Ja bih svaki roman i pripovetku,
koja se svršava s brakom, bacio najradije u vatru.
Jaša Tomić

Zašto Žena?

Časopis Žena pokrenula je Milica Tomić 1911. godine i ova publikacija predstavlja veoma značajan, ako ne i najznačajniji, list namenjen ženama u prvim decenijama XX veka. S obzirom na to da je redovno i kontinuirano izlazio od 1911. do 1921. godine, list Žena svojom delatnošću na polju emancipacije žena obeležava drugu i treću deceniju prošlog veka. Jedini prekid u izlaženju bio je tokom ratnih godina: 1915, 1916. i 1917. Pokretanje ove publikacije bilo je dvostruko uslovljeno: intencijom Milice Tomić, rođ. Miletić, da pokrene časopis koji će biti u službi emancipacije žena, kao i ideološkim i političkim opredeljenjem (i životnom sudbinom) kako same Milice Tomić, tako i njenog supruga Jaše Tomića. List je izlazio u Novom Sadu, tj. na području današnje Vojvodine, a tadašnje Južne Ugarske, i bio je, kao i veći deo periodike tog političko-geografskog područja i konteksta povezan sa političkim događajima i idejama, jer kako je u literaturi primećeno, istorija štampe u Ugarskoj neodvojiva je od političke istorije tog prostora.[2] U takvom kontekstu uređivačka politika i delatnost lista Žena čvrsto su povezane sa političkom delatnošću Milice Tomić, koja je u smislu društvenog angažmana bila jedna od najaktivnijih žena svog vremena,[3] ali i sa političkim delovanjem i sudbinom njenog supruga, socijalističkog, a potom radikalskog vojvođanskog prvaka Jaše Tomića. Žena svojom „sudbinom“ spaja privatno i javno delovanje Milice Tomić te su se preko ovog časopisa prelamala, ne samo ključna (politička) dešavanja početka veka u Srbiji i Južnoj Ugarskoj, već i presudni događaji iz života njegove urednice.

U trenutku kada Milica Tomić osniva časopis Žena (sa podnaslovom koji dodatno profiliše list „mesečni časopis za žene“) i kada ova publikacija počinje da izlazi, postoji svega nekolicina periodika namenjenih ženama koji se relativno redovno štampaju. Kontinuirano su objavljivane Domaćica (1879–1914, 1921–1941) i Ženski svet (1886–1914).[4] Početak XX veka je veoma značajan za ovakvu vrstu periodike, ali i za srpsku časopisnu kulturu uopšte, jer se tada časopisi postepeno formiraju kao konstitutivni činioci epohe. Posebno je indikativno pojavljivanje ženskih listova, koji su bili izuzetno važni za jedan od ključnih procesa na prelazu vekova – proces emancipacije žena. Stvarajući (na) svojim stranicama sliku „nove“ žene, ovi časopisi su se uključivali u one srpske, ali i evropske, društvene tokove koji su presudno uticali na menjanje kulture i uopšte društvenog okruženja.

Ženski časopisi tog vremena jesu pokazatelj kulturnog i naučnog napretka, ogledalo epohe, jer u njima se jasnije nego u 'velikim' i 'najvažnijim', sagledava odnos prema drugome i prema različitom, prema manjini, zapostavljenima i, naročito, oni su pokazatelj demokratizacije tradicionalnih shvatanja o ulozi žene u društvu, ali i ekonomskog stanja, političkih i ideoloških stavova, odnosa prema evropskom i nacionalnom uticaju.[5]

