Knjiga Locus amoris: dijaloško čitanje Sapfine poezije Jelene Pilipović predstavlja originalan i inspirativan ogled o prvom autentičnom mestu ljubavi u evropskoj književnosti i njegovom heteroglosnom rasprostiranju kroz hermeneutičke odjeke. Koncipirana kao pokušaj da se nadopuni fragmentarnost i paradoksalna necelovitost Sapfine poezije, studija insistira na važnosti hermeneutičkog i čitalačkog erosa putem koga će se tek u recipijentu ostvariti idealna zaokruženost dela.

U uvodnom poglavlju pod naslovom Čitanje. Razgovaranje. Raznogovorenje. autorka sažeto i jasno izlaže metodološke probleme, postupke i ciljeve u vezi sa tumačenjem opusa eolske pesnikinje. Osakaćenost i nedovršenost jezičkog tela pesme neminovna je datost postojanja za savremenog čitaoca i zahteva da se nađe metodološko rešenje za razumevanje i nadopunjavanje zatamnjenog smisla. Sapfino delo u celini nije kontinualni estetski fenomen već ga autorka posmatra kao „mozaički sklop punog i praznog, prisustvujućeg i odsustvujućeg“,[1] u kome učestvuje i ono nedostajuće. Iz tih razloga ona uočava potrebu za imaginativnim hermeneutičkim naporom čitaoca koji saučestvuju u rađanju estetskog doživljaja. Ali takođe, Jelena Pilipović od date praznine gradi i hermeneutički aparat prizivajući antička, renesansna i moderna dela, kao i mnogobrojne savremene teoretičare i autore da uđu u višesmisleno prožimanje sa smislom Sapfine poezije; naime poziva i priziva ih na čitanje, razgovaranje i raznogovorenje. Sopstvenu ulogu graditelja dijaloga i posrednika u razgovoru autorka samosvesno artikuliše, suptilno ukazujući na sveprisutan metapoetski apekat njenog pisanja koji će naknadno postati vidljiviji.

Jelena Pilipović ističe da je studija posvećena međusobnom odnosu dva mesta: vezom intertekstualnog mesta ljubavi u Sapfinoj poeziji i ekstratekstualnog mesta Sapfinih stihova koje tumači kao pra-dom ljubavi u evropskoj tradiciji. Opisujući primenjenu metodu kao ogled iz hermeneutičke polifonije Jelena Pilipović koristi pojam heterologije – raznogovorja, raznogovorenja. Dakle, nju ne interesuje istorija recepcije već potencijal smisla koji nastaje između unutrašnjeg višeglasja Sapfine poezije i književnih, vanknjiževnih, filozofskih, arhitekturalnih, likovnih i vajarskih glasova koje priziva. Tek mozaik sličnosti i razlika među ovim presecima otvara za razumevanje smisao stvoren u opisanim vezama. Gradivna čitalačka sila koja ostvaruje te veze mora na sebe preuzeti daimonsku prirodu platonskog erosa jer je on, po autorkinom mišljenju, hedonistički, rađalački, „budući da sa-stvara, ili makar do-građuje, tekstualno ras-tvorenu i značenjski raz-građenu poeziju“.[2] Autorka, kao posrednica koja plete mrežu dijaloških čitanja, vrši dužnost simboličkog približavanja sapfijskog i tuđinskog svojom ljubavlju-željom.

