođenje reda instinktivna su reakcija na dezintegraciju sopstva koju sluti: „pomislila sam da ja Ana doživljavam nervni slom, da na ovaj način postajem toga svesna. Jer reči su forma, pa ako sam dogurala dotle da oblik, forma i izraz ne predstavljaju ništa, onda sam i ja ništa, jer dok čitam beležnice, postaje mi jasno da je jedna vrsta inteligencije pomogla meni Ani da ostanem Ana. Ali ta inteligencija se polako kruni i ja sam veoma uplašena“ (442). Ana grčevito nastoji da onemogući konflikt svih svojih narativnih Ja: „Ljudi sačuvaju duševno zdravlje kada sebe blokiraju, ograniče - odabravši da se zaustave na ovom ili onom stadijumu“ (436). Kako ovim nastojanjima Ana pomera fokus sa stvarne teskobe na područja nevažna i iluzorna, mehaničko razdvajanje samo pojačava njeno osećanje haosa i konfuzije: ne može da održi granicu između diskurzivnih ja, primorana je da prestupa linije: „ono čega se sećam izabrala je Ana od pre dvadeset godina. Ne znam šta bi od toga izabrala današnja Ana, pošto su iskustvo sa Slatkom Majkom i eksperimenti sa beležnicama toliko izoštrili moju objektivnost...ovakva primedba je pre za plavu beležnicu, ne za ovu“ (142). Ana užasnuto doživljava prestupanje kao nekontrolisan prodor Realnog, ali, baš u propustljivosti granica, Lus Irigaraj vidi glavno obeležje ženske ekonomije, koju odlikuje umanjen osećaj za vlasništvo i imovinu. „Umesto posedovanja, ženi je važnija blizina“, ona „uvek ostaje mnoštvo, nekoliko“, zbog čega „ulazi u neprestanu razmenu sebe sa drugima bez svake mogućnosti identifikacije“.[7] Prestupanje je dokaz Aninog zdravlja i psihičke stabilnosti, što će kasnije u Predgovoru Doris Lesing istaći rečima: „Srž knjige, njena organizacija, sve u njoj, implicitno i eksplicitno govori da ne smemo razdvajati stvari, da ne smemo stvarati nepropusne pregrade između njih“ (8).

Pedantno klasifikovanje ironizuje kartezijansko poimanje sveta, čijem se redukovanju života Ana duboko protivi. Nastaje paradoksalna situacija – Ana koja pregradama u životu/pisanju sprečava konflikt, svojoj terapeutkinji objašnjava da „suština života u sadašnjem trenutku, punog života, a ne blokiranja onoga čemu se teži, jeste u konfliktu“ (436). Podsticana paralelnim impulsima, paničkim i ludičkim, Ana gradi diskurs u kome vidljivo priziva nevidljivo, prisutno odsutno, a rečeno prećutano. Smenjuju se narativne tehnike, uglovi posmatranja i naratori, roman se kida i ponovo spaja u koncentričnim krugovima. Ana precrtava, žvrlja, jednom linijom, više puta, rečenice, čitave stranice, prelazi na simbole, odustaje od reči pa im se vraća, uklapa tuđe reči, koristi dnevnik, knjige, časopise, kratke priče, filmska scenarija, dnevne vesti, siže devetnaest pripovedaka i romana, potvrđujući zapažanje Lus Irigaraj da je važna posledica isključivanja ženskog iz Imaginarnog to što je žena „uvek-već rasejana na x broj mesta koja nikada ne mogu biti skupljena u bilo šta što bi ona znala o sebi“, zbog čega sebe „doživljava samo fragmentarno“.[8] Ana/roman luduju, zabavljaju se, histerišu, uvijaju kao Mebijusova traka, a zapravo, izmiču i mucaju, uhvaćeni u koštac sa jezikom i viđenjem. „Ana je mucala zato što je nešto izbegavala. Kada je nastupio pritisak ili struja, nije više bilo načina za izbegavanje, nije bilo načina da se ne bude intenzivno subjektivan“ (11), kaže Doris Lesing.

