Vladavina
Prva u vladarskom nizu bila je kraljica Jelena Anžujska, žena kralja Uroša I i majka kraljeva Dragutina i Milutina. Nakon Uroševe smrti, vladala je preko trideset godina (od 1276. do 1308.) jednom oblašću države – Primorjem između Dubrovnika i Ulcinja, Trebinjem i Dukljom, kao i krajevima oko Plava i u dolini Ibra. Jedan njen dvor nalazio se u Trebinju, drugi u Brnjacima, a treći, najverovatnije, u Skadru.2 Raspolagala je i prihodima od carina, koje je izdavala pod zakup, obnavljala razorene gradove i uživala veliku samostalnost u vođenju spoljne politike. U svojoj oblasti sazivala je poseban sabor i imala je svoju vlastelu i vojsku.3
Posle dugog perioda vladavine, kraljica Jelena se zamonašila, oko 1280. godine, u Skadru. Umrla je 1314. godine, sahranjena je u svojoj zadužbini, manastiru Gradac na Ibru. Interesantno je da je ova obrazovana žena, poreklom katolkinja, dobila svetiteljski kult od Srpske pravoslavne crkve.
Carica Jelena, žena cara Dušana, bila je prisutna na svim znatnijim državnim saborima. Zabeležen je njen govor prilikom razmatranja saveza između Dušana i cara Jovana Kantakuzina,4 iz kojeg je jasno da je ne samo dobro poznavala političke prilike, nego i da je učestvovala u državnim poslovima. Prema podrobnom opisu samog Kantakuzina, na vladarev stav tada je odlučno uticala upravo Jelena, kao i savet od dvadeset četiri najuglednija velikaša.5 Nakon Dušanove smrti 1355. godine preuzela je vlast u Serskoj oblasti. Zabeleženo je da je u Seru, prema vizantijskim uzorima, uvela ustanove senata i vaseljenskih sudija, njeno prisustvo bilo je primetno i u izgrađivanju lokalne uprave.6
Jelenina uloga u političkom životu nije bila prekinuta njenim monašenjem. Jedna važna inicijativa vezana je za njeno ime – reč je o izmirenju Srpske crkve i Vaseljenske patrijaršije. U Ser je, naime, došao carigradski patrijarh Kalist, upravo zbog pregovora o uspostavljanju kanonskog jedinstva. Patrijarhovom iznenadnom smrću ovi pregovori su prekinuti, a do izmirenja je došlo u doba kneza Lazara. U aprilu 1357. godine Jelena je prisustvovala državnom saboru u Skoplju na kojem je mladi car Uroš dobio podršku.7 Pod monaškim imenom Jelisaveta umrla je 1374. godine.
Oblik vladavine, u kojem posle smrti vladara ili oblasnog gospodara vrhovna vlast prelazi na njegovu ženu i sinove, izgleda se u srpskim zemljama ustalio tokom druge polovine četrnaestog veka: „Za vreme Uroša, njegova majka, carica Jelena, vladala je u serskoj oblasti jednu deceniju, dok je, umesto svojih mladih sinova, udovica kneza Vojislava oko pet godina gospodarila Vojislavljevim zemljama. Posle pogibije kralja Vukašina, određen deo u vrhovnoj vlasti pripao je kraljici Jeleni, a svakako i Vukašinovim sinovima – Marku, Andrejašu i Dmitru. Majka despota Jovana Dragaša i gospodina Konstantina takođe je delila vlast sa sinovima, ali niko nije toliko dugo i tako neposredno delio vlast sa svojim sinovima kao što su to činile kneginja Milica i njena ćerka Mara, žena Vuka Brankovića.“8
Kneginja Milica je, nakon Lazareve smrti, preuzela upravljanje zemljom, u izuzetno teškim okolnostima. Vodila je državne poslove, sa svojim saradicima. I nakon Stefanovog punoletstva, 1393. godine, učestvovala je u vrhovnoj vlasti kao monahinja Jevgenija – donosila je odluke o spornim zahtevima hilandarskih monaha, išla na političke pregovore s Bajazitom i njegovim naslednikom Sulejmanom, sređivala odnose s Dubrovčanima i račune sa zakupcima carina.9 Zapravo je zadržala veliki udeo u vlasti do pred kraj života 1405. godine.
Misli se da je Milica, zajedno sa crkvenim krugovima, organizovala stvaranje kulta knezu Lazaru i dala idejni osnov za njegovo objašnjenje.10 Da bi očuvala državu i obezbedila položaj svojih maloletnih sinova, Milica je donela odluku da se „već postojeća svest o Lazarevom vojničkom podvigu oformi kao svetački kult [...] Nekolicini anonimnih monaha iz Ravanice pripisuje se više kultnih tekstova, vezanih u prvom redu za prenos moštiju. Ali svi oni kreću se u istom okviru, sa istim idejnim i poetskim rešenjima, te očevidno potiču od istog misaonog i emotivnog predloška. Neposredno posle bitke u Srbiji samo je kneginja Milica mogla imati dužnost i smelost da ponudi takav predložak.“11
U ne manje teškim i složenim okolnostima vladala je Miličina kćer, Jelena Balšić. Nakon smrti svog muža, zetskog gospodara Đurđa Stracimirovića Balšića 1403, preuzela je upravljanje zemljom. Želela da oslobodi Zetu od mletačke vlasti i vrati gradove Skadar i Drivast, koje je Veneciji ustupio njen muž. Zbog toga je započela rat s Venecijom, koji je trajao skoro pet godina (1405–1409). Za predaju Jelene i njenog sina Balše Venecijanci su obećali veliku nagradu od dve hiljade dukata. U takvoj, veoma delikatnoj situaciji, Jelena je otišla na pregovore s duždem. Nije želela da izlaže svog sina opasnosti, tako da je otišla sama, iako su oni tražili Balšu. Štiteći svog sina, postupila je isto kao i kneginja Milica – monahinja Jevgenija, koja je, desetak godina ranije, otišla kod sultana Bajazita da opravda svog sina, Stefana Lazarevića, osumnjičenog za neverstvo.12 U pregovorima je Jelena nastupila „s pribranošću i energičnošću koja zadivljuje. Za sve što je protiv Mletaka rađeno – kriva je ona, samo i jedino ona, a ne njen sin! To je rekla duždu i tražila da sa sinom može časno da živi.“13 Prema mirovnom ugovoru koji je sklopila, svaka strana zadržava ono što je imala pre Jeleninog odlaska u Veneciju.14 Po drugi put Jelena se udala 1411. za Sandalja Hranića, jednog od od najmoćnijih velikaša bosanske države prve polovine petnaestog veka. Sandalj i Jelena posećivali su Dubrovnik, gde je Sandalj imao palatu, doček povodom njihovog dolaska 1426. godine opisan je kao jedan od najsvečanijih koje je Dubrovnik priredio. Na osnovu potvrda Dubrovčana da su primili na čuvanje Sandaljevo i Jelenino posuđe, nakit i novac, može se zaključiti da su bili bogati. Zabeleženo je da se Jelena bavila i poslovnim transakcijama – imala je svog ličnog novca, koji je ulagala u Dubrovniku i Kotoru.15
Još jedna kćer kneginje Milice bila je prisutna u političkom životu. Reč je o Mari, udatoj za Vuka Brankovića. Mara je imala posredničku misiju u Zeti 1407. godine, u vezi sa sukobima Jelene Balšić i Venecije. Pored raznih uglednih ličnosti, pominje se i Marino jemstvo da će ugovor biti poštovan.16 Posredovala je u izmirenju svog sina Đurđa Brankovića sa Stefanom Lazarevićem: „Ranije (se) beše obratio (Đurađ) svojoj materi da se izmiri sa (despotom) Stefanom i da utvrde da žive kako priliči blagočastivima. A despot ga primi kao otac sina mnogoželjenog.“17 Dok je Đurađ ratovao, Mara je vodila državne poslove. To je primetno sve do 1414, kada u zvaničnim dokumentima počinje da se javlja Đurđeva žena Jerina Kantakuzin.18
Diplomatija
Pored smirivanja porodičnih sukoba, treba istaći važnu ulogu pojedinih žena u međudržavnim pregovorima. Najviše se na ovom planu istakla carica Mara Branković. Kćer despota Đurđa, imala je oko šesnaest godina kada su je, 1435. godine, udali za turskog sultana Murata II. Predstavljala je garant Đurđeve lojalnosti i zalog opstanka Despotovine. Vremenom, počela je da uživa poštovanje kako sultana, tako i njegovog sina Mehmeda Osvajača, u čijem vaspitanju je učestvovala. Svedočanstvo o njenom ugledu jeste podatak da je posedovala imovinu, kao i da je na svom dvoru u Ježevu izdavala povelje i primala strana poslanstva. Kada je reč o diplomatskim misijama, zna se da je posredovala tokom mirovnih pregovora između Turske i Ugarske, 1444. godine, kojim je došlo do obnove Despotovine njenog oca. Posredovala je i u sklapanju mira s Venecijom 1470, a njena diplomatska uloga došla je do izražaja u tursko-dubrovačkim pregovorima i tokom tursko-mletačkog rata 1463–1479. godine.
Na Marin uticaj u turskom političkom životu ukazuje činjenica da je u dva navrata izdejstvovala da njeni zemljaci budu postavljeni na carigradski patrijaršijski tron. Otkupljivala je, pomagala i štitila kaluđere, crkve i manastire. Uspešno je zastupala interese Hilandara u važnim imovinskim sporovima na Porti. Može se, zapravo, reći da je Mara pune tri decenije izbliza pratila život Svete Gore i pomagala njene manastire.19 Pred turskim vlastima istupala je kao zaštitnica hrišćana na Balkanu.20 Umrla je u Ježevu, 1487. godine.
Književnost
Kada je reč o ženskom prisustvu u srpskoj književnosti srednjeg veka, u prvom planu jeste, svakako, monahinja Jefimija. Sačuvana su tri njena dela visoke umetničke vrednosti. Još jedno delo, plaštanica iz manastira Putna u Rumuniji, osnovano joj se pripisuje.21 Važno je napomenuti da su svi Jefimijini radovi sačuvani u materijalu, tako da predstavljaju spomenike ne samo književnosti, nego i primenjene umetnosti. Pored toga, zamišljeni su kao dar manastirima. Zanimljivo je da se Jefimija, osim na ikonici, u njima potpisala kao darivalac i sastavljač. Jedino plaštanica iz Putne nosi ime Evpraksije, što je bilo njeno velikoshimničko ime. Jefimijina dela pokazuju ne samo zavidan nivo književne kulture, vladanje određenim žanrovima i stilsku iznijansiranost, već i izražajnost i emotivnost, naročito prisutnu u Pohvali knezu Lazaru.22
Prvi njen tekst jeste Tuga za mladencem Uglješom, nastao između 1368. i 1371. godine. Urezan je u srebru, u dvostrukoj ikonici, koju je Jefimija priložila Hilandaru. Sastavljanje ovog kratkog teksta, prožetog podjednako i dubokim bolom i nežnim osećanjem vezano je za preranu smrt njenog sina jedinca:23
„Male ikone, no veliki dar, koje imaju presvetli lik Vladičin i prečiste Bogomatera, što ih veliki i sveti muž darova mladom mladencu Uglješi Despotoviću, kojega neoskvrnjeno mlađahnog prestaviše u večne obitelji, a telo se predade grobu, koji stvoriše praoci zbog grehova.
Udostoji, Vladiko Hriste, i ti, prečista Bogomati, mene jadnu da svagda brigujem o odlasku duše moje, što ugledah na roditeljima mi i na rođenom od mene mladencu, za kim žalost neprestano gori u srcu mome, prirodom maternjom pobeđivana.“24
Jefimijina molitva nije konvencionalna ni apstraktna, nego je lična i konkretna. Mlada mati se ispoveda da, pored sve svoje vere, ne može da ne žali za detetom, i priznaje da je od nje jača žalost za umrlim.25 Ovo je prvi primer da jedna žena otvoreno i direktno govori o materinskom osećanju i o svome detetu.26
Drugo Jefimijino delo, Moljenje Gospodu Isusu Hristu izvezeno je na zavesi za carske dveri, koju je ona darovala sabornoj crkvi manastira Hilandara. Na zavesi su izvezeni likovi Isusa Hrista, Jovana Zlatoustog i Vasilija Velikog, u dnu je izvezen tekst njenog Moljenja.27
Jefimijina Pohvala knezu Lazaru iz 1402. godine izvezena je pozlaćenom žicom na crvenoj svili, koja je namenjena da bude pokrov za kovčeg sa moštima svetog kneza u Ravanici. Danas se čuva u Muzeju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu. U Pohvali se Jefimija obraća knezu Lazaru kao svetitelju i moli ga da posreduje kod svetih ratnika za narod i sinove, za ugroženu zemlju. Na kraju, Jefimija govori o sebi i moli kneza za duševni mir.28 „Spoj lične i opšte tragedije, u savršenom skladu uzdržanog izraza i kompozicije, uzdiže ovo Jefimijino delo u red najlepših tekstova srpske književnosti.“29
Zapaženo je da su Jefimijini tekstovi po unutrašnjem tonu, zapravo, molitve, u obliku direktnog obraćanja božanskoj ili svetiteljskoj ličnosti, što je crta koja im daje ton srdačnosti i intimnosti. Oni sadrže ne apstraktna osećanja i moralna razmišljanja, nego tugu i bol, ličnu patnju, strahovanja za sebe i bližnje. Prva naša književnica, dakle, pisala je ne o nečem ili nekom, već o sebi, i činila je to na izrazito ispovedan i neposredan način.30
Prepiska
Običaj epistolarnog duhovnog opštenja predstavljao je rasprostranjenu društvenu praksu u srednjem veku. Tako su se i pojedine učene princeze dopisivale sa svojim duhovnicima, tražeći savet, utehu ili pouku.31
Podatak da se Jelena Anžujska dopisivala s duhovnim ocima nalazi se u njenom Žitiju. Monasi su „nosili spisak njezinih grehova, i otuda su opet donosili pisane zapovesti, koje su na korist njezine duše. I njima davaše izabrane darove i pisma slatkih i smirenih reči svojih.“32 Ova Jelenina pisma, nažalost, nisu sačuvana.
Sačuvala su se, na sreću, pisma jedne druge Jelene, Jelene Balšić, koja je uputila svom duhovniku Nikonu Jerusalimcu. Ona su sabrana u rukopisni zbornik ispisan Nikonovom rukom 1441/42. godine, nazvan Gorički zbornik po Jeleninoj zadužbini, manastiru Gorica na Skadarskom jezeru.33
Od tri Jelenine poslanice, u celini je sačuvana samo jedna, u Goričkom zborniku naslovljena Otpisanije bogoljubno. U ovom pismu Jelena pita Nikona o načinima ustrojstva monaškog života i sa puno emocija govori o temama koje je zaokupljaju, pokazujući time dobro poznavanje religiozne literature. Na osnovu sačuvanih Nikonovih odgovora, mogućno je rekonstruisati i druga Jelenina pitanja i na taj način pratiti njena interesovanja. Tako vidimo da je Jelena od Nikona tražila ne samo duhovne savete, nego i obaveštenja iz različitih oblasti, na primer kosmoloških i metroloških. U najvećoj meri, ipak, reč je o monaškim i religioznim temama. Jelenu je zanimalo zašto se klanjamo ikonama i krstu, koji su „delo ruku ljudskih“, na šta se nadovezao Nikonov traktat o poštovanju svetih koji su naslikani na ikonama.34 Na njenu molbu, u Zbornik je unet skitski (pustinjački) tipik, koji predstavlja jedan od četiri takva tipika sačuvana među Južnim Slovenima.35 Sastav Zbornika nama danas omogućuje uvid u visok stepen obrazovanja, učenost i uopšte kulturnu klimu jednog vremena.36
Od Miličine prepiske sa susedima sačuvano je delimično samo ono što se u Dubrovačkom arhivu nalazi od njene korespondencije sa Dubrovačkom republikom. U prepisima dubrovačkih srpskih kancelara, najviše od ruke Ruska Hristoforovića, sačuvano je osam njenih pisama.37
Mara Branković uputila je pet pisama knezu i vlasteli Dubrovnika,38 u periodu između 1470. i 1479. godine. Zna se da je Mara na svom dvoru imala posebnu kancelariju, da je primala ambasade i vodila prepisku sa stranim državama.
Njena sestra, Katarina Kantakuzin, pisala je goričkom grofu Leonardu, kao i njihova rođaka, Angelina Branković.39 Angelina je pisala i moskovskom knezu Vasiliju 1509. godine i zatražila pomoć, kako bi sagradila crkvu, u koju je nameravala da položi mošti svog sina Jovana i muža Stefana.40 „Smerna monahinja Angelina bivša despotica“ još jednom je pisala velikom knezu, da bi ga zamolila da uzme u zaštitu zapusteli ruski svetogorski manastir Sveti Pantelejmon.41
Kada je reč o poslovnim pismima, ona se najviše odnose na prodaju imovine i različite službene obaveze. Priznanice o trgovini, dugovanjima, obavezama carinika ukazuju na činjenicu da su žene samostalno vodile različite poslove, kao i da su raspolagale imetkom. Ipak, poneki segmenti ovakvih pisama nisu lišeni podataka iz privatnog života, kao i emotivnog tona.
Biblioteke
O naručivanju prepisivanja i prevođenja rukopisa postoje mnogobrojna svedočanstva, koja predstavljaju dokaz o obrazovanju žena.42 Reč je, naravno, o pripadnicama najviših društvenih krugova, kojima je bilo dostupno školovanje, putovanje i komunikacija sa učenim crkvenim ljudima.
