Ovaj tekst bavi se analizom tokšou (talkshow) emisije „Žene“ koja se već dve godine emituje na televiziji „Prva“. Poznati feministički argument da je lično političko ovde je poprimio potpuno drugačije dimenzije. Svedoci smo slučaja da se na najrazličitije načine, mahom medijskim sredstvima, političko formuliše i kao poželjno lično, te umesto da se polazi od pojedinačnog ka opštem, pojedinačno/lično/privatno se medijski formira i prezentuje tako da bude u saglasju sa dominantnom političkom ideologijom. No, sve se ovo mora odigrati brzo i efektno, da bi se stvorila iluzija da je upravo taj model postojeći, samo medijalizovan ali ne i konstruisan. Masovnim medijima, odnosno nacionalnim televizijskim mrežama, pripada zadatak da izgrade taj rodni model, te je potrebno da se postave kao progresivni činioci i usklade reprezentaciju sa ideologijom. Iako mnogi televizijski žanrovi u sebi nose pogodnost za ideološku manipulaciju rodom, rijalitiji (reality show), tokšou (talkshow)i emisije koje se emituju uživo najneposrednije se bave identitetima, najlucidnije uključuju ili isključuju putem modela reprezentacije, a kako operišu, uslovno rečeno, realnim događajima i okolnostima, najpogodnije su za uspostavljanje normativa.

Tokšou, baš zbog prividne spontanosti i demokratičnosti, eksplicitno predstavlja novi rodni model kao nešto normalno, prirodno i postojeće, krećući se u intertekstualnim odnosima koji se tiču ženskosti: obrazovanja žena, interesovanja, konteksta njihovog života, potrošnje proizvoda, vidljivosti u javnosti, vidljivosti u medijima itd. Autori/autorke ovakvih emisija shvataju da je njihova prava moć u tome što se formira upravo u pomenutim intertekstualnim prostorima, povezujući publiku, ideju roda, televizijsku industriju, sadržaj i politiku putem kulturoloških praksi.1

Žanrovi definisani kao tipično ženski, formiraju se prvenstveno u konstrukciji narativa u skladu sa pretpostavljenom ženskom željom i procesima identifikacije.2 Za razliku od sapunskih serija ili melodrama, koje su igrani žanrovi, oni koji pretenduju na realnost, daleko su složenijeg zamaha.

Ženski TV tekst

Dnevna tokšou emisija „Žene“ na televiziji „Prva“, u kratkom roku ponudila je srpskoj publici neophodan koncept televizijskog teksta. Pridržavajući se osnova tokšou žanra, TV serija „Žene“ pokriva najvažnije njegove norme: odgovarajući termin emitovanja (kasno popodne, veče), prisustvo i često uključivanje publike, odgovarajuće goste (anonimne osobe koje govore sa pozicija ličnog iskustva) kao i stručnjake i stručnjakinje iz raznih oblasti. Iskorak je u tome što emisiju vodi čak pet voditeljki.

Takođe, bitno je da ovaj žanr, gledano iz prizme televizijske produkcije, jeste najjeftinija varijanta televizijske emisije, te se akcenat neumitno stavlja na sadržaj. Skromnost sredstava a bogatstvo sadržaja emisije ispostavilo se kao izuzetna baza za stvaranje uticaja na razne aspekte života, od percipiranja roda, do podele rodnih uloga, postavljanja standarda lepote, ponašanja, oblikovanja ukusa i konzumentskih navika.

Formalno posmatrano, dnevni tokšou je emisija najčešće u popodnevnim časovima, vođena od strane jednog ili više domaćina ili domaćice, uz obavezno prisustvo publike i gostiju u studiju. Iako televizijski žanr, tokšou je u tesnoj vezi sa publikom, jer problemski konstruisan tekst emisija koji se zasniva na razmeni mišljenja i stavova nužno traži učestvovanje publike, bilo da je ona u studiju ili da program prati od kuće. Kako je ciljna grupa ovog podžanra ženska populacija, pod tom pretpostavkom se stvara tekst koji bi trebalo da zadovolji interesovanja, želje i ukus žena različitih starosnih dobi, odnosno onih potreba koje važe za tipično ženske. Nezaobilazno u tumačenju publike je, za početak, njeno prisustvo, stoga se ženski žanrovi usko vezuju za dinamiku dana prosečne žene, odnosno pretpostavljen raspored posla koji bi u datom trenutku omogućio odmor uz televizijski program.3

