Godina je 1916. Oktobar. Negde na graničnoj liniji fronta između Nemačke i Francuske, vojnici u rovovima, blatnjavi i promrzli, pokušavaju da se zagreju pribijajući se jedan uz drugog. Otrovni gasovi kovitlaju se u izmaglici iznad blatnjave zemlje, crne od krvi, sagorelog drveća i istopljenog metala. Na suprotnim stranama fronta, dve žene podešavaju neke nove aparate, čiji nevidljivi zraci treba da pomognu ranjenima. Da su to zraci koji i ubijaju, one još ne znaju, možda naslućuju.

Mlađa, tridesetšestogodišnja Austrijanka i Jevrejka, Liza,sitna, tamne puti, krupnih očiju i nervoznih ruku, teško podnosi patnje ranjenika koji od nje očekuju spas. Ona samo želi da se što pre vrati u sigurnost svoje laboratorije. Precenila je sebe i svoje osećanje dužnosti prema voljenoj joj domovini Austriji. Druga, Marija, na pragu je pedesetih. Poljakinja rođenjem i Francuskinja po izboru. Mršava, uspravnih leđa, oštrih crta lica, organizovana, ništa ne prepušta slučaju. Strogim glasom upućuje u rad aparata sličnog onom sa druge strane fronta, i u tajne mehaničarskog zanata i anatomije, koje je savladala za kratko vreme obuke, jednu mladu devojku, nalik sebi, ali nešto blažih crta lica. Ćerka – Irena, pažljivo je sluša.

Marija Sklodovska Kiri (Marie Sklodowska Curie, 1867–1934) rođena je u učiteljskoj porodici u Varšavi, u Poljskoj, tada pod vlašću carske Rusije. Kao većina mladih poljskih rodoljuba i intelektualaca toga doba, školovala se u večernjim privatnim školama, u kojima su se, bez dozvole ruskih vlasti, držali časovi poljskog jezika, istorije i geografije. Iz porodičnih razloga, jer je pomagala školovanje sestre Bronje, na Sorbonu se upisala tek u svojoj dvadesetčetvrtoj godini, i tri godine kasnije diplomirala fiziku i matematiku. Za vreme studija, živela je skromno, u mračnoj i hladnoj sobici u pariskom potkrovlju, potpuno posvećena studijama.

Marija Sklodovska Kiri

Porodica Sklodovska, otac i sestre: Marija (stoji iza oca), Bronja i Elena

Na kraju studija, Marija je upoznala Pjera Kirija (Pierre Curie, 1859–1906), već priznatog fizičara u oblasti istraživanja fenomena magnetizma, i šefa laboratorije Gradske visoke škole za industrijsku fiziku i hemiju u Parizu. Pjer ju je ubrzo zaprosio, ali je ona oklevala, čak se na kratko vratila u Poljsku. Pjer je bio uporan, venčali su se 1895. godine, a dve godine kasnije, Marija je za temu doktorske disertacije izabrala istraživanje „uranijumskih zraka“, koje je 1896. otkrio francuski fizičar Anri Bekerel (Antoine Henri Becquerel, 1852–1908). Marija je bila ta koja je pojavu spontanog emitovanja zračenja ruda uranijuma nazvala „radioaktivnost“ i zaključila da ovo zračenje dolazi iz atoma, što je presudno uticalo na naše razumevanje strukture materije. Otkriće radioaktivnosti, i nešto ranije, otkriće x – zraka od strane nemačkog fizičara Rendgena (Wilhelm Conrad Roentgen, 1845–1923), označilo je početak „zlatnog doba“ savremene fizike i novu eru u razvoju civilizacije.

