Ukupna srpska književnost kraja 18. i prvih decenija 19. veka neretko se, sa stanovišta istorije književnosti apriorno organizovane oko paradigme koja će preovladati polovinom tog stoleća, čita kao svojevrstan „prelazak“, put naše pisane reči od izrazâ i poetikâ koji su joj bili „ljuštura“ ka autentičnom jeziku i izrazu, i – nadasve – prostoru slućenog/pronađenog identiteta. Nepotrebno je pomenuti da ovakav pristup čitavu jednu književnost – pod izgovorom nepristupačnosti njenog jezika i „stranosti“ izražajnih sredstava koje preuzima – odbacuje kao predmet autentičnog književnog interesovanja i proučavanja, videći u njoj gotovo isključivo kulturni fenomen i razmatrajući je samo u kulturnoistorijskom ključu, čega nije bilo pošteđeno ni samo Dositejevo delo.

Utoliko pre se može pretpostaviti da je položaj spisateljica u ovakvom konceptu sinhronog, a pogotovo dijahronog posmatranja književnosti višestruko kontroverzan. S jedne strane, doktrina uključivanja žena u krug posvećenika „prosveštenija“ promoviše ih ne samo kao (naročito značajne) recipijente, već – implicitno – i kao stvaraoce, što je praksa koja počinje da se promoviše i u srpskoj sredini.[1] S druge strane – uprkos konzistentnosti zahtevâ za obrazovanjem žena, pitanje o karakteru, obimu i svrsi znanja koje one mogu ili treba da steknu nije ni izdaleka „rešeno“,[2] čime se, suštinski, problematizuje duhovni i intelektualni vidokrug koji im je primeren i spektar disciplina u okviru kojih mogu dati relevantan doprinos. Područje književnosti – u onom širokom značenju koji je taj pojam obuhvatao u datoj epohi – bilo je prva sfera koja je omogućavala prodor žena u prostor „javne reči“, dajući im priliku da, u skladu sa zahtevima vladajuće poetike, svojim delom poučavaju, ali i da izraze individualni senzibilitet i sopstvenu sliku sveta. Pri tome, od posebnog značaja za istraživanje stvaralaštva prvih modernih srpskih spisateljica jeste pitanje da li je i kako područje njihovog interesovanja i inspiracije bilo (unapred) ograničeno na posebne „ženske“ sfere, poput vaspitanja dece, braka i porodičnog života, pitanja položaja žene u aktuelnom društvenom poretku. Iako se ovakav set pitanja inicijalno podudara sa istraživačkim aparatom koji nas udaljava od imanentnog pristupa tekstu – interpretirajući ga kao sistem znakova kojima se otkrivaju ideologeme i stavovi sredine i epohe – upravo razmatranje poetikâ i književnih tradicija u okviru kojih stvaraju naše autorke vodi kako rasvetljavanju tog sloja njihovih delâ, tako i definisanju njihovih književnih osobina i vrednostӣ.

Delo Eustahije Arsić, naše prve spisateljice koja je štampala svoja dela, u potpunosti je uklopljeno ne samo u vladajuće stilske i poetičke tokove srpske književnosti, već i u idejnu/ideološku matricu u čijim okvirima razmišlja aktuelni „prosvešteni“ establišment, a činjenica da je autor žena načelno ne utiče na tačku gledišta sa koje se zahvata u stvarnost, već se javlja prvenstveno u funkciji naznačavanja još jedne društvene/kulturne/emotivne pozicije sa koje se iznose utvrđene poruke i posreduje ista vrsta osećajnosti.

Njeno prvo delo Sovet maternij predragoj obojego pola junosti serbskoj i valahijskoj (1814) ne samo da sledi dositejevsko nasleđe u pogledu ideologije koju zastupa, preobraćajući je u sopstvenu beletrističku/esejističku temu, već je i strukturirano po srodnom obrascu, iako donekle amalgamiranom elementima nekih drugih književnih i duhovnih tradicija.[3]

Već posveta knjige, razvijena u pravi pohvalni traktat Urošu Nestoroviću, inspektoru srpskih i vlaških škola u aradskoj oblasti, svojim obimom i karakterom svakako ukazuje na autorkino poznavanje tradicije ovakvih tekstova i razumevanje njihovog funkcionisanja unutar ukupnog teksta dela, a posebno u vantekstovnim i vanliterarnim relacijama u okvirima kojih treba da doprinese ostvarenju nekog cilja ili ispuni određenu namenu.[4] Sastavljena iz više delova, ova uvodna celina prve knjige Eustahije Arsić sugeriše autorkin odnos prema „adresatu“ i stav prema značaju njegovog rada, postajući kulturni „alibi“ nastanka i faktor tematskog/idejnog objedinjavanja knjige.