Potom, pod pretpostavkom ženske publike, stvara se određena vrsta vrzinog kola koja, čini se, zaista funkcioniše. Analiza teksta pokazuje da se akcenat stavlja na izuzetno emotivne sadržaje, tačnije da pretpostavlja određene atribute svoje ciljne ženske grupe (saosećajnost, razumevanje, požrtvovanost, pasivnost, toleranciju).4 Ali, sa druge strane, ti sadržaji, iako ciljaju na takvu grupu kao već predodređenu i definitivnu, i sami imaju udela u formiranju grupe kao takve.5 Ta forsirana emotivnost izazvala je kritiku da se nauštrb nje stvara niz negativnih nusprodukata koji takođe važe za odlike žanra. Na primer, netačne ili nepotpune informacije, objavljivanje ekstremnih i strogo ličnih ispovesti, burne reakcije publike, tretiranje ljudi kao kategorija i prelaženje u socijalnu grotesku. Ovaj sporni pristup svakako je nailazio i još uvek nailazi na oprečne reakcije. U istraživanju koje je sproveo Džejson Mitel (Jason Mittel), o reakcijama i odnosu publike prema različitim konkretnim emisijama tokšou žanra, emisija koju je priredila i vodila Opra Vinfri (Oprah Winfrey) jedina je iz ovog žanra prema kojoj se publika odnosi sa poštovanjem, opisujući je u intervjima atributima kao što su: inspirativno, informativno, vredno poštovanja.6 Otuda nije ni čudno što je u formulaciji emisije o kojoj je ovde reč, izabrana proverena varijanta stara dve decenije, koju je učvrstila upravo Opra postavši time nova ikona kako američkog društva tako i medija uopšte. Najvažnija novina bila je svakako demokratizacija medija, postavljanje u centar običnog čoveka, uvažavanje i akcentovanje svakodnevnih, nižih tema, a sve to kroz upadljivu i dopadljivu scenografiju. Sve je uemisiji, od retorike do vizuelnosti, potčinjeno jednostavnosti, jasnoći i nedvosmislenosti. Ono čime tokšou operiše jesu reprezentacije i to kulturalne (postoje u domenu kulture, jezika, zabave, umetnosti) koje bi trebalo da, u najmanju ruku, usmeravaju i konstituišu društvene, empirijske, svakodnevne ljudske pojavnosti,7 a to je upravo ono što ova TV serija pretenduje da učini. Svojim reprezentacijama žene, ženske sfere i ženskosti, ova serija ima za cilj da postavi jedan drugačiji model. U atmosferi spontanog okupljanja nekolicine prijateljica, teme lokalne važnosti, diskutabilne i problematične javne srpske sfere, prebacuju se kroz medijator konstruisane ličnosti, čineći ih time pitanjem od domaće, lične važnosti. Time ova emisija ima za cilj da formira konstrukciju odgovarajućeg modela predstavnice roda koja će izvršiti transformaciju teme nacionalnog i javnog u pitanja ličnog, emotivnog i, pretpostavlja se, ženskog domena, odnosno modela koji će odrediti žensku varijantu nacionalnog. Ovaj proces dešava se dalje pomoću različitih strategija, od odabira odgovarajućih tema, isticanja izvesnih kodova, transparentnosti likova, do zauzimanja poželjnih pozicija.

Transparentnost kao ključna odlika formiranja modela

Postavljanje jakih identiteta u centar pažnje direktno bi trebalo da utiče na identifikaciju publike a samim tim i na njenu interpelaciju. Utvrđeno kroz tokšou pravila, žene bi trebalo da se okupljaju oko svojevrsnog centra oličenog u voditeljki-domaćici. Ona kontroliše saržaj, usmerava publiku, gradi norme. Ona je moderatorka emisije, kao i moderator u procesu enkodiranja i dekodiranja poruka koje državni ideološki aparat šalje. Njena televizijska persona stoga mora biti definisana i jaka.

Transparentnost se izdvaja kao jedna od najvažnijih odlika ovih veštačkih identiteta. Ova osobina tekstova (a ovakav identitet možemo shvatiti kao svojevrsni tekst) može se posmatrati na više načina. U ovom slučaju najbolje se razumeva kao „prozirno, svetlo i lucidno, probijajuće i jasno, kako u doslovnom smislu pošto omogućava da se nešto vidi kroz nešto, tako i u figurativnom smislu razumljive manifestacije značenja“.8 To se postiže veštim enkodiranjem koje bi, u najboljem slučaju, publika trebalo da tumači u dominantnom kodu,9 odnosno pojednostavljivanjem ili centriranjem određenih osobina lika koje će se izdvojiti kao ključne u procesu identifikacije. Neki aspekti privatnog života naglašeni su upravo kako bi se uobličila predstava. Čini se da je pet kombinacija osobina i temperamenata bila idealna mera za pokrivanje srpske ženske publike.

Televizija „Prva“, međutim, emisiju najavljuje ovako: „Sa odabranim gostima, tv dame Ivana Zarić, Nataša Ristić, Marija Kilibarda, Maja Volk i Irina Radović ukrstiće stavove na svaku temu. Uz britke, brze, duhovite komentare, pet mudrih žena će pretresati sadržaje koji su izazvali najviše reakcija i komentara srpske javnosti. Govoriće o onome što nas muči, intrigira, šokira, zasmejava... Zabranjenih tema nema.“ Prvi deo najave odnosi se na tematiku i poetiku sadržaja, dok nas drugi navodi na pomisao o spontanosti i diverzitetu, koji će kasnije biti šire tumačen. „Međusobno različite po karakteru, godinama, životnom iskustvu i načinu života, ove žene svojim stavovima sigurno neće nikoga ostaviti ravnodušnim.“10