Prema lakanovskoj teorijskoj psihoanalizi polje Simboličkog, gde struktura jezika oblikuje nama jedinu poznatu realnost, prethodi subjektu. „Ljudi zavise od patrijarhalnog jezičkog poretka, jer njihova egzistencija jedino u njemu postaje inteligibilna i njima samima, i drugima oko njih“.[9] Ako želi da bude formiran i prepoznat kao govoreći, subjekt jedino može da internalizuje svoju poziciju iskazanu i oblikovanu jezikom i jezičkom strukturom u datom društvu. Lakanovski rečeno, „subjekt nije gospodar jezika, govornik(ca) koji(a) ga kontroliše, već rezultat i proizvod jezika“.[10] Jezik čine samo razlike označitelja, te je nestabilnost značenja u prirodi samog jezika. Stabilna značenja uspostavljaju jedino „ključni označitelji“ koji imaju sposobnost uređivanja čitavog lanca označitelja. Ključni označitelj Ime-Oca, postavljen u metaforizujući položaj Edipovim kompleksom, proizvodi falus kao nesvesni označitelj.[11] I dok privilegija falusa kao primarnog označitelja polne razlike fiksira muškarca u njegovoj poziciji subjekta, ženu izmešta iz svake fiksirane pozicije na kojoj bi se mogla temeljiti njena subjektivnost.[12] Žena i žensko/feminino postoje samo kao simbolizovani, od-strane-maskulinog-predstavljeni entiteti. Kao takvi nisu u potpunosti ni subjekti (ne učestvuju u polju Simboličkog kao aktivni agensi, ne pripada im falus, označitelj), a ne savim ni objekti (postoje u simbolizovanoj iluziji subjektivnosti), već zauzimaju poziciju abjektnog, zazornog. Kako je Simboličko uzdignuto/očvrsnuto potiskivanjem femininog, onda je tišina femininog uslov stabilnosti Simboličkog.

Ako rupa, nedostatak, greška pozdravlja devojčicu na ulazu u Simboličko, gde ni njen libido ni njen pol nemaju pravo predstavljanje, jer sistem sebe samo-predstavlja,[13] ako u odnosu prema falusu žena zauzima mesto manjka, mesto nemanja, mesto nedostatka, „horor ničega vidljivog“[14] ako „ženski subjekt ne vlada ničim, osim možda svojom sopstvenom tišinom, svojim postojanjem, svojim ekscesima“,[15] postavlja se pitanje: da li žena govori? „Kada bih uporedila ono što sam napisala i ono čega sam se sećala, sve mi je bilo lažno. Reči ništa ne znače. Dok razmišljam one se ne pretvaraju u formu, u koju uobličavam iskustvo, nego u seriju besmislenih zvukova, poput uspavanke za bebe, udaljene od svakog iskustva“ (441), zapaža Ana. Reči uvek iznevere ženu, dolaze sa pozicije onoga što je sklonjeno, što je sakriveno, negirano, prerađeno, simbolizovano u falogocentričnom diskursu, i ostavljaju ženu uvek izvan, negde u procepu, odakle nadire Semiotičko, pa i Realno – garanteri i potencijalni transgresori Zakona. Kojim strategijama žena može izbeći sudbinu one koja je uvek već izgovorena sopstvenim govornim aparatom, a na osnovu iluzije sopstvene pozicije subjekta u Simboličkom? Jer „od trenutka kada (žena) počne da govori, ona se mora suočiti sa problemima koji su u celini maskulini, i to je ono što je stavlja u smrtnu opasnost: ako ne koristi reči, onda ne postoji, a ako ih koristi samu sebe istim rečima ubija“.[16] Ana uviđa da „kada se neka istina sasvim istraži, a istina je bila glavni predmet umetnosti ovog veka, kada ona, dakle, postane takva nakaza od klišea, čovek se konačno upita da li je ona istinita“ (78). Zašto žena piše ako sve što može izreći – nije njena istina? Zato što pisanje vešto i sakriva, ne samo otkriva: „to moje preinačavanje svega u književnost očigledno predstavlja sredstvo pomoću kojeg nešto krijem od sebe“ (219). „Ovu liniju sam prevukla jer nisam želela to da opišem. Kao da me to opisivanje uvlači u još veću opasnost. Ali moram se čvrsto držati sledećeg – da ja Ana, Ana koja razmišlja, može da pogleda u ono što Ana oseća i to „imenuje“ (444). Tomi zapaža isti mehanizam: „vi to ne možete da podnesete, pa zato precrtavate“ (259).