Nakon naslovnice Soveta i „adrese“ posvete („Jego visokoblagorodiju Urošu Stefanu Nestoroviču ... nižajše posvjašten“), na narednu levu, obično praznu stranicu autorka (kao moto?) unosi biblijski citat (Ps. 119; st. 126, 72, 121, 122), da bi na paralelnoj desnoj započela pomenuti traktat (v. http://digital.bms.rs/pub.php?s=R19Sr-II-60, nepaginirane početne stranice), i to obraćanjem u drugom licu jednine, unekoliko podražavajući epistolarnu formu kao rašireni manir epohe. Karakteristično ushićen ton tog obraćanja, podvučen retorskom funkcijom upitne početne rečenice i karakterističnim rečeničnim ritmom, dodatno je lirizovan korišćenjem metafora, po svemu sudeći takođe biblijskog porekla, kojima se ukazuje na Nestorovićevu predanost i značaj njegovog rada. Pitanje „kako rod tvoj može tebi zahvaliti za podvige i trud tvoj“ kad „svetsku slavu ni za što ne držeći, brigu za proveštenije roda našega dan i noć imajući, trud tvoj druge nagrade ne iziskuje, sem dočekati i videti plod od novonasađenih maslina tvojih (kurziv T.J.)“ autorka (očekivano) ostavlja bez direktnog odgovora, ali naglašava da će „što se plod bude više rasprostirao, i prosveštenije na viši stepen izdizalo, višu hvalu prinositi tebi i muški i ženski pol, koji i danas blagodarnost iznosi“.[5]

Ovo je momenat koji će autorka iskoristiti da jednu od temeljnih poruka epohe posreduje sa unekoliko izmenjene pozicije. Na ideološkom planu, prosvetiteljstvo insistira na obrazovanju žena i njihovom uključivanju u sferu kulturnog/intelektualnog aktiviteta, dok se – u domenu stvaralaštva – dominantni književni pokreti orijentišu ka kreiranju/posredovanju kulture povišene osećajnosti, fokusirajući se na „teme srca“ i poetizaciju svakodnevnog i prirodnog, čime u velikoj meri utiču na formiranje čitalačke publike unutar koje je kao prototipski recipijent pretpostavljena žena ili, kao kolektivni čitalac, oko nje okupljena porodica. Ovo korespondira sa uzdizanjem „ženskog načela“ osećajnosti i intuitivnosti, neposrednosti u prepoznavanju i praktikovanju vrline i dobrodetelji (nasuprot „muškom“ načelu apstraktnog racija u njihovom definisanju i ocenjivanju), sve do divinizacije rađanja, materinstva i vaspitavanja dece, koje je shvaćeno kao ukupno rukovođenje njihovim razvojem do moralnog i duhovnog uobličenja ličnosti.

Upravo taj koncept usvojiće autorka, čineći ga tematskom okosnicom sledećeg segmenta izlaganja. No, pomeranje ka (implicitnoj) poziciji prvog lica tu ideološku/literarnu projekciju prevodi u ravan subjektivnog iskustva/saznanja, omogućenog upravo (metatekstualno naznačenom) rodnom pripadnošću nosioca iskaza.[6] Ovim specifičnim „pounutrašnjivanjem“ filozofskih/ideoloških postavki epohe najpre se na poseban način osnažuje stav o statusu i pozivu „roditeljnice“: ona je izvor najviše ljubavi, na koju se može odgovoriti samo pod uslovom da se dosegne stanje prosvećenosti, nužno i nedvosmisleno vezano sa razumevanjem i prihvatanjem božjih zakona. Zato i pitanje kako sin „neprosvešten i bez bogopoznanija, zapovesti božjih ne znajući, može počitovati roditelje svoje“, koje se postavlja pred „roditeljnicu“ obuzetu ljubavlju i brigom za decu, formalno govoreći ne ostaje retoričko. U narednim rečenicama – koje zaokružuju centralni „raspravni“ deo ove posvete-eseja – na njega je dat relativno široko elaboriran odgovor: razlika između prosvećenih i neprosvećenih velika je kao između zdravih i bolnih, a sin „prosvešten bogopoznanijem sve zapovedi božje u srcu ima“, te „Boga slavi, caru vernost iskazuje, roditelje počituje, [njihove] starosti teret strpljivo snosi, hrani ih i brani od svakog zla“.

Doprinos ovom visokom (ne samo vaspitnom, već i antropološkom) cilju podrazumeva se kao motiv slavljenja „adresata“ posvete, koga pri školskim ispitima „tri nacije zovu“ pretačući svoju radost u pohvalnu pesmu kojom se posveta knjige i formalno završava. „Pesma pozivanija“ u mnogo čemu je obrazac kulturnog trenutka u kome je nastala, poetičkih nazora i umetničkih postupaka koji su njime dominirali ili se u njemu susticali. Pisana u silabičkim distisima koji predstavljaju kako sintaksičke tako i ritamske jedinice, budući da su melodijski objedinjene uzastopnom rimom (aa, bb, cc itd.), ona je u potpunosti uklopljena u struju jezički i stilski komunikativne poezije, oslonjene na tradiciju evropskog rokokoa/sentimentalizma i orijentisane ka relativno širokoj čitalačkoj publici.