Ovako izgleda dominantni kod, u širem smislu, na čijoj će se osnovi formirati širi koncepti tumačenja roda, javne sfere i nacionalnog. Daljom analizom ovih televizijskih persona, kategorija u kojima se kreću i pozicija sa kojih govore, nailazimo na osnove sa kojih se, i pomoću kojih se, postavljaju parametri roda. Kao i na počecima televizije, žena je svedena na poželjnu varijantu, ona međutim sada nije samo domaćica i majka, već konstruisan stereotip kombinovan od više jedinki. Pod maskom različitosti i osobenosti većeg broja voditeljki, ovaj stereotip jasno naglašava kakva je nova žena. Ona je uvek, bez obzira na starosno doba, poslovna, svestrana, uspešna, i, uz to i majka. Ona je negovana i atraktivna, seksipilna i moderna, ali i religiozna i posvećena domu, zainteresovana i aktivna u pitanjima od javnog značaja (gej parada, nasilje u školi, seksualno vaspitanje). Može se reći da je nova rodna uloga analizirana na ovom primeru prilično zahtevna. Čini se da je osvojena izvesna sloboda u vidu karijere ili slobode mišljenja o pitanjima od javnog značaja, no, represija i rodni diktat krije se upravo u ovom streotipu. Njen novi lik ogleda se upravo u politici državnog ideološkog aparata koji je konstruiše: i Kosovo i Evropa, i tradicionalna i moderna, i karijera i porodica, i majka i seks simbol.

Novi rodni model

Shodno popularnosti emisije zaključuje se da su „Žene“ pronašle put do željene publike. Da li je tome doprinela velika žena sastavljena iz pet delova i ko je zapravo ona? Po godinama obuhvata raspon od tridesetak godina (Marija Kilibarda, rođena 1980. godine) do zrelih godina (Maja Volk, rođena 1959. godine). Ovakva starosna struktura voditeljki posledica je želje da se pridobije što šira publika, da se pokriju različita doba u životu žene, a samim tim i iskustva koja ta doba nose. Ipak, četiri od pet voditeljki su u godinama od tridesete do četrdesete, što predstavlja doba u kome se žena ostvaruje u različitim ulogama, poljima života.

Bračni status voditeljki je raznolik: dve od pet su udate (Ivana Zarić i Nataša Ristić), dve su razvedene (Maja Volk i Irina Radović); sve su majke, osim Marije Kilibarde koja to još uvek nije. Brak kao institucija i prateće materinstvo stoje kao jedna od najodrživijih dogmi srpskog društva. Bilo kao forsirani vid porodice shvaćene kao jedinice društva i nacije, ili kao sveta tajna u skladu sa novim talasom religioznosti, ova ženska uloga postavlja se kao neprikosnovena. Diverzitet bračnog statusa koji se ovde primećuje može se tumačiti kao želja da se pokriju iskustva i samih žena koje čine ciljnu grupu.

Treći aspekt je najočigledniji: četiri od pet voditeljki izuzetno su atraktivne i pored toga, njihov izgled se ističe kako izazovnom i minimalnom garderobom, tako i kadrovima koji često naglašavaju gole noge ili dekoltee. Ovo se može tumačiti na više načina: kao ponuda muškoj publici (pod dominantnom heteroseksualnom pretpostavkom) obnaženog tela žene koja se sa svojim prijateljicama upravo bavi važnim temama iz javnog života; kao vid diskreditovanja; kao skretanje pažnje na to da uprkos ambiciozno odabranom sadržaju postoji nešto upadljivije i važnije; ili je to možda poruka ženama, usmeravanje, vaspitanje, postavka idealnog modela savremene žene čiji je koncept neodvojiv od telesnog i seksualnog aspekta kao i aspekta materijalizma i potrošnje. Takođe, danas gotovo da se ne može izbeći imperativ seksualizacije ženskog tela u medijima, jer bi uskraćivanje tog faktora svakako uticalo na rejting emisije.

Tekst u užem smislu čine stavovi koje voditeljke zauzimaju i karakteristične uloge koje dalje uobličuju novi rodni model. Njihova komunikacija o datoj temi najčešće funkcioniše kao fokus grupa u kojoj se mogu prepoznati neki zajednički kodovi: zabrinutost za omladinu, isticanje porodičnih, tradicionalnih, nacionalnih i religioznih vrednosti, dominacija heteroseksualnosti, lične reference i autoreferentnost na matičnu televizijsku kuću. Ovde primećujemo da ovakvi sentimenti upućuju na figuru Idealne Majke11 kao zamišljenog kvaliteta gledateljke, s tim što se majka u ovom specifičnom slučaju posmatra šire, kao majka nacije, jer su društvena i nacionalna pitanja ta na kojima se primenjuju materinske osobine.

Kada se analiziraju osobine koji karakterišu voditeljke i koje pokušavaju da konstituišu novi rodni model, vidi se da gotovo uvek četiri od pet imaju poželjnu osobinu, status ili karakteristiku, dok jedna ostaje izvan, stvarajući privid diverziteta. Tako možemo zaključiti da je Ona srednjih godina, ostvarena kao majka, udata ili sa brakom iza sebe, atraktivna. Njihovi stavovi ili tačnije dominantni stavovi grupe, jesu pozicije sa kojih se posmatraju društveni fenomeni pretočeni u dnevne teme.

