Iako postoje kod nas knjige koje su pisane na temu privatne istorije, Privatna priča kompozitorke i spisateljice Ivane Stefanović (u zajedničkom izdanju Službenog glasnika i Arhiva Srbije) bavi se ovom temom na specifičan, nije pogrešno reći – lični način: u pitanju je vrlo privatna istorija jedne određene porodice, iz koje je sama autorka potekla. Ona se našla u knjizi zahvaljujući koferu koji je autorka nasledila, u kom su sačuvana pisma, fotografije, svedočanstva, ukazi, ugovori, pozivnice, telegrami i slična dokumenta njene porodice (neka od njih stara i više od 100 i 150 godina), ali i ogromnom radu koji je Ivana Stefanović uložila kako bi sva dokumenta – ukupno preko 8.000 strana – razvrstala, poređala hronološki i protumačila. Osim toga, trebalo je dalje istraživati – u Arhivu Srbije, Matici srpskoj, Univerzitetskoj biblioteci i drugim arhivima i muzejima, kao i prevoditi – sa nemačkog, rumunskog, mađarskog, uz saradnju sa stručnjacima iz određenih oblasti. Rezultat je knjiga o precima porodice Bota, koja se opire klasifikaciji – u njoj ćemo naći elemente biografije, dnevnika, putopisa, hronike i dokumentaristike (mada time nismo iscrpli sve mogućnosti opisa ili konačnog žanrovskog definisanja knjige). Kao okosnicu knjige autorka postavlja citirana dokumenta; uz njih daje objašnjenja i komentare (ili ostavlja otvorenim pitanja), ali i lične utiske i razmišljanja koji su naznačeni u odeljcima nazvanim „Dnevnik“, pisanim u različitim periodima, od 2009. do 2011, i na različitim mestima: u Beogradu, Cirihu, Bukureštu...

Kako objašnjava u uvodu, njena je namera bila da otkrije ko su i kakvi su bili njeni preci, ali objektivno i bez ulepšavanja. Zanima je „mala“, lična, ali ipak zajednička istorija jedne obične balkanske porodice u vrtlogu „velike“. Knjigu čine dve veće celine. Prva, koja čini glavni deo knjige, predstavlja hroniku porodice Pavla Bote (autorkinog pradede) i Svetislava i Milane Stefanović (babe i dede) i obuhvata period od 1800. do 1916. g. Kroz priču o životnom putu Pavla Bote, lekara i političara koji je odrastao i školovao se u Austrougarskoj, te sa porodicom prešao u Srbiju gde je radio do kraja života, a potom i ćerke Milane, njenom školovanju u Cirihu, te braku sa Svetislavom Stefanovićem, lekarom, pesnikom i književnim kritičarem, prva knjiga oslikava život Srba u Austrougarskoj, srpske građanske porodice u XIX i početkom XX veka, građanske Srbije i početke modernizacije društva. Tome doprinose, pored glavnih, i brojne „sporedne“ ličnosti – rođaci, prijatelji, udvarači… Dok piše ovaj deo, autorka se u najvećoj meri oslanja na dokumenta iz porodičnog kofera, pre svega pisma, ali i na neka zvanična (na primer, na govore Pavla Bote u Narodnoj Skupštini). Iako je Ivana Stefanović u uvodu istakla nameru da bude objektivna, ona na sreću, to nije. Ne uspeva (ili ni ne pokušava) da sakrije pristrasnost prema nekim ličnostima i daje često svoj sud o njima. Osim što je i sam odabir dokumenata koji će uću u knjigu i biti predstavljeni čitaocu sugestivan, takvi su i mnogi podnaslovi, koji na veoma dovitljiv način daju boju ili određuju atmosferu nekom događaju. U „Dnevnicima“, očekivano, nailazimo na intimnije, ispovedne tonove, nekada gotovo lirske. Sve to čini da i čitaoci prisnije i snažnije dožive situacije kroz koje prolaze akteri ove priče. Druga knjiga ide dublje u prošlost, manje poznatu, tragom predaka porodice Bota u Rumuniji, to jest, Transilvaniji. Ako smo prvi deo mogli nazvati epistolarnim, drugi bi mogao da bude označen kao istorijsko-putopisni. U njemu više nema podataka iz kofera, mada je jedno od pisama predstavljalo podsticaj da se krene u istraživanje. Istorijski podaci i odgovori do kojih autorka dolazi smenjuju se sa dnevničkim zapisima koji se u ovom delu knjige pretvaraju u putopis Transilvanijom, takođe pun lirskih tonova i ličnih impresija. Na taj način izbegnuta je Ivana Stefanović uspela donekle da oživi svoje pretke i približi ih čitaocima.

Posebno je zanimljiv i značajan doprinos ove knjige shvatanju društvenog položaja i prava žena kod nas. Očigledno je da je autorka veoma zainteresovana za ovu temu i čini se da se potrudila da čitaocima pruži što više informacija koje je čuvao kofer, a koje se tiču života žena, njihovog obrazovanja, shvatanja o ulozi žene u društvu, njihovoj emancipaciji i slično. Ne treba, međutim, zaboraviti, da je ovde reč o bogatijem građanskom sloju s kraja XIX i početka XX veka (što je i period početka obrazovanja žena u Srbiji), te da su ovi primeri reprezentativni za određeni, manjinski, moderniji sloj našeg društva. U porodici Bota smatrali su da je obrazovanje njihove ćerke Milane veoma važno, te je ona, kao i mnoge druge devojke iz bogatih slovenskih porodica tog vremena, išla je na studije u Cirih. Ne čudi nimalo što će roditelji biti razočarani kada saznaju da Milana napušta studije, iako je položila sve ispite i čekao ju je samo diplomski rad. Razlog je bio razočaravajući i tada, a danas još više – da bi se što pre udala! Pavle će zbog toga najviše zameriti Svetislavu, Milaninom budućem mužu, koji ju je na to i ohrabrivao, dok je sâm završio dva fakulteta i živo učestvovao u intelektualnom životu Srba, i kome izgleda do samostalnosti svoje supruge nije naročito bilo stalo (on, kako kaže, garantuje njenu egzistenciju). Autorka žali zbog ove Milanine odluke, sa gorčinom konstatujući da će u njenom daljem životu biti sve manje ambicije i entuzijazma, a češće tuge i nezadovoljstva. U kasnijim pismima potkradaće se čak stilske i pravopisne greške. Kao još jedan primer žene koja se pokorava volji svog muža i ostaje u njegovoj senci, tu je i Milanina prijateljica iz studentskih dana, Mileva Marić, kasnije Ajnštajn. Njena je uloga u formulisanju teorije relativnosti danas poznata; ona, međutim, u to vreme ne želi da se o tome išta zna, čak moli Milanu da na tu temu ne priča nikome, kako ne bi navukla na sebe gnev svog, tada već bivšeg, muža Alberta Ajnštajna. Da se Pavle Bota zalagao za poboljšanje položaja žena u našem društvu, vidljivo je iz njegovog političkog angažmana kao i iz njegove lične prepiske. Kao poslanik u Skupštini, insistirao je na pravu žena na obrazovanje, pravu na rad i pravu glasa. U jednom od pisama on obaveštava ćerku kako će žene u Srbiji uskoro moći da predaju u školama, uz, doduše, manju platu nego muškarci; ćerku informiše o postojanju ženskih škola u inostranstvu i njihovim programima; kritikuje konzervativnost Pruske koja još uvek ne dozvoljava ženama da idu u škole. Ipak, iz njegovih reči ponekad proviruje uticaj patrijarhalnog nasleđa, kao kada savetuje ćerku kako da doputuje vozom iz Ciriha – predlaže joj da uzme ženski vagon, kao i da ne razgovara sa muškarcima da ne bi upala u nevolju. Kada je krenula dublje u prošlost, u drugom delu knjige, tražeći istorijske podatke o svojim precima iz Rumunije, Ivana Stefanović, očekivano, gotovo da uopšte nije naišla na žene i ženska imena. Informacija o ženama daleko je manje nego što ih je o muškarcima u ovoj privatnoj istoriji, naravno, baš kao i u slučaju „velike“ istorije, primećuje autorka.

Autorka je krenula u ličnu potragu za svojim precima; iz nje je proizašla priča koja pruža uvid u život Srba u jednom istorijskom periodu – priča obične, tipične balkanske porodice kakvih je bilo mnogo, kako sama Ivana Stefanović kaže. Ipak, knjiga nas, čitaoce, sa opšteg još jednom vraća ka pojedinačnom, u život jedne konkretne, „stvarne“ porodice koja je oživela pred nama, i ne možemo da ne žalimo što su neka pisma za nas ostala neotvorena i nepročitana, a neke ljudske sudbine neispripovedane do kraja.