U ovakvom kontekstu list Žena zauzima veoma značajno mesto i to na više društvenih polja, a njegova pojava i redovno izlaženje, kao i čvrsta profilisanost, čine ga nezaobilaznom publikacijom u istoriji ženske štampe. Žena se svojom kontinuiranošću i redovnošću izlaženja, tj. svojom dugovečnošću, uključuje u časopisni niz u kome su, u tom smislu, dominantne Domaćica i Ženski svet, listovi sa dugom istorijom sličnog tipa. Međutim, za razliku od Žene, oba časopisa su predstavljala organe ženskih društava: Domaćica je bila glasilo Ženskog društva i njegovih podružnica, a Ženski svet Dobrotvornih zadruga Srpkinja Novosatkinja. Takođe, oba časopisa su, zbog važeće zakonske regulative u trenutku osnivanja, uređivali muškarci: glavni i odgovorni urednik Domaćice bio je Stevan Bajalović, a Ženski svet je uređivao Arkadije Varađanin.[6]

U poređenju sa ova dva lista Žena je dvostruko različita: nije bila glasilo nijednog ženskog društva i sve vreme izlaženja (čak i formalno) uređivala ga je žena, što predstavlja veoma bitnu, kulturološku i istorijsku, razliku i činjenicu. Međutim, iako časopis nije bio glasilo ženskog društva, urednica Milica Tomić imala je političku zaleđinu koja je u velikoj meri omogućila opstanak časopisa i koja je, kako će u daljem toku rada biti pokazano, uticala na uređivaču politiku. Takođe, u periodu neposredno nakon rata Žena je časopis koji se najbrže obnovio, dok je Ženski svet prestao da izlazi, a Domaćica obnovljena tek 1921. godine. Praktično, časopis Žena predstavlja jedini ženski list koji redovno i kontinuirano izlazi u periodu od 1918. do 1921. godine. Čak i samo zbog „faktografskih“ činjenica vezanih za ovaj časopis njegovo mesto u istoriji ženske periodike i emancipatorsko-feminističkih procesa nesumnjivo je značajno.

U tom smislu, u daljem toku rada pokušaćemo da naznačimo one osobenosti Žene koje će nam pomoći u razmatranjima o njegovoj paradigmatičnosti u istoriji periodike: da li ovaj list može biti paradigma za sopstvenu epohu i koliko se na njegovim stranicama iščitava kulturna i politička istorija početka XX veka. Takođe, moguće je postaviti pitanje koliko je list Žena paradigmatičan za žensku periodiku tog vremena. Ključna pitanja u ovako usmerenoj analizi bila bi da li su struktura ovog lista, priroda feminizma i ideje koji su se ovde propagirale, model žene koji se nudio, književni prilozi koji su se objavljivali, razumevanje uloge i mesta umetnosti u ovom listu, kontrolni primer za ocrtavanje duha epohe viđenog očima žene/a. Ili, drugačije postavljeno, da li sva pobrojana problemska mesta i odgovori koje nude mogu biti paradigmatični za žensku periodiku uopšte, tj. da li su ženski listovi tog vremena (do polovine 20-ih i početka 30-ih godina prošlog veka) varijacije na iste ili slične teme svojstvene evropskom feminizmu tog doba i šta nam Žena govori o sebi, a šta o drugim časopisima.

 Milica Tomić i Žena, između privatnog i javnog

Milica Tomić, urednica Žene, bila je neuobičajeno uspešna i angažovana žena svog vremena. Politički aktivna od svojih najranijih godina značajan deo života posvetila je javnoj delatnosti i bila je svedok i saučesnik političkih događaja krajem XIX i početkom XX veka u Vojvodini. Dva politička prvaka Srba u Ugarskoj, koji su obeležili političku scenu druge polovine XIX i početka XX veka, bili su u njenom najbližem okruženju: otac Svetozar Miletić i suprug Jaša Tomić.

