Životni put Delfe Ivanić (1881–1972) o kom saznajemo iz njenih Uspomena, u razvijenijim kulturama predstavljao bi književni i kulturni događaj po sebi, dok je u nas njeno ime bilo dugo skrajnuto, a prvih decenija posle Drugog svetskog rata i sistematski prećutkivano. Objavljeni memoari svedoče o značaju koji je Delfa imala na ovom prostoru pre Prvog i između dva svetska rata. Delfa Ivanić potiče iz ugledne porodice hercegovačkog ustanika Ivana Musića (koji je svoje poreklo izvodio od loze sestrića kneza Lazara, braće Musić) i majke Cvije. Rođena je u Podgorici, gde joj je otac kratko bio u službi kod knjaza Nikole. Sa roditeljima rano prelazi u Beograd, za koji će vezati sav svoj rad. Delfa, međutim, veoma brzo ostaje siroče. Majku je izgubila u petoj, a oca u sedmoj godini. Nakon smrti roditelja Delfu usvaja bračni par Katarina Konstantinović i Mihailo Bogićević, te igrom sudbine devojčica ulazi „na velika vrata“ u najviše društvene krugove ondašnje Srbije. Naime, pomajka Katarina bila je nesuđena verenica kneza Mihaila (koja je slučajno preživela atentat na kneza u Košutnjaku 1868), a očuh – unuk poznatog srpskog ustanika Ante Bogićevića. U memoarima dobijamo prikaz ondašnjeg srpskog društva i odnosa koji su u njemu vladali, i to iz sasvim novog ugla.

Zadivljujuće pamćenje Delfe Ivanić (ove uspomene kazivala je profesoru Fedoru Nikiću 1966. godine, u svom stanu u Dušanovoj br. 11a na Dorćolu, u osamdeset šestoj godini života) obuhvata period od njene pete godine i najranijih slika beogradskog života na Savamali. Prelazak u novu porodicu jeste početak uzbudljive priče sačinjene od sećanja na detinjstvo provedeno na Terazijama (potom i u poočimovoj vili na „Englezovcu“), kao i na kasnije školovanje. Memoari Delfe Ivanić pružaju dragocenu, nepatvorenu sliku starog Beograda, čije je središte bila upravo Ocikina kuća. Tako je Delfa „od milja“ zvala svog očuha – predsednika Beogradske opštine, koji je, između ostalog, zaslužan za izgradnju crkvice Svetog Save na Vračaru, kao i Doma Svetog Save u Dušanovoj ulici, gde će svoj život zaokružiti i autorka ovih memoara. Ništa manje nisu bili značajni ni posetioci pomajke Katarine, rodbinski direktno povezane sa tadašnjom dinastijom i kraljem Srbije, Milanom Obrenovićem (sa kojim je Katarina provela detinjstvo u Rumuniji). 

Pored ovih značajnih podataka o Srbiji i Beogradu toga vremena, Delfa Ivanić u svojim sećanjima daje i dragocenu sliku školstva, i to ženske omladine, čijoj najnaprednijoj i najobrazovanijoj generaciji i sama pripada. Otuda su njena sećanja na prvu Srpsku višu žensku školu i upravnicu Katarinu Milovuk, kao i na ostale nastavnice i učenice (često ih je kao dobrotvorka posećivala i kraljica Natalija) više nego značajna. U to vreme dolazi i do poznanstva sa Nadeždom Petrović, tada nastavnicom crtanja u pomenutoj školi, koje je bilo od presudnog značaja za budući veliki društveno-humanitarni rad Delfe Ivanić. Iz tog druženja će se razviti ideja o osnivanju Kola srpskih sestara, koje se može nazvati Delfinim životnim delom.

Delfa Ivanić je bila i jedna od prvih Srpkinja na stranim univerzitetima – studirala je hemiju u Ženevi. U to vreme na studijama u inostranstvu sa ovih prostora bila je i Mileva Marić-Ajnštajn, kao i čitava grupa prvih studentkinja iz Srbije na humanističkim naukama u Cirihu: književnica Leposava Mijušković iz Jagodine, Milana Bota iz Kruševca, potonja supruga Svetislava Stefanovića, Ružica Dražić iz Šapca i druge. Napredni stavovi očuha Delfe Ivanić u pogledu vaspitanja vidljivi su i na osnovu toga što je budućnost mlade žene bila pažljivo isplanirana: njen očuh je želeo da ona završi hemiju, da bi joj otvorio apoteku u centru Beograda, „da može da živi od svog znanja“ ako se ne uda (to jest, da nikada više ne bude „izdržavano lice“). Međutim, on neće dočekati da Delfa završi studije – iznenada umire 1899, a Delfa, po drugi put slomljena smrću bliske osobe, napušta studije i vraća se u Beograd.