O postojanju dvorske biblioteke u Srbiji trinaestog veka svedoči podatak da je kraljica Beloslava, žena svrgnutog kralja Vladislava, sa svojim sinom, županom Desom, prenela u kovčezima na čuvanje u Dubrovnik svoje blago – dvadeset ikona u srebrnom okovu, trideset rukopisnih knjiga, četiri jevanđelja sa zlatnim i srebrnim reljefima na koricama, ogledala, svilenu tkaninu na kojoj je zlatnim koncem izvezena figura Isusa Hrista sa učenicima i prozorske zavese izvezene svilom.43
Za kraljicu Jelenu Anžujsku pisac njenog Žitija, arhiepiskop Danilo II napisao je da je poznavala sve knjige i da je bila „gotova da odgovori svakome ko je pita.“44 U istom Žitiju čitamo da je Jelena dala „knjige božastavne u domu svome sastavljati i izredno pisati.“45
U vreme svog boravka na Svetoj Gori, 1347/48. godine carica Jelena naručila je da joj se prevede Tumačenje svetog Jevanđelja Teofilakta Ohridskog. Starac Joanikije, prevodilac ovog dela, u zapisu je ostavio svedočanstvo o Jeleninoj velikoj ljubavi prema svetim knjigama.46
Iz testamenta Jelene Balšić vidi se da je ova umna i obrazovana žena posedovala biblioteku. U ovom dokumentu iz 1442. godine, nažalost, nije navedeno koje knjige su tu biblioteku sačinjavele.47 Da je Jelena volela raskošno ukrašene rukopise, vidi se iz njene porudžbine da joj kotorski zlatar Andrija izradi korice s likom Spasitelja 1441. godine. Ovaj posao naručio je Jelenin kancelar Doberko, koji je doneo srebro za korice i, kao uzor, drugu knjigu.48
Neki od rukopisa koji se danas nalaze u Muzeju Srpske pravoslavne crkve i u Patrijaršijskoj biblioteci u Beogradu, imaju oznaku da su pripadali Angelini Branković. To su samo ostaci nekadašnje bogate porodične biblioteke, stradale u brojnim ratovima, nemirima i seobama. U ponekim rukopisima mogućno je pratiti smenjivanje vlasnika – nakon imena despota Đurđa, zabeleženo je ime Angelininog supruga Stefana, zatim Angelinino, pa njihovog sina vladike Maksima. U Tumačenju Matejevog jevanđelja Jovana Zlatoustog iz 1450/60. postoji zapis: Sija knjiga despotice Angeline monahinje, slično je u Lestvici Jovana Sinaita iz 1434, Apostolu s tumačenjemiz 1445/55. i Šestodnevu Jovana Zlatoustog iz 1451. godine.
Različiti doprinosi kulturi (škola za devojke, ktitorstvo, darivanje, crkvenoumetnički vez, prenos moštiju
Poseban vid doprinosa kulturi predstavlja organizovanje škole za devojke u doba kraljice Jelene. Iako je sasvim jasno da su pojedine žene iz vladarskih krugova sticale obrazovanje, o njegovoj prirodi i obimu ne znamo dovoljno. Indirektnu svetlost na poznavanje ove teme uočavamo u pomenu ravnopravnog obrazovanje dece oba pola na dvoru Nemanje i Ane: „Rodiše im se sinovi i kćeri, koje prosvetliše božastvenim krštenjem, i naučivši ih svetim knjigama i vrlinama veseljahu se u Gospodu.“49
U nedovoljnom broju podataka o obrazovanju ženske dece, medievalisti su često navodili reči arhiepiskopa Danila II iz Žitija Jelene Anžujske da je kraljica na svom dvoru u Brnjacima osnovala školu za devojke: „Zapovedi u celoj svojoj oblasti sabirati kćeri sirotih roditelja, i njih hraneći u svome domu, obučavaše svakom dobrom redu i ručnom radu, koji priliči za ženski pol. A kada su odrasle, udavaše ih za muževe da idu u svoje kuće, obdarujući ih svakim bogatstvom, a na mesto njih uzimala je druge devojke kao i prve.“50 Tumačenja vrste znanja koje je ova škola pružala, međutim, različita su. S jedne strane, ovaj navod iz Žitija uziman je kao dokaz o postojanju škole za devojke, odnosno škole i sirotišta, a sa druge mislilo se da nije reč o obučavanju pismenosti, nego poslovima važnim za poziv domaćice, ili, jednostavno, o „vaspitanju“ devojaka, odnosno o vrsti „domaćičke škole“ u kojoj se ne pominje učenje čitanja i pisanja. Postoji i mišljenje da je kraljica Jelena, kao vrlo obrazovana žena, u svojoj školi organizovala učenje devojaka i pismenosti i ručnom radu. Za bolje poznavanje ove teme nikako ne treba zanemariti jedan podatak, koji arhiepiskop Danilo II navodi nešto ranije u Žitiju, prema kojem su se, takođe na dvoru kraljice Jelene, sastavljale „knjige božastavne“, izrađivalo skupoceno crkveno posuđe i odežde za jereje. U svetlosti saznanja o Jeleninom naručivanju rukopisa i ikona, velikoj ktitorskoj aktivnosti i dugogodišnjem vladanju jednom oblašću zemlje, što nesumnjivo govori o njenim sposobnostima, ali i kulturi, svakako bi ova dva podatka trebalo dovesti u vezu.
Kada je reč o školama, treba pomenuti mišljenje da je, pod okriljem carice Mare Branković, delovala prepisivačka i slikarska škola. Uočena je hronološka, teritorijalna i stilska kompaktnost slikarstva koje je cvetalo u njeno doba i to upravo u oblasti gde je ona imala, među hrišćanima, najviše uticaja.51
Ktitorke
Spisak ženskih ktitorskih dela zaista je ogroman. Pored poznatih zadužbina – manastira Gradca, Ljubostinje, Matejče, Krke, Gorice, tu su i mnogobrojni manastiri koje su podizale članice vladarskih porodica, ali i imućnije vlastelinke i monahinje.52 One su, isto tako, veoma često učestvovale u pomaganju njihove obnove i živopisanja.
Darivanje
Kao i u slučaju ktitorstva, iz kratkog pregleda darova koje su prilagale žene, fragmentarnog i samo u naznakama, mogućno je zaključiti o ženskoj zastupljenosti u srpskoj kulturi srednjeg veka.
Jelena Anžujska imala je „duhovne oce u svetom gradu Jerusalimu, na Sinaju i Raitu i u Svetoj Gori Atonskoj, jer tamo odoše mnogi njezini darovi, koje ne mogu iskazati, jer sve imanje tamo istočivši, do smrti neprestano šiljaše časne i dostoverne i velikoimenite monahe svoje.“53 Smatra se jednom od najvećih dobrotvorki svetinja u Palestini i Sinaju.54 Čuvena je njena vatikanska ikona apostola Petra i Pavla,55 kao i ikona Svetog Nikole, koju je poslala u Bari.56 Za Jelenino ime vezan je ukrašen krst, sa pet delića Časnog Krsta, koji je poklonila Sopoćanima.57
Posle smrti kralja Milutina, Simonida je poslala za njegov grob „kandilo od skupocenog zlata, i takođe platna skupocena i zlatna imajući na sebi divnu lepotu izgleda, kojim će pokriti raku ovoga hristoljubivoga.“58
Jefimija je naručila veliku dvostranu ikonu sa figurama Jovana Bogoslova i Bogorodice Katafigi, koja se sada čuva u Narodnom muzeju u Sofiji.59
Sultanija Olivera darovala je pokrov za mošti Stefana Prvovenčanog, o čemu svedoči natpis.60
Carica Jelena Paleolog poklonila je dragocenu relikviju, krst od zlatnih pločica svetogorskom manastiru Svetog Dionisija. S prednje strane krsta nalazi se natpis na grčkom jeziku: „Poklon Jelene, vladarke Romejaca, Paleologine, žene cara Manuila Paleologa, ćerke Dragaša, kneza srpskog.“61
Komad Hristovog krsta, koji se kao relikvija čuvao u Mileševi, dar je Mare Branković.62 Manastiru Sveti Pavle Mara je poklonila jedan pojas, okićen biserom i vezen zlatom,63 kao i remek-delo starog veza, veliku plaštanicu sa prikazom Hrista, izvezenu zlatnim nitima.64 U Rilskom manastiru čuva se izvanredno vredan kultni predmet, čudotvorna ikona-relikvijar. U centru ikone predstavljena je Bogorodica, a okolo su raspoređene mošti trideset i dva svetitelja.65 Marina sestra, Katarina Kantakuzina, izradila je mitru za beogradskog mitropolita sa natpisom izrađenim bisernim zrnima,66 kao i despotica Ekatarina Baćani, koja izvezla mitru i poklonila je mitropolitu Longinu.67
Barbara Frankopan, udovica despota Vuka Grugurevića Brankovića (Zmaj Ognjeni Vuk), franjevačkom samostanu na Trsatu kod Rijeke poklonila je relikvijar s ćiriličkim natpisima.68
Roksanda, unuka despota Jovana Brankovića, priložila je 1567. godine izvezenu plaštanicu Mileševi. Ova plaštanica, koja je kasnije dospela u manastir Pakra, po veštini izrade i umetničkoj koncepciji spada u najbolje primerke svoje vrste.69
Povelje
U okviru svog staranja za različite manastire, žene su im poklanjale imanja ili godišnje prihode. Sačuvane su povelje koje je izdavala kraljica Jelena, kao i Miličine povelje Hilandaru, Lavri Svetog Atanasija, Svetom Pantelejmonu i pirgu Svetog Vasilija. Milica je obnavljala vlastelinstvo Dečana (1397) i ovom manastiru izdala povelju.70 Njena kćer Mara sa sinovima darovala je Hilandar, posebno hilandarsku bolnicu, a selo Kuzmino poklonila je Svetom Pavlu.71
Carica Mara Branković poveljom je ustupila sela Ježevo i Mravince odredivši da tri petine prihoda pripada Hilandaru a dve Svetom Pavlu, u istom odnosu zaveštala je svoju ukupnu nepokretnu i pokretnu imovinu (imanja, stoku, zlato, srebro, odeću i tkanine).72 Dvema darovnicama sastavljenim na arapskom jeziku, Svetom Pavlu je zaveštala metoh manastira Esfigmena, koji je kupila, a kuću sa pripadajućim zgradama i vinogradom u Carigradu namenila je Vatopedu.73
Despotica, potom monahinja Angelina Branković sa sinovima izdala je dve povelje Hilandaru (1486.74 i 1496.)75 i jednu Svetom Pavlu (1495).76 Brankovići su darovali još jedan svetogorski manastir, reč je o Esfigmenu. Njemu su izdali povelju Angelina i njen sin despot Jovan 1499. godine.77 Poslednjim prilogom člana srpske vladarske kuće Hilandaru smatra se onaj despotice Jelene, žene Jovana Brankovića od 17. juna 1503. godine.78
Vez
Specifičan doprinos primenjenoj umetnosti srednjeg veka predstavlja crkveno-umetnički vez, čijem su izvanrednom razvoju doprinosile i žene. Izrađivale su i bogato ukrašavale pokrove za mošti, felone, mitre, plaštanice, zavese za carske dveri i druge crkvene predmete. Pored Jefimijinih dela, uz mnogobrojne poznate i nepoznate autorke vezova, treba pomenuti caricu Maru Branković. Ona je za mošti Svetog Luke izvezla odeždu od sirijskih zlatnih tkanina,79 a za mošti Svetog Jovana Rilskog priložila je pokrov.80
Angelina Branković bila je vezilja crkvenih tkanina. Za mošti Svetog Jovana Milostivog u Požunu (Bratislavi) priložila je jedan svoj dar, danas, nažalost, izgubljen. Iz literature nije jasno da li je reč o odeždi ukrašenoj biserom i dragim kamenjem, felonu ili pokrovu za mošti. Natpis na njemu bio je izrađen biserom, kao i na pokrovu za mošti Svetog Simeona Bogoprimca u Zadru. Ovaj zadarski pokrov, koji spada u visok domet veziljske umetnosti, smatra se Angelininim radom.81
Prenos moštiju
Među delima pobožne prirode koja su organizovale žene, naročito se ističe prenos moštiju svetitelja.
Kraljica Jelena Anžujska organizovala je prenos moštiju arhiepiskopa Joanikija u Sopoćane: „Ovoj uziđe bogougodna misao na srce o ovom preosvećenom, da zapovedi da se njegove mošti prenesu iz te daleke strane, sećajući se jedinosvojstvene ljubavi njegove prave vere prema sebi.“82
O prenosu moštiju Svete Petke, za koji su zaslužne dve monahinje – Jevgenija i Jefimija, ostavio je svedočanstvo Grigorije Camblak. U svom Slovu o prenosu moštiju svete Petke iz Trnova u Vidin i Srbiju on pominje mudrost i snagu uma kao vrline koje su ih krasile. Posebno govori o njihovoj molbi sultanu Bajazitu da im dozvoli prenos moštiju ove svetiteljke.83
Svakako da je, zahvaljujući Mari Branković, njen otac Đurađ uspeo da kupi od Turaka mošti apostola i jevanđeliste Luke, za tada ogromnu svotu od tredeset hiljada dukata. Prisustvo svetitelja trebalo je da obezbedi natprirodnu zaštitu njegovoj ugroženoj prestonici, Smederevu. Prenos Svetog Luke izvršen je 1453. godine, a svečanostima organizovanim tim povodom prisustvovala je cela vladarska porodica.