Izvesno poigravanje postupkom apostrofiranja božanstva („Tri gracije lepo poju/I boginju svoju zovu.“) i docnije, krajnje svedeno korišćenje mitološkog instrumentarija („musa“) nije dovoljno da ovu pesmu, čak ni na stilskom planu, izrazitije veže za školu naše (izrazito refleksivne) klasicističke poezije. Umesto toga, ona tematikom i pesničkim slikama sledi tradiciju bukolikâ i pastoralâ, koja se – zadržavajući, uprkos izvesnom unutrašnjem transformisanju, prepoznatljivost spoljašnjeg plana teksta – održavala od antike do 19. veka. Obraćajući se Nestoroviću kao odgajivaču vrtova i zastupniku muza („Hodi k nama revnitelju/ ... / Vertogradov delatelju/Muse slavne saditelju.“), „gracije“ – kao „alternativni“ lirski subjekt i formalni nosilac iskaza – objavljuju viziju radosnog buđenja prirode. U kontekstu slavljenja prosvetnog pregaoca koji „slavu rodu umnožava“, taj ditirambski opis smenjivanja zime i proleća, odnosno noći i dana („Već i tavna zima projde,/I proleće ljupko dojde./Tavna noćca isčezava,/Belij danak osijava.“) javlja se kao topos sa jasnom konotacijom prelaska iz mraka neznanja u svetlo i radosno stanje prosvećenosti. No autorka kao da teži da alegorijsko značenje te slike „dogradi“ uvodeći motiv „carskog oka“ koje posmatra buđenje prirode („Solnce žarko zemlju greje/Carsko oko tom sleduje:/Jer ispušta svoje zrake/Rubin sjajne kroz oblake./Natura se preoblači/Crnu rizu s sebe svlači.“) i „carskog serdca“ koje je „ukrašavanje vaseljene“ pobudilo da „peva pesme od radosti“.

Budući da se „carsko oko/serdce“ javljaju kao očigledne sinegdohe „cara“ – Boga-svedržitelja („cara nad carevima“ kako je, takođe biblijskom frazeologijom, rečeno u jednom od narednih eseja – v. http://digital.bms.rs/pub.php?s=R19Sr-II-60, str. 18), može se osnovano tvrditi da je već u ovoj prigodnoj pesmi autorka, ostajući na tragu „prirodne teologije“ kao živog filozofskog nasleđa osamnaestog veka, tematizovala jedan značajan motiv kako sopstvene tako i ukupne srpske poezije u decenijama koje će slediti, otvarajući prostore novim, daleko složenijim kosmološkim vizijama kao jednoj od distinktivnih preokupacija naših najvažnijih pesnika.[7] Sama, međutim, ostajući u semantički svedenijim okvirima – unutar kojih se slikom probuđene prirode sugeriše božje radovanje ljudskom napretku – autorka sižejno zaokružuje pesmu vraćanjem osnovnom tematskom sloju, tj. pohvalnom obraćanju onome čije delo slavi („Musa se je potrudila/Dokle te je otdojila .... Ti si sada rodu poznan/Ime tvoje bezsmertno je ...“). Sledeći utvrđene postupke pohvalnih tekstova te vrste, ona ispunjava sve „zahteve žanra“ i uključuje svoje delo u složene mehanizme društvenog i kulturnog funkcionisanja.[8]

Model strukturiranja primenjen u ovoj proširenoj posveti ponoviće se i u primarnom tekstu dela. Naime, Sovet maternij sastoji se od dve celine raslojene u dominantan esejistički i „nadograđeni“ poetski tekst, kome su u raspravi iznete teze i stavovi u suštini postali inspiracijsko i motivsko uporište.

Prvu od tih celina, označenu kao „Predislovije“, autorka započinje obraćanjem „dražajšim čitatelima i čitatelnicama“ svojega roda i, znajući za njihovu radost zbog širenja „prosveštenija“, ukazuje na „agense“ i svrhu ovog procesa. Budući da od sveštenika zavisi „bogopoznanije i duši spasenije“ a od majki „mudro vaspitanije“ od najranijeg uzrasta, ona tvrdi da se „rod naš“ neće moći pohvaliti prosvećenošću sve dok ne bude obogaćen „mudrim sveštenstvom i roditelnicami“. No opšteprihvaćena prosvetiteljska teza o presudnosti vaspitnog uticaja (prosvećene) majke – ilustrovana anegdotom o tome kako je Aristotel tvrdio da nije teško odrediti cenu za podučavanje već poodraslog mladića, već za odučavanje od onoga što je dotad naučio – autorki služi kao polazište da raspravu povede u donekle neočekivanom pravcu. Naime, vaspitne norme za koje se ona u prvom redu zalaže nisu oslobođenje od sujeverja i predrasuda, niti kritička upotreba uma, već niz vrlina i crta karaktera poput blage naravi, smirenosti, uzdržanosti i trpeljivosti (http://digital.bms.rs/pub.php?s=R19Sr-II-60, str. 9). Budu li majke istrajno upućivale decu na dostizanje ovih osobina, ona ne samo da će u „višim učilištima“ pokazivati dobro vladanje, već će biti pripremljena za život u kome, zbog zavidljivaca i neprijatelja, svaki čovek trpi patnje, nevolje i progone.

Ovaj skup osobina, vezan za sliku uravnotežene osećajnosti i smirenog života organizovanog na pretpostavkama „zdravorazumnosti“, svakako spada u agendu prosvetiteljstva, a naročito pojedinih za njega vezanih književnih pokreta, poput sentimentalizma. No taj kompleks konstituisan je kao „drugostepeni“ sistem, budući da je njegovo dosezanje, i prepoznavanje kao jedne od temeljnih vrednosti, omogućeno upravo upoznavanjem prirodnih zakonitosti i upućivanjem na rasuđivanje u njihovom duhu, što je primarna misija prosvetiteljskih ideologa. Da li to znači da je autorka osnovne „poluge“ prosvećenosti podrazumevala, da je za neke druge nivoe ovog učenja imala više naklonosti ili da ju je nešto podstaklo da im, upravo u ovom kontekstu, dâ prednost?