Subverzivni potencijal ženskog pisma postlakanovske teoretičarke nalaze u strategijama zazornog, Semiotičkog, u „upisivanju ženskog tela i ženske seksualnosti u tekst i diskurs“,[17] u artikulaciji histerije, smeha, specifično ženskog uživanja, ekstaze, jouissance, kako bi „uzdrmale teorijsku mašinu kao takvu“[18 ] i pokazale strukturu Simboličkog kao konstrukciju, a ne neizbežni poredak. Kada Elen Siksu u eseju Smeh Meduze (1975) poziva žene da „ispišu“ sebe, prirodu tog pisma dovodi u vezu sa idejom da su žene više od muškaraca određene svojim telom. Kako „(žena) fizički materijalizuje ono što misli“,[19] „žene su telo“, „žene moraju pisati kroz njihova tela, moraju izmisliti neprobojan jezik koji će uništiti podele, klase i retorike, pravila i kodove“.[20] Deceniju pre ove teorijske platforme Ana Vulf, junakinja romana Zlatna beležnica bori se za sebe jezikom bez kartezijanskog jedinstva, binarnosti i hijerarhija, bez vlasništva i prisvajanja. Ana ne dokazuje, ne upoređuje, ne definiše. U svom jeziku privileguje dodir, taktilnost, praizvor, a ne pogled. Njen jezik približava, neguje simultanost i blizinu, izbegava raskid, odvajanje i napuštanje. Ana čuva vezu sa nerazumljivim, potisnutim, njen jezik ostaje prijemčiv za zazorni smisao i ono nešto jedinstveno u ženskom telu što je izgubljeno i devalviralo u nepostojanje.[21] „Činjenca je da se stvarno iskustvo ne može opisati. Čini mi se s gorčinom da bi niz zvezdica, kao u staromodnom romanu bio bolji. Ili nekavih simbola, možda krugova ili kvadrata. Bilo šta, samo ne reči. Ljudi koji su bili tamo, na mestu u sebi na kojem se reči i poredak raspadaju, znaće o čemu govorim“ (582).

Ana ne planira da ispriča celovitu priču. Ona neće jednu istinu koja bi je paralisala i pretvorila u statuu. Jedna istina potrebna je onima koji su se distancirali od svoga tela, toliko da su ga zaboravili. Sa jedinog mesta koje joj pripada, iz vlastite praznine, onoga o čemu se u metafizici ne može misliti, Ana gradi diskurs oko svoga užasa, kada se istovremeno govori sve i ništa, gde se jezik javlja oslobođen značenja i ispunjen sopstvenom materijalnošću, kao samo naizgled simbolički. Pratimo gomilanje odričnih, prekinutih, upitnih, modalnih rečenica, učestalu upotrebu rečca možda, valjda, verovatno, kao i neodređenih zamenica, što upućuje na Anino sistematsko distanciranje od svega što je u stvarnosti plaši.[22] U želji da sebe na neodređeno vreme premesti daleko od sebe, ona postaje sve što je takne, razmenjuje sebe sa drugima bez svake mogućnosti identifikacije. „Rekla je sebi da ju je zarazilo njegovo stanje uma, da su u nju prodrle njegove emocije“ (253) - dok razgovara sa Tomijem pre nego će on pucati sebi u glavu; „Osećala sam kako njegova crna moć nasilnički juriša na svaki živac u meni, osećala sam želudac kako mi se prevrće, mišiće leđa napete kao struna... slušala reči koje su udarale po zidovima i odbijale se na sve strane, rikošet ja, ja, ja njegovog ogoljenog ega“ (578) – dok proživljava trenutke ludila sa Solom. U krhke granice Aninog ega survava se i prostor: „Gledala sam u sobu, kao što bih gledala u lice osobe koju dobro poznajem i na njoj tražila znakove iscrpljenosti i napetosti. Moja velika soba nije više udobna školjka, nego uporni napad na moju pažnju...kao da stotinu neprijatelja čeka da skrenem pažnju da bi mogli da se ušunjaju i ubiju me... sve to me je napadalo, porobljavalo u vrelim talasima mučnine“ (581). U tom prelivanju, kao jedine referentne tačke svoga integriteta Ana se drži vlastitog orgazma: „Za žene poput mene poštenje nije seksualna čistota, nije vernost, nijedna od starih reči. Poštenje je orgazam. To je nešto nad čime nemam kontrolu“ (308). Kao rezultat radikalne deseksualizacije čovekovog odnosa prema univerzumu, prazan apstraktni kartezijanski subjekt, zamenila je seksualizovana junakinja.