Mara je izdejstvovala prenos moštiju Svetog Jovana Rilskog iz Trnova u Rilu 1469. godine. Na njen zahtev, sultan je izdao zapovest o prenosu svetitelja.84
Angelina Branković učestvovala je u prenosu moštiju svojih bližnjih – donela se sa sobom u Srem 1486. godine mošti svog supruga Stefana, koji je umro u Italiji. Kasnije je nosila njegove mošti, kao i mošti svog sina Jovana Brankovića u Vlašku, potom ponovo u Srem, gde ih je položila u novopodignuti manastir Krušedol. Tamo su doživele tragučnu sudbinu – spalili su ih Turci, 1716. godine.
[1] Ovaj rad nastao je u okviru projekta br. 178029 Ministarstva za obrazovanje i nauku Srbije Knjiženstvo, teorija i istorija ženske književnosti na srpskom jeziku do 1915. (http://knjizenstvo.etf.bg.ac.rs/sr/authors).
[2] Miloš Blagojević, „Srpske vladarke – ktitori Hilandara“, Hilandarski zbornik, 11 (2004): 19.
[3] Ibid, 20.
[4] Nikola Radojčić, Srpski državni sabori u srednjem veku (Beograd: Srpska kraljevska akademija, 1940), 287–289.
[5] Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije, tom VI (Beograd: Vizantološki institut SANU, 1986), 394-397. Smatra se da su žene vladara učestvovale u radu državnih sabora, pored članova dinastije i predstavnika crkve: Nikola Radojčić, Srpski državni sabori u srednjem veku, 200.
[6] Rade Mihaljčić, „Dva carstva“, u Istorija srpskog naroda. Prva knjiga. Od najstarijih vremena do Maričke bitke (1371), urednik Sima Ćirković (Beograd: Srpska književna zadruga, 1994²), 577.
[7] Ibid,569.
[8] Miloš Blagojević, „Vrhovna vlast i državna uprava“, u Istorija srpskog naroda. Druga knjiga. Doba borbi za očuvanje i obnovu države (1371-1537), urednik Jovanka Kalić (Beograd: Srpska književna zadruga, 1982), 110.
[9] Ibid, 110.
[10] Radmila Marinković, „Imenom i delom Milica. Razmišljanja o kneginji Milici“, Jefimija, 11 (2001): 16, 18. I Nenad Ljubinković misli da je stvaranje kulta knezu Lazaru bio deo Miličine strategije: „Kosovska bitka u svome vremenu i u viđenju potomaka ili logika razvoja epskih legendi o Kosovskome boju“, Raskovnik XV, broj 55–56 (1989): 132–133.
[11] Radmila Marinković, „Imenom i delom Milica. Razmišljanja o kneginji Milici“, 19.
[12] Konstantin Filozof, Žitije despota Stefana Lazarevića, priredila Gordana Jovanović (Beograd: Prosveta i Srpska književna zadruga, 1989), 86. O zastupanju muževa i sinova u delikatnim diplomatskim misijama: Svetlana Tomin, „Jedan vid ženske strategije.Četiri primera iz srpske književnosti srednjeg veka“, uKnjigoljubive žene srpskog srednjeg veka (Novi Sad: Akademska knjiga, 2007), 130–147.
[13] Miodrag Al. Purković, Kćeri kneza Lazara. Istorijska studija (Beograd: Pešić i sinovi, 1996), 82. Videti: Listine o odnošajih izmedju Južnoga Slavenstva i Mletačke republike, skupio Sime Ljubić, knjiga V, od godine 1403 do 1409 (Zagreb: Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, 1875), 215.
[14] Tekst ugovora i prevod: Vikentije Vasiljevič Makušev, „Prilozi k srpskoj istoriji XIV. i XV. veka“, Glasnik SUD, XXXII (1871): 177–181.
[15] Đuro Tošić, „Sandaljeva udovica Jelena Hranić“, Zbornik radova Vizantološkog instituta, XLI (2004): 423–440.
[16] Momčilo Spremić, Despot Đurađ Branković i njegovo doba (Beograd: Srpska književna zadruga, 1994), 57.
[17] Konstantin Filozof, Žitije despota Stefana Lazarevića, 112.
[18] Momčilo Spremić, Despot Đurađ Branković i njegovo doba, 64.
[19] Gojko Subotić, „Manastir Svetog Pavla“, u Kazivanja o Svetoj Gori (Beograd: Prosveta, 1995), 132.
[20] Franc Babinger, Mehmed Osvajač i njegovo doba (Novi Sad: Matica srpska, 1968), 91.
[21] Pregled literature i različitih mišljenja o priložnici ove plaštanice: Svetlana Tomin i Nataša Polovina, „Plaštanica iz manastira Putna. Pitanje autorstva“, u Aspekti identiteta i njihovo oblikovanje u srpskoj književnosti, urednica Gorana Raičević, Novi Sad, 2013 (u štampi).
[22] Ljiljana Juhas-Georgievska, „Književno delo monahinje Jefimije“, Jefimija, 11 (2001): 59.
[23] Milan Kašanin, Srpska književnost usrednjem veku (Beograd: Prosveta, 1975), 307.
[24] Monahinja Jefimija, Književni radovi, priredio Đorđe Trifunović (Kruševac: Bagdala, 1983), 37. Videti: Jelena N. Pilipović „Jezik nagoveštaja. Intertekstualno čitanje Tuge za mladencem Uglješom“ Knjiženstvo, 2 (2012). http://www.knjizenstvo.rs/magazine.php (preuzeto 24. 7. 2013).
[25] Milan Kašanin, Srpska književnost u srednjem veku, 307.
[26] Ibid, 307.
[27] Tekst Moljenja i prevod: Monahinja Jefimija,Književniradovi, 42–43. Utvrđeno je da se Jefimija u ovom Moljenju nadahnula rečima vizantijskih pisaca Simeona Novog Bogoslova i Simeona Metafrasta iz molitve pred pričešće, str. 19.
[28] Ibid, 49–52.
[29] Dimitrije Bogdanović, Istorija stare srpske književnosti (Beograd: Srpska književna zadruga), 197.
[30] Milan Kašanin, Srpska književnost u srednjem veku, 311.