Istraživanja pokazuju[7] da je uz oca Svetozara Miletića, Milica Tomić formirala svoje političko mišljenje i ideologiju koju će dosledno zastupati tokom čitavog javnog delovanja.[8] Kao politički prvak Srba u Ugarskoj, Miletić je stajao na nacionalističkim političkim pozicijama, a zahvaljujući nacionalno usmerenoj borbi svog oca, Milica Tomić je bila upoznata sa životnim i političkim problemima Srba u Ugarskoj. Kako navodi Sofija Božić: „Milica Tomić je odrasla u uzavreloj atmosferi nacionalno-političke borbe i vaspitavana je u nacionalnom duhu.“[9] Od najranijih dana njenog detinjstva Svetozar Miletić ju je uputio u svoje planove, ideje i poslove, te je Milica Tomić postala njegova desna ruka kao vrlo mlada devojka, a u politički život je ušla za vreme Miletićevog drugog boravka u zatvoru (1876–1879) kada je održavala očevu prepisku i kontakte, redovno ga obaveštavala o političkim i drugim društvenim događajima i kada je i sama ostvarila sopstvene političke veze i počela da uređuje Zastavu, najvažnije političko glasilo Srba u Ugarskoj, kao i da piše za ovaj izuzetno važan list (koji je osnovao, upravo, Svetozar Miletić, a čija je vlasnica kasnije bila Milica Tomić).[10] Nacionalne pozicije koje je usvojila kao postulate očeve, a postavila ih i u centar sopstvene, politike, biće veoma značajne i vidljive i u uređenju lista potpuno drugačijeg usmerenja, kakav je bio časopis Žena.

Kako je u istorijskim analizama ovih događaja pokazano, nakon političkog sukoba krajem XIX veka oko preuzimanja lista Zastava tokom Miletićeve bolesti i njegovog postepenog povlačenja iz javnosti, što je prouzrokovalo kako političku, tako i krizu lista, Milica (tada Miletić) odlučuje da ovo „porodično dobro“ poveri Jaši Tomiću, tadašnjem uredniku Srpskog kola, lista koji je politički i idejno bio blizak Zastavi. Da je život Milice Tomić bio uvek preplet privatnog i javnog, najilustrativnije svedoči upravo njen odnos sa Jašom Tomićem. Poznanstvo Milice i Jaše Tomića započinje kao profesionalna veza u događajima oko preuzimanja lista Zastava. Želeći da sačuva novine od suprotstavljene političke opcije, Milica (Miletić) odlučuje da ih poveri Tomiću, koji, takođe, iz političkih razloga preuzima uređivanje ove publikacije: jer ko ima Zastavu ima i narod.[11] Međutim, ubrzo nakon poslovnog dogovora, i najverovatnije i pored aktuelne veze sa drugim čovekom, Milica se udaje za Jašu Tomića, a kako navodi Sofija Božić, ovaj brak je izazvao „buru“ u javnosti i komentarisan je na različite načine, a najčešće kao brak iz obostranog koristoljublja:

Jašu su optuživali da se oženio kako bi se domogao Zastave, renomiranog lista preko koga je mogao širiti svoja politička načela i svoj uticaj, te popraviti i svoje materijalno stanje, a Milicu da se udala kako bi list, uz pomoć sposobnog urednika, opet stekao brojnu čitalačku publiku, i na taj način, dobru finansijsku osnovu.[12]

Međutim, dalji tok njihovog braka i života, kao i izuzetno čvrsta, profesionalna i lična, povezanost između ovo dvoje (bračnih) partnera, ukazuje i na drugačije osnove njihove veze, kao i na netačnost nagađanja javnog mnjenja, koje će u velikoj meri, a često i presudno, uticati na njihov bračni život. Iz istorijskih analiza epohe vidimo da je vrhunac ovog „uticaja“ polemika u novinama između Milice Tomić i liberala Miše Dimitrijevića, koja je rezultirala time da je Jaša Tomić ubio Mišu Dimitrijevića. Ovaj u svojoj osnovi politički sukob imao je sve odlike savremenih političko-medijskih (novinskih) afera u kojima se ne preza od „prljavih“ sredstava kojima se osporava i unižava protivnik, a koja se najčešće svode na mešanje privatnih okolnosti i javnog delovanja, tako što se iz sfere privatnosti preuzimaju pogodne, više ili manje tačne, ili se plasiraju potpuno netačne, informacije kako bi se diskreditovalo nečije javno lice. Tako je u ovom sukobu Tomić – Dimitrijević do konačnog obračuna došlo tek nakon Dimitrijevićevog napada na Milicu, u kome je u javnost izneo njeno devojačko ljubavno pismo za koje je smatrao da diskredituje ne samo Milicu Tomić, već i njen brak. Ovaj događaj, ubistvo političkog protivnika, koji je u velikoj meri uticao na život bračnog para Tomić, pokazuje stepen prožimanja privatne i javne sfere u njihovim životima.