Metafora pisanja telom obrtanje je postupka koji žensko svodi na telesno, a telesno na drugo,[23] sa ciljem da žena „predstavi sebi kako je konstruisana, da sebe predstavi sopstvenom dekonstrukcijom koja se postiže metaforičnim jezikom (...), da time ne ostane druga, da uvek zadrži svoju razliku“.[24] Anino telo nije „mesto odakle metafore ženskosti potiču, ali ono nema pravo na njih“,[25] koje postoji samo kao neophodna referentna tačka u muškom diskursu. Naprotiv. Ana ne odbacuje, ne potiskuje, niti simbolizuje vlastito ludilo, vlastite krize i nedoumice, kako bi sačuvala svoje čisto, kompaktno, celo i ispravno telo. Kada o njemu govori, Ana to ne čini u odnosu na kodifikovane reprezentacije tela u Simboličkom poretku, već beleži ono što iz njenog tela ispada, izvlači se, što visi, što je otromboljeno, što se klati, beleži grčeve, mučnine, izlučevine, uvijanja, valjanja, tupost, obamrlost. Svoje pravo na predstavljanje dobija ono što iz Ane curi, izliva se, biva fluidno, neizrecivo, nemislivo, neuhvatljivo, i kao takvo, postaje izazov svemu čvrstom, jasnom, razumnom, Simboličkom, falusnom, erektilnom.[26] Telo počinje da nadoknađuje uništenu granicu iznutra/spolja, koža ne jamči integritet, već popušta pred izbacivanjem sadržaja iz tela, a histerija pruža sigurnost subjektu kome manjka vlastitost. Ali, umesto protesta zbog represije, koji se ispoljava kroz telesni jezik žene, histerija i ludilo u ovom slučaju postaju uskrsnuće, koje vodi, kroz smrt starih Ja, ka drhtaju novog života i novog značenja.Ana kreće ka sebi, a ne protiv Simboličkog sistema. Oslobađa se obrazaca mišljenja, koji su je kolonizovali, shvativši da su oni fokus, a ne muškarci. Umesto da traži izgovore u dramskim obrascima koje proživljava, Ana se suočava sa sopstvenom teskobom. Imenuje izvore vlastite strepnje i bez romantične nostalgije posmatra kako postaju obične činjenice. Osvešćuje autodestruktivne obrasce i prihvata za njih odgovornost. Okuplja sopstvenu ličnost i prihvata iskustvo odvojenosti. Postaje dovoljno inteligentna da pusti ljude da odu, shvativši, ujedno, da već poseduje ono za čime traga pod samom formom gubitka. Prihvata istinu da puna simbolička realizacija, kao i potupna subjektivizacija, ne postoje, jer polje Drugog uvek je već „zatvoreno u svom sopstvenom neredu“.[27] Ono što postoji „je sitna bolna vrsta hrabrosti koja leži u korenu svakog života, jer su nepravda i okrutnost u korenu života. A razlog zašto sam obraćala pažnju samo na junaštvo ili lepotu ili pamet leži u tome što ne prihvatam tu nepravdu i okrutnost, tako da ne prihvatam ni da je mala izdržljivost veća od bilo čega“ (584).

Zaključak

Roman Zlatna beležnica svojom strukturom provocira granice Simboličkog i parodira njegovu veliku moć strukturiranja. Polazeći od stava da ni jedan empirijski element ne odgovara u potpunosti svom simboličkom elementu, zbog čega je jaz između Realnog i Simboličkog neminovan, da je svaki nosilac autoriteta decentrirani predstavnik odsutnog simboličkog autoriteta, zbog čega je svako mesto autoriteta prekriveno i prazno, u romanu se, kao izraz pobune protiv nametnute diskurzivne koherentnosti, umesto stabilnog sopstva junakinje, kao metafora sopstva javlja tekst sa selektivnim epizodama. U borbi protiv isključivanja, binarnog oponiranja i svođenja punoće na jednu istinu, roman privileguje blizinu i mnoštvo. Primerima na planu strukture romana i jezika Ane Vulf potkrepljen je navedeni stav, kao dokaz brojnih strategija kojima ženski glas uspeva da izrazi vlastito (često zazorno) isustvo, i naročito da izrazi svoje suštinsko odsustvo iz jezika, a da ne bude poharan, uhvaćen u definiciju ili stereotip Simboličkog poretka.