Posebno je karateristično da su, po njenom mišljenju, nedaćama o kojima je napred govoreno naročito izloženi istaknuti umni ljudi („svakij prosvetitelj, spisatelj i filozof ukorizen jest“), što znači da „prosveštenije“ nije preporučeno kao put kojim se pravolinijski stiže do životnog zadovoljstva, već da su autorku rukovodili neki drugi razlozi i drugačiji pogledi. Ovo mesto je utoliko upečatljivije što se preko opšte refleksije o sudbini mudraca i pregalaca – čijim se „oporočiteljima“ obraća (ponovnim) citiranjem psalama – tematizuje (stvaralačka? društvena?) situacija same autorke: zbog svega ovoga, kako kaže, ona ne očajava, već je, naprotiv, dodatno pobuđena da piše i to ne „tuđim perima“ već onim od „svojih gusaka“, othranjenih u njenoj sopstvenoj kući.[9]

Pitanje u čemu je bila srž sukoba sa zlonamernošću i gordošću sveta, odnosno da li je Eustahija Arsić na svom stvaralačkom putu na osporavanja i prepreke nailazila usled sukobljavanja interesa i podozrivosti prema društvenom uspinjanju njene porodice ili isključivo zbog toga što se prihvatila posla za koji, kao žena, nije smatrana sposobnom i dostojnom, svakako je jedno od temeljnih u rasvetljavanju stvarnosne motivacije njenih stavova. S obzirom da je njen pristup univerzalistički, a obrazlaganje počiva na primerima javnog delanja ili citatima značajnih misli, čiji su nosioci, gotovo po definiciji, bili muškarci, osnovano je pretpostaviti da ona i sopstvenu situaciju prvenstveno stavlja u okvire opšte sudbine onih koji teže da se ostvare u nekoj vrsti stvaralaštva i čije se pregalaštvo na nekom javnom polju dočekuje sa podozrenjem ili podsmehom.[10] No određeni elementi teksta svedoče (i) o drugoj mogućnosti. Iskaz o pisanju perima od gusaka hranjenih u sopstvenoj kući u opštem smislu svakako može biti protumačen kao metafora rada sopstvenim snagama i sredstvima (što treba da obesnaži prigovore onih koji sumnjaju u motive ili sposobnosti spisateljice), ali na planu stvarnosnih aluzija jednako je osnovana i pretpostavka da je reč o polemci sa onima koji smatraju da zbog pisanja zanemaruje vođenje domaćinstva (Milankov, 2001: 151–152).

U tom smislu posebno je interesantan završni segment prvog eseja, u kome se njen, i dalje univerzalistički diskurs izričito usmerava ka posebno – rodno – diferenciranoj publici. Poziv „drugama, sestrama i kćerima“ da se s ljubavlju i smirenog srca posvećuju čitanju upućen je s vrlo jasnim ciljem: kao što vodene ptičice, ma kako male, bezbedno prelaze vodene struje, ne stradajući čak ni na dubokim mestima, dok gavran, makar i stoletan, u njima postradava, tako će i oni koji prilježno čitaju, bez obzira na „svetski vihor“ zauvek „bezbedno“ (od zabluda i pogreški – prim. T.J.) provoditi život, dok nikakvo životno iskustvo ne može od nevolja i stradanja spasiti one koji se od čitanja uklanjaju (tj. ne rade na razvoju svog uma i duha). Na izgovor da (mnogi) ne razumeju ono što čitaju, autorka, preko Jovana Zlatoustog, odgovara da suština ovog problema nije u neznanju, nego u nevoljnosti, ne-htenju da se pođe tim putem, a prekršaj je utoliko teži što prosvetiteljska preporuka konvengira sa religioznom dužnošću. Ukazujući na Hristovo uputstvo učenicima da „pregledaju pisma“ jer će ona svedočiti za njega (Jev. po Jovanu 5, 39), autorka emfatično poziva da se posvetimo čitanju, kojim „Boga slavimo, naravi ukrašavamo, u mladosti i starosti sav svet, [...] obhodimo, [...] sve boginje mudrosti upoznajemo, i s njima se družimo“ (http://digital.bms.rs/pub.php?s=R19Sr-II-60, str. 11). Prema konceptu koji očigledno zastupa autorka, prosvećenost i stvaralaštvo su jedinstveni fenomeni kojima svi treba da imaju pristup, a obraćanje posebnim segmentima publike ima svrhu upravo da se oni učine univerzalnim, a ne da se iz promenjene perspektive formuliše neki inoviran pristup. Zato se kategorijama čitalaca koje nisu ravnopravno obuhvaćene obrazovovanjem i u jednakoj meri upućene na intelektualnu i stvaralačku delatnost obraća (i) zasebno, i to tonom i diskursom koji je među njima/za njih usvojen kao adekvatan i apelativan: objavljujući da su „svi premudrejši spisatelji i filosofi od veka do dnes [...] ljubeznici naši“, autorka pozdravlja „dražajše i vozljubljene dšteri roda našego“ sa željom da se („radujući se Gospodu“) vesele i pesmom koju im poklanja.

Pesma („Pesn“) na kraju prvog eseja u Sovetu daleko je najvrednija od četiri donete u ovoj knjizi, a svakako staje u red, ili čak nadmašuje one dve (iz njene druge knjige) koje se unose u antologije srpske poezije.[11] Osećajnost karakteristična za pastoralu, sa razvijenim slikama iz fonda iste tradicije, fundamentalno je vezana za motiv Boga-svedržitelja i kosmičkog poretka kao emanacije njegove promisli, što ovu dosad zanemarenu pesmu uključuje u jednu osobenu vertikalu srpske poezije.

Milij Bože, velika ti hvala,
Zemljedelcev ti si mnoga slava.
Radost gledam sa četiri kraja,
Kako vladaš solncem i mesecom
i planetam mudro raspolažeš.
Solnce žarko zemlju ugrejava,
Jupiter ju vlagom napajava.
Svetlij mesec noćom ukrepljava,
Tihij zefir ljupko prohlaždava.
Duše moja ti se naslaždavaj
I u raju zemaljskom uživaj.
Ne zavidi visokoga sreći,
Već pomozi manjem u slabosti.
Nek se krasi carska diadema,
Za tebe je vertograd zelenij;
Gdi ružica tebe ukrašava,
Ljubičica sladko naslaždava.
Slavuj ptica lepo razgovara.
Proletije, svakom drago vreme,
Ti si radost i starom i mladom.
Ja sam jutros rano uranila,
U vertu sam solnce dočekala.
Venus gledi sa visokog trona,
Umnožava radost serdca moga.
Merkurijus meni progovara:
Veseli se dušo moja draga:
K jeseni ćeš sobirati blaga,
Dok ti rodi vino i pšenica,
Čim se pita junak i ptičica.
A Saturnus mene ugrožava
I žestoko sada obličava.
Da ne štedim proletnega truda,
Uživaćeš veli januarja tada.
Slišateljem pesni uslaždene
Ot Boga ja želim zdravlje i veselje.

Razvijanje opisa prirode, potaknutog doživljajem „umnosti“ kosmičkog poretka, dovodi do konstituisanja lirskog subjekta kao uživaoca „zemaljskog raja“ (čija se duša „naslaždava“ ne samo pojavnom, već i lepotom sadržanom u svrhovitosti prirode), iz čega će proisteći i etička refleksija oko koje je sižetiran dalji tekst pesme. Opomena sopstvenoj duši da ne podlegne zavisti i da pronađe radost u pomaganju „manjima“ (tj. u činjenju dobra), razvija se u pravi lirski solilokvij o vrednostima jednostavnog života „zemljedelca“ i egzistencijalnoj radosti koju on donosi, a u kojoj učestvuju (ili bar o njoj rezonuju) i nebeska tela/božanstva. Obraćanje „slušaocima“ u završnim stihovima pesme, osim što svakako predstavlja obol maniru popularne poezije autorkinog vremena, javlja se i kao način zokruživanja iskaza lirskog subjekta, čime se on vezuje za glas realne ličnosti i proživljeno emotivno/duhovno iskustvo.

Narednu celinu sačinjavaju drugi, daleko obimniji esej, i dve njemu pridodate pesme različitih motiva i karaktera. Tek u ovom eseju, u kome razrađuje i konkretizuje ranije naznačene teme i stavove, Arsićeva – u skladu sa odrednicom iz naslova knjige – konceptualno diferencira govor upućen dvema (rodnim) kategorijama publike, obraćajući se najpre (i daleko šire) „dražajšim sinovima roda našego“. Znajući da „koren nauke gorak jest, no plod njen zelo sladak“, autorka, kako izgleda, upravo tim „ljubimcima Minerve“ u prvom redu namenjuje svoju knjigu, u nadi da će im time pomoći da se odazovu pred njih postavljenim očekivanjima, koja obuhvataju „nevestam Božijim proslavljenija, carju vernost blagodarenija, tmi uničtoženija, svetu vozsijanije, demonov umerštvljenije, lihvi i nepravdi izgonjenije, egipetskim strastem uprazdnjenije“.[12] Sa ovim ciljevima prosvetiteljske doktrine autorka će povezati i elaboraciju stavova da je nauka uzaludna bez dobre naravi, kao i molitva bez dobrih dela („u zlonaravnomu čeloveku nauka jako silnomu lvu zubi i nogkti“); te da su za prenebegavanje životnih bura i pogibelji presudni „smirenije i krotost, i samoga sebe poznanije“, što čoveku obično nedostaje u mladosti (po Solomonu, nerazumljivi su putevi „orla parjašta po vozduse, [...] zmija polzjašta po kameni, [...] korablja plovušta po morju i [...] muža v junosti svojej“), te kroz život ide kao da su mu oči svezane, u zabludi se dičeći bogatstvom, dostojanstvom ili naukom, ne shvatajući da niko nije savršen „tokmo jedan Bog“.

