U stvaralaštvu Jovanke Hrvaćanin, a počela je da piše vrlo rano, još u osnovnoj školi,[1] da bi se pisanju izrazitije posvetila u gimnazijskim danima, jasno se razlikuju (i tematski, i formalno, i u pogledu dominantnih emocija) dva perioda. U prvom, međuratnom razdoblju, nastaju zbirke pesama Pjesme neviđenom (1926), Otkinuto lišće (1939) i kratka lirska proza Zapisi (1933), a u periodu nakon Drugog svetskog rata, Jovanka Hrvaćanin se bavi pisanjem za decu: Računske šale za naše male i Sabiranje za najmlađe (1946), Zanat je zlatan (1947), I ja računam (1951), Ljudi rade (1951), Mica s deset lica i njena drugarica (1954), Pod brezom (1955), Tragom srca (1972), Ptice me bude (1979).[2]

Jovanka Hrvaćanin je, kao pesnik i prevodilac, saradnik gotovo svih međuratnih časopisa.[3] Služila se češkim, ruskim, francuskim, nemačkim i slovenačkim, a najviše je prevodila sa slovenskih jezika: Karela Čapeka (Karel Čapek), Frana Šrameka (Fráň Šrámek), Gorkog (Maksím Górьkiй), V. Ivanova (Vяčesláv Vsévolodovič Ivánov), Franca Bevka(Francè Bévk), Antona Aškerca (Anton Aškerc), Ševčenka (Ihor Ševčenko), Lesju Ukrajinku (Lesя Ukraїnka), Kristinu Brenkovu (Kristina Brenkova), Ivana Cankara (Ivan Cankar). O njoj su pisali, između ostalih, Jeremija Živanović, Isidora Sekulić, Ksenija Atanasijević, Ljubica Marković, Velimir Živojinović, Božidar Kovačević, Desanka Maksimović.[4] Nekim pesmama zastupljena je u antologiji Srbské básnířky, koju je priredio Oto Babler (Otto F. Babler, 1929, 1932).

Rukopisna zaostavština Jovanke Hrvaćanin otkrila je i novo lice ove pesnikinje, dečjeg pisca i prevodioca: u Posebnim fondovima Narodne biblioteke Srbije čuva se autograf njenog romana Neviđeni (R 4055/89), koji je prvi put objavljen 1995, u tri sveske časopisa ProFemina.[5] Gotovo je izvesno da bi novu recepciju ove autorke podstaklo objavljivanje njenog romana kao samostalne knjige. Ovde želimo da ukažemo pre svega na njegovu vrednost i centralno mesto u opusu Jovanke Hrvaćanin.

*

Jovanka Hrvaćanin je rođena 20. januara 1899. godine u Dubici (današnja Hrvatska Dubica), ali je do 1903. živela u Beogradu, da bi se nakon bratovljeve smrti i očevog gubitka posla u Pres-birou vratila sa porodicom u rodno mesto, gde je završila osnovnu školu. Bolest i smrt mlađeg brata (1903) i očevo hapšenje (1908), pesnikinja i sama izdvaja kao presudne događaje iz rane mladosti koji su osenčili čitav njen život. Političkim prilikama je uslovljena i neurednost (prekidanja i česta preseljenja) daljeg Jovankinog školovanja. Gimnaziju je učila u Bjelovaru i Beogradu (vraćajući se u Dubicu u dva navrata: po izbijanju Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata), da bi potom pohađala gimnazijske kurseve u Beogradu (1919-1920) i, kao odličan đak, bila oslobođena polaganja velike mature.

Odmah po izbijanju Prvog svetskog rata, njenog oca Moja stavljaju u kućni pritvor (on je bio istaknuti nacionalni radnik, revolucionar, miletićevac, osnivač i organizator prvih svetosavskih beseda u Dubici i Jasenovcu, učesnik bosanskog ustanka 1875. i član glavnog odbora Radikalne stranke), a potom ga hapse i odvode u Zagreb gde je, u bolnici zagrebačkog zatvora, i dočekao kraj rata.