Pjer i Marija Kiri na svadbenom putovanju

Kirijevi u laboratoriji

Pjer Kiri je ubrzo napustio svoja istraživanja i pridružio se Mariji u ispitivanju fenomena radioaktivnosti. Godine 1898. zajedno su otkrili i hemijski izdvojili dva nova elementa, oba radioaktivna: polonijum, koji su tako nazvali u čast Marijine domovine, i radijum, nazvan prema svojim radioaktivnim osobinama. Ova otkrića bila su rezultat ne samo njihove naučne kreativnosti, već pre svega teškog fizičkog rada na preradi ogromnih količina rude uranijuma. Radili su u improvizovanoj laboratoriji, u šupi u dvorištu Gradske škole, koju su dobili na korišćenje samo zahvaljujući Pjerovom naučnom autoritetu. Ni Pjer ni Marija tada još nisu znali da su zdravstveni problemi, koje su osećali, posledica izlaganja radioaktivnom zračenju. Pripisivali su ih napornom radu, premorenosti, i Pjerovom reumatizmu. I pored ozbiljnih finansijskih problema, nisu patentom zaštitili rezultate svojih istraživanja, jer su smatrali da je to nedostojno naučnika. To je imalo za posledicu da su stalno bili u finansijskim problemima, ali su Marija i Pjer bili složni u tome da je nauka vlasništvo celog čovečanstva, a ne pojedinaca, korporacija ili država. Da bi doprinela porodičnom budžetu, Marija je, uz sav naporan istraživački posao, radila i kao predavačica u Visokoj školi za devojke u Sevru, kraj Pariza. Ipak, 1903. odbranila je doktorsku tezu i postala prva žena doktor fizičkih nauka na Sorboni. 

Porodica Kiri: Pjer, Marija, Pjerov otac i Irena.

Marija Kiri sa ćerkama Evom i Irenom

Iste godine, 1903, Marija i Pjer Kiri su, zajedno sa Anrijem Bekerelom, dobili Nobelovu nagradu za fiziku za otkriće radioaktivnosti. Marija Kiri je tako postala prva žena dobitnica Nobelove nagrade. Njena nominacija nije prošla bez problema – za nagradu su bili u prvom trenutku nominovani samo Pjer Kiri i Anri Bekerel. Nobelov komitet je svoju odluku promenio tek posle Pjerovog protivljenja da nagradu primi bez Marije, za šta je imao i podršku uticajnog švedskog matematičara Mitag-Leflera (Magnus Goesta Mittag-Leffler, 1846–1927). Nagradu je te godine primio Anri Bekerel, dok su Marija i Pjer, sprečeni bolešću, u Stokholm otišli tek dve godine kasnije. Tom prilikom, predavanje o radioaktivnosti održao je Pjer, Mariji je bilo dozvoljeno samo da sedi u prvom redu svečane sale Švedske akademije nauka i bespomoćno posmatra kako Pjer, nespretan u fizičkim poslovima, prosipa dragoceni i teško izdvojeni radijum.

Te 1916, druge godine Velikog rata, koji je trebalo da okonča sve prošle i buduće svetske ratove, Marija Kiri je već poznata naučnica. Još uvek (i zauvek?) jedina žena dvostruka dobitnica Nobelove nagrade. Prvu nagradu je podelila sa svojim dragim životnim i profesionalnim saputnikom Pjerom, drugu je dobila za hemiju, ovog puta sama, za otkriće radijuma. Njoj lično draži je polonijum, koga su Pjer i ona nazvali po imenu njene prve domovine. Ali Nobelov komitet ima svoja pravila, ona javna i ona nepisana.

Dok gleda rendgenske snimke, trudeći se da dobije najbolji kontrast, iza Marije su godine oskudice i devojaštva, časovi u tajnim večernjim školama u Varšavi, dok je njena Poljska pod mrskom ruskom čizmom, kao i godine gladovanja i odricanja u maloj sobi u pariskom potkrovlju za vreme kasno upisanih studija matematike i fizike na Sorboni. Iza nje je susret sa Pjerom, tim velikodušnim, izuzetnim čovekom i već poznatim naučnikom, koji se odrekao svojih istraživanja i pridružio joj se u potrazi za osobinama čudesnih zraka. Ona ponekad, kada topovi na frontu zaćute oseća ponovo uzbuđenje koje ih je obuzimalo tokom tih nekoliko najsrećnijih godina, u šupi u kojoj je sa Pjerom sama danima prenosila i rastapala tone i tone uranijumove rude da bi dobili komadić čiste tada još nepoznate im supstance, koja ispušta nestvarno lepe plavičaste zrake, koji noću, dok njih dvoje umorni ćuteći stoje pored laboratorijskog stola, osvetljavaju celu prostoriju i dvorište. Seća se kako krade trenutke da svoje dve devojčice, koje Pjerov otac požrtvovano čuva dok su ona i Pjer danima i noćima zauzeti svojim radom, uči poljski da ne bi zaboravile njenu prvu ljubav – Poljsku. Ta večita rastrzanost: Poljska, nauka, deca i Pjer... bez Pjera bi verovatno sada bila učiteljica u nekoj maloj školi u Poljskoj. Ili možda ipak ne bi?

Još uvek se trgne na svaki zvuk naglog zaustavljanja kola, taj zvuk je vraća u dan kada je Pjer, zanešen u misli, pokušavajući da reši finansijske probleme koji ih nikada nisu napustili, bez obzira na slavu, pao pod točkove dvokolice nekog takođe zamišljenog kočijaša koji se umoran vraćao kući. Ironično, izgubila je Pjera, ali je dobila kao za neku božansku utehu njegovo mesto profesora i položaj direktorke Instituta za radijum... Rad u Institutu, predavanja, i devojčice dugo su bili ceo njen život posle Pjerove smrti.

Po povratku iz Stokholma, Pjer Kiri je tragično izgubio život prelazeći ulicu, pod točkovima kola sa konjskom zapregom. Marija je preuzela njegovo mesto šefa laboratorije, a maja 1906. nasledila ga je i na univerzitetu, prvo kao predavačica, a dve godine kasnije, kao profesorka na Sorboni. Tako je postala prva žena profesorka na ovom prestižnom univerzitetu, koji i danas ne otvara lako vrata ženama.

Posle se to, iako na kratko, promenilo... počela je da deli svoju samoću... i zato uveče, kada nastupi varljiva tišina i spokoj i ona isključi svoj rendgen aparat, svoj petite curie, piše svom prijatelju, kolegi, i čini joj se i više od toga, Polu kako je odlučila da uloži svu svoju energiju u službu svoje druge domovine, kad već ne može da učini ništa za njenu nesrećnu, prvu.

Godine 1910. Marija je predložena za Francusku akademiju nauka i – odbijena. Umesto nje, već priznate i prihvaćene u zatvorenom, muškom prostoru fizike toga doba, u Akademiju je izabran danas malo poznati Eduard Branli (Edouard Eugene Branly, 1844–1940), pronalazač u oblasti bežične telegrafije i profesor na Katoličkom institutu u Parizu, što je imalo uticaja na njegov izbor u Akademiju. Istovremeno, sigurno ne slučajno, u novinama su se pojavili članci o njenoj ljubavnoj vezi sa Polom Lanževenom (Paul Langevin,1872–1946), porodičnim prijateljem, takođe fizičarem, poznatim po svom doprinosu teoriji magnetizma, i Pjerovom saradniku iz mladih dana. Marija, uzdržana i povučena, odjednom je postala žrtva pravog medijskog progona, kao žena i kao „strankinja“, što ju je posebno pogodilo. Udarac nije umanjila ni vest da je 1911. dobila Nobelovu nagradu za hemiju, i tako postala jedina žena dvostruka dobitnica Nobelove nagrade. Posle nervnog sloma i raskida sa Polom, Marija se potpuno posvetila istraživačkom radu. Za Akademiju nauka nikada se više nije kandidovala.

Konferencija Solvej 1911: Marija Kiri je jedina žena među prisutnim fizičarima

 Pisanje pariske štampe povodom Marijine kandidature za Akademiju nauka

 Pol Lanževen

Neposredno pred Prvi svetski rat, Marija Kiri je osnovala Institut za radijum, i odmah na početku rata projektovala prva pokretna radiološka ambulatna kola, sa rendgen aparatom, po njoj nazvana Petites Curies. Posle rata, nastavila je istraživački rad u Institutu, koji je pod njenim rukovodstvom, postao vodeća institucija u oblasti istraživanja radioaktivnosti i zaštite od zračenja, i do danas zadržao to mesto.

Marija Kiri u pokretnoj radiološkoj ambulanti

Irena i Marija Kiri kao bolničarke u Prvom svetskom ratu

Marija i Irena u laboratoriji Instituta za radijum posle rata

Marija skida svoju jednostavnu uniformu bolničarke i leže pored Irene, koja, umorna i ne tako snažna kao ona, već spava. San skoro da joj nije potreban, ona je navikla na noćni rad i žrtvovanje. A sada je tu za Francusku, njenu drugu domovinu, onu Francusku o kojoj je sanjala za vreme tajnih časova u Varšavi – Francusku koja je bila sve što su njeni mladi buntovni sunarodnici i sunarodnice želeli – liberte, fraternite, egalite... Francusku koja ju je tako surovo odbacila.

U naučnim krugovima nazivali su je pravdoljubivim Jakovom, jer je slava nije promenila. O njoj je govorio s uvažavanjem, što nije baš često činio, i pomalo ironično, jer nikad nije uspeo da probije njenu uzdržanost svojim razbarušenim šarmom, čak i Albert Ajnštajn. On je bio kolega sa konferencija Solvej na kojima je Marija dugo bila jedina žena među muškarcima, dok joj se nisu pridružile njena Irena i ona mlada Austrijanka Liza.