[31] Svetlana Tomin, „Epistolarna književnost i žene u srpskoj srednjovekovnoj kulturi“, u Knjigoljubive žene srpskog srednjeg veka, 75–90.
[32] Danilo Drugi, „Život kraljice Jelene“, u Životi kraljeva i arhiepiskopa srpskih. Službe, priredili Gordon Mak Danijel i Damnjan Petrović (Beograd: Prosveta i Srpska književna zadruga, 1988), 85. U Žitiju je Danilo naveo odlomak iz jednog Jeleninog pisma, str. 86. Zna se, inače, i to da je Jelena pisala Dubrovčanima, obećavajući da će ih na vreme izvestiti, ukoliko kralj Uroš bude pošao s vojskom na ovaj grad: Ljubomir Stojanović, Staresrpskepoveljeipisma, I/1 (Beograd-Sr. Karlovci: Srpska kraljevska akademija, 1929), 28–29. Videti: Miroslav Popović, Srpska kraljica Jelena između rimokatoličanstva i pravoslavlja, (Beograd: Pravoslavni bogoslovski fakultet, 2010).
[33] Postojanje ovog rukopisa obelodanjeno je 1911. godine: Svetozar Tomić, „Hilendarska zavesa despotice Eufimije“, Nova iskra X, br. 5 (1911): 147–148. Danas se čuva u Arhivu SANU, pod brojem 446.
[34] Momčilo Spremić, „Crkvene prilike u Zeti u doba Nikona Jerusalimca“, u Nikon Jerusalimac. Vrijeme-ličnost-djelo, priredio Jeromonah Jovan (Ćulibrk) (Cetinje: Svetigora, 2004), 92–93.
[35] Jovan Ćulibrk, „Uloga duhovnog očinstva u vaspitanju po Nikonu Jerusalimcu“: 28. http://www.rastko.rs/cms/files/books/46c44fed2d555.pdf. (preuzeto 22. 7. 2013).
[36] Boško Bojović, „Žitije Svetoga Simeona Mirotočivoga od Nikona Jerusalimca“, Bogoslovlje, 1, (1987): 44.
[37] Radmila Marinković, „Imenom i delom Milica. Razmišljanja o kneginji Milici“, 33. Videti: Ljubomir Stojanović, Stare srpske povelje i pisma, knjiga I/1, 179–198.
[38] Literatura o Marinim pismima: Svetlana Tomin, „Carica Mara Branković“ u Knjigoljubive žene srpskog srednjeg veka, 121.
[39] Franc Miklošić, „Marija kći Angjelinina i Konstantin Arijanit“, Rad JAZU, XII (1870): 8.
[40] Stevan M. Dimitrijević, „Dokumenti koji se tiču odnosa između srpske crkve i Rusije u XVI veku“, Spomenik SKA XXXIX, drugi razred, 35, (1903): 18.
[41] Ibid, 18.
[42] O rukopisima čije su prepisivanje naručivale žene: S. Tomin, „Knjigoljubive žene srpskog srednjeg veka“, u Knjigoljubive žene srpskog srednjeg veka, 47–74.
[43] Milan Kašanin, Srpska književnost u srednjem veku, 27.
[44] Danilo Drugi, „Život kraljice Jelene“ 83.
[45] Arhiepiskop Danilo i drugi, Životi kraljeva i arhiepiskopa srpskih, na svijet izdao Đ. Daničić, (Zagreb: u Svetozara Galca, 1866), 68.
[46] Tekst Joanikijevog zapisa: M. Vukićević, „Carica Jelena“, Venac III, sv. 1 (1911): 93–94; Ljubomir Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, knjiga III, (Beograd: SANU, Narodna biblioteka Srbije, Matica srpska, 1984), 40 (fotopipsko izdanje).
[47] Ljubomir Stojanović, Stare srpske povelje i pisma, I/1, 394–397.
[48] Vojislav Đurić, „Umjetnost“ u Istorija Crne Gore, knjiga druga, tom drugi. Od kraja XII do kraja XV vijeka. Crna Gora u doba oblasnih gospodara, (Titograd: Redakcija za istoriju Crne Gore, 1970), 486. Ugovor o izradi korica bio je sudski overen, ali je kasnije poništen, nije poznato zbog čega: S. Milošević, „Duhovna delatnost i zadužbinarstvo Jelene Balšić“, Vesnik LVI, broj 37 (2010): 32.
[49] Teodosije, Žitije Svetoga Save, priredio Dimitrije Bogdanović (Beograd: Prosveta i Srpska književna zadruga, 1988), 102.
[50] Danilo II, „ŽivotkraljiceJelene“, u Životikraljevaiarhiepiskopasrpskih, preveo Lazar Mirković, (Beograd: Srpska književna zadruga, 1935), 54.
[51] Svetozar Radojčić, „Slikarska škola iz II polovine XV veka“, Zbornik za likovne umetnosti Matice srpske, 1 (1965): 74.
[52] Svetlana Tomin, „Ktitorke srpskog srednjeg veka. Prilog poznavanju“, u Mužastvene žene srpskog srednjeg veka (Novi Sad: Akademska knjiga, 2011), 98–146.
[53] Danilo Drugi, Život kraljice Jelene, 85.
[54] Dušan Glumac, „Srpske zadužbine u Palestini“, Glasnik Srpske pravoslavne patrijaršije, 10, 11 i 12, (1964): 244.
[55] Mirjana Tatić-Đurić, „Ikona apostola Petra i Pavla u Vatikanu“, Zograf, 2 (1967): 14.
[56] Marko Jačov, „Srebrna kapela Nemanjića u bazilici Svetog Nikole u Bariju“, Pravoslavlje XXVI, broj 598 (1992): 12.
[57] Ljubomir Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, I (Beograd: SANU, Narodna biblioteka Srbije, Matica srpska, 1982), 19–20 (fototipsko izdanje).
[58] Danilo Drugi, „Život kralja Milutina“, u Životi kraljeva i arhiepiskopa srpskih. Službe, 149.
[59] Gojko Subotić, „Ikona vasilise Jelene i osnovači manastira Poganova“, Saopštenja Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, XXV (1993): 25.
[60] Angelina Vasilić, Orijentalni pokrov iz Studeničke riznice, Zbornik Muzeja primenjene umetnosti, 2 (1956): 50.