Nakon rata, Jovanka Hrvaćanin je diplomirala na Filološkom fakultetu (1923) i radila najpre kao profesor Ženske gimnazije u Novom Sadu (1923-1931), a potom novosadske učiteljske škole i Prve ženske gimnazije u Beogradu (1933-1940) - profesorski ispit položila je 1926. U Novom Sadu je osnovala Udruženje univerzitetski obrazovanih žena i bila njegov prvi predsednik.

Posle Drugog svetskog rata Jovanka Hrvaćanin radi u Pedagoškom institutu, u sekciji za dečju i omladinsku književnost i štampu (1949-1950), i sasvim se posvećuje dečijoj književnosti, za koju ju je, kako sama kaže, pridobila Desanka Maksimović. Bila je urednik Dečje knjige (1951-1953), i sa te pozicije je i penzionisana (1953). Umrla je u Beogradu 1987. godine.

*

Ako danas sagledavamo u celini opus Jovanke Hrvaćanin, ono što je napisala između dva rata („u svom starom domu, u bašti pod starom kruškom“), a što je u znaku snažnih osećanja pobuđenih u mladosti, zasenjuje preostali deo njenog stvaranja. Uostalom, Jovanka Hrvaćanin je i sama pravila razliku između poezije kakvu je želela da piše i književnosti za decu kojoj se kasnije posvetila, otkrivajući nam šta je prevashodno smatrala svojom vokacijom: „Posle rata prešla sam na dečju poeziju, i objavila sam dosta knjiga. Poeziju više nisam pisala. Nije dolazilo. Nema. Presahlo.“[6]

Jovanka Hrvaćanin je u grupi onih pesnika koji se obraćaju dečjim emocijama, raspoloženjima i intelektu, proširujući dečji saznajni registar više no imaginaciju, te u njima nalazi izraza pesnikinjina sklonost prosvetno-pedagoškom radu. Motivi prirode, kao i motivi iz dečjeg svakodnevlja (bilo da je to porodični kontekst, škola ili igra), koji obeležavaju njenu poeziju za decu, nisu po sebi toliko raznovrsni, toliko brojni, pa ni toliko upečatljivi, da bi mogli biti protivteža dominantnoj struji njenog opusa, koju oličavaju Pjesme neviđenom, Zapisi i roman koji je sve do 1995. ostao u rukopisu.

Roman Neviđeni ne samo da sadrži autobiografske podatke već je ispunjen centralnim iskustvom Jovanke Hrvaćanin u godinama odrastanja i korespondira sa njenim preostalim opusom na takav način da ga u sebi sabira i sobom objašnjava. Zato ovaj doskoro nepoznat roman predstavlja pravo otkriće, kako u kontekstu istorije srpske književnosti, kao jedan od prvih ispovednih romana u pismima,[7] ponikao iz ženskog pera, tako i s obzirom na njegovu ukupnu literarnu vrednost.

Dve i po ratne godine koje su obuhvaćene u ovom romanu (od novembra 1915. do marta 1918) date su iz perspektive adolescentkinje Natalije (kroz hronološki poredak pisama pratimo njeno sazrevanje) u celini su posvećene ljubavnoj priči, odnosno prepisci sa nepoznatim pomorskim kapetanom koja nastaje neočekivano i kroz koju se prelama sve ono što se zbiva u devojčinoj duši. Jovanka Hrvaćanin je majstorski, iako sasvim jednostavno, komponovala svoj roman: jezgrovito napisan uvodni deo otkriva atmosferu prve ratne godine; pripovedač postepenim sužavanjem slike dospeva, od prilika na širem društvenom planu i zapažanja promena u svom rodnom mestu koje su izazvane ratom, preko problema vlastite porodice, do sopstvenih intimnih preživljavanja i dilema. Čitav okvir života, određen ratom, međunacionalnim trvenjima, očevim hapšenjem, usamljenošću i strahom, otkriva se onoliko koliko je u vezi sa prepiskom koja je pred čitaocima. Neinventivnoj sadašnjosti, praznoj prošlosti i neizvesnoj budućnosti, pripovedač ovog romana suprotstavlja ljubavnu priču koja predstavlja područje svetlosti i lepote pronađene u prepisci sa nepoznatim, za koje se sama izborila u nameri da ispuni prazninu života. Prisustvujemo u ovom kratkom, ali bogatom romanu, intenzivnom razvoju Natalijinog lika (odnosno Anđelkinog, kako se u prepisci predstavlja), koji je u periodu od dve i po godine prikazan samo kroz kulminativne tačke. Neodređene simpatije, te zaljubljivanje u biće „koje je donekle stvorila sama“,[8] prerastaju u mogućnost ostvarenja ljubavi i prevazilaženja projekcije kada se susret konačno i ostvari. Od početnog stanovišta koji izražava sumnju („šta može pošta da nam donese?“), Natalija/Anđelka dospeva dotle da pisma postanu okosnica njenog unutrašnjeg sveta.

Od časa kada od nepoznatog mladića dobija prvo pismo, koje je suočava sa vlastitim racionalizovanjem čežnje za bliskošću i ljubavlju (svoje motive najpre imenuje kao potrebu za zabavom i ubijanjem dosade), pripovedač nam do kraja romana postupno (što je istovremeno sa njenim uvidima u samu sebe) otkriva svoj lik. Javljajući se na oglas nepoznatom mladiću, Natalija je i oprezna i ozbiljna, racionalna i duboka, oslobođena svih površnih doživljaja, introspektivna, a sve to je čini junakinjom koja je okrenuta suštinskom, a ne spoljašnjem, što psihološki motiviše kompoziciju romana. Jedino bitno u opisanom dvogodišnjem periodu postaje ono što je u neposrednoj stvarnosti odsutno. Ne samo da na taj način autorka jasno profiliše pretežnost unutrašnjeg nad spoljašnjim svetom već je to i osnova koja omogućava gusto tkanje ovog romana. Natalijina prepiska sa Vladom, mladim pomorskim kapetanom,[9] naročito na fonu one koju ostvaruju njene prijateljice, pokazuje se kao jedinstvena, različita, drugačija, ali u isti mah i kao tačan odraz onoga što je u nju uloženo.

Jovanka Hrvaćanin ostvarenim tekstom, iako se u njemu počesto vraća na način upoznavanja, pokušavajući da objasni/opravda javljanje na oglas, sasvim razobličava stereotipe: nema primerenih i neprimerenih načina upoznavanja, ima samo primerenih i neprimerenih ponašanja, odnosno ljudi. Iako bez ratnih okolnosti ne bi ni bilo prepiske, te prilike na mnogo načina otežavaju komunikaciju – tu je strah od cenzure, pripadnost „sumnjivoj porodici na koju se neprekidno motri“,[10] a nije beznačajna ni činjenica da je Vlado Hrvat, ispunjen snažnim rodoljubivim osećanjima:

Ja sam video Paris, London, da ne spominjem sve ostale gradove koje sam već video – ali ni za jedan, pak ni za Paris ne bih dao Zagreba (…) moja vruća, iskrena, prava i idealna ljubav za domovinu pridiče mi Zagreb do preko Parisa – nad cijelim svijetom do u raj zemaljski. Ja ljubim svoju domovinu nada sve – pak kako ne bih Zagreb, njezinu zjenicu.[11]

Junakinja je pak eksplicitna: „Što se mene tiče, nije trebalo trošiti hartije. Nijedne lijepe uspomene ne vežem za Zagreb, nijedne za Hrvate; iz njega i od njih dolazili su najteži događaji u mom životu (…).“[12] U Natalijinom dovijanju da Vladi predoči svoju nacionalnu pripadnost (birajući ime – Anđelka Marković, naglašavajući kada je njen Božić) i želji da bude prihvaćena, ogleda se njeno snažno nacionalno osećanje, odnegovano u roditeljskom domu, kao i važnost nacionalnog bića za ličnost glavne junakinje.

Jovanka Hrvaćanin svojim stvaralaštvom staje uz jevanđeoski utemeljen obrt koji srodnost duša pretpostavlja socijalnim okvirima: Natalijino i Vladino zbližavanje zbiva se po tragu istovrsnih osećanja i želja, u prilikama u kojima veze među ljudima pucaju. Junakinja veruje na reč čoveku koga ne poznaje, najsrodniju dušu nalazi u mladiću koji već svojom nacionalnom pripadnošću nije u grupi onih za koje bi lako dobila blagoslov u svojoj sredini. Romanom dominira punoća jednog, sa stanovišta svakodnevlja, nestvarnog odnosa: sprečena da u svojim pismima saopštava bitne činjenice o svom životu, a ipak se duboko otvarajući drugom biću, junakinja i sama dospeva do spoznaje da su činjenice vrlo često maskiranje pred drugim.