U sledećem poglavlju pod nazivom Ka idionu Sapfine poezije Jelena Pilipović naglašava da je osnovni cilj knjige potraga za idiosinkratičnom, posebnom i neponovljivom estetskom i aksiološkom vrednoćšu sapfijskog. Cilj je istovremeno i put, u skladu sa dvostrukošću nelinearnog heurističkog puta u heraklitovsko-hajdegerijanskom ključu, koji će u tom procesu uspostaviti produbljeniji vid razumevanja poezije i natkriljujućih pojmova ovog rada. Iz tog razloga autorka navodi dvostruku dinamiku pristupa i konceptualnu osnovu istraživanja koji se iz Sapfine poezije kreće ka teorijskom diskursu, ne bi li se iz njega vratio u primarnu poetsku reč; dakle putuje između teorijske opštosti i sapfijske pojedinačnosti, nastojeći da prevaziđe nedostatke oba metoda i dovede do suštinskog srastanja poetike i hermeneutike. Unutrašnji i spoljašnji pristup se prepliću na najplodonosniji način, čineći od teksta studije bogato i plodno tkanje logosa i erosa u kome je sve povezano i prožeto ovim temeljnijim principom. Osnovno načelo artikulisanja metapoetskog konstrukta sapfijskog nema za cilj da pruži tačan ili istinit smisao Sapfinog dela, već da mu postane blizak u vidu odjeka i potencijalno otvori prostor za semantičko bezgraničje u narednim čitanjima.

U navedenom poglavlju autorka opisuje predstavu eolske pesnikinje i uspostavlja njeno mesto u okvirima antičkih poimanja lirike, nadahnuća, sakralnog i profanog, rodnih i ontoloških aspekata pesništva, praveći poređenja sa homerskim i hesiodskim paradigmama. Jelena Pilipović na kraju poglavlja otkriva identitet sapfijskog glasa koga odlikuje autocentričnost i nagoveštajnost. Pesma nije, kao kod Homera i Hesioda posredovana Muzama, već one saučestvuju u njenom stvaranju. Sapfo stvara novu paradigmu pokreta ka sebi uspostavljajući sa Muzama odnos ljubavi i bliskosti. Promena upućuje na iskorak u profanost sadašnjosti gde pesma predočava želju za poetskim i ontološkim susretom sa besmrtnošću na mestu ljubavi. Samosvojni utisak i lični doživljaj autorka naziva gradivnim tvarima sapfijske poezije koji omogućavaju da se održi kontinuitet pojedinačnog bića, ali i da se uspostavi poseban model empatijske recepcije. U okvirima muškog, epskog sveta, Sapfo formira svet žena gde je žensko stopljeno sa pesmom i u kome se, po mišljenju autorke, muzika, reč i žena stapaju u panpoetskom hedonizmu. Jelena Pilipović zaključuje da se transgresivnost pojave eolske pesnikinje iz navedenih razloga mogla pojmiti samo u okvirima božanske paradigme – kroz paradoks smrtne muze.

Iščekujući Afroditu je treći deo studije, prvo hermeneutičko poglavlje čiji naslov suptilno ukazuje na važnost žudnje za božanskom epifanijom u nastanku Sapfinog poetskog fikcionaliteta. Autorka izdvaja dve konstitutivne figure koje odlikuje relacioni identitet u Sapfinom delu: Afroditu i željenu ženu, čiji odnosi sa pesničkim sopstvom grade temeljnu emotivnu fabulu. Sletanje Afrodite među smrtnike javlja se kao odgovor na zov ljubavnog bola pesnikinje, što pesmi daje svojevrsnu moć nad božanskim. S druge strane, žena za kojom pesničko sopstvo žudi oslikava iterativnu prirodu želje jer je objekat ljubavi prikazan kao bezimen i deindividualizovan, te postaje sredstvo za prizivanje boginje i susret sa njom. U tom susretu ipak „ljudsko biće nije objekat nadiruće božanske sile, već je sagovornik, sauzvanik i saučesnik u istoj gozbi“.[3] Osobeni poetki glas Sapfo, koga odlikuje ginocentričnost u odnosu na polnost i antropocentričnost u odnosu na transcedenciju, po mišljenju autorke je najdalekosežniji konstrukt helenske lirike. Na kraju poglavlja autorka simbol lirskog, koje je usmereno na partikularno, nalazi u sazvučju sa idejom otelotvorenom u skulpturalnom prikazu Afrodite na mramornom kvadru Trona Ludovizi. Naime, ova skulptura u prikazu rođenja boginje osvetljava suštastvenost ženskog ostvarenog u filiji – složenom idealu „prijateljstva kroz ljubav, ljubavi u prijateljstvu“[4] koji je uvek delatan i sadrži međusobnu pomoć i podršku bez erotske potrebe za hijerarhijskim odnosima.

Poslednje poglavlje nosi naziv Heterologije i predstavlja hermeneutičku dopunu u kojoj autorka priziva niz sagovornika u čitanju Sapfinog fragmenta 31: Hesioda, Homera, Horacija, Lukrecija, Katula, Ronsara, Pseudo-Longina, Hegela, Eriksimaha i Heraklita. Naporedo čitajući tekstove, dopuštajući da se međusobno smisaono osvetle, ona ne izvodi zaključke u tumačenju fragmenta kojeg smatra praoblikom liričnosti, već radije ističe žarišna mesta koja dodatno obogaćuju sapfijski idion. U ovom tekstualnom trenutku može se već jasno uočiti imanentna logika studije koja na planu kompozicije, metodološkog postupka i sadržaja lajtmotivski ponavlja i varira do sada navedena poetološka načela izvedena iz formiranja metapoetskog konstrukta sapfijskog. Kao dokaz povezanosti svih aspekata teksta mogu poslužiti dijalozi sa Heraklitovim fragmentima kojima Jelena Pilipović okružuje hermeneutički deo sopstvene studije. U njima fragment 31, „kao osobena, napeta, dinamička harmonija vidljivosti i nevidljivosti“,[5] biva sagledan iz perspekrive heraklitovske pohvale saglasju koje se pogledu ne objavljuje i koje je suprotno od sebe samog. Na horizontu celokupnog Sapfinog opusa autorka pronalazi autopoetičko načelo koje je komplementarno navedenoj prirodi harmonije. Naime, prestanak postojanja fikcionalnog lika poezije odgovara njegovom nastanku u recepciji.

Prateći logiku nevidljivog saglasja, a vođena filijom prema Sapfinoj poeziji, autorka budućim čitaocima pomaže da se razaberu u kompleksnoj razlici u odnosu na antički svet. Ona pokušava da ukaže da je antička poezija inkorporirala u sebe drevne mere večnosti, koje su u velikoj meri strane, ponekad i odbojne savremenoj publici. Tako autorka pomaže da se Sapfina poezija ponovo izrodi nudeći modernoj svesti putokaze i saučetvujući u životodavnoj funkciji poezije, bivajući simbolički sagovornik u razgovoru.

Locus amoris: dijaloško čitanje Sapfine poezije predstavlja višestruko važnu i zanimljivu knjigu, koja pruža skoro čulno uživanje u bogatom i raznobojnom tkanju smisla, značenja i stila, i čitaoce zavodi na ponovno čitanje. Ali takođe predstavlja značajnu naučnu studiju o nedovoljno prisutnoj pesnikinji u našoj nauci o književnosti. Jelena Pilipović čitaocima daruje originalne i nove prevode Sapfine poezije, kao i pregled velikog broja najaktuelnijih radova o antičkoj književnosti. Pored toga, ova knjiga je u metodološkom i kompozicionom smislu autentična jer predstavlja dosledno sprovedenu viziju čiji svaki deo emanira ideje iznedrene iz Sapfinog opusa. U suštinskom smislu ona je bliska tumačenoj poeziji i predstavlja njen odjek u kontekstu savremenog diskursa. Istovremeno, knjiga fluktuira na graničnom prostoru teorije i pesništva gradeći svojevrsni metapoetski konstrukt nevidljivog saglasja. Iako se na prvi pogled može učiniti da je njena kompozicija proizvoljna ili barem fragmentarno iskidana, ona, naprotiv, otelotvoruje složenu hermeneutičku konstrukciju, nadahnutu sapfijskim idionom. Eros i logos se nadopunjuju i prelivaju, što predstavlja najlepši dokaz filije hermeneutičarke koja pomaže da se Sapfina poezija rodi u estetskom doživljaju budućih čitalaca kao Afrodita na Tronu Ludovizi. Na taj način, studija Locus amoris: dijaloško čitanje Sapfine poezije nije samo tekst koji spada u nauku o književnosti, već predstavlja zapis hermeneutičkog sapostojanja sa antičkim pevanjem i mišljenjem.