Ana Jovanović je docent na Katedri za kineski jezik Filološkog fakulteta u Beogradu. Osnovne studije je završila na toj istoj Katedri, a magistrirala je i doktorirala u Pekingu. Za izdavačku kuću „Laguna“ prevela je roman Žabe kineskog autora Mo Jena, dobitnika Nobelove nagrade za 2012. godinu. Za taj prevod Ana Jovanović je dobila dve nagrade – „Ljubiša Rajić“, koju dodeljuje Udruženje prevodilaca Srbije, i nagradu na 26. međunarodnom sajmu knjiga „Riječ – knjiga – univerzum“ u Sarajevu.

Vaš doktorski rad, čiji je dugi naslov„Primena teorije konceptualne metafore u istraživanju reči za delove tela i izraza vezanih za njih u savremenom kineskom jeziku – uloga koju ljudsko telo ima u procesu konceptualizacije“, ima vrlo zanimljivu temu. Možete li da nam kažete nešto o tom istraživanju?

Istraživanje je rađeno iz ugla kognitivne lingvistike. Uradila sam analizu pedeset i tri reči za delove tela u savremenom kineskom jeziku, što znači i svih složenica koje su napravljene od tih reči. Na osnovu toga sada mogu da pravim paralele između srpskog i kineskog, na primer, i tako pokažem studentima neke sličnosti između ova dva naizgled udaljena jezika. Upravo je taj proces konceptualizacije sličan. Naravno, postoje kulturološki elementi koji stvaraju izvesne razlike, ali sve ono što se odnosi na naše telo i na iskustvo tela u prostoru je isto. Na primer, reč „glava“ u kineskom; postoje dve reči za glavu i obe mogu da proširuju značenja, ali interesantno je da Kinezi, kao i mi, sve što je malo i okruglo konceptualizuju kao „glavu“. Tako će oni iskoristiti reč „glava“ za, na primer, „glavicu luka“ kao što i mi kažemo, na primer, „glavica kupusa“... Zatim, za nekog ko je vođa upotrebiće složenice izgrađene od reči „glava“, kao što mi, između ostalog, kažemo „glavešina“. U konceptualizaciji reči „srce“ ima puno metafora koje se dotiču i tradicionalne kineske medicine, pa je to možda malo teže objasniti.

Vaše interesovanje za paralele između ova dva jezika svakako ima duboke veze sa prevođenjem. Kako je izgledalo prevoditi Mo Jena, pisca za kog Vaše kolege kažu da je prilično težak? Sam roman Žabe deluje neobično strukturirano i ima specifičnu temu – politike rađanja u Kini. Kakav je bio Vaš susret sa ovim kineskim Nobelovcem?

Mo Jen ima raznovrstan opus. Iako u svim romanima opisuje svoje rodno mesto, i to kao kombinaciju realnog i fiktivnog, svaki roman na drugačiji način govori o tom mestu. U Žabama je zahvatio period od šezdeset godina, od pedesetih godina XX veka do prve decenije novog milenijuma. Centralno mesto je sprovođenje politike planskog rađanja u Kini. Ali nije samo «politika jednog deteta» njegova tema. Tu su i opisi Kulturne revolucije i svih onih dešavanja u XX veku koja su obeležila istoriju Kine. Žabe su u stvari njegov najnoviji roman i njegova forma se razlikuje od ranijih dela. Više nema mnogo flešbekova; u prethodnim romanima ne znate uopšte da li govori o sadašnjosti, prošlosti, vraća se, prelazi u budućnost... Ovde struktura nije takva. Roman je podeljen na četiri dela, a poslednji, peti deo je dramski, i on dopunjuje sve ono što je ostalo nedorečeno, premda na jedan nadrealan način. Kao i svaki drugi Mo Jenov roman i ovaj roman je prilično težak, potreban vam je dobar stomak da ga čitate.

Zašto je naslov romana Žabe?

