Mari Luiz Kolahan (Marie-Louise Coolahan) je docentkinja na Katedri za engleski jezik Nacionalnog univerziteta Irske u Golveju, gde drži kurseve iz renesanse i rane moderne književnosti, Miltonovog Izgubljenog raja, osamnaestovekovne satire, teorije istorije književnosti. Ona takođe predaje “Ranu modernu kulturu štampe i rukopisa” na master studijama iz književnosti i izdavaštva i koordinatorka je na doktorskim studijama, na smeru Teorija i metodologija humanistike. Bila je sekretarka Upravnog odbora i vođa Radne grupe broj dva (Tools and Interconnectivity) evropske istraživačke mreže “Women Writers in History: Toward a New Understanding of European Literary Culture” u okviru COST (European Cooperation in Science and Technology) programa od njenog nastanka 2009. do zatvaranja, 2013. godine.

Mari Luiz, čini se da je interesovanje za ženske rukopise i baze podataka veoma važan deo Vašeg rada. Možete li, molim Vas, reći našim čitaocima, kada je to interesovanje počelo?

Od samog početka moja doktorska istraživanja bila su usredsređena na oba područja. Bila sam doktorantkinja na istraživanju u okviru projekta Perdita (Perdita Project), koji se bavio istraživanjem kompilacija engleskih ženskih rukopisa sakupljenih između 1500. i 1700. godine i kreiranjem onlajn kataloga za pretragu koji bi istraživačima pružio detaljne bibliografske podatke o tim rukopisima. Projekat je bio inspirisan radom naučnika poput Margaret Ezel (Margaret Ezell, Writing Women’s Literary History, 1993), koja je ukazala na ogroman broj rukopisa koji sadrže žensko stvaralaštvo iz tog perioda – rukopisa koji nisu bili poznati (u mnogim slučajevima, naučnicima čak potpuno nepoznati) zbog pažnje usmerene prevashodno na štampanu kulturu. Postalo je očigledno da su žene u tom periodu, zbog niza socijalnih zabrana, uglavnom izbegavale štampanje, radije puštajući dela u opticaj u vidu rukopisa, i mi smo želeli da to ispitamo. Projekat Perdita osnovan je 1996. godine, sa namerom da otkrije i katalogizuje rukopise koje su napisale i sastavile žene, kao i da objavi njihovo postojanje. Do trenutka kada je projekat zvanično okončan 2007. godine, uspeli smo da pronađemo 500 rukopisa, od kojih je većina bila nepoznata ranije. Projekat je rezultirao opisnim elektronskim katalogom, kome se slobodno može pristupiti na sledećoj adresi: http://web.warwick.ac.uk/english/perdita/html/.

Ova doktorska istraživanja predstavljala su odličnu obuku za arhivska istraživanja, zahvaljujući obilascima biblioteka koje čuvaju rukopise i razumevanju načina na koji je kultura rukopisa funkcionisala, kao i načina na koje treba tumačiti materijalne karakteristike rukopisa, i slično. Rukopisi se još uvek nedovoljno koriste; oni su bogat izvor ženskih tekstova u ranom modernom periodu u mnogim zemljama. Ukoliko istraživači polaze od pretpostavke da se jedini dokaz o literarnoj aktivnosti (bilo žena ili muškaraca) može naći među štampanim materijalima, onda će prevideti širok spektar tekstova koji su nastavili da kruže u vidu rukopisa u Evropi sve do osamnaestog veka. Cirkulisanje rukopisa bilo je mnogo je uobičajenije nego što mislimo i nije znak privatnosti – mnoga dela koja su na ovaj način kružila bila su uticajna i ostavila traga.

Kada je reč o bazama podataka, rad u okviru kataloga Perdita uveo me je u digitalnu humanistiku, uključujući i kodiranje (mada je ono sada daleko prefinjenije nego što je bilo 2000. godine, kada se najveći deo mog rada na ovom projektu završio). Od tada su u digitalnoj formi objavljeni Perdita Manuscripts: Women Writers, 1500-1700 (izdavač Adam Matthew Digital), nažalost, dostupni samo preko biblioteka koje su ih kupile. Ovo je, ipak, veoma dragocen dodatak: obezbeđuje nam digitalne faksimile 230 najznačajnijih rukopisa, ključnih u katalogu Perdita, kao i važne tekstove istraživača.

Kako biste opisali odnos između rukopisa i digitalne tehnologije? Koji uslove je potrebno ispuniti kako bi se povezala ova dva različita medija i koje su po Vama prednosti korišćenja digitalnih alata?

Kao i kod korišćenja štampanih izvora iz ranog modernog perioda, najočigledniji uticaj digitalne tehnologije ogleda se u dostupnosti faksimila originalnih tekstova koji su relativno retki i raštrkani po čitavom svetu. Ovo je naročito dragoceno kada je reč o rukopisima, koji su uvek jedinstveni, čak i ako je sam tekst rukopisa prepisan u više primeraka. Još je veći značaj kada su u pitanju jedinstveni rukopisi u privatnom vlasništvu, ili kada su suviše nežni za rukovanje, pa institucija koja ih poseduje nije u stanju da omogući jednostavan pristup.

Tu su, međutim, i druge mogućnosti za sinergiju ove dve oblasti. Postoji, na primer, projekat koji se bavi istraživanjem engleskih manastira koji su nakon reformacije bili proterani u kontinentalnu Evropu, koji odlično koristi digitalne tehnologije. Zove se “Who Were the Nuns?” i vodi ga dr Kerolajn Bouden (Caroline Bowden) sa fakulteta Queen Mary na Londonskom univerzitetu. Istraživači sa ovog projekta uspeli su da putem pregovora dobiju pristup privatnim manastirskim arhivama kako bi prikupili podatke o članovima tih manastira – ukupno 22 manastira, osnovanih posebno za engleske žene između 1598. i 1800. godine. Izvori koje su koristili bili su rukopisne istorije, anali i hronike koji nisu bili otvoreni za javnost. Informacije su sada sakupljene u onlajn bazi podataka (slobodnog pristupa), a postoji i odeljak veb-sajta koji pruža onlajn izdanja mnogih tekstova sačinjenih u ovim manastirima: http://wwtn.history.qmul.ac.uk/. Međutim, ni štampana tehnologija nije u potpunosti napuštena! Izdavač Pickering & Chatto nedavno je publikovao šest tomova do sada neobjavljenih dela – ponovo, rukopisa – koja su napisale engleske opatice u izgnanstvu. Ovo je, dakle, primer inventivnog istraživačkog projekta koji koristi prednosti digitalne tehnologije kako bi rezultate istraživanja učinio javnim i lakše dostupnim nego što bi inače to bilo moguće.

Koristite li samo rukopise koji su dostupni u bibliotekama, ili ste i u potrazi za tekstovima za koje pretpostavljate da postoje negde drugde? Ako je tako, gde idete, ili gde biste išli u potrazi za njima? U manastire, privatne kolekcije? Jeste li imali takve slučajeve?

Zavisi. Većina poznatih ženskih rukopisa je i poznata upravo zbog toga što se čuva u bibliotekama kao što su Britanska biblioteka, Folger Shakespeare Library, Huntington Library (da pomenem najveće kolekcije za istraživanje rane moderne anglofone kulture). Naravno, mnogi takvi rukopisi otkriveni su u bibliotečkim katalozima relativno nedavno, uglavnom zbog toga što se niko nije ni potrudio ranije da potraži ženske tekstove u tim katalozima! Postoje, ipak, i druga mesta za arhive, a neka su u privatnom vlasništvu. Kao što sam već pomenula, u slučaju manastirskih arhiva mora se posebno pregovarati, i ne postoji garancija da će vam biti dozvoljen pristup – zbog toga su projekti kao što je “Who Were the Nuns” toliko korisni. Radila sam na autobiografskim spisima žene iz sedamnaestog veka po imenu Alis Tornton (Alice Thornton), koja je odrasla u Irskoj kao ćerka engleskog namesnika (predstavnik engleskog monarha u Irskoj); nakon očeve smrti, kao mlada devojka, vratila se u Englesku i pisala o svojim iskustvima u građanskom ratu, o porođaju, bolesti, braku i mnogim drugim temama. Torntonova je napisala četiri rukopisne verzije o svom životu. Jedna je sada izgubljena – Univerzitet Jejl ima njenu kopiju na mikrofilmu. Druga dva rukopisa su u vlasništvu privatnog kolekcionara, koji je dozvolio jednom proučavaocu, Reju Anselmentu (Ray Anselment) da ih pogleda i piše o njima, ali ne i da budu dostupni javnosti. Srećom, ove sveske je 2009. godine dobila Britanska biblioteka. Dakle, moguće je da postoje originalni, uzbudljivi rukopisi čiji su autori žene, a da za njih i ne znamo! Sigurna sam da sve što govorim u englesko/irskom kontekstu mora da važi i za srpski kontekst – sigurno postoje rukopisi koje još uvek niko nije potražio.

Vaša knjiga Women, Writing, and Language in Early Modern Ireland, koju je objavio Oxford University Press 2010. i kojoj je Society for the Study of Early Modern Women 2011. godine dodelilo “Honorable mention”, bavi se ženama rođenim u Irskoj, Irkinjama u izgnanstvu i Engleskinjama i anglo-Velšankama koje su živele u Irskoj u XVI i XVII v. Skrenuli ste pažnju na žene pisce iz Vaše kulture koje su bile zapostavljene. Verujete li da je Vaša knjiga na tom polju napravila važan pomak i promenu?

Nadam se da jeste, no, vreme će pokazati! Smatram da je važno da postoji dobra monografija na tu temu, jer ona privlači više pažnje nego članci ili poglavlja u knjigama. Zadovoljstvo mi je da kažem da je, ipak, ovo polje koje je pred procvatom; stalno se povećava broj proučavalaca ove oblasti, među kojima se izdvajaju, čini se, Naomi MekArivi (Naomi McAreavey), Rut Konoli (Ruth Connolly), Betsi Tejlor-Fitsimon (Betsey Taylor-Fitzsimon), kao i broj doktorskih istraživanja. Ipak, za sada, ovo polje ostaje u okviru rodnih studija, pošto se spisateljke još uvek ne proučavaju u sklopu povesti rane moderne irske književnosti. Važan izuzetak čine dela Deane Rankin (Deana Rankin) i En Fogarti (Anne Fogarty), koja donose rasprave o ženskom pisanju upredo sa muškim iz tog perioda. Još jedna promena kojoj sam, nadam se, doprinela, tiče se promene u odnosu na anglocentrični pristup literaturi na engleskom jeziku – neke od autorki o kojima sam pisala u knjizi živele su i pisale u Irskoj, ali je ova dimenzija njihovog dela bila zanemarena od strane istraživača koji su ih posmatrali kao čisto engleske pisce. Ovo nije pojednostavljeno, nacionalističko pitanje! Tačnije, to je pitanje potpunijeg razumevanja kompleksnosti koje utiču na pisanje ženskih autora u tom periodu.

U knjizi ste istraživali međusobne uticaje ovih autorki, a povezivanje žena je u velikoj meri bila i ideja COSTprojekta, Women Writers in History, koji se upravo završio. Kako biste ocenili svoje učešće u projektu? Kako se ovaj projekat uklapao u Vaš prethodni rad? Koliko Vam je pomogao da uobličite sopstvene buduće planove?

Učešćem u projektu COST dobila sam mnogo toga u svakom smislu. Kao što ste i rekli, umrežavanje je bilo osnovni cilj programa. Najpre, bilo je divno upoznati se i sarađivati sa koleginicama i kolegama koje se bave ženskom književnošću širom Evrope – i sam biti deo te grupe ljudi. Bilo je prosvetljujuće biti izložen bogatstvu i dubini istraživanja koja su se odvijala svuda. Još jedan važan element, po mom mišljenju, bila je podrška; ponekad, baveći se autorkama, možete se osećati izolovano, a sastajanje i upoznavanje sa istraživačima donosi taj osećaj zajedništva, koji bi inače nedostajao. Za mene su ključne dve grupe koje su se u tom projektu oformile radi saradnje – prva je grupa istraživačica koja radi na ranom modernom periodu, a čine je Vanda Anastasio (Vanda Anastacio) iz Portugalije, Nieves Baranda (Nieves Baranda) iz Španije i Nikol Pol (Nicole Pohl) iz Velike Britanije), uz mene i još neke članove. Nadam se da će se pojaviti nove prilike da radimo zajedno. Takođe sam imala i velike koristi od rada sa kolegama iz Radne grupe 2, programerima i akademcima koji su se bavili digitalnom humanistikom i tehničkim pitanjima vezanim za bazu podataka WomenWriters. To me je iznova povezalo sa digitalnom humanistikom kao disciplinom. Kao što znate – pošto ste jedan od partnera – to je dovelo do izdvojenih istraživačkih projekata, kao što je COBWWWEB.

Kada je reč o mojim ličnim istraživačkim planovima, COST Action je definitivno uticao na pravac kojim je moj rad krenuo. Osim konferencijskih tekstova (predstavljenih na konferencijama u okviru projekta COST, kao i drugim), najmanje tri članka su u direktnoj vezi sa projektom: jedan, objavljen prošle godine, “Transnational Reception and Early Modern Women’s ‘Lost’ Texts”, Early Modern Women: An Interdisciplinary Journal, 7 (2012), 261-270; jedan koji će biti objavljen 2014 – “Quantitative Methodologies and the Reception of Early Modern Women’s Writing” u Palgrave kolekciji eseja, ur. Ros Smith i Patricia Pender; Material Cultures of Early Modern Women’s Writing: Production, Transmission and Reception; i još jedan koji sam napisala sa Danijel Klark (Danielle Clarke), “Gender, Reception and Form: Early Modern Women and the Making of Verse”, u The Work of Form: Poetics and Materiality in Early Modern Culture koji će objaviti Oxford University Press.

Šta je tema knjige koju upravo pišete?

Knjiga na kojoj trenutno radim bavi se recepcijom i ženskom književnošću u ranom modernom periodu. Onako kao je sada zamišljena, trebalo bi da istraži različite oblike recepcije – transnacionalne religijske mreže, dopisivanje, prisvajanja i kompilacije ženskih tekstova (naročito kompilacije različitog materijala iz pera više autora). Upravo sam saznala da je ovaj projekat dobio sredstva Evropskog istraživačkog saveta; to će omogućiti da zaposlim petoro istraživača, postdoktoranada, koji će raditi zajedno u periodu od pet godina. Ova sredstva će omogućiti da sprovedemo veliko istraživanje koje će rezultovati više nego samo jednom knjigom, kao i podacima koji će biti diseminirani preko baze podataka WomenWriters. Naziv projekta je RECIRC: The Reception and Circulation of Early Modern Women’s Writing, 1550-1700. Fokus je na spisateljkama koje su rođene ili su živele u Britaniji i Irskoj – iz logističkih razloga. Projekat, međutim, uključuje i žene koje su rođene na drugim mestima ali su bile čitane u Britaniji i Irskoj, što daje međunarodnu perspektivu. Nadam se da će metodologije koje ćemo razviti moći da se prenesu na proučavanje recepcije u drugim zemljama.

Prevela Ljubica Šljukić Tucakov