Ženske teme

Ovakav model žene, pored toga što određuje kakva bi pripadnica roda trebalo da bude, takođe usmerava ka temama kojima bi ona trebalo da se bavi i na određeni način. Brižljiv odabir tema, po svojoj ideološkoj usmerenosti, i način njihovog tretiranja, prati kodove koji su prethodno analizirani kroz televizijske persone voditeljki. Žena ovde nije više vezana isključivo za domaćinstvo, kulinarstvo, zanatske i niže umetničke forme, odgajanje dece, zdravstvo, preparate za negu i lepotu, na koje smo navikli kada kritikujemo televizijske reprezentacije ženskog roda. Ona je pre zainteresovana za pitanja sociologije i psihologije, pa i politike, i to na dva načina. Ili kao sferu života koja utiče na prethodne domene (kako je pad životnog standarda u Srbiji povezan sa nasiljem u školama, kako stres i karijera onemogućavaju ženu da vodi računa o svom izgledu...) ili se pak teme od javnog značaja provlače kroz tipično ženski senzibilitet (rojalizam u Srbiji kroz prizmu bajke, političari čije je izvinjenje emotivni gest a ne politički korak...).

Često se, dalje, kroz tretiranje teme, pre svakog iskaza ili stava naglašava pozicija sa koje se govori, na primer: „Ja, kao majka..“, „Ja, kao supruga...“, „Ja, kao žena sa karijerom...“. Ovim se, kako utvrđuje jedna od kategorija koje su definisane kao dominantni činioci reprezentacije, utemeljuje i u iskustvu stav koji će biti iznesen. U daljem tekstu biće analizirano nekoliko ključnih tama koje su zastupljene u TV seriji „Žene“. Izdvojene su one emisije koje se bave porodicom, brakom i roditeljstvom, religijom i tradicijom i sa druge strane one koje obrađuju pitanja ženske samostalnosti (single devojke) kao i karijere i potrošnje.

U uvodnom delu epizode Srećna porodica12 emitovane 12. 01. 2013, Ivana Zarić se pita da li je porodica i dalje osnovna ćelija društva, i šta se desilo sa tradicionalnom višegeneracijskom porodicom. Ovde vidimo zabrinutost za tradicionalne vrednosti, kao i kontrastno pozicioniranje staro – novo. Tema emisije bliže određena jeste kako svoju porodicu učiniti uspešnom i srećnom, a gosti u studiju su psihoterapeut (ne psihoterapeutkinja) Nevena Čolovska Hercog, i porodica dvoje poznatih srpskih ličnosti kao primer. Pre dolaska gostiju voditeljke među sobom diskutuju o temi, ističući lične stavove o važnosti porodice, tipovima porodice itd. Maja Volk se ističe problematizovanjem porodice, ali to se završava samo na površinskom nivou, jer druga voditeljka preuzima reč. Dalje, psihoterapeutkinja govori o tipičnim porodičnim problemima u Srbiji, odnosima koji su karakteristični za ovdašnje porodice, načinima njihovog rešavanja, dok voditeljke to podržavaju potpomognute vlastitim stavovima ili iskustvima. Nataša Ristić na temu problema slušanja među članovima porodice priznaje kako ne sluša svoje dete, Maja Volk takođe deli primer iz svog života. Pominje se čak i horoskop što baca senku na prethodno izrečene stručne savete psihoterapeutkinje. Gosti su porodica Srećković, Marija Srećković Savić, instruktorka fitnesa, njen suprug Aleksandar Srećković Kubura, glumac, i dvojica sinova, sedamnaestogodišnji Aleksa i tromesečni Vanja. Članovi porodice dalje govore o braku, žrtvovanjima, izazovima porodičnog života pored uspešne karijere kao i o podeli obaveza. Supružnici savetuju roditeljstvo u mlađim godinama. Tu prepoznajemo prethodno pomenute kodove.

Sledeća analizirana epizoda emitovana 04. 05. 2013,13 još je indikativnija jer u sebi spaja tradiciju, religioznost, dakle, specifičan sistem vrednosti, i opet porodicu i roditeljstvo kao neodvojivo od prethodnog. U uvodnoj diskusiji među voditeljkama ističe se pogodnost predstojećeg praznika (Uskrs), kako Nataša Ristić kaže, bez obzira na to da li ste verujući ili ne, da se vreme posveti smirivanju i razmišljanju o pravim vrednostima. Vezivanje hrišćanskog praznika za prave vrednosti, koje će tokom epizode biti bliže definisane, jeste važan ideološki stav.