Kao svršena učiteljica Delfa se 1901. godine upućuje u Skoplje da bi pomogla obrazovanje srpskog naroda pod Otomanskom imperijom. Stvarnost života sopstvenog naroda sa kojom se tamo suočila zanavek ju je opredelila za humanitarni rad. Uz to, ona sreće i svog životnog saputnika – Ivana Ivanića, diplomatskog predstavnika Srbije i novinara, entuzijastu sličnih opredeljenja koja će ih trajno spojiti i u privatnom životu. Zahvaljujući njegovoj službi njih dvoje će preći respektabilni itinerer po čitavoj Evropi. Može se reći da su trojica muškaraca – dva Ivana (otac i muž) i Ocika (očuh, Mihailo Bogićević) – odlučujuće uticala na formiranje Delfine ličnosti, te trajno obeležila njen život i delo. Memoari Delfe Ivanić, protkani opisima, portretima, detaljima, dijalozima, ali i krupnim narativnim celinama, koji se čitaju kao prvorazredno književno štivo, ni ovde ne gube na snazi, naprotiv. Sledi izuzetno zanimljiv putnički itinerer (supružnici su, na primer, po premeštaju iz Skoplja stigli u Beograd, i to jutro nakon Majskog prevrata 1903).

Godine 1903. Delfa Ivanić, zajedno sa Nadeždom Petrović, osniva Kolo srpskih sestara u Ratarskoj ulici, u domu Mite Petrovića. Tu se pojavljuju brojna imena značajnih žena, kako iz visokih domaćih krugova tako i strankinja, pa se može reći da ovi memoari doprinose uspostavljanju jedinstvene ženske istorije i bacaju svetlo na ne malu ulogu žena u poznatim zbivanjima iz nacionalne prošlosti. Na taj se način ženama pridaje značaj koji im je u turbulentnim okolnostima 20. veka nepravedno oduzet. Tako saznajemo koliko je požrtvovanih strankinja, žena visokih diplomata, čak i sa zaraćenih strana, učestvovalo u humanom radu na strani srpskog naroda za vreme balkanskih i Prvog svetskog rata. Pojavljuju se svetli primeri poput ledi Lejle Pedžet, Marbel Grujić, Aleksandre Hartvig, Blanš Vesnić, baronice Grizinger, Lujze Buholc, kao i požrtvovanih Srpkinja, članica Kola (Ljubice Luković, umrle od tifusa 1915, Savke Subotić, prve predsednice Kola, Jelene Frotingen, supruge američkog milionera koji je mnogo pomogao Srbima u Prvom svetskom ratu, Marije Predić, Perse Prodanović, Mirke Grujić, Mileve Todorović, Katice Đorđević, Jele Bajloni i mnogih drugih koje se spominju u ovoj knjizi). Kao članica Komiteta srpskih žena, Delfa Ivanić je bila i u delegaciji koja je otišla u Sarajevo 1911. godine povodom smrti Mis Irbi, takođe jedne od zaboravljenih Engleskinja koje su volele srpski narod i posvetile mu čitav svoj život.

Organizatorske i diplomatske sposobnosti Delfe Ivanić naročito su došle do izražaja tokom balkanskih ratova, kada je u okviru rada Kola osmislila poljske bolnice blizu fronta zahvaljujući kojima su spasene na hiljade ranjenih vojnika (tada je i sama zaradila bolest od koje se jedva oporavila). Prvi svetski rat zatiče supružnike u banji Bad-Hal u Austriji, odakle su se sa grupom Srba povukli preko Minhena i Švajcarske, Italije, Grčke i Soluna u Skoplje. Posebno upečatljive stranice predstavljaju opisi Delfinog rada sa ledi Pedžet u Skoplju, čiji je dramski vrhunac povlačenje preko Albanije. Za taj trenutak u svom životu Delfa samokritički kaže da je „s njene lude glave“ odlučeno da se iz Skoplja povuku s vojskom na Kosovo, iako je njen muž kao diplomata već imao vizirane pasoše i vozne karte za Solun i Grčku.