Marija je uvek bila ozbiljna, stroga i asketa – to ju je i privuklo Pjeru. Za njega je mogla da se uda u jednostavnoj haljini za svaki dan, da biciklima odu na svadbeno putovanje, da ujutru samo savije kosu u punđu i posveti se radu... sad kad njega nema, ostale su joj devojčice, Irena već devojka, koje je obožavaju, bez obzira na sve one godine kada je više vremena provodila u laboratoriji nego sa njima... Irena, nežna i ozbiljna, uvek željna da joj udovolji i Eva, nestašna, razbarušena... „na koga li je samo to dete“, misli sa osmehom. Eva je takođe obožava, ali ne, ona neće provesti svoj život u laboratoriji, taj svet joj je skučen, stran, iako je u njemu odrasla, pisaće o njemu, ali to neće biti njen svet. Ne kao Irena, koja se tu oseća sigurnom, kod kuće, uz majku, što joj je najvažnije... Njene devojčice i Pol, koji nikada neće moći da joj bude više od prijatelja pred svetom...

I sa druge strane fronta, Liza Majtner je isključila svoj rendgen aparat. Ona, za razliku od mršave figure sa druge strane fronta, kada zatvori oči ne može da odagna slike ranjenih i osakaćenih vojnika. To je ona osetljiva, nežna Liza, devojka sa šeširom, u senci sekvoje u bečkoj botaničkoj bašti. A želela bi da može da, umesto bola i patnje koji je okružuju, ponovo sanjari o fizici kao o „traganju za konačnom istinom“, kako je nadahnuto znao da kaže njen profesor Bolcman, „krivac“ što je izabrala za devojke potpuno neprimerenu profesiju – fiziku. Ili čuveni strogi profesor Plank, koji je nevoljno prekršio sva svoja pravila i dozvolio joj da pohađa njegova predavanja. Plank, koji je čvrsto i iskreno verovao da je ženi mesto u kući, ali je morao da popusti pred brilijantnim umom te tihe, uporne devojke.

Liza Majtner (Lise Meitner, 1878–1968) rođena je u Beču, u imućnoj jevrejskoj advokatskoj porodici. Iz osećanja lojalnosti prema svojoj domovini Austriji, prešla je u protestantsku veru. Završila je privatnu školu za devojke, a kada su austrijski univerziteti dopustili upis studentkinja, Liza je vanredno položila maturu u muškoj gimnaziji, što je bio uslov upisa na fakultet, i upisala se na studije u dvadesettrećoj godini. Jedan od profesora bio joj je tada već čuveni fizičar i filozof Ludvig Bolcman (Ludwig Boltzmann, 1844–1906), porodični prijatelj, koji je prvi prepoznao njen dar za fiziku i matematiku. Doktorat iz fizike Liza je odbranila 1906. i već naredne godine, u želji da se bavi naučnim radom, otišla u Berlin. 

Liza Majtner u Botaničkoj bašti u Beču

Ti srećni dani ulaska u svet laboratorije i eksperimenta... Liza ne veruje da će još dugo moći da izdrži u toj krvavoj, bolnoj, ratnoj atmosferi.. da, ona je tu zbog Austrije, njene prve domovine u kojoj je, da bi joj bila bliža, promenila i veru, ali i zbog Nemačke, njene druge domovine, zbog spokojstva Kajslerovog instituta u Berlinu, i zbog svog kolege i prijatelja, ne, nikada više od toga, Hana, arijevca, visokog, plavog, koji je sada takođe negde na nekoj liniji fronta. Ona mu doduše još nije ravnopravna, do pre dve godine je samo volontirala u Institutu, mogla je to zahvaljujući očevoj velikodušnoj materijalnoj pomoći... I sada još uvek pije kafu sa pomoćnim osobljem, koje čine naravno žene, ima i poseban ulaz, a urednici naučnih časopisa je sa žaljenjem obaveštavaju da ne mogu da joj objave rad, sada kada su saznali da je profesor Majtner – žena. Ali, Han ne pokazuje da je manje uvažava zbog toga, on je poštuje, pažljivo sluša njene komentare, on zna da ona ima „to nešto“, viziju i hrabrost koja njemu često nedostaje, a ona mu veruje... i zato su savršen par. U nauci.

U Berlinu, Liza je upoznala Ota Hana (Otto Hahn, 1879–1968), hemičara, sa kojim će sarađivati narednih trideset godina. Han je već radio u Institutu za hemiju, koji je kao i druge naučne ustanove i akademija u Nemačkoj toga vremena bio zatvoren za žene. Za Lizu je tako uređena podrumska prostorija sa zasebnim ulazom, dok joj je ulazak u druge laboratorije bio zabranjen. Liza i Han su radili zajedno, ali je on za vreme odmora kafu pio sa drugim kolegama iz Instituta, a ona sa sekretaricama i čistačicama.

Liza i Oto Han u laboratoriji.

 Liza sa Hanom i njegovom verenicom na izletu

Liza Majtner (sedi, prva s desna) i Oto Han (prvi s desna) u intimnom krugu fizičara (druge dve žene na fotografiji) su supruge fizičara. Prvi s leva je Albert Ajnštajn.

Još jedan od sastanaka na kome je Liza jedina žena. Sa njene desne strane je Oto Han, sa leve Maks Plank i Nils Bor.

Liza je godinama volontirala u Institutu i objavljivala naučne radove. Tek po osnivanju Kajzer Vilhem (Kaiser Wilhelm) instituta, Maks Plank (Max Planck, 1858–1947), nemački fizičar i „otac“ kvantne teorije, čvrsti pobornik stava da ženama nije mesto u nauci, pogotovo fizici, imenovao ju je svojom asistentkinjom. To je verovatno bila njena najveća pobeda. Te 1912. godine, Liza Majtner je postala prva žena na toj poziciji u tadašnjoj Pruskoj i dobila prvi plaćeni posao u svojoj 34. godini. Najzad više nije zavisila od očeve velikodušne pomoći. Naredne godine izabrana je za asistentkinju u Institutu za hemiju, sa upola manjom platom od one koju je njen kolega Oto Han primao na istom položaju. Posle Prvog svetskog rata, 1922, Liza je izabrana za prvu ženu docenta na univerzitetu, a 1926. postala je i prva žena profesorka univerziteta u Nemačkoj. Tada je već bila priznata naučnica i dobila brojne nagrade, a zajedno sa Hanom bila je i više puta nominovana za Nobelovu nagradu. Na jednoj od čuvenih Solvej (Solvey) konferencija u Briselu, 1933, koja je okupila najveća imena u fizici toga doba, Liza Majtner je bila treća prisutna žena, uz Mariju i Irenu Kiri. 

Konferencija Solvej, 1933. godine: prisutne (s leva na desno) Irena i Marija Kiri, i Liza Majtner.

Skoro istovremeno, Marija i Liza odlaze na počinak. Dok im se oči sklapaju od umora, razmišljaju o sutrašnjem danu. Liza je odlučna da se vrati u Institut, tamo gde pripada, Marija je zadovoljna jer može da prepusti Ireni veliki deo posla, posebno oko obučavanja bolničarki za rad sa rendgen aparatom.

Marija i Liza tonu u san, a snovi su im različiti, kao i budućnost koja ih čeka...

Marija sanja sve izdaje svoje druge domovine... Ne, nikada se više neće kandidovati za Francusku akademiju nauka, posle svih natpisa u novinama, urlanja rulje ispred kuće: prljava Poljakinja koja krade muževe čestitim Francuskinjama... niko nije govorio o njenom radu... i najzad, koga su izabrali... ipak, ona zna da osim te malograđanske Francuske, postoji i ona druga..., ona o kojoj su sanjali u Varšavi mladi poljski rodoljubi. Marija ne može ni da predvidi razaranja sledećeg velikog rata... niti da nasluti da će Irena i njen životni saputnik i kolega u nauci, Frederik dobiti Nobelovu nagradu, ali da će ih Francuska odbaciti posle rata, baš kao i nju. Ona zna da za nju neće biti odlikovanja i priznanja za ratne zasluge, ali ne zna da će Irena i Frederik kratko uživati u zasluženim počastima...

Irena Žolio Kiri (Irene Joliot–Curie, 1897–1956), starija ćerka Marije i Pjera Kirija, nastavila je porodičnu tradiciju. Irena je bila posebno vezana za majku, tokom Prvog svetskog rata pomagala joj je u organizaciji pokretnih radioloških laboratorija na frontu. Posle rata, Irena je studirala fiziku i 1925. godine odbranila doktorsku disertaciju, takođe na temu radioaktivnosti. Udala se za kolegu i asistenta u Institutu za radijum, Frederika Žolioa (Frederic Joliot Curie, 1900–1958), koji je u znak poštovanja prema naučnom delu Kirijevih, svom prezimenu dodao slavno porodično prezime.