Povodom Uskrsa gosti u studiju su Nenad Ilić i supruga Anastasija, nekadašnji rediteljsko–glumački par, a sada pop i popadija. Takođe, na sceni su i deca koja ukrašavaju jaja, tačnije devojčice, jer kako jedna od voditeljki ističe, dečaci u tom uzrastu imaju neka druga posla i ne vole pred kamere. Ovde se prepoznaje suptilno rano rodno usmeravanje. Takođe, primetno je da su mnoge epizode TV serije „Žene“ koje se posredno ili neposredno bave porodicom ilustrovane postavljanjem dece na scenu. Bitan za ovu analizu jeste govor Anastasije Ilić koji počinje objašnjenjem njene odluke da odustane od glumačke karijere i posveti se nečemu drugom. „To drugo je nešto što je vezano za našu današnju temu, za Vaskrs, to je ono što je suština Vaskrsa, to je novi život“.14 Ovde vidimo motiv napuštanja karijere radi porodice što je svakako jedan od važnih kodova u analizi. Gošća dalje ističe kako njena porodica spada u probuđene vernike, kako su oni prethodno živeli bez dodira sa crkvom čak i više nego što je to slučaj danas. Iz ovog stava može se potvrditi teza o ponovnom buđenju religije i njenoj važnosti u aktuelnoj ideologiji. Tada dolazimo do spomenutih pravih vrednosti, gde se eksplicitno ističe stav da je suština u porodičnom okruženju i deci i da su najsrećniji oni koji imaju dosta dece.15 U daljem tekstu otac Nenad Ilić kritikuje implementaciju zapadnjačkih individualističkih vrednosti na naše tle (za koje su tipični tradicionalno organsko porodično zajedništvo i osećaj pripadnosti narodu), čiji su proizvodi usamljenost i robovanje.

Sa druge strane, epizode poput Singl (single) devojke (emitovana 04. 02. 2012)16 pokazuju nam drugačiji tretman uslovno rečeno ženskih tema. Kako Ivana Zarić najavljuje, tema jeste ozbiljna a gošće će biti urednica časopisa Story, Beba Dragić, i sama singl devojka, kao i profesor doktor Radmila Maksimović. Posle uvodne diskusije pušta se prilog u kome Irina Radović u kafiću intervjuiše četiri poznate mlade žene koje nemaju partnere. One pričaju o problemima singl devojaka kao i muško-ženskim odnosima. Navode da su vaspitane da budu samostalne, ekonomski nezavisne a da muškarci traže upravo suprotno. Jedna od njih navodi kako je tradicionalna i konzervativna i kako veruje da muškarac treba da bude taj koji je lovac, mužjak, koji će da je zavodi, uz dodatak da to naravno ne podrazumeva „materijalne stvari“.17 Dalje argumente izgovara posle opaske da ne želi da zvuči ni šovinistički ni feministički. Razgovor sa singl devojkama završava se zaključkom da će ukoliko ne nađu muškarca svog života usvojiti dete. Razgovor u studiju sa urednicom Bebom Dragić nastavlja se u istom ključu. Zaključuje se da su svi valjani muškarci sad već zauzeti, skinuti sa tržišta, dok su sadašnje singl devojke radile na sebi i svom obrazovanju. Provlače se kodovi nestašice muškaraca, biološkog sata, i što je najvažnije, činjenice da obrazovane žene i one sa karijerom nailaze na problem samoće. Ovakav stav ja antifeministički jer podrazumeva da je žena osvajanjem slobode u vidu obrazovanja i karijere sebi oduzela nešto mnogo bitnije. Druga gošća se pored akademske karijere bavi emotivnim posredovanjem i u zaključku ističe dva bitna stava: da žena ne sme da pokaže svoju vrednost i da se za pravog čoveka mora otići na kraj sveta (misli se na selidbu za muškarcem i radi muškarca).18

U epizodi Stresi stres, emitovanoj 05. 05. 2012,19 kao i obično na početku voditeljke diskutuju između sebe na aktuelnu temu. Sve će se složiti da su pod stresom od posla, aktivnog života i manjka vremena. Gosti su ponovo psihoterapeut Nevena Čolovska Hercog i Marina Perazić koja ilustruje temu iz ličnog iskustva. Posle stručnog upoznavanja sa pojmom stresa, reč preuzima Marina Perazić koja govori o svojim ličnim usponima i padovima, selidbi u Ameriku, razvodu, prekidu karijere i načinu na koji ona prevazilazi stres. Takođe govori o svom shvatanju psihosomatskih bolesti, što je kôd laičkog mišljenja, prepoznat u kritikama spomenutog žanra kao jedan od ključnih faktora banalizovanja i teksta i konteksta. Dalje pominje tehnike popularne psihologije i samopomoći koje ona koristi, što se može tumačiti kao tekovina savremenih, uslovno rečeno zapadnjačkih modela ponašanja. Indikativan je i prilog sa zajedničkog odmora voditeljki i njihovih porodica na planini Rudnik, koji ih na fotografijama prikazuje u radnoj atmosferi, sa laptopovima i ilustruje nemogućnost da se savremena žena odvoji od posla čak i na odmoru i uprkos molbama svoje dece. Ova epizoda možda najbolje pokazuje onu drugu stranu ženskog sveta: opterećenost karijerom, teškoće balansiranja svih životnih uloga žene i nemogućnost da se sa time izađe na kraj.

Od epizoda uže društveno angažovanih kao što su Život sa sidom, Bahati vozači, Društvena odgovornost, Teror sredine itd. izdvaja se kao bitna epizoda Prava žena. Gošće su državna sekretarka u Ministarstvu rada i predsednica saveta za rodnu ravnopravnost Snežana Lakićević Stojačić i Mirjana Stanković, medicinska sestra Romkinja. U epizodi se osvrću na nasilje nad ženama, diskriminaciju na poslu, čuje se potresna ispovest žene koja je pretrpela nasilje. Ipak, o tome se priča iz pozicije zabrinutosti za nekog drugog, jer kako voditeljke navode, one se nikada nisu osetile diskriminisano (osim Maje Volk), te se stvara privid da je diskriminacija rezervisana za Romkinje, ekonomski zavisne žene ili one koje su počinile pogrešan izbor partnera.

Analiza preovlađujućih tema govori upravo o imenovanju bitnih aspekata ženskog života i to kroz dvojaku prizmu: tradicionalnu i savremenu. Ova dva principa pokušavaju da se sažmu kao delovi iskustva savremene srpske žene a odabrane teme kao polje njenih interesovanja. Uloga voditeljki je krucijalna a gosti su gotovo uvek dvojaki: sa jedne strane stručnjaci/stručnjakinje koji predstavljaju glas nauke i time daju validnost tekstu, a sa druge podjednako poznati ili, pak, ljudi iz naroda, koji govore iz ličnog iskustva. U slučaju poznatih gostiju prepoznaje se tendencija selebritizacije, a u slučaju anonimnih ljudi prepoznaje se tendencija ka demokratizaciji medija. U dominantnom kôdu ovo bi trebalo da bude emisija kreirana od žena za žene čije teme aktuelizuju potrebe i interesovanja pripadnice roda i daju im glas u javnosti. No, može li se ovo, naizgled iznenadno puštanje ženskog roda u javnu sferu, u sredini koja je, tvrdi se, dominantno patrijarhalna, činiti kao osvajanje slobode? Zanemarivanjem kvantitativne zastupljenosti ženskog roda na televiziji i dubljim razmatranjem ovog novog rodnog modela, vidi se da je stav samih žena u igri reprezentacije pogrešan. Iz ove emisije se, za početak, nema šta naučiti. U neprekidnim iznošenjima ličnih stavova voditeljki i gostiju banalizuje se i minimalizuje svaka eventualno tačna i produbljenija informacija. Kroz emocije, empatiju, sažaljenje ili senzaciju provlače se socijalni fenomeni koje bi trebalo problematizovati i tretirati stručno. Opreznost i pažljivost prema državnom aparatu zaustavlja kritiku i problematizovanje određenog fenomena i zadržava razgovor na sigurnoj distanci.

Esencijalizam i binarnost

Često se u ovoj emisiji koriste fraze koje ističu osobenosti roda, uopštavaju rodne osobine i time pokušavaju da pospeše prepoznavanje i identifikaciju publike. Naime, voditeljke zastupaju čvrsto esencijalističko stanovište roda, posebno ga ističući izjavama tipa: „Mi kao žene...“, „Mi, žene smo emotivnije...“, „Žene kao žene više vole...“ Takođe je veoma bitno da publiku u studiju čine isključivo žene. Esencijalizam u ovom slučaju može biti vrlo opasan jer zauzimanjem takve pozicije postavlja jedinku u širi kontekst roda, predočavajući da postoji nešto neodređeno, mistično, nepromenljivo i definitivno što nas karakteriše, i da ukoliko se ne prepoznajemo u toj konstruisanoj suštini možemo biti samo isključeni/ne.

Druga pozicija proistekla iz prve jeste kretanje u binarno opozitnim pojmovima. Televizija i jeste medij koji pokušava da šablonizuje i pojednostavi sliku sveta, pa tako i složenu strukturu roda, na primer. No, dok se neke televizijske kuće otvaraju prema kategorijama do sada isključenim iz televizijske reprezentacije, TV „Prva“ zadržava proverenu šemu jasnih i neprikosnovenih podela na muški i ženski tekst. Na primeru analizirane emisije žene se ne mogu smatrati isključene. One su u publici, one su na pozornici, one su u prilozima, što ukazuje da problem nije kvantitativne nego kvalitativne prirode. Iz analize teksta u užem smislu, očigledno je da voditeljke često zauzimaju poziciju drugosti, esencijalističke suprotnosti od muškog pola/roda i u skladu sa time definišu sebe i publiku u okviru laičkog shvatanja roda i opštih mesta koncepcije ženskosti. Binarna podela je toliko jaka da se sve što bi poremetilo isključivo osobeno heteroseksualno žensko ili muško, posmatra potpuno izvan kategorije roda ili pak kao fenomen.