To je u stvari igra reči. U kineskom „wa“ znači „žabe“, „dete“ i „boginja Niva“ koja je stvorila ljudski rod. U pisanom kineskom je razlika vidna, zato što su karakteri kojima se ovi nazivi pišu različiti, ali u izgovoru nije jasna. Mo Jen koristi tu sličnost koja, na žalost, u prevodu na srpski ne može da se oseti.

Šta Vam je bilo najteže u prevođenju?

Ništa mi nije bilo posebno teško zato što je to jedna od mojih najomiljenijih knjiga. Kada je, 2009. godine, objavljena, pročitala sam je za manje od dva dana i ceo ovaj poduhvat sam otuda doživela više na jedan emotivan način.

Kako je došlo do tog da upravo taj roman prevodite?

Sasvim slučajno. Izdavač je kontaktirao nas koji prevodimo sa kineskog. Nabrojali su naslove za koje su otkupili prava i, kad sam čula za Žabe – odmah sam «rezervisala» to delo.

Da li ste pre toga prevodili romane?

Romane nisam. Prevodila sam naučne članke, književno-teorijske članke, lingvističke članke i jednu pripovetku, ali ne i neko tako obimno delo... Imala sam prilično kratak rok od šest meseci i to je bio baš udarnički rad. I tu onda pomaže emotivna vezanost za određenog autora, premda bi i izdavačke kuće trebalo da imaju u vidu potrebu da se daju duži rokovi za prevođenje, naročito sa kineskog.

Šta biste mogli da preporučite ili savetujete svojim studentima zainteresovanim za prevođenje? Koliko puta pročitati tekst, koliko verzija ima prevod? Šta je prva ruka, a šta znače ostale?

Sve zavisi kako ko radi. Ja volim da tekst puno puta iščitam. Naravno, ta prva ruka predstavlja veliko zadovoljstvo, ali kada se kasnije vratite na tu verziju, vidite da dosta stvari treba izmeniti. Prva ruka vas uvek vuče ka originalu. Mislim da treba biti što precizniji u prvoj verziji. Druga ruka je čitanje teksta, ali uz pregled originala – tada proveravate da nije slučajno negde došlo do greške. Tada se koriguju srpski izrazi i vodi računa da tekst bude više u duhu srpskog jezika – tamo gde vas je odvukao strani jezik treba da se vratite svome. U trećoj ruci stavite sa strane original i radite samo na srpskoj verziji, da to bude onako kao da je pisano na srpskom. Tu bi trebalo pomno da se iščitava. Uvek bude i više od tri verzije, zavisi koliko vremena imate.

Potrebno je imati i dobar rečnik; rečnik sinonima i pre svega rečnik, na primer, Matice srpske, da se konsultujete. Srpski jeste nama maternji jezik, ali, jednostavno, kada tražite sinonime, ne možete uvek da se setite odgovarajućeg, potrebno je da pogledate negde. I, naravno, potrebno je da što više čitate literaturu koja je pisana na srpskom jeziku, jer to je izvor novih reči, a te reči uvek možete da iskoristite u nekom prevodu.

Šta sada prevodite?

Prevodim još jedan Mo Jenov roman, to je Smrt na sandalovom kocu.Reč je o jednoj vrlo okrutnoj kazni iz vremena dinastije Ćing. Ovaj roman se vraća na kraj XIX i početak XX veka. Ima vrlo zanimljivu formu, jer učestvuje nekoliko pripovedača sa različitim stilovima: prvi narator je žena koja govori prilično kolokvijalnim jezikom, onda dželat koji govori savremenim kineskim, pa potom dželatov sin koji koristi dijalekat... Takav tekst ne možete prevoditi na jedan način; i u prevodu na srpski mora da se vidi razlika između kolokvijalnog i standardnog jezika. Zato je to veliki izazov.

Da li ste do sada prevodili sa srpskog na kineski?

Ne, još uvek nisam. Nekoliko pesama jesam prevodila, doduše srpskih na kineski, ali svakako, bez obzira na to kakvo je vaše poznavanje stranog jezika, on ostaje – strani jezik! Ja sam za to da svako prevodi na svoj maternji jezik, jer će onda izvući ono najbolje.