[61] Vladimir Mošin, „Krst carice Jelene, kćeri kneza Dragaša“, Umetnički pregled, 5 (1938): 137.
[62] Miroslav Pantić, „Dubrovčanin Nikola Bošković i raške starine“, Zbornik Matice srpske za likovne umetnosti, 8 (1972): 256. Svetinju je otkupio od Turaka Nikola Bošković, otac Ruđera Boškovića, posle njegove smrti poklonjena je isusovačkom manastiru u Dubrovniku.
[63] Vladimir Ćorović, Sveta Gora i Hilandar do šesnaestog veka (Beograd: Manastir Hilandar, 1985), 175.
[64] Gojko Subotić, „Manastir Svetog Pavla“ 135–136.
[65] Elka Bakalova, „Rilskata čudotvorna ikona-relikvariй, Konstantinopol i Mara Brankovič“, u Bugarska i Srbija u krugu vizantijske civilizacije. Zbornik referata iz bugarsko-srpskog simpozijuma 14–16 septembar 2003, Sofija, redkolegiя: Vasil Gюzelev, Anisava Miltenova, Radoslava Stankova (Sofija: Akademično izdatelstvo Marin Drinov-Institut za literatura Bъlgarska akademiя na naukite, 2005), 193.
[66] Čuva se u Muzeju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu.
[67] Dobrila Stojanović, Umetnički vez u Srbiji od XIV do XIX veka (Beograd: Muzej primenjene umetnosti, 1959), 60.
[68] Ljubomir Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, II (Beograd, SANU, Narodna biblioteka Srbije, Matica srpska, 1983), 477 (fototipsko izdanje). Videti: Đorđe Sp. Radojičić, „Relikvijar despotice Barbare“, Zbornik Narodnog muzeja, IV, posvećen Veljku Petroviću, (1964): 339–343.
[69] Dušan Kašić, Srpski manastiri u Hrvatskoj i Slavoniji (Beograd: Srpska Patrijaršija, 1971), 222. Natpis sa ove plaštanice: Nadpisi sredovječni i novovjeki na crkvah, javnih i privatnih sgradah it.d u Hrvatskoj i Slavoniji, sabrao Ivan Kukuljević Sakcinski (Zagreb: Knjižara Jugoslavenske akademije, 1891), 170.
[70] Izdanja različitih povelja: Monumenta Serbica. Spectantia historiam Serbiae Bosnae Ragusii edidit Franc Miklosich (Viennae: apud Gulielmum Braumüller, 1858); Stojan Novaković, Zakonski spomenici srpskih država srednjega veka (Beograd: Srpska kraljevska akademija, 1912); Ljubomir Stojanović, Stare srpske povelje i pisma, knjiga I/1-2. Dubrovnik i susedi njegovi (Beograd-Sr. Karlovci 1929, 1934).
[71] Momčilo Spremić, Despot Đurađ Branković i njegovo doba, 55, 83.
[72] Gojko Subotić, „Manastir Svetog Pavla“, 134.
[73] Phokion P. Kotzageorgis, „Two Vakfiyyes of Mara Branković“, Hilandarski zbornik, 11 (2004): 308.
[74] Katarina Mitrović, „Povelja despota Đorđa Brankovića o prihvatanju ktitorstva nad Hilandarom. 1486, mart 20, Kupinik“, Stari srpski arhiv, 5 (2006): 229–239.
[75] Kapiton Nevostrujev, „Tri hrisovulje u Hilandaru“, Glasnik SUD, knjiga VIII, sveska XXV staroga reda (1869): 274–277. Prevod: Radmila Marinković, Pisah i potpisah. Autobiografske izjave srednjeg veka, (Beograd: Nolit, 1996), 230–231.
[76] Katarina Mitrović, „Povelja despota Đorđa, Jovana i Angeline Branković manastiru Svetog Pavla, 1495, novembar 3, Kupinik“, Stari srpski arhiv, 6 (2007): 209–217.
[77] Franc Miklosich, MonumentaSerbicaspectantia historiam Serbiae, Bosnae, Ragusii, 542–543; Prevod: Radmila Marinković, Pisah i potpisah. Autobiografske izjave srednjeg veka, 233–234.
[78] Katarina Mitrović, „Povelja despotice Jelene Jakšić manastiru Hilandaru 1503, juni 11, Budim“, Stari srpski arhiv, 7, (2008): 195–203. Tri godine nakon kćerke, Jelenina majka Milica Jakšić darovala je Hilandar: Momčilo Spremić, „Despotica Jelena Branković-Berislavić“, Glas SANU, Odeljenje istorijskih nauka, 16 (2012), 129–130.
[79] Đ. Sp. Radojičić, „Zla kob carice Mare“, Glasnik saveza trezvene mladeži, 8 (1927): 117.
[80] Vladislav Gramatik, „Rilska povest“, u Spisi Dimitrija Kantakuzina i Vladislava Gramatika priredila Jasmina Grković-Mejdžor (Beograd: Prosveta i Srpska književna zadruga, 1993), 111. O veziljskoj umetnosti: L. Mirković, Crkveni umetnički vez, (Beograd: b. i. 1940), D. Stojanović, Umetnički vez u Srbiji od XIV do XIX veka, D. Stojanović, „Vez“, u Istorija primenjene umetnosti kod Srba. I tom. Srednjovekovna Srbija, urednik Marija Bajalović Hadži-Pešić (Beograd: Muzej primenjenih umetnosti, 1977), 317–343, S. Petković, Srpska umetnost u XVI i XVII veku (Beograd: Srpska književna zadruga, 1995).
[81] Svetlana Tomin, „Pokrov za mošti svetog Simeona Bogoprimca – pitanje dar6davca“, u Srpska književnost u doba despotovine, urednik Miroslav Pantić (Despotovac: Narodna biblioteka „Resavska škola“, 1998), 261–271.
[82] Danilo Drugi, „Život arhiepiskopa Joanikija“, u Životi kraljeva i arhiepiskopa srpskih. Službe, 191.
[83] Grigorije Camblak, „SlovooprenosumoštijusvetePetkeizTrnovauVidiniSrbiju“, u Književni rad u Srbiji, priredio Damnjan Petrović (Beograd: Prosveta i Srpska književna zadruga, 1989), 120.
[84] Vladislav Gramatik, „Rilska povest“, 106–107.