Ko stoji iza novog rodnog modela žene

„Važno je imati na umu da su reprezentacije proizvedene i da cirkulišu u određenom kontekstu značenja, ali da njega određuje sistem moći, koji nudi legitimitet nekim značenjima, te se neke ideje i značenja postavljaju kao dominantna, dok se druga cenzurišu.“20 Izgradnja novog streotipa nije se desila odjednom i za nju nije odgovorna samo televizijska kuća ili urednici emisije „Žene“. Ovaj tokšou je samo još jedan od pokušaja da se šablonizuje problematično pitanje ženskog roda u kulturnom okviru države. Ipak, mora se uzeti u obzir da se ideologija ne može pripisati dominantnoj klasi koja putem svojevrsne zavere postavlja lažnu sliku o svetu,21 pa tako i o rodu. Ovde se, naime, radi o daleko složenijim odnosima i akcijama koje ne dolaze odozgo, već se rađaju i traju u samim strukturama, odnosno odnosima, dok u prilog svemu tome ide relativnost same realnosti i njena spremnost da joj se ideologijom pridoda smisao. Tako se mnogo toga dovodi u pitanje u sredini koja se sa jedne strane predstavlja kao tradicionalistička, patrijarhalna, a sa druge pokušava da se dokaže dostojnom za strujanja dvadeset prvog veka. Podeljena i dvojaka ideologija traži i stvara diskutabilne modele identifikacije. U stvari, ovaj model možda i nije tako promašen. Svojim dvojnim parametrima sigurno obuhvata širu publiku nego jedan definitivan identitet koji sve ostalo isključuje. Sa „Ženama“ se može identifikovati i domaćica i žena od karijere, otud široki i kontrastni identitet koji pruža više opcija, makar za delimičnu identifikaciju.

Kada bi se upotrebila poznata sintagma o Srbiji kao državi na razmeđu, granici između istoka i zapada, današnje rodno određenje savršeno bi se uklopilo u taj opis. Dok sa zapada stiže veliko žensko pitanje o izboru između porodice i karijere, dok se opipavaju iskustva promiskuiteta kroz medijske modele ponašanja, čini se da je ovdašnja sredina više zbunjena nego podeljena. Ne tako davno postojala su neka druga nepisana pravila o ponašanju žene, te se čini da se promene dešavaju naglo, agresivno i blještavo a kao prostor tih promena prepoznaju se mediji. Usled zahtevanog zadataka da se reprezentacija roda izjednači sa potrebama politike, rodni model koji ovde vidimo pokušava da pomiri lokalnu tradiciju sa svetskim/zapadnjačkim/evropskim parametrima navodno oslobođene žene, konzumentkinje novca, robe i seksa. Tako je ovde umesto izbora između dve opcije sugerisano prihvatanje i balansiranje obe. Srpska žena, zato, danas sedi na dve stolice pokušavajući da zadovolji obe varijante, uz sve češće konfiliktne situacije koje prate ovakve zahtevne identitete. Ovde se dešava ono što Suzan Faludi (Susan Faludi) opisuje kao navodnu posledicu oslobođenja žena. Naime, sveprisutni i forsirani mit da je feminističko oslobođenje donelo ženama samo nezadovoljstvo i sveopštu neispunjenost jeste posledica koliko backlash-a (teško prevodiv termin koji se odnosi na političke i medijske tendencije da se osujete rezultati i osvojene slobode ženskog pokreta, korišćenjem neutemeljenih istraživanja ili forsiranjem negativnih modela oslobođene žene), toliko i pogrešno shvaćenog prava izbora. U nemogućnosti da se oslobode tradicionalnih uloga mnoge žene dodale su sebi još nekoliko uloga, a posledica toga neminovno je nezadovoljstvo. Kao krivac prepoznat je feminizam. Lokalne reprezentacije, koje su ovde u pitanju, kombinuju obe uloge, uz obavezno prihvatanje tog nezadovoljstva kao nečeg neminovnog i nužnog, kao esencijalno žensko breme, metaforički rečeno kao krst koji se nosi zbog izleta u feminizam.

Postavlja se pitanje kome je potrebna ovakva žena. Suštinski je potrebna državi u svim svojim aspektima. Kao majka nacije, kao čuvarka tradicionalnog, ali i kao radna snaga, seksualni objekat i subjekt, političko biće i konzumentkinja. Ona je takođe i vaspitni aparat koji kroz stavove iznete sa prividne pozicije lične proizvoljnosti postavlja normativ mišljenja poželjan državi. Jer, TV serije tipa „Žene“ upravo pokušavaju da obuhvate što širu publiku i uspostave izvesne parametre kao normalne, postojeće i poželjne. Nova žena u sebi pokušava da oslika zamišljenu žensku srpsku zajednicu upravo tim različitim a istim identitetima. Stoga ona i šalje poruku i postavlja ideal koji bi trebalo manje ili više da bude dostignut kako bi se objedinilo to nacionalno žensko telo, kako bi se odredilo kakvom ženom se raspolaže i u koje se svrhe dalje ona može upotrebiti.

Ovo se međutim ne postavlja kao odnos moći, sa jedne strane, patrijarhalnog muškog principa države u odnosu na potlačenu kategoriju žene, nego kao globalna težnja državnog ideološkog aparata da prouči, kategorizuje te upravlja obeleženom kategorijom.

Svaka nacionalna televizijska kuća, shodno svojoj uređivačkoj politici, na odgovarajući način, odgovoriće na dominantnu ideologiju. Ovo je najlakše pratiti u informativnom programu (vesti) ali ni drugi žanrovi ne zaostaju. Postoji čitav niz privatnih sfera koje moraju podleći ovim promenama. Stoga su mnoge emisije koje se naizgled ne bave politikom u užem smislu, u stvari duboko ideološki obojene. U TV seriji koja se obraća ženskoj publici pomoću mnogih faktora pokušava da se preformuliše, ponovo izgradi, vaspita kategorija ženskog roda i ženskosti u skladu sa državnom ideologijom a to se dešava odabirom voditeljki kao medijatora u užem smislu, izborom tema, odnosno oblasti koje se moraju obuhvatiti ideologijom, tako i gostima stručnim ili nestručnim koji će sve ovo pokazati primerom iz nauke ili ličnog iskustva. Urednici TV serije „Žene“ svakako da su osetili pravi trenutak da se pokrenu velika ideološka pitanja i da se uključe u kreiranje odgovarajuće predstavnice ženskog roda. Ukoliko se srpska žena prepozna u spornoj TV seriji, ukoliko tokšou zadovolji njene potrebe, u tom slučaju imamo zatvoren krug između državnog ideološkog aparata i njegove ciljne grupe.