Kao kolege i supružnici, Irena i Frederik su nastavili Marijina i Pjerova istraživanja fenomena radioaktivnosti u Institutu za radijum, prvo pod Marijinim rukovodstvom, a kasnije samostalno. Marija nije doživela da podeli sa njima radost za dobijanje Nobelove nagrade 1935. za hemiju za otkriće veštačke radioaktivnosti, odnosno za sintezu novih radioaktivnih elemenata. Rezultati eksperimentalnih istraživanja Irene i Frederika Žolio Kiri, pored ostalog, doprineli su otkriću nuklearne fisije.

Irena Žolio Kiri

Irena i Frederik Žolio Kiri u laboratoriji Instituta za radijum

Za razliku od Marije i Pjera, koji su živeli u izolovanom svetu laboratorije i naučnih istraživanja, Irena i Frederik Kiri bili su veoma politički angažovani. Godine 1934, svesni opasnosti od narastajućeg fašizma u Evropi, učlanili su se u Francusku socijalističku partiju. Irena Kiri bila je aktivna u Međunarodnom komitetu Žene protiv fašizma i rata; 1936. izabrana je za podsekretara za nauku u vladi Narodnog fronta Francuske. Tokom Drugog svetskog rata Frederik Kiri se priključio Pokretu otpora, a 1942. postao i član Komunističke partije. Neposredno posle rata, Frederik je postavljen na mesto direktora Nacionalnog centra za naučna istraživanja i visokog komesara Komisije za atomsku energiju, a 1945. izabran je u Akademiju nauka. Irena je takođe dobila mesto u Komisiji za atomsku energiju, a 1946. i profesorsko mesto na Sorboni. Međutim, politička karijera Kirijevih ubrzo je završena – u periodu Hladnog rata, oni su oboje, zbog svojih socijalističkih ideja, izgubili položaje u Komisiji za atomsku energiju. Zbog političkih stavova, Američko hemijsko društvo 1953. godine odbilo je da primi Irenu u svoje članstvo. Irena Žolio Kiri umrla je 1956. godine od leukemije, kao posledice dugotrajnog izlaganja radioaktivnom zračenju. Frederik Žolio Kiri preminuo je dve godine kasnije.

Irena i Frederik Žolio Kiri posle Drugog svetskog rata

Bez obzira na priznanja koja je dobila za naučnoistraživački rad i političke funkcije koje je zauzimala, Irena Kiri ostala je u senci svoje majke. Ona nikada nije imala Marijinu harizmu, nepokoljebljivost i čvrstinu. Bila je samo istaknuti član dinastije Kirijevih, koja je kasnije dala i druge članove Francuske akademije nauka, univerzitetske profesore i naučnike. U Akademiju je 1982. primljen Irenin i Frederikov sin, biofizičar Pjer Žolio (Pierre Joliot), a fizikom se bavi i praunuk Marije i Pjera, Alan Žolio (Alain Joliot). Fizičarka je i Irenina i Frederikova ćerka Elen Žolio Lanževin (Helene Langevin Joliot), unuka Marije Kiri, udata za unuka Pola Lanževina. Jedna neostvarena ljubav dobila je ipak srećan epilog.

Marija sanja da je njena voljena Poljska najzad slobodna, i ne zna da će još dugo biti pod istom čizmom, ta domovina koja će je sa ponosom pominjati... da li je još uvek ogorčena ili se nada da će joj se jednog dana i Francuska odužiti... Dok Marija sanja, plavičasti čudesni zraci polako razaraju njeno telo...

Marija Sklodovska Kiri umrla je 1934. od posledica dugotrajnog izlaganja radioaktivnom zračenju. Sahranjena je pored svog supruga, kolege i najboljeg prijatelja Pjera Kirija, u gradiću So, nedaleko od Pariza. Šest decenija kasnije, 1995. godine, posmrtni ostaci Marije i Pjera Kirija preneti su u Pariz, u Panteon, gde Marija danas leži kao jedina žena među francuskim velikanima književnosti, umetnosti i nauke. Na svečanosti upriličenoj tim povodom, tadašnji francuski predsednik, socijalista Fransoa Miteran (Fransoa Miteran) poklonio se njenom pepelu u ime Francuske i izrazio nadu da će jednoga dana muškarci i žene biti jednaki pred zakonom i u svakodnevnom životu.

Poslednje počivalište Kirijevih – Panteon, Pariz

A Liza... Liza ni u snu ne pomišlja da će je Han i kolege iz Austrije i Nemačke izdati, da niko neće dići glas u njenu odbranu sem plemenitog Nilsa Bora, koji će joj pomoći da pobegne u hladnu i negostoljubivu Švedsku, gde se nikada neće osećati kao kod kuće. A u toj hladnoj i mračnoj zemlji jedne snežne zimske večeri, ona i njen sestrić Oto sedeće na oborenom deblu, i u toku rasprave oko problema o kome joj je Han pisao i molio je za pomoć, ona će se setiti elegantne jednostavne Ajnštajnove jednačine, i brzo i lako će rešiti tajnu skrivenu u jezgru materije...

Godine 1933, dok je Liza Majtner sa Marijom i Irenom Kiri na Solvej konferenciji raspravljala o strukturi materije, na vlast u Nemačkoj došao je Adolf Hitler. Zaštićena svojim austrijskim državljanstvom, Liza je ostala u Berlinu sve do aneksije Austrije, 1938. godine. Tada više nije imala izbora, morala je da emigrira prvo u Kopenhagen, a zatim uz pomoć cenjenog i uticajnog danskog atomskog fizičara Nilsa Bora (Niels Bohr, 1885–1962) u Stokholm, gde je ostala do kraja rata. Koristeći svoj neosporni naučni autoritet, Bor joj je obezbedio mesto u institutu Karla Siegbana (Karl Manne Siegbahn, 1886–1978). Nažalost, Siegban, tada već dobitnik Nobelove nagrade za fiziku za otkrića u oblasti spektroskopije iks zraka, bio je veoma nenaklonjen i Jevrejima i ženama naučnicama. Liza u institutu nije dobila ni radnu sobu, ni opremu, ni saradnike, pod Siegbanovim uticajem kolege su bile neprijateljski raspoložene prema njoj, a on sam jedva da je sa njom i razgovarao. Bilo je kao da se vratila na sam početak, u prve dane provedene u Institutu za hemiju u Berlinu, ali bez prijateljske podrške Ota Hana.

Liza Majtner u laboratoriji neposredno pred Drugi svetski rat

Liza Majtner na jednom od predavanja posle Drugog svetskog rata

Tokom boravka u Švedskoj, Liza je ostala u kontaktu sa Hanom i njegovim novim saradnikom Fricom Strosmanom (Fritz Strassmann, 1902–1980), učestvovala je u njihovom radu, komentarisala ga i usmeravala. Ona i Han su se, uprkos opasnosti i opet zahvaljujući pomoći Nilsa Bora, tajno sastali u Kopenhagenu krajem 1938. i Liza je rešila mnoge nedoumice koje su Han i Strosman imali u vezi sa svojim eksperimentima. Neposredno posle susreta u Kopenhagenu, Han se opet obratio Lizi za pomoć. I tako je jedne zimske noći u Stokholmu, dok je šetala sa svojim sestrićem Otom Frišem (Otto Frisch, 1904–1979), takođe fizičarom, Liza razrešila tajnu koja je godinama mučila fizičare – pod određenim uslovima, jezgro atoma, koje se smatralo nedeljivim, cepa se uz oslobađanje ogromne količine energije. Ovaj proces Liza je nazvala fisijom. Tako je jedno od najvećih otkrića u istoriji fizike napisano na običnom parčetu papira, dok su Liza Majtner i Oto Friš sedeli pod zvezdama severnog neba na oborenom stablu drveta. Liza je svoje otkriće odmah podelila sa Hanom, a početkom januara 1939. Oto Han i Fric Strosman objavili su rad o otkriću fisije, ne navodeći je kao koautorku. Mesec dana kasnije, Liza i Oto Friš objavili su svoj rad u časopisu Nature.

Godine 1944. Oto Han je dobio Nobelovu nagradu za otkriće fisije. Iz političkih razloga, Liza nije ni nominovana za nagradu, a Han se, iz istih razloga, tome nije suprostavio. Ni on, niti iko od nemačkih naučnika. Naprotiv. Tridesetak godina kasnije, čuveni nemački fizičar, jedan od tvoraca kvantne mehanike, Verner Hajzenberg (Werner Heisenberg, 1901–1976), vođa tima koji je u Nemačkoj za vreme rata neuspešno radio na proizvodnji atomske bombe, pisao je kako je Han osećao grižu savesti što je njegovo otkriće dovelo do proizvodnje atomske bombe i razvoja atomskog naoružanja (Hajzenberg 1972: 179). Hajzenberg nije pominjao osećanje krivice zbog progona njegovih kolega u nacističkoj Nemačkoj, ili grižu savesti zbog toga što se Liza Majtner nije našla među Nobelovim laureatima. Ni Nobelov komitet nije se posle rata oglasio i eventualno ispravio ovu nepravdu.