On voli moja pisma, kao i ja njegova, to je sigurno jer zašto bi pisao inače? U to sam bar sigurna, sigurnija nego iko ko se dopisuje s čovjekom s kojim se lično poznaje; u takvom slučaju već nastaju obaveze, čovjek mora neki put da piše ako i ne želi – a mi nemamo nikakvih obaveza jedno prema drugom i pisat ćemo dotle god ta pisma budu ono što im je svrha, dok budu unosila nešto lijepo u naš život i dok ih ne potisne nešto jače (…).[13]

Jovanka Hrvaćanin se odvažuje na rizik voljenja i iz tog rizika nastaje najbolji deo njenog opusa, koji uporno svedoči o prisutnosti odsutnog. Od prvog trenutka u kome Vlado obelodanjuje svoje motive („želeo bih da svoja čuvstva u pohranu dadem“), ispunjavajući nenadano njene najdublje želje, čitalac se kreće kroz ljubavnu priču koja utvrđuje srodnosti i razlike dva bića, na čijem dnu leži suštinska podudarnost čežnji za ostvarenjem ideala. Zato i njihov susret u Zagrebu, praćen preciznim i iznijansiranim otkrivanjem Natalijinih misli i osećanja, potvrđuje da ispod činjenica koje se mogu i ne moraju poznavati, koje mogu na ovaj ili onaj način prepokrivati pojedinca, da ispod manifestnog leži ljudsko biće, sagledano kao vanvremena kategorija sa svojom čežnjom za ostvarenjem bliskosti. Izgrađujući sa nepoznatim mladićem složen odnos višeg reda, pa zato i postavljajući pred njega najviše zahteve, junakinja ostavlja svedočanstvo o sastavu duše, koja i jeste tlo na kome uzrastaju jedinstvene priče. U isti mah se razotkriva složenost ljudske komunikacije, koja najdublje biva uzdrmana onoga časa kada se junaci upoznaju i kada pribežište od izloženosti tuđem pogledu potraže u vlastitom egu. Prevazilaženje napetosti ostvaruje se tek rušenjem odbrambenih zidova, neposrednom, jasnom i direktnom komunikacijom:

Osjetih da nije lagao i od tog časa naš se razgovor izmijeni, mi više nismo bili dva neprijatelja; svaki je dragovoljno srušio zidove grada iz kog se branio i pustio protivnika kao prijatelja.[14]

Uticaj ega na kvarenje ljudskih odnosa, kao i narušavanje izvorne autentičnosti u procesu socijalizacije, junakinja predočava kroz vlastiti primer:

Otkud mi rđava navika da govorim drukčije nego što osjećam, je li tome krivo vaspitanje, ili je to osobina pojedinca, ili možda nepovjerenje? (…) Je li pravo da se pokazuješ drukčijim nego što si, a počemu opet, da otvaramo svakom svoju dušu?[15]

Natalija razumeva svet oko sebe na osnovu izuzetne percepcije i empatijskog pronicanja u duše bližnjih, a svojim pripovedanjem, koje je koncizno, iskreno i ispunjeno iznenađujuće zrelim uvidima, vezuje čitalačku pažnju. Odnos sa prijateljicom, na primer, rezimira u jednoj rečenici: „Mnogo sam ja radosti doživjela od nje, mnogo radosti i mnogo bola – kao od sviju koje volimo.“[16] Svoj psihološki rast do prihvatanja ideje o susretu sa Vladom, komentariše:

Kako se čovjek na sve priuči. Treba samo misliti o nečem dugo i dugo i ono što nam se činilo nemoguće postaje sasvim razumljivo, mi se privikavamo polako i s vremenom, ono što je bilo najčudnije postaje obična stvar.[17]

Pored toga, Natalija je pripovedač visoke samosvesti: zna da je snaga njenih osećanja motivisana i činjenicom da je „mlado biće (…) u čiju dušu sad ulaze utisci najdublje“,[18] ističe svoju domišljatost, brzinu reagovanja, duhovitost.

Zapisi Jovanke Hrvaćanin nastajali su od 1918. do 1930. godine, a onaj deo koji se svojim vremenom nastanka neposredno nastavlja na prepisku najviše i govori o ljubavi i promišlja već odigrani „ljubavni roman“. Kazuje Jovanka Hrvaćanin o muci čekanja pisama, o praznini svog tadašnjeg života, koji prolazi u pasivnom čekanju, u nemogućnosti da se utiče na okolnosti, te iz zapisa u zapis postaje sve jasnije da to nisu beleženja dnevnih događaja, kojih je u tom vremenu malo i bilo, već dnevnih raspoloženja, misli i osećanja (na koje je duboko skoncentrisana), među kojima odjeknu i poneka lucidna opažanja o ljudima, aforistički intonirane misli i neočekivano duboki uvidi. Tu su i misli o prolaznosti koje se javljaju raznim povodima, od suočavanja sa smrću mladog rođaka do rezimiranja teških godina u kojima se na radost i zaboravilo.

Otkriva nam se u ovim Zapisima Jovankina povučena, zatvorena, introspektivna priroda, ali i njena direktnost i snažan karakter. Mnogi zapisi su svedeni, kao da je autorka svesna moguće banalnosti koju nosi svaka suvišna reč. Razmišljajući o svojoj prepisci, Jovanka kaže da su pisma sadržavala ono što je najbolje u njoj, a da „ovi zapisi neće odjeknuti ni u čijoj duši“. Istinska razmena između dveju duša ono je što je Jovanku u pismima zanosilo, ono je što je i opredeljuje za stvaralaštvo. Nije slučajno Jovanka Hrvaćanin čak u tri književnoumetnička oblika izražavala isto: u poeziji ( Pesme neviđenom), u lirskoj prozi (Zapisi) i u romanu Neviđeni. Intenzivna emocija na kojoj počiva čitav unutrašnji svet, budući da se njome proširuje, proziva i testira, u pomenutim je delima samo uspela da nađe različite forme iskazivanja.

Jovanka Hrvaćanin osvetljava i poetiku Zapisa: „Svako zna kakvo je zadovoljstvo pisati nekome za koga znaš da će te shvatiti i čije srce pripada tebi, ali to nam nije u svako doba dano – eto zašto pišem…“[19] Traganje za srodnom dušom, za pravim sagovornikom, obeležilo je i njen život i književno stvaranje, toliko da se između književnosti i života u slučaju ove autorke gubi razlika.

U Zapisima saznajemo mnogo o njenim emocijama, koje su kompatibilne onima iz epistolarnog romana – neizvesnost, tegoba čekanja, a potom ushićenje kada pismo stigne (tako da pisma postaju merna jedinica vremena i života), tuga što se prepiska lagano prekida, poneko razočarenje – a pre svega otkrivamo prirodu ljubavi koja je integralno iskustvo, pa otud i njeno opažanje da je misao o voljenom toliko srasla s njom da je katkad i ne opaža: „Ja uvijek mislim o tebi, pa i onda kad mislim što drugo.“[20] Jovanka Hrvaćanin uglavnom neposredno, mada sažeto, iskazuje svoje emocije, stvarajući od pojedinih zapisa jezgrovite parabole. Takav je, među skupinom onih nastalih od 1920-1930, u posebno naslovljenoj celini Putem, zapis „Zlatni ključ“ (1921). Ova celina donosi i „Moj put na drugi kontinent“ (1930) u kome nam se Jovanka Hrvaćanin predstavlja i kao putopisac, a svoje utiske o putovanju po Crnoj Gori iznosi podražavanjem forme pisma, obraćajući se imaginarnom sagovorniku, što potvrđuje autorkinu konstantnu orijentisanost na čitaoca, i zapravo ukazuje da je ona pisala samo onda kada je imala potrebu, što je u književnosti jedan od zaloga vrednosti stvorenog. Otkriva ovaj putopis autorkin dar opažanja, ali pre svega opažanja ljudi u predelima kroz koje prolazi, kao i svojstvo koje se ne susreće često u njenom opusu: duhovitost. Dve humorističke priče koje je objavila (priča „Fešak“ u Pravdi i „Automobilska nesreća“ u Politici) potvrđuju svojstvo na koje je ukazala u romanu Neviđeni: „imam sposobnost da opazim šta je smiješno, i da ga istaknem još jače.“[21] Talenat Jovanke Hrvaćanin bi se, moguće, uputio drugim stazama, da su okolnosti njenoga života bile lakše. Ovako, u svom putopisu, dok boravi u Herceg Novom, ona beleži: „smejem se toliko kao da to ja nisam!“

Svesna neobičnosti svoga iskustva – dubine osećanja, uprkos činjenici da svog najbližeg sagovornika ne poznaje lično, da je sve bilo samo „lep san sanjan tri godine“ – Jovanka Hrvaćanin je još u Zapisima iskazala nameru da jednom o tome piše („ja ću jednom pisati o tebi“). I zaista, osim romana, najbolji deo njene poezije govori o tim osećanjima: u zbirci Pjesme neviđenom dominiraju motivi čežnje, tuge, daljine, iluzije, mora i brodova.

Iako su u njenoj poeziji najdominantniji motivi iz prirode, koji počesto postaju simboli (cvet, staza, put, hrast), njena poezija nije deskriptivna. To je intimna, neposredna lirika tradicionalne forme, a emotivni registar ove zbirke (obuhvata pesme iz srećnog perioda, period tuge i rezignacije) ukazuje da su Pjesme neviđenom nastajale u dugom vremenskom periodu. Iako je pre svega reč o intimnoj ispovesti, u najboljim pesmama ove zbirke ljubav prema muškarcu prerasta u metaforu čežnje za nemogućim. Žaleći što je on prestao da bude ono što je morao biti (a ne što je zavoleo drugu), pesnikinja se ne miri sa realnošću – ona hoće ideal i u mnogim stihovima kao da poziva da „bude što biti ne može“, da se realizuje idealno. Eksplicirajući da čitav život nije u pesmi („Ona je tek nit / Zlaćana što tka / Osnov, život moj“),[22] ali da sama pesma jeste trag otpora duše i njenog probijanja iz okova svakodnevlja, Jovanka Hrvaćanin iskazuje i da je njena poetika najdublje oslonjena na potrebu da sa nekim podeli bogatstvo unutrašnjeg života.

Kakvu je vidimo kao glavnu junakinju romana, takva nam se otkriva Jovanka Hrvaćanin u najboljim svojim ostvarenjima: ćutljiva, ali usredsređena na svaku izgovorenu reč, promišljena, sa velikom potrebom za samoćom, o kojoj takođe ostavlja dovoljno tragova, a ta je potreba po sebi stvaralačka: to je nagon da se prečisti sve površno, da se otklone nanosi svakodnevlja i raznoliki utisci kojima je svaki čovek izložen, te da u ishodištu izbije ono što pripada pojedincu, što je individualno, ali kao takvo – istinito, i univerzalno.

U zbirci Otkinuto lišće Jovanka Hrvaćanin katkad ima previše raspričane stihove, ali u najboljim pesmama ostvaruje spregnutost, kao što i celinu ispunjava većom raznolikošću ritma: od jakšćevskog iz pesme „Ponoć“ do oslanjanja na narodnu liriku i ritmom i izrazom. Uz motiv „dalekog dragog“, kome i u ovoj zbirci ostaje verna, ona peva o vlastitim protivrečjima, utehi koju nalazi u prirodi, lepoti gorskih jezera.

U predavanju pod naslovom „Prava vrednost književnosti“, koje je održala na godišnjoj skupštini Zajednice doma i škole (8. 12. 1940), Jovanka Hrvaćanin – inače autor više pedagoških članaka – nastupa kao kulturno-prosvetni radnik koji razumeva ulogu i mesto književnosti ne samo u vaspitanju i obrazovanju nacije već i u nacionalnom opstanku. Smatrajući da je neophodno podići u društvu autoritet književnosti (staviti je u red najboljih narodnih tekovina), ona tvrdi da je nedovoljno učiti ili čitati; književno delo treba doživeti i tek onda ono širi vidike, podiže moral i vrši uticaj. Buneći se protiv isključivog traženja zabave u književnosti, Jovanka Hrvaćanin se ubraja u red onih pisaca koji su u književnosti videli višu svrhu, a svakako nasušnu potrebu.