Veoma je mali broj žena pisaca kod nas o čijim delima su napisane monografije. O Juditi Šalgo do sada su izlazili tekstovi mahom u književnoj periodici; ticali su se njenih pojedinačnih dela ili su ona bila predmet uporedne analize u korpusu ženske književnosti. Stvarni i imaginarni svetovi Judite Šalgo (u zajedničkom izdanju Alumnistkinja rodnih studija i Futura publikacije) prva je knjiga posvećena ovoj spisateljici, tj. književnosti koju je pisala. Autorka Silvia Dražić, u skladu sa aktuelnim tokovima proučavanja ženske književnosti, svojom knjigom želi da skrene pažnju na Juditu Šalgo i ukaže na značaj i kvalitet njenog književnog opusa. Nažalost, ova spisateljica se (još uvek) ne čita, o njoj se ne zna, ne govori i ne piše dovoljno. Njeno ime ili delo poznato je onima koji se bave proučavanjem književnosti koju pišu žene i nevelikom broju ljudi izvan tog kruga.

Kako i sama Silvia Dražić (filozofkinja po obrazovanju) naglašava, ova knjiga je zapravo njena neznatno izmenjena doktorska disertacija, odbranjena na Centru za rodne studije Univerziteta u Novom Sadu. Naslovom knjige, Stvarni i imaginarni svetovi Judite Šalgo, autorka ukazuje na ono što sama naziva osnovnim poetičkim stavom[1] Judite Šalgo: odnos realnog i imaginarnog, stvarnog i umetničkog, karakterističnim za celokupno njeno stvaralaštvo – poeziju, prozu i eseje, u kojima se aktuelni politički i kulturni događaji, svakodnevica, lični život i sve ostalo što je okružuje prelamaju kroz umetnost i postoje uz nju istovremeno i ravnopravno, delujući uzajamno jedno na drugo. Ova knjiga je ipak fokusirana na prozu – romane i priče, koji su predmet njene kritičke analize, a poezija ili eseji posmatraju se onda kada je potrebno pokazati genezu određene teme ili kao pomoć u tumačenju i slično. Osim odnosom realnosti i fikcije, rad se bavi još jednom temom sa kojom je ova, prema autorki, višestruko povezana i isprepletana – potragom za identitetom.

Postavljajući teorijske i metodološke okvire u kojima se kreće njeno istraživanje i interpretacija dela Judite Šalgo, Silvia Dražić u prvom segmentu knjige piše o feminističkoj književnoj teorija i kritici, ginokritici, studijama roda i studijama kulture. Dalje, smeštanjem Judite Šalgo u kontekst neoavangarde, feminizma i postmodernizma pokušava se odrediti uticaj koji je svaki od pomenutih diskursa imao na njeno pisanje. Iscrpan opis nastanka jugoslovenske i novosadske neoavangarde šezdesetih i sedamdesetih godina dvadesetog veka, njenih ciljeva i delovanja veoma je dragocen, s obzirom na činjenicu da o tom pokretu nije napisano previše literature. Autorka primećuje de se usmerenost na jezički eksperiment, karakteristična za ovaj pokret, kod Judite Šalgo poklopila sa željom za, kako je sama govorila, „osvajanjem jezika“, budući da srpski jezik kojim je pisala nije bio i njen maternji (to je bio mađarski). Nespornim smatra i uticaj feminizma i pitanja koja u to vreme počinje da otvara (naročito problem ženskog autorstva) na njen rad, mada se Judita Šalgo nikada nije izjašnjavala kao feministkinja. Konačno, posmatra postmodernizam i njegov upliv u sve sfere društva, kulture i umetnosti, a koji se u delu Judite Šalgo ogleda, između ostalog, u promeni žanra (iz poezije u roman) i narativnim postupcima. Nakon teorijskog i kontekstualnog, sledi glavni i najobimniji segment knjige – interpretativni. Dela koja su predmet tumačenja izlažu se hronološki – prvi roman Trag kočenja, zbirka priča Da li postoji život i posthumno objavljeni nedovršeni roman Put u Birobidžan – i to da bi se ukazalo na genealogiju tema koje su, prema Silvii Dražić, centralne teme umetnosti Judite Šalgo: ranije pomenuti odnost stvarnog i imaginarnog i pitanje identiteta (koje se tematizuje trojako, kao spisateljski, jevrejski i ženski identitet). Tragom ovih dveju tema, koje čine osnovnu nit interpretacije, dok posmatra kako se one razvijaju, ispoljavaju i funkcionišu u svakom od pojedinačnih dela i njihovim različitim aspektima, autorka donosi i temeljnu analizu tih dela, a najpodrobniju u Putu za Birobidžan. Pritom, uzima u obzir i do sada napisane tekstove o Juditi Šalgo i usvaja neke od zaključaka autora tih radova, ali i donosi sopstveno viđenje – na primer, postupak pisanja po tuđim naslovima u pričama Da li postoji život povezuje sa problematikom „strepnje od autorstva“, putovanje junakinje Berte Papenhajm iz Puta u Birobidžan posmatra iz ugla pokreta ekofeminizma itd. Ponekad u pomoć poziva dnevnike i eseje Judite Šalgo, u kojima se otkrivaju njena zapažanja, stavovi i sećanja, ali se ne bavi biografijom autorke, osim kada je to, prema njenom mišljenju, od značaja za razumevanje dela (kao u slučaju već pominjanog „osvajanja“ nematrenjeg jezika ili događaja iz detinjstva u vreme Drugog svetskog rata, kada jedna majka bude „zamenjena“ drugom, što Silvia vidi kao uzrok opsednutosti temom identiteta). Osim detaljnu analizu, knjiga nudi i veoma interesantnu sliku kulturnog i književnog (i političkog, od koga se izgleda, ovaj tada nije mogao odvojiti) života Novog Sada iz perioda u kome je stvarala Judita Šalgo.

Čini se da je knjiga na posredan način i eksplikacija zašto Judita Šalgo nije zauzela značajnije mesto u našoj literaturi (neki su razlozi umetnički, ali ne vrednosni; neki, izgleda brojniji, – neumetnički: pol, religiozna pripadnost, kratak život, politička nepodobnost). Silvia Dražić u svojoj knjizi postavlja pitanje o položaju žena pisaca u istoriji i kritici srpske književnosti i smatra da se, uprkos brojnim pisanjima na tu temu, njihov status nije mnogo promenio. Ističe da je veoma važno nastaviti proučavanje i tumačenje spisateljica iz ugla feminističke književne teorije, kako bi one konačno bile prepoznate i zauzele dostojno mesto u našoj književnosti (ne misleći pri tome na kanon u tradicionalnom smislu termina – autorka je svesna kompleksnosti pitanja kanona i odnosa književnosti koji pišu žene prema njemu, kao i višestrukih rešenja koja nudi feminizam); u tom kontekstu se i proučava delo Judite Šalgo. Ova knjiga jeste namenjena prvenstveno proučavaocima književnosti, ali se nadamo da će imati dalekosežnije posledice po vidljivost ženskih pisaca, naročito Judite Šalgo, koju zaista treba čitati.