Dok sanja, Liza ne zna da će proces, koji će ona objasniti i nazvati fisijom biti osnova najstrašnijeg oružja koje je čovek ikad napravio... Može li da u snu vidi da će Han izostaviti njeno ime na radu za koji će dobiti Nobelovu nagradu, sa još jednim arijevcem, ali ne i sa njom, Jevrejkom. Na dodeli nagrade, pred okončanje drugog velikog rata, Han je neće ni pomenuti.

Ali ako i sanja budućnost, sigurna je da ona neće učestvovati u izradi te čudovišne ubitačne naprave, i da će ostati usamljena, mudra devojka iz botaničke bašte u Beču, u koji se više nikada neće vratiti. Mir će naći u mirnom engleskom gradiću, pored svog voljenog sestrića, daleko od Austrije i Nemačke, i negostoljubive Švedske.

Liza Majtner je 1942. godine odbila da se priključi projektu izrade atomske bombe u SAD. Neke njene, tada svakako manje poznate, koleginice, nisu odolele izazovu: tako su u projektu učestvovale i fizičarke Marija Gepert Majer (Maria Goeppert Mayer, 1906– 1972), kasnija nobelovka, Leona Vuds (Leona Woods Marshall Libby, 1919–1986), Madam Vu (Chie Shiung Wu, 1912–1997) i druge. Rat i posleratne godine Liza Majtner provela je u Švedskoj, a kasnije se pridružila svom sestriću Otu u Engleskoj, gde je i umrla 1968. godine. Sahranjena je u porti crkve Svetog Džejmsa, u gradiću Bramlej. Zapis na nadgrobnoj ploči kaže da tu leži „Liza Majtner –fizičar/ka koja nikad nije izgubila humanost“.

Liza Majtner, Vili Brant i Oto Han na otvaranju Han-Majtner instituta (1959)

Nadgrobni spomenik Lize Majtner u Bromleju, Engleska

Liza Majtner bila je uzdržana kada se radilo o njenom privatnom životu, koji kao da nije ni imala, ali veoma stroga i oštra u naučnoj kritici i proceni moralnih postupaka naučnika. Javno je govorila da su njene nemačke kolege, uključujući i Hana, neposredno pred rat i tokom rata izneverili osnovne standarde morala, pravde i humanosti. Sa Hanom je ipak ostala u prijateljskim odnosima, a on joj je, podstaknut grižom savesti, dao deo novca od Nobelove nagrade. Liza je novac poslala Ajnštajnovom (Albert Einstein, 1879–1955) komitetu protiv nuklearnog oružja. Ajnštajn, tvorac teorije relativnosti i verovatno najveći fizički genije svih vremena, izuzetno je cenio naučni talenat Lize Majtner i nazivao je drugom Marijom Kiri. Nažalost, naučna karijera Lize Majtner na neki način se završila otkrićem fisije, iako se naučna zajednica posle rata trudila da ispravi nepravdu koja joj je naneta. Izabrana je za članicu sedam akademija nauka i dobila pet počasnih doktorata. Držala je brojna predavanja na univerzitetima širom sveta, i zalagala se za ravnopravni položaj žena u nauci. Nagrada Evropskog društva fizičara za doprinos razvoju nuklearne fizike danas nosi ime Lize Majtner, a po njoj je i sto deveti element u periodnom sistemu nazvan meitnerium.

Liza, Marija i Irena spavaju... ne znaju još da će se ubrzo sresti, samo njih tri žene, među najčuvenijim sredovečnim naučnim mozgovima „zlatnog doba fizike“. Njih tri i razbarušeni službenik iz Zavoda za patente u Bernu.Da li će, u pauzi diskusija o tajnama atoma i materije, govoriti i o ratu?

Na frontu je mirno, ranjenici sa obe strane fronta spavaju zahvalni jednoj Poljakinji i jednoj Austrijanki koje su im olakšale bolove, a možda spasle i živote. Ne znaju da će otkrića te dve žene, i one, treće, najmlađe, promeniti istoriju čovečanstva i usmrtiti na stotine hiljada ljudi u dalekoj Zemlji izlazećeg sunca, u budućnosti koja čeka...