Zaključak

Kako je poznato da mediji okupljaju i konstituišu nacionalnu porodicu oko izvesnih tema i reprezentacija22 stvarajući time odnos prema emitovanome, tako oni samim tim i postavljaju izvesne nacionalne normative. Nacionalni praznici, politička pitanja i pitanja od javnog značaja neminovno interpeliraju pripadnike nacije, kao publiku i kao aktivne učesnike u izgradnji nacionalnog identiteta. Nacija kao konstruisana zajednica ima svoje ključne identitete u kojima se pripadnici prepoznaju manje ili više, ona teži da modelom obuhvati i definiše što veći broj populacije kako bi se njome lakše manipulisalo. Takvi konstruisani modeli se, iako promenljivi i protočni, predstavljaju kao definitivni i konstantni. Kada se sam aparat moći kreće u logici esencijalizma i opozitnih binarnosti, može se očekivati da će se kretati i u tipično muškim i tipično ženskim kategorijama. Ako porodica predstavlja jedinicu društva/nacije a ona se, dalje, sastoji od muškarca, žene i njihove dece, jedan od osnovnih nacionalnih zadataka svakako mora biti određivanje činilaca osnovne jedinice. Stoga se kategorije muškog i ženskog roda mogu shvatiti kao krucijalne u funkcionisanju aparata moći. Šablonizovanje i postavljanje u jednu kategoriju ograničenu rodom i njegovim navodnim karakteristikama, jeste represivan ideološki čin.

Danas kada se komunikacija dešava posredstvom raznih oblika medija, poželjni ideal ove kategorije diktira se na drugačiji način. I opet na prelasku u drugačije društveno uređenje, sporna kategorija žene nalazi se na razmeđi. Politika reprezentacije nameće model koji kao da predstavlja sliku državne politike u malom. Televizija je postala konzumetntska i komercijalna i ona traži i vaspitava svoje potrošače i potrošačice. Ovaj medij kao da je svoje zlatne početne američke modele šezdesetih godina dvadesetog veka tek sad primenio na ovu spornu sredinu. Robni fetišizam, stoga pretvaranje u robu svih aspekata života od seksa preko religije i lepote, traži konzumenta/konzumentkinju. Žena nije isključena iz televizijskih reprezentacija. Ona je zapravo njoj namenjena kao medij koji je vezan za potrošnju a ne proizvodnju. Televizija, odnosno ideologija iza nje, esencijalistički pretpostavlja ženu kao nepotpunu, u žudnji za dopunjavanjem raznom robom, u konstantnom nezadovoljstvu i potrebi za popravljanjem i usavršavanjem. A kako se srpska žena odnosi prema svemu tome? Sudeći po reprezentovanim idealima ona je zbunjena, čeka da se javna sfera izjasni o njoj te da je objasni i formira. Stoga i potreba za emisijama tipa „Žene“, stoga glasno izjašnjavanje navodno ličnih a poželjnih statusa i kategorija, stoga esencijalističko i binarno tretiranje javne sfere.

Problem u pitanju forme ovakvih tekstova čini se da nastaje usled preuzimanja, u težnji za novim društvenim poretkom, uslovno rečeno zapadnjačkog modela komercijalne, konzumentske, kapitalističke televizije i primenjivanjem njenih metoda na publiku drugačijeg kulturnog i političkog zaleđa. No ova prepreka biva vrlo brzo prevaziđena. Pitanje sadržaja je to koje na duže staze gradi upravo taj diskutabilni rodni model. Kasno je da nova srpska žena bude potpuno pod diktatom robe, ona mora da prigrli zapad ali i da opravda istok. Ali, kako se slažu Srpska pravoslavna crkva i slobodni seks, kako se posvetiti domu, porodici i karijeri, kako biti svesna, savesna, brižna kako u pitanjima oko vlastitog doma tako i nacije? Nova žena kakvu je kroz ovu i njoj slične emisije vidimo jeste majka i ljubavnica nacije. Posvećena javnim pitanjima, koliko i ličnim problemima, ona razmišlja globalno a deluje lokalno.

Ostaje da se vidi koliko će nova srpska Marijana zaživeti, odnosno hoće li se taj zahtevni model primiti na ovdašnje tle. Može li u sebi pomiriti oprečne i diskutabilne zahteve ideologije i političkih prilika i koliko će još tokšou emisija, rijalitija i mejk-over-a (make-over) morati da proteče medijem televizije dok ona zaista ne oživi u svoj svojoj konfliktnosti i neistinitosti konstruisanog identiteta.