Ova knjiga predstavlja izuzetno značajan doprinos srpskoj filozofskoj baštini, budući da je jedna od retkih na našem govornom području – a verovatno i jedina – koja sistematično i temeljno istražuje Platonove mitove i, koliko prostor to dopušta, preispituje njihov odnos prema tradicionalnoj grčkoj mitologiji. Dok se Bogoljub Šijaković, inače potpisan uz Jovana Aranđelovića kao recenzent ovog naučnog dela, na nešto opštiji način bavio starogrčkim pojmovima mita, duše i logosa, Irina Deretić hrabro ulazi u analizu Platonovih spisa i započinje kritičku polemiku sa Platonom, sagledavajući ga i kao mitotumača, i kao mitotvorca koji daje nacrt jedne nove mitologije. Ono što Platonovu filozofiju čini tako atraktivnom i gotovo bezvremenom, jeste upravo preplitanje filozofskih, književnih i mitopoetskih, odnosno alegorijskih motiva, kojim njegov opus obiluje. U slučajevima u kojim racionalni diskurs postaje nedovoljan da izrazi suštinu stvari, Platon, prema tome, pribegava slikovitom, mitopoetskom, gotovo pesničkom izrazu, te su Platonova dela nužno predmet istraživanja ne samo filozofa, već i književnih teoretičara i istoričara književnosti.

Irina Deretić uspešno pokazuje na koji način Platonov nacrt nove mitologije i njegovo mitotvorstvo proizlaze iz kritike tradicionalnog mitološkog pesništva, koju on sprovodi u okviru svog obrazovnog programa izloženog u dijalogu Država. Autorka detaljno razmatra u kojoj meri Platonove originalne mitološke tvorevine, inače brojne i „rasute“ širom različitih dijaloga, odgovaraju njegovim sopstvenim zahtevima istine, koherentnosti, to jest, da li i u kojoj meri Platonovi mitovi prevazilaze sopstvena pravila o načinima adekvatnog sastavljanja priča o bogovima, herojima, odnosno o postanku čoveka, sveta, itd. Ključna odlika Platonovih mitova jeste upravo to da, za razliku od onih tradicionalnih, eksplicitno pokreću neka od fundamentalnih filozofskih, pa i naučnih pitanja, kao što je pitanje o mogućnosti slobodnog izbora u predeterminisanom svetu, ili, pak, problem postanka fizičkog sveta, i u okviru njih se, u slučaju Platona, na jedinstven i originalan način prepliću filozofski, naučni, i mitski (književni) diskurs.

Struktura knjige odražava autorkinu sistematizaciju Platonovih mitova na etiološke, koji se bave poreklom kosmosa, čoveka, i drugih empiričkih pojava, zatim na erotske i psihološke, u kojim se ispituje priroda erotskih osećanja i struktura ljudske duše, koja, prema Platonu obuhvata više suprotstavljenih motivacionih aspekata među kojima je samo onaj razumski besmrtnog karaktera, te na eshatološke, gde se Platon bavi sudbinom ljudske duše nakon smrti, što je značajan motiv zastupljen u gotovo svim svetskim religijama. U posebnom, završnom segmentu ove studije, obrađen je Platonov filozofski mit – ili alegorija – o pećini, koja je zbog svoje višeznačnosti i bogatog metaforičkog književnog izraza možda i najzanimljiviji primer preklapanja filozofskog i književnog diskursa.

Mit o poreklu čoveka i drugih „rodova smrtnika“ u dijalogu Protagora jeste prvi od dva etiološka mita kojim se bavi Irina Deretić. Ovaj mit nastoji da odgovori na neka od večitih pitanja kao što su „Ko smo mi?“, „Odakle potičemo?“. Prema mitu Platonovog Protagore, čovek se pokazuje kao višedimenzionalno biće čije su se sposobnosti razvijale postepeno tokom vremena, u četiri etape, s tim što, naglašava autorka, taj proces nikako ne bi trebalo tumačiti u evolucionističkom ključu, već pre kao vremensko ostvarivanje urođenih, od Boga datih dispozicija. Ideja progresa, prema tome, dominira mitom u Protagori. Za razliku od njega, mit o kosmičkim ciklusima i nastanku čoveka u dijalogu Državnik pruža sasvim obrnutu sliku stvari. U ovom dijalogu, Platon nam pripoveda o zlatnoj ljudskoj rasi i tzv. zlatnom Kronovom dobu, koje biva narušeno i smenjeno Zevsovim dobom u kojem i danas živimo. Glavni razlog tog propadanja, prema Platonu, jeste telesnost kosmosa koja dovodi do destruktivnih tj. degenarativnih procesa. Drugi deo mita u Državniku, u kojem se opisuje Kronova vladavina, predstavlja jedno od najneobičnijih literarno-filozofskih mesta u Platonovim dijalozima, budući da pripoveda o obrnutom toku vremena, i ljudima koji se rađaju kao starci – a umiru kao bebe. Autorka u fusnoti daje interesantno poređenje sa filmom Dejvida Finčera iz 2008. godine („The Curious Case of Benjamin Button“) koji sadrži gotovo identičan motiv.

U poglavlju o erotskim mitovima i strukturi psihičkog Irina Deretić kritički preispituje motiv erosa u dijalogu Gozba, kao i mit o duši u dijalogu Fedar. Dijalog Gozba sačinjen je od nekoliko beseda o erosu koje sve sadrže mitske motive u manjoj ili većoj meri, a autorka najviše pažnje posvećuje Aristofanovom i Diotiminom mitu. Aristofanov mit o „dve polovine“ jeste veoma poznat i uticajan izvan filozofskih krugova, a poslužio je i Sigmundu Frojdu kao inspiracija za formulisanje teorije o regresivnoj prirodi ljudskog karaktera, tj. težnji ka povratku u prethodno stanje (što je u Aristofanovom mitu stanje sjedinjenosti dva pola u jednom biću). Diotimina beseda, pak, redefiniše eros kao žudnju za lepim i dobrim, i na taj način se udaljava od tradicionalne grčke mitologije. Eros, prema tome, uopšte nije božanstvo, već težnja ka besmrtnosti, težnja ka transcendentnoj ideji lepog. Mit u dijalogu Fedar produbljuje Platonovu koncepciju tripartitne duše, tj. duše koja ima više aspekata i u kojoj deluje više suprotstavljenih tipova motivacije. Umesto racionalno-argumentativnog diskursa s kakvim se susrećemo u dijalogu Država, Platon se ovog puta služi mitopoetskim diskursom putem kojeg su razum, nagoni i srčanost predstavljeni u vidu krilate kočije kojom upravlja kočijaš (razum), a vuku je crni konj (nagoni) i beli konj (srčanost).

Eshatološkim mitovima posvećen je veliki deo studije, jer i sami igraju veoma značajnu ulogu u Platonovim dijalozima. Pre svega, Irina Deretić se bavi mitom o suđenju dušama u dijalogu Gorgija. Tematika ovog mita je etička, i on, kako kaže autorka, predstavlja metafizičko-etičku alegoriju koja nam pripoveda o onom „drugom svetu“, ali s glavnim ciljem da nam pruži pouke o ovozemaljskom, našem svetu u kojem ne brinemo dovoljno o svojoj duši. Funkcija mita u kontekstu celine dijaloga jeste, zapravo, to da ukaže na prednosti filozofsko-pedagoškog nastojanja da se građani učine boljim i moralnijim, u odnosu na ona sredstva kojim su se služili retori i sofisti. Mit o idealnoj zemlji u dijalogu Fedon, sadrži, pak, niz prirodnonaučnih elemenata, i u njemu Platon opisuje „istinsku zemlju“, ideal koji naš čulno opažljivi svet podražava. Tamo, veli Platon, umesto vazduha udiše se etar – fina supstancija za koju se smatralo da ispunjava međuplanetarni prostor –ljudi ne boluju ni od kakvih bolesti, žive znatno duže, itd. Kao kontrast idealnoj Zemlji pojavljuje se Tartar, podzemni svet sa svojim širokim i razgranatim rečnim sistemom, i najvećom rekom Okeanom. Tek nakon ovih slikovitih opisa idealne zemlje i Tartara, pripoveda se o suđenju dušama, među kojim one najnepravednije bivaju poslate u Tartar, moralne obitavaju na površini zemlje, a izuzetne i najuzvišenije šalju se na „nezamislivo lepo odredište“, kakvo je idealna zemlja. Treći mit obrađen u ovom poglavlju jeste Erov mit u zaključnoj knjizi dijaloga Država. Tvrdeći da se smisao ovog mita sastoji u razumevanju odnosa slobode, slučaja, nužnosti i vrline, autorka nastoji pokaže da je njegova ključna poruka da sloboda izbora na suštinski način određuje ljudsku prirodu, i naglašava da se njena interpretacija suprotstavlja svakom fatalističkom i determinističkom čitanju mita. Erov mit sadrži i značajne prirodnonaučne komponente, s obzirom na to da se u njegovom drugom delu pomoću određenih matematičkih termina opisuje kosmički poredak, i tu bismo morali imati u vidu da se kosmološki dijalog Timaj zapravo nadovezuje na zaključnu, desetu knjigu Države u kojoj je saopšten Erov mit. Kao novina u odnosu na tradicionalne grčke mitove, pojavljuje se upravo motiv slobode izbora.

Na posletku, osvrnimo se na čuveni Platonov mit o pećini. Kako Irina Deretić zapaža, iako je „mit“ o pećini, strogo govereći, alegorija, s obzirom na to da ne uključuje pripovesti o bogovima i herojima, ili o postanku sveta, drevnih gradova-država i sl., on ipak svojom narativnom strukturom, radnjom, zapletom i eventualnim raspletom, pokazuje neke od bitnih karakteristika mita. Reč je, prema tome, o posve originalnom filozofskom mitu koji je ostvario izuzetno veliki uticaj na potonju filozofsku misao, od antike pa do današnjih dana. Mit o pećini zapravo je poslednja od tri „slike“, ili analogije: prva je ona o Suncu, gde se Platonova ideja Dobra poredi sa Suncem, a druga predstavlja analogiju sa podeljenom linijom putem koje se razgraničavaju viša i niža područja stvarnosti, odnosno znanja. Alegoričnost Platonovog izraza otvara mogućnost za nekoliko pravaca interpretacije, i autorka ih razmatra ukupno četiri, pri čemu naglašava da oni nisu inkompatibilni, već da se međusobno upotpunjuju. Zašto je Platon usvojio motiv pećine kao metaforu za ljudsko postojanje – što je zamisao koju takođe srećemo i kod, recimo, Empedokla? Na koji način nas spoznaja ideje Dobra, kao moralnog i ontološkog načela stvarnosti može izbaviti iz Platonove pećine? Iako potpune odgovore na ova pitanja može dati samo Platon, Irina Deretić nam daje putokaz za tumačenje mita o pećini razmatrajući ga u teorijsko-saznajnom i ontološkom kontekstu, zatim pajdetičkom tj. obrazovnom, psihiloškom, i na kraju, političkom, koji je možda i najbliži savremenim, popularnim pravcima interpretacije. Pećina, u kojoj je sve lažno, artificijelno i namešteno, i u kojoj su već podeljene sve uloge, kao da je metafora medijske i političke manipulacije od koje sve više i više pati naše globalizovano društvo. A lek je, prema Platonu, u neprekidnoj borbi za spoznaju istine i najdubljih metafizičkih, odnosno prirodno-filozofskih principa stvarnosti.

Studija Irine Deretić „Platonova filozofska mitologija“ sprovedena je pažljivo i argumentovano, i utemeljena na izvorima obimne primarne i sekundarne literature. Pored izlaganja već etabliranih tumačenja Platona, autorka na uverljiv način iznosi i brani svoja originalna interpretativna stanovišta. Sintetički karakter ove studije koja na podroban i sistematičan način sagledava filozofske i književno-mitopoetske aspekte Platonove misli, čini je podjednako atraktivnom kako za filozofsku, tako i za naučnu, književnu, pa i najširu čitalačku publiku.