Povodom obeležavanja 150 godina od osnivanja Više ženske škole u Beogradu, krajem oktobra je u Pedagoškom muzeju predstavljena knjiga Ljiljane Stankov o Katarini Milovuk, prvoj upraviteljki Više ženske škole, Katarina Milovuk (1844-1913) i ženski pokret u Srbiji (izdanje Pedagoškog muzeja iz 2011. godine).
Tom prilikom je predstavljen i zbornik o Dragi Gavrilović Valorizacija razlika (o kom u ovom broju objavljujemo prikaz), a Muzej je organizovao i prateću izložbu o ženskom obrazovanju u Srbiji. Donosimo prigodni tekst o Katarini Milovuk kojim je Ljubica Ćorović tom prilikom dočarala značaj ove izuzetne žene, kao i fotografije Više ženske škole, njenih učenica i nastavnica.
Katarina Milovuk y Beogradu, 1863–1913
Kralj Milan je, malo u šali, malo u zbilji, često govorio kako u Srbiji nije retkost imati ne jednu nego dve tašte, i kako je Milovukovica nesporna duhovna svekrva i tašta u stotinama kuća, rođeni strateg... Ko je bila ta Milovukovica koju su i srpski kraljevi pominjali s poštovanjem? Kako je gradila svoj ugled? Kakve je razmere njen uticaj imao krajem 19. veka? (Još jedna, nezvanična čaršijska podela starog Beograda, postavljala ju je u rang – „odmah posle patrijarha“.) Kakva je bila ta njena „rođena“ strategija? Ko je sačinjavao njenu vojsku?
Ne možemo dovoljno naglasiti činjenicu da je svoju, slobodno možemo reći prosvetiteljsku karijeru započela u 19. godini. Danas bi rekli da je bila još tinejdžerka. U njenom, drugačijem vremenu, odvažnost joj nije nedostajala. Nije ni čudo ako znamo da se u njenoj porodici učešće u bitkama nije izbegavalo. Rođena je 1844, u domu tadašnjeg poručnika Jovana i Jelisavete Đorđević. Njen otac je u svojoj 18. godini prebegao u Srbiju, iz ondašnje Austrougarske, stupio u vojnu službu, isticao se u borbama protiv Turaka kod Sokola i na Drini. Tokom Katarininog detinjstva ratovao je u Mađarskoj, komandovao je ruskim bataljonom u Krimskom ratu, dva puta je ranjen. Nakon bombardovanja Beograda 1862, postavljen je za komandanta odbrane Beograda.
U prvim dokumentima zapisana kao Ekatarina Đorđevićeva, njegova kći, u Rusiji je „svršila nikolajevski kurs (gimnaziju u Nikolajevu) i položila veliki državni ispit na odeskom univerzitetu“. U Beogradu, u koji je došla iz daleke Rusije, još su bile sveže posledice bombardovanja 1862, Turci su još bili u Tvrđavi. Tek pet godina docnije, 1867, konačno su napustili grad.
U takvim okolnostima, u žaru diplomatskih aktivnosti i pregovora o samostalnosti Srbije, knez Mihailo Obrenović nije zaboravljao da, uprkos protivljenju Državnog Saveta „progura“ svoju ideju o osnivanju Više ženske škole. „Gospodar slučaj“ (kako bi rekao Bulgakov), učiniće da se Viša ženska škola useli najpre u neadekvatne prostorije u blizini Državnog saveta, iznad Vaznesenske crkve, a potom, dve decenije docnije, 1882, ne bez upornosti Milovukovice, i u samu zgradu Državnog saveta, pomerajući do tada, činilo se, čvrsto omeđene granice ženskog uticaja, i na ovaj, više simboličan način.
Knjiga Ljiljane Stankov, kroz poglavlja posvećena Višoj ženskoj školi, Beogradskom ženskom društvu i Srpskom narodnom ženskom savezu, na najbolji način svedoči o delima Katarine, udate Milovuk, žene posvećene prosvećivanju žena i kontekstu njenog rada, ne samo u Srbiji, nego i u svim zemljama iz kojih su pitomice pristizale i školovale se o trošku ili uz pomoć Kneževine Srbije.
Milovukovica, kako su je zvali (nadimci su posebna beogradska priča... recimo, njen otac, pukovnik – poznatiji je kao Joca Švaba, zbog vojvođanskog porekla), jedna je od prvih žena koja je u Srbiji ostvarila svoje potencijale van kućnog okrilja. Nešto pre 1900. godine podnela je predsedniku Beogradske opštine molbu kojom traži da je uvedu u birački spisak. Njeni argumenti nisu se mogli pobiti. Nešto kasnije, istu molbu podnela je i Senatu – da se svim samostalnim ženama, to jest, ženama koje same izdržavaju porodicu prizna pravo glasa. Njeni zahtevi zadirali su u sam ustavni poredak tadašnje Srbije. I naravno, suočavala se sa znatnim predrasudama, nepoverenjem, osporavanjem, ali je, ipak, tri decenije njoj bilo poveravano vaspitavanje devojčica od 11–19 godina u poluorijentalnoj Srbiji s kraja 19. veka.
Odgovor Katarine Milovuk na sve napade bio je sažet u devizi: red, rad i disciplina, ali i u za današnje pojmove nezamislivoj pravednosti koju je i sama poštovala: „Najveća pažnja mora biti upravljena na nauku a ne na kojekakve besposlice!“ Miloukovica je imala kuraži da i ćerku Stojana Novakovića, tada profesora Velike škole i ministra prosvete, vrati kući zbog dekoltea i biserne ogrlice o čemu je sačuvana obimna službena prepiska. Milovukovica nije uzmicala, nije pravila izuzetke, njen lični primer bio je besprekoran.
Nije ni čudo kakav je uticaj imala na stotine pitomica Više ženske škole, i za vreme njihovog školovanja, ali i posle njihove udaje. Poznata je njena (i njenih pitomica) podrška kraljici Nataliji, velikoj dobrotvorki Više ženske škole, tokom dugogodišnjih previranja i kriza u braku sa kraljem Milanom.
Po odlasku u penziju, 1893, Katarina Milovuk se posvetila prevodilačkom radu. Valjda joj je bilo dovoljno discipline, ratova, tragedija koje su ostavljale tragove i na njen život. Sa nemačkog je prevela roman Dole oružje baronice Berte fon Sutner (Bertha von Suttner), dobitnice Nobelove nagrade za mir 1905. Na nemačkom govornom području ovo delo je do 1905. godine doživelo čak 37 izdanja, prevedeno je na engleski, italijanski, francuski, španski (pet godina posle srpskog izdanja)... U Srbiji je prevod Milovukovice iz 1900. godine ostao usamljen primer pacifističke literature. Ako danas pogledate elektronski katalog Narodne biblioteke Srbije, videćete da od svih biblioteka koje su u sistemu KOBIS, jedino Narodna biblioteka Srbije ima drugi deo ovog romana, dok Biblioteka grada Beograda ima prvi deo (ali nije u KOBISU), i to je sve što možete naći van privatnih biblioteka.