Impresivna je aktivnost Delfe Ivanić i njenih sunarodnica tokom rata i na međunarodnom planu: ovde će čitaoci prvi put saznati o nezvaničnoj a presudnoj diplomatskoj i humanitarnoj delatnosti članica Kola u cilju obezbeđivanja humanitarnih paketa za hiljade srpskih vojnika i civila zatvorenih po logorima u Austriji i Mađarskoj, o kampanjama koje su razvile u Nici među Francuzima, kao i o proslavi Vidovdana u Londonu i širom Engleske 1916. godine. U svemu tome je Delfa učestvovala.

Posebno važnim delom Delfe Ivanić, te vidljivim doprinosom kulturi Beograda, može se smatrati izgradnja Doma Kola srpskih sestara 1923, velelepne građevine u Resavskoj 11. Njena energičnost i organizatorske sposobnosti bile su presudne za stvaranje ovog Doma, što može poslužiti kao poučan primer današnjim generacijama – za svaki se naum i građevinu u Beogradu i te kako trebalo pomučiti. Međutim, činjenica je i da su pregoran rad i intenzivan tempo uticali na zdravstveno stanje oba supružnika. Delfa se pre ratova kraće vreme lečila od tuberkuloze u sanatorijumu u Švajcarskoj; njen suprug je nakon službe u Trstu i Rimu, a potom u Frankfurtu na Majni, umro 1934. godine, što je Delfu teško pogodilo.

Razgranata delatnost Kola srpskih sestara po celoj Kraljevini Jugoslaviji, učešće u forumima i ženskim savezima, kao i saradnja u glasilima (Žena i svet, Ženski pokret, Vardar), bili su kruna Delfinog rada. Nažalost, dug životni vek joj je dosudio i da vidi krah celokupnog svog društvenog i nacionalnog pregnuća. Aprilski rat i okupaciju provela je u Beogradu, doživevši da je u poodmaklim godinama, kao istaknutu članicu Kola i „rodoljuba“, Gestapo zatvori. U avgustu 1942. godine Kolu srpskih sestara bila je oduzeta zgrada, kao i sva pokretna i nepokretna imovina. Godine 1944. uhapsili su je komunisti; provela je izvesno vreme u zloglasnoj Glavnjači, sada kao „reakcionarni element“. Zbog toga poslednje rečenice Delfinih memoara mogu da zazvuče donekle čudno, ali i stoički: „Prilike posle oslobođenja nisu još bile sređene, ali je za sve nas bila velika sreća saznanje da je neprijatelj prognan iz zemlje“ (moj kurziv). Izvorno rodoljublje, kao i nedvosmislen stav da je „ceo svoj život bila odana srpstvu i jugoslovenstvu, uverena da u njihovoj slozi, ljubavi i zajedničkom životu leži njihova budućnost i veličina“, svedoče o paradoksu njene sudbine: premda je imala iste stavove kao i novi režim, ipak je u jednom trenutku proglašena krivom. Na kraju memoara naglašava da se i ona odjednom osetila kao „umorni, isluženi vojnik“.

Iako je na izvestan način obeležila jednu epohu, Delfa Ivanić je dugo bila nevidljiva i nepoznata u okviru kulture sopstvenog naroda za koji je toliko učinila. S druge strane, na međunarodnom planu je dobila retko internacionalno priznanje u Americi – medalju „Florans Najtingel“. Delfa je oličenje jedne istorijske vertikale. Slušajući od pomajke Katarine neke nepoznate detalje o knezu Mihailu, do smrti je čuvala stono ogledalce kao posebnu relikviju koju je svuda nosila sa sobom, a za koje joj je pomajka ispričala da ga je dobila na poklon od kneza Mihaila dan uoči njegove pogibije. Za proučavateljke ženske vertikale srpske književnosti, kao i dnevničko-memoarske proze, ove tačke povezivanja mogu biti više nego podsticajne. Jer one nisu slučajno tako povezane: počinju Ankom Obrenović, majkom Katarininom, autorkom prvog srpskog ženskog dnevnika (koja je, zajedno sa knezom Mihailom, 29. maja 1868. poginula u Košutnjaku), preko njene ćerke Katarine Konstantinović, rođene Obrenović (pomajke Delfine, jedne od „glavnih junakinja“ ovih memoara), do Delfe Ivanić, autorke do sada najobimnijih memoara jedne žene u srpskoj književnosti.