U ovoj tački rasprave dolazi i do najznačajnijeg obrta – ili koncepcijskog proširenja – u odnosu na osnovnu prosvetiteljsku agendu kao pretpostavljenu tačku gledišta autorke. Implicitno raspravljajući o odnosu znanja/uma i vere kao moralnih/egzistencijalnih uporištâ življenja, ona (neočekivano?) uspostavlja distancu prema samosvesti znanja i naučnog razmišljanja, ukidajući pretpostavku njihove samodovoljnosti i čineći ih funkcijom „bogopoznanija“ koje dovodi do životne ispunjenosti i ataraksije. Upravo je prisustvovanje izlaganju o uzrocima i sledu prirodnih pojava – koje „naši stari“ nisu poznavali, pa su od Boga molili kišu ili sneg – autorku potaklo da se usprotivi tezi o odsustvu božje volje u prirodnim procesima i kosmičkom poretku. U prilog suprotstavljenom stavu ona navodi načelo da svaka „tvar i sodelanije [moraju imati] svojego sodelatelja“, pa je utoliko neverovatnija pretpostavka da džinovska nebeska tela i „ognjena svetila“, sa sopstvenim bićem, mogu postojati nestvorena nekim umom i voljom koja im je odredila svojstva i puteve (v. http://digital.bms.rs/pub.php?s=R19Sr-II-60, 16–17). Na takvom stavu utemeljena je autorkina religioznost, predstavljena u punom saglasju sa načelom traženja istine putem logičkog zaključivanja, koje se – u autentično prosvetiteljskom konstruktu – javlja i kao osnov epistemiološke i etičke legitimizacije religioznih učenja: ako se Boga bojim ne kao mučitelja, već kao „ljubećeg oca“ (koji čoveka upućuje na ljubav prema Stvoritelju i prema bližnjemu), onda istinu ljubim, ako istinu ljubim „žizn blagu imam“ (v. http://digital.bms.rs/pub.php?s=R19Sr-II-60, str. 19–20).

Dosezanje „blage žizni“ na osnovama ovako shvaćene religioznosti postaće platforma i cilj autorkinih saveta najavljenih u naslovu dela, a istoj svrsi suštinski je namenjeno i sticanje svetovnih znanja za koje će se zalagati u završnom segmentu izlaganja. „Vozljubljenu junost“ – koja je u prvom redu pozvana da svoje živote usmeri ka tom idealu – ona će pozvati da prosvetljenim pogledom uvidi da je osnovni uzrok odustajanja od ispravnog puta „srebroljubije“, a da u ljubavi prema bližnjemu nema mesta ni gordosti, ni zavisti, ni kleveti, ni lihvi ili krađi, ni zlim rečima (što sve očiledno proizilazi iz navedenog, primarnog greha). Kako se spasenje stiče pomaganjem bližnjima, a u one kojima pomoć potrebna, osim ubogih, spadaju i neprosvećeni „bopoznanijem i naukom“, autorka poziva velmože i bogataše da „daju ruku pomoći prosvešteniju“, da se zbog „nerazumija“ ne bi tonulo u greh i stradanje, na porugu čitavoj zajednici.

Tek ovde rasprava počinje da dobija karakter apologije prosvetiteljstva, zasnovane na opštim i prepoznatljivim komponentama njegove agende, ali i dalje vođene istim, nesrazmerno naglašenim teleološkim konceptom po kome (isključivo) prosvećivanje vodi blaženstvu pojedinca i naroda. U tom ključu treba čitati i (rodno diferencirane) savete o vaspitanju dece koje autorka upućuje čitaocima i javnosti uopšte. Tvrdeći da greše oni koji se o poziv da (pomaganjem „prosveštenija“) ulažu u dobro zajednice oglušuju jer sav imetak namenjuju obezbeđivanju budućnosti sopstvene dece, autorka dokazuje da „mudromu sinu“ to nije neophodno, a da gomilanje bogatstva za „neblagonaravnog“ zapravo vodi njegovoj neodgovornosti i „pogubljenju duše“, za šta će sami roditelji odgovarati Bogu. Zato ih autorka poziva da „sinu“ od malih nogu daju vaspitanje, da poseju „na novu zemlju“, tj. njegovo srce, zapovesti Božije, jer su to prava blaga, u čijim će plodovima u starosti uživati.

Iako je savet vezan za vaspitanje muške dece (odnosno za vrednosti na osnovu kojih docnije treba da se ponaša predstavnik prosvećenog i humanizovanog čovečanstva, kao čiji prototip/predstavnik u javnoj sferi neizostavno figurira muškarac) stavljen na prvo mesto, njemu je suštinski dato manje prostora nego raspravi o vaspitanju kćerӣ. Za ovo se može navesti više razloga, od doktrinarnih načela prosvetiteljstva do re-invencije sfere privatnosti, koja se odvijala upravo u ovom dobu. Označavanje privatnog života i porodičnog kruga ne samo kao centralnog faktora formiranja ličnosti i pogleda na svet, već i kao osnovnog medija ispoljavanja suštinskih vrednosnih opredeljenja i egzistencijalnih stavova, uslovilo je i posebno interesovanje i novo vrednovanje fenomena vezanih za taj skrajnuti „ženski“ delokrug. Stoga se tematska i ideološka preokupiranost pitanjima vezanim za ženu, ali i favorizovanje ženske osećajnosti i stanovišta u mnogim delima iz epohe prosvetiteljstva, u značajnoj meri vezuju i za novo vrednovanje ove sfere ljudske egzistencije. Kao središte i simbolički zastupnik ovog (mikro)kosmosa, žena je i kreator čitavog jednog (paralelnog) sveta u kome je jedino (?) moguće i poželjno ostvarivanje rusoovskog koncepta idile i život u okviru njegovih vrednosti. Taj odnos prema pitanjima vaspitanja i položaja žene delom je i ideološki osnov slike koju će zagovarati i Eustahija Arsić.

Kao cilj vaspitanja i obrazovanja devojaka nedvosmisleno je postavljeno uobličavanje karaktera i ostvarivanje uloge koju će, kao supruge i majke, imati u kreiranju onog idiličnog sveta u kome se ostvaruje potencijal čoveka kao „blagonaravnog“ bića. Opominjući roditelje da kćeri ne navikavaju na raskoš, koja vodi propasti, autorka kao suprotan obrazac postavlja odricanje od „gluposti Abderićana“ (ispoljavanu kroz prepuštanje strastima od kojih ni jedna – „ni odejanije ni plesanije, ni orudija musikalna“ – nije postojana) i prihvatanje „Minervi i Apolona dšteri nebesnih“. Tako će ona postati „krasna Venera“ mužu svojemu, kojemu neće – kao Medeja Jasonu – pružati „lažno runo“, već „serdečnuju ljubov i vernost“. Istovremeno, onaj ko kćer nauči „trudoljubiju, domostrojeniju, blagonaraviju, celomudriju“, stidu pred zlim i bodrosti za dobra dela, i sam će u njoj naći utehu i radost.

Ovi rezolutni stavovi o vaspitanju – donekle diferencirani s obzirom na sadržaje koji ispunjavaju živote pripadnika jednog ili drugog pola – natkriljeni su, načelno jedinstvnim, zahtevom za temeljnim i kontinuiranim obrazovanjem koje treba da dobije svaki pojedinac („ašte nastaviši čada (dakle, bez obzira na pol – prim. T.J.) tvoja čteniju svjatih i mudrih spisanij“, kako naglašava autorka).

Ipak, izvesno „grananje“ uputstava i zahteva namenjenih jednom i drugom polu sasvim je jasno obelodanjeno, uzevši u završetku i neke, kulturološki posmatrajući, nesvakidašnje obrte.

Najpre, zagovaranje obrazovanja kao opšte vrednosti autorka unekoliko modifikuje povremeno se obraćajući ženskoj publici/roditeljima ženske dece kao posebnoj („pozitivno diskriminisanoj“) kategoriji. Propagirajući „obrazovanje za sve“, ona posebno naglašava Dositejev zahtev za školovanjem devojaka („da svaka devica naučit istoriju, geografiju, logiku i nravoučitelnu filosofiju“), dok je poziv za „upražnjavanje u čitanju“ specijalno adresiran na „dražajše dšteri“ (v.http://digital.bms.rs/pub.php?s=R19Sr-II-60, str. 25). Obrazlažući taj posebno fokusiran zahtev, Arsićeva još jednom pribegava alegorizacijama i slikovitim analogijama: ako je „ženski pol cveće [...] u vertogradu Božiju“, nije dobro da imaju jedino lepa lica, bez mirisa, a da neke od njih čak „zlo i ostro vonjaju“. Zato roditelji treba da „od trnja strasti“ čiste „krasne ružice“, kojima junoše žele da (bez izlaganja opasnosti) „ukrase prsi svoje“. Obrazovanje, kao komponenta vaspitanja i izgradnje ličnosti, dovodi dakle do „ružice bez trnja“, odnosno devojke koja u brak i porodični život ne unosi rđave navike i pogrešne nazore, koji bi remetili pretpostavljenu harmoniju i sreću.

Može se pretpostaviti da je ovaj stav izrečen sa „standardnog“ stanovišta zahteva da upravo žene učine poseban napor radi dosezanja nekog intelektualnog/duhovnog/moralnog standarda – za šta se preporučuje oslobađanje kako od „ženskih“ mana poput kaćiperstva ili sujete, tako i od indukovane ograničenosti vidika. No, izlaganje u nastavku rasprave, tj. u njenom završnom (i poentirajućem?) delu ukazuje na neka nimalo beznačajna pomeranja. Neočekivano (?) menjajući perspektivu, autorka široko elaborira zahteve da „junoša“ usrećen izborom takve neveste treba da – negovanjem različitih vrlina – uloži napor da je bude dostojan. Neke od tih vrlina se prvenstveno ispoljavaju u sferi privatnosti (dobrodetelj, trudoljubije, čestitost) ili čak zadiru u intimu („ježe sebe poznavati, vsega čestno ukrašavati vozderžanijem celomudrija“), no u celini gledano, za muški deo „junosti“ kojoj se autorka obraća dostizanje i praktikovanje vrline treba da se odvija u nekoj vrsti široke interakcije između privatnog i javnog. Tako im ona u završnim pasusima svojih saveta preporučuje da budu na oprezu da ne požele tuđe i ne pođu bilo kakvom stranputicom, da se uzdržavaju od neumerenosti i žive trezveno („besan i pijanica jedno jest“), da se, prema položaju koji imaju, ponašaju „blagočestivo“ i da (postavljene dužosti) bodro ispunjavaju, imajući na umu carsku milost kojom su obdareni. Izraz tih vrednosti je i društveno ophođenje koje od njih iziskuje da „družestvo mudro“ biraju, da govore malo ali „so rasuždenijem“, da se na svakom mestu ne razmeću naukom i ne upuštaju u „dišpute“ da ne bi slušateljima „nesnosni“ bili, te da, ako hoće da budu poštovani, moraju „vsjakomu čest davati“ u duhu jevanđeljskog učenja da onaj ko želi da bude „prvi i stariji“ treba da „vsem sluga budet“ (v.http://digital.bms.rs/pub.php?s=R19Sr-II-60, str. 27–28).

Naizgled začuđujuće, u bloku saveta upućenih mladićima autoritarnost je izraženija nego u onom posvećenom vaspitanju devojaka. No razlog je jednostavan – u njihovom slučaju, sva uputstva i rezonovanja su mnogo neposrednije vezana za područje društvenih odnosa i funkcionisanja u određenom sistemu hijerarhije, budući da će se upravo u toj sferi odvijati najveći deo njihovih životnih aktivnosti, i primarno ispoljavati životni uspeh ili neuspeh. Stoga se može reći da se razmišljanje o vaspitanju devojaka odvija u okvirima rusooističkog ideala, zatvorenog u sferu privatnosti i odvojenog od društvenih zbivanja i aktuelne realnosti uopšte, što čini „mogućom“ sliku ljudskih odnosa zasnovanu isključivo na unutrašnjim vrednostima njihovih karaktera i uzajamnoj blagonaklonosti. Kako se takva, čak i fikcionalna slika, može zasnovati samo na prikazivanju sveta odvojenog od svih realnih mehanizama društvenog života, kao (mogući) prostor težnje ka datom idealu javlja se privatnost kojom je, osim porodičnog života, obuhvaćen i spektar najrazličitijih međuljudskih veza, od ličnih prijateljstava do seoskih i parohijskih zajednica. Kako je tom sferom u potpunosti obuhvaćen budući život autorkinih „vaspitanica“, saveti za razvoj u duhu „blagonaravnosti“ i krotkosti mogu biti preneseni na plan egzistencijalnih shvatanja i izrečeni bez decidiranog prodora autoritarnih zahteva.[13]

Takvom čitanju doprinose i pesme kojima autorka, na „uveseljenje duše“ svojih čitalaca, završava knjigu. Obraćajući se čitateljstvu u najširem smislu i adresirajući poruku (bez razlike ne samo po polu, već, suštinski, ni po životnom dobu i društvenom statusu) na rusoovsko-dositejevskog „prirodnog čoveka“ u svakom od njih, ona prvu od pesama koncipira kao davanje direktnih saveta za život zasnovan na vrlinom ispunjenoj svakodnevici („Sve će proći ovog sveta, sama dobrota/Ona je vsem nevredima do samoga groba [...] Razum krasi čeloveka; daje dobrotu,/ Ova opet svim nalaže mudru prostotu“), dok u drugoj stanju melanholije, očigledno vezanom sa nekom vrstom otuđenosti, („Čto polzuje, milij brate, melanholik biti,/ Nije l' lepše s tvojim bratom veselomu biti.“), suprotstavlja prirodnu idilu, sa podrazumevajućim kompleksom vrednosti („Slušaj kako slavuj poje, i pastire zove/ Da predvode stado svoje u zelen polje [...]“).

***

Prva srpska spisateljica modernog doba svojom prvom knjigom potvrdila se kao autor potpuno uklopljen u poetičke tokove svog doba, a koncepcijom svog dela potvrdila je kako nemalu prosvetiteljsku ambiciju tako i nedvosmislenu literarnu samosvest. Hibridni žanrovski status njene knjige otvorio je prostor kako za razmah učenog esejističkog diskursa, tako i za poetske iskaze koji su se za njega motivski vezivali. Nastavljajući ovakvim izrazom dositejevsku tradiciju, i istovremeno zalazeći u dimenzije poetskog koje su tih i nešto docnijih godina istraživali pojedini značajni pesnici, ona očito ne prihvata ograničenost na obraćanje izdvojenim kategorijama publike niti na bavljenje temama vezanim za konstrukt ženskih interesovanja i ženskog pogleda na svet. Pionirski ženski glas u srpskoj književnosti javio se tražeći prostor u istoj ravni sa brojnijim i na javnoj sceni prisutnijim muškim kolegama i – sudeći po činjenici da je već naredne godine uvrštena u prvu istoriju srpske književnosti (Bojić, 1815) – u svom vremenu je umnogome bila tako i čitana. Zaboravljanje njenog dela nastupilo je koliko zbog umetničkog dometa, koji kasniji čitaoci nisu visoko rangirali, tako i zbog potiskivanja ukupne stilske i poetičke tradicije kojoj je pripadala. Današnje, obnovljeno čitanje njenog, kao i nekih drugih opusa, otvara pogled u motivsko bogatstvo i poetičku i stilsku diferenciranost srpske književnosti prvih decenija 19. veka.