Takođe, preplitanje privatnog i javnog ostvareno je i u listu Žena Milice Tomić, gde njen suprug Jaša Tomić vrlo aktivno objavljuje, a uz to je Žena bila politički na istoj liniji kao i Zastava. Kroz list Žena Jaša Tomić je podjednako kao i Milica, formulisao i propagirao ideje o ženskoj emancipaciji i ženskim pravima, te se s razlogom, a zahvaljujući najviše člancima u ovom časopisu, danas može govoriti o feminizmu Jaše Tomića,[13] i to kao nezaobilaznoj tački u njegovoj misli, kao bitnom mestu u idejnoj strukturi lista Žena i kao posebno nezaobilaznoj karici u razvoju feminizma u Srbiji.[14] Svoje ideje o ženskoj emancipaciji i feminizmu Jaša Tomić je formirao na osnovu dvostrukih parametara: na osnovu teorijskog znanja koje je posedovao i poznavanja mnogobrojnih linija tadašnjeg evropskog feminizma, ali i na osnovu iskustvenih uvida, koji su se ticali sve većeg uključivanja žena u javni život i posebno u obrazovni sistem.[15] Delatnost Milice Tomić u časopisu Žena je tako neodvojivo povezana sa njenim privatnim životom, a njena udaja je direktno povezana sa javnom funkcijom, tj. sa rešavanjem časopisne i političke krize i promenom uredništva u Zastavi. Pa čak, i u gašenju časopisa Žena postoji simbolička veza njenog privatnog i javnog života: poslednji broj lista zbog finansijskih teškoća izlazi krajem 1921. godine, u tom periodu je Jaša Tomić već teško bolestan i ubrzo umire naredne 1922. godine, kada se Milica Tomić u potpunosti povlači iz javnog života.[16]

Žena između

U prvom broju lista Žena objavljenom 1. januara 1911. godine ne možemo naći tekst u kome se (eksplicitno) definiše uređivačka politika časopisa ili postulira njegova ideološko-politička platforma, međutim u strukturi lista i u tekstovima druge vrste možemo pronaći sugerisane i definisane programske elemente. Čak i letimičnim pregledom prvog broja uočljivo je da se već ovde najavljuju teme koje će biti centar uredničkog interesovanja, te da se postavlja struktura lista od koje se neće previše odstupati sve vreme njegovog postojanja. Teme, kojima se autori tekstova, u stilsko-žanrovskom rasponu od teorijsko-esejističkog, preko dokumentarističkog do poetskog diskursa, u Ženi bave, tiču se promenjene uloge žene, njenog školovanja, kao i obrazovanja uopšte, muško-ženskih odnosa i braka, vaspitanja dece, seksualne emancipacije, kućne i lične higijene, kao i nacionalne problematike i rodoljublja.

Kako je već u prethodnim malobrojnim istraživanjima[17] ovog lista primećeno, Žena je časopis opšteg tipa sa jasnim i precizno profilisanim usmerenjem. Žena tako podrazumeva list u kome su se objavljivali prilozi namenjeni ženskoj čitalačkoj publici iz različitih oblasti: od saveta za domaćinstvo, preko ženskih portreta[18] i tekstova koji se bave medicinskom problematikom i emancipacijom žena, pa sve do književnih tekstova i literarnih priloga različite vrste. Žena kao list opšteg tipa, takođe, pripada onoj ženskoj štampi koja „računa sa totalitetom ženske populacije“[19] i nastaje unutar korpusa štampe namenjene ženama koja se nije raslojila na uže specijalizovane časopise. Podnaslov časopisa je do 1918. godine bio „mesečni časopis za žene“, a od 1918 „časopis za zabavu i pouku“. Dok prvim podnaslovom uredništvo sugeriše usmerenost časopisa i njegovu čitalačku publiku, drugim se list uključuje u korpus zabavno-poučne periodike, tipične časopisne forme u doba realizma.[20] Takođe, Slobodanka Peković ističe kako je ovaj podnaslov bio najčešći u istoriji časopisa namenjenih ženama i kako je uredništvu tih listova pouka bila veoma važna, gotovo nužna:

Pouka je bila važan posao svakog uredništva, ne samo zato što su ženama bili potrebni praktični saveti, već i što se ovo vreme, često nazivano i Skerlićevom epohom (a njemu je utilitarnost i zdravlje naroda bilo na prvom mestu), može okarakterisati i kao doba narodnog prosvećivanja, poboljšanja obrazovnih standarda i ekonomskog položaja ugroženih grupacaja (uglavnom radnika, žena i dece).[21]

Ipak, promena podnaslova nije posledica suštinske razlike u koncepciji publikacije pre i nakon Prvog svetskog rata.[22] Razlozi zbog kojih list menja podnaslov mogli bi biti predmet daljeg istraživanja, međutim, sadržinu tekstova i usmerenje ove publikacije najpreciznije bi opisala fuzija ova dva podnaslova: mesečni časopis za zabavu i pouku namenjen ženama.

Struktura lista nije dinamična kada se posmatraju promene tokom vremena, ali jeste na nivou pojedinačnih brojeva, gde čitalac prelazi raspon od književnosti, preko teorijskih tekstova do recepata. List, tako, čine stalni književni prilozi, eseji na različite teme, stalne rubrike: beleške iz domazluka i beleške o zdravlju, rubrika književnost (kasnije književnost i umetnost), kao i rubrika razne beleške u kojoj se objavljuju dragocene vesti iz istorije ženskog pokreta i ženske štampe u svetu, čime se čitavom časopisu daje širi internacionalni kontekst u koji se svojom aktuelnošću Žena uključuje. Povremeno se objavljuju portreti uspešnih žena, koji se tada štampaju kao prvi prilozi broja, kao i nezaobilazni oglasi i reklame, odgovori uredništva i pozivi na pretplatu, a sporadično se objavljuje i likovni materijal i to isključivo fotografije. Tokom decenije postojanja uredništvo Žene, dosledno u svim brojevima, objavljuje veliki broj aforizama, poslovica, poučnih citata, koji se u okviru jednog broja grupišu u nekoliko segmenata sa naslovima: Aforizmi, Mudre izreke, Tuđe misli i sl., i koji predstavljaju svojevrsni intermeco u čitanju i predah od ostalih tekstova. Takođe, insistiranje na objavljivanju poučnih, lapidarnih i poslovičnih rečenica koje sadrže „životne mudrosti“ svedoči o poučnosti i prosvetiteljskom duhu časopisa, o čemu će biti reči i u daljem toku rada.

U Ženi se negovala specifična kultura ženstvenosti. Neda Todorović prenosi zaključak Edgara Morena po kome se kultura ženstvenosti – biti lepa, dopasti se, starati se o kući, kuvati, sanjati o ljubavi, vaspitavati decu – širi putem masovnih komunikacija i posebno putem ženske štampe.[23] Ženska štampa je tako često odgovor na potrebe publike za sadržajima koji će istovremeno biti pouka – lektira – zabava, a sve ove elemente nudi Žena svojim sadržajem, o čemu svedoče i, već pomenuti, podnaslovi časopisa, gde je definisana i publika časopisa, i njegovo zabavno i poučno usmerenje. Prema podeli Nede Todorović, pod ženskom štampom se podrazumevaju oni listovi koji se tako samoopredeljuju, odnosno oni koji čitavom svojom uređivačkom politikom, sadržinom i formom teže ženskom čitaocu. Ukoliko uporedimo Ženu sa ženskom štampom koja je predmet studije Nede Todorović i za koju kao dominantne karakteristike autorka izdvaja: pripadnost „lakom žanru“, visokotiražnost, neinformisanost, neaktuelnost, konzervativizam, privlačnost za reklamu i estetizam, uviđamo da se kultura ženstvenosti produkovana ovim tipom ženske štampe ne promoviše Ženom, te da se ovaj list ne bi mogao većim svojim delom uključiti u ovakav koncept, a prevashodno zbog svoje aktuelnosti i informisanosti, kao i zbog progresivnih stavova o položaju žene[24] u kontekstu srpskog društva tog vremena, ali takođe u skladu sa prvim talasom evropskog feminizma.[25]

Kao drugi tip listova za žene, Neda Todorović navodi borbena feministička glasila u kojima su se vrlo radikalno i decidirano promovisale feminističke ideje, koja se u našoj sredini pojavljuju 30-ih godina i gde je sadržaj bio više informativan nego zabavan i više politički nego praktično-savetodavni.[26] Praveći podelu na ove dve grupe, Neda Todorović sugeriše postojanje onih časopisa koji se nalaze između ova dva tipa.

Polazeći od terminološkog razgraničenja na koje je ukazala Slobodanka Peković,[27] a dopunjujući podelu Nede Todorović, Stanislava Barać časopise deli na:[28] časopise za žene (namenjeni ženama, ali žene nisu urednice, neguju stereotipe o ženama i rodnim ulogama), ženske časopise (namenjeni ženama, žene su urednice, eksplicitno ili implicitno poseduju feministički program) i hibridne ženske časopise. Ova treća grupacija, kako piše Stanislava Barać, po svojoj osnovnoj intenciji pripada drugoj grupi časopisa, „ali se pažljivim čitanjem tekstova, a nekad već i površnim pogledom na sadržaj, uočava da nisu dosledno uspeli da se otmu svim stereotipima o ženi, odnosno dominantnom patrijarhalnom diskursu.“[29]

Žena se, takođe, nalazi između ženskih časopisa i časopisa za žene, tj. u onom polju koje Neda Todorović definiše kao osmozu ženstvenosti i feminizma,[30] odnosno pripada hibridnim ženskim časopisima koji promovišu srednji put feminizma i ženske emancipovanosti. O tome svedoči i svojevrsni program časopisa koji je štampan u okviru poziva na pretplatu nakon prve godine izlaženja (štampanje ove vrste tekstova je bila ustaljena časopisna praksa, posebno u slučajevima kada su se publikacije većinski finansirale od pretplate što je bio slučaj sa Ženom). U ovom uobičajenom pozivu „uredništva i administracije Žene“ nalazi se gotovo programski opis lista kojim se određuju njegova tematika i usmerenje.

Iz dosadanjih 12. svezaka 'Žene' moći će dovoljno da se oceni vrednost i potreba ovog časopisa. 'Žena' će se i dalje baviti svim pitanjima koja se odnose na život žene i na poziv njezin. U ovom časopisu raspravljaće se u iscrpnim člancima, a i u omanjim, pa i sitnim beleškama, sve što može da koristi, ženi u društvu, u kući, u kujni, pri vaspitanju dece, negovanju zdravlja, a neće izostati ni zabava. 'Žena' će se starati da od vremena na vreme donese zabave i za decu.

'Žena' će poglavito imati na umu našu srpsku kuću i naše srpske društvene prilike, ali će se truditi, da upozna svoju publiku i sa napretkom žena drugih naroda.

Žena će biti savremena, moderna, i kazivaće ono što treba kazivati i ono što se već mora kazati, ali ona niti će padati u krajnosti, niti bacati sve obzire na stranu.[31] (podvukla J. M.)

Kako vidimo u ovom „komunikacijskom tekstu“ kojim se uredništvo Žene obraća svojoj publici i koji ima za cilj da dotadašnje čitateljke zadrži i da nove privuče, sfere kojima se ovaj list bavi razdvojene su i teme se tiču i privatnog („život žene“) i javnog („poziv njezin“), a nezaobilazni deo ženske brige su još uvek kuća i deca. Pri tom, uredništvo želi, obuhvatajući i privatnu i javnu sferu, da ostane nacionalno fokusirano i da se prevashodno bavi domaćim prilikama, svesno razlike između srpske i kuće drugih evropskih naroda, ali takođe svesno da su procesi emancipacije žena sveevropski procesi i da je neophodno znanje o „naprednijim“ kulturama, kako bi se i srpska kultura menjala. Međutim, posebno je indikativan poslednji deo citata u kome uredništvo trasira svoj srednji put, kao svoje usmerenje, onaj put između, koji ne odlazi u krajnost i ne odbacuje sve dotadašnje postulate, navike, običaje, uloge, a što je u direktnoj vezi sa prirodom feminizma koji je „propagirala“ i u koji je verovala urednica časopisa.[32]

Feminizam Milice Tomić i njenog časopisa Žena uključivao se u prvi talas evropskog feminizma, a nastavljao se na ideje omladinskog feminizma u Južnoj Ugarskoj (i Kneževini Srbiji). Takođe, Žena se i svojim prosvetiteljsko-emancipatorskim usmerenjem nadovezuje na omladinske listove.[33] Prvobitno formulisane ideje feminizma koje su u srpsku kulturu došle sa idejama Svetozara Markovića u sklopu uverenja o socijalističkom uređenju društva i sa pokretom Omladine u prvim decenijama XX veka „dograđene“ su i prilagođene aktuelnim prilikama i okruženju. Ne odlazeći previše od univerzalističkog koncepta i tradicionalnih predstava, ne udaljavajući se od podele na javnu i privatnu sferu i od tradicionalnih uloga, Omladina je sugerisala novi model žene:

Novi lik žene bila je razumna, obrazovana, majka, supruga i vaspitačica, svesna svoje uloge u društvu i naciji, a ne površna pomodarka ili neznalica, ropski potčinjena mužu i porodici. Njena uloga majke i prve vaspitačice bila je nezaobilazna u buđenju i negovanju nacionalne svesti.[34]

Upravo je ova veoma čvrsta veza feminizma sa nacionalnim, obezbeđivala kretanje između i duž srednjeg puta, a kako Ana Kolarić, takođe povodom lista Žena, primećuje:

Uticaj nacionalnih diskursa na formiranje feminističke svesti kod Srpkinja bio je, bez sumnje, snažan, a borba za emancipaciju žena u tradicionalnom i patrijarhalnom srpskom društvu svakako je imala najviše izgleda za uspeh ukoliko je bila smeštena pod okrilje nacionalno-oslobodilačkog pokreta.[35]

Žena kao časopis nije fokusirana, kao što je pomenuto, samo na privatnu sferu i time pravi najveći iskorak u svom feminističkom delovanju: ona podjednako tretira i javnu i privatnu delatnost žene. Pa su tako za privatnu delatnost određene stalne rubrike Beleške iz domazluka ili Beleške o zdravlju, koje ne izostaju iz brojeva, ali su često dominantniji oni tekstovi koji tretiraju i tematizuju izlazak žene iz privatne u javnu sferu, njeno konkretno političko, književno, aktivističko ili publicističko delovanje. Posebno se sa pojačanom pažnjom i sistematično prate nove uloge žene, najčešće u obrazovanju, ali još više potpuno nova uloga žene u izrazito muškom „poslu“, u ratu, povodom čega se u Ženi pišu iscrpni članci i reportaže kojima se pokazuje važnost žene na frontu, prvenstveno kao bolničarke.[36]

Pored specifične kulture ženstvenosti i problematizacije i tematizacije ženskog/ih pitanja, Žena je list dominantno obeležen ratovima: gotovo polovina njenih brojeva vezana je za ratne godine. Njeno izlaženje obeležili su balkanski ratovi i Prvi svetski rat, te se na stranicama ovog lista može naći i svojevrsna hronika ratnih i poratnih godina. Činjenica da je glavni saradnik časopisa Jaša Tomić bio ratni izveštač iz balkanskih ratova i da se tokom 1912. i 1913. godine nalazio „u gotovo euforičnom stanju i nacionalno-romantičarskom zanosu“,[37] kao i da se Žena obnovila veoma brzo nakon Prvog svetskog rata, te je počela da izlazi na samom početku 1918. godine[38] ukazuje na prisustvo specifičnog diskursa obeleženog ratnim iskustvom.

Književni prilozi[39]

Književnost u Ženi je dominantno tendenciozna književnost[40] – to su tekstovi sa zadatkom i sa tezom, koji se ne iscrpljuju u tekstualnom, već su oslonjen na ono što je izvan-književno i izvan-umetničko, te korespondiraju sa drugim tekstovima u časopisu gradeći pritom jedinstveni ton kojim se časopis obraća publici.

Književni prilozi su konstanta u ovom listu: postoje od prvog do poslednjeg broja i pri tom je u najvećem broju pojedinačnih izdanja kao prvi prilog objavljuje pesma.[41] Prednost nad poezijom imali su jedino portreti,[42] koji su se štampali pre poezije, ali i u tom slučaju poetski prilog je bio na stranici gde i zaglavlje časopisa, tj. odmah ispod njega, te se stiče utisak da je portret svojevrsni dodatak, uvod u časopis, a da pesma i u tom slučaju otvara broj. Književni prilozi iz brojeva ne izostaju, međutim njihova funkcija se iscrpljuje u izvan književnom polju, a ne u književno-umetničkom i estetskom, pa se u vezi sa ovim radovima može dovesti u pitanje ono što nazivamo estetskom ili umetničkom vrednošću književnog teksta. S obzirom na to da ovi radovi promovišu i formulišu ideje koje se celokupnim časopisom propagiraju, na račun sadržine i poente/poruke zanemaruje se njihova formalno-stilska strana.

Književni prilozi su uglavnom nepotpisani i kao takvi ukazuju na specifičan koncept autorstva koji se negovao u Ženi: autori ovih tekstova ne objavljuju radove kako bi izgrađivali svoj stil i kako bi čitaoci/čitateljke bili upoznati sa književnim opusom u autorskom smislu. Objavljivanje nepotpisanih tekstova ili potpisanih pseudonimom, grafičkim znakom, inicijalom ili jednim slovom i sličnim identitetskim zatamnjenim simbolima može da ukaže na u rodnim studijama opisanu strepnju od autorstva koja se percipira kao karakterističan element „ženske“ književnosti. Međutim, u Ženi to nije bio slučaj, i to ne samo zato što su autori većine nepotpisanih priloga najverovatnije muškarci.[43] Ovo sakrivanje autorstva ukazuje prvenstveno na drugu vrstu koncepta razumevanja književnosti kao angažovane delatnosti koja podrazumeva aktivnu ulogu umetnosti i njeno delovanje na publiku i čitaoce, u konkretnom slučaju Žene, na čitateljke.

Nepotpisivanje književnih i drugih tekstova može, takođe, da uputi na tumačenja i čitanje ovog lista gde bi se svakom broju ili godištu pristupilo kao koherentnoj celini, a ne kao skupu odvojenih tekstova. U tom smislu mogli bismo Ženu da posmatramo kao veoma dobar primer časopisa koji je kolektivna tvorevina uredničkog tima,[44] dakle, časopisa u kome je multiautorstvo, imanentno periodici, do te mere podrazumevajuće da u određenim segmentima autorski singularitet pojedinačnog rada prestaje da bude relevantan naspram uređivačkog pluraliteta serijske publikacije. Ukoliko bismo ovde postavili pitanje, koje se nameće u proučavanjima koja posmatraju časopis kao žanr ili kao književni oblik – Ko je zapravo autor kada je u pitanju književni časopis? – jedinstvo tona i manir nepotpisivanja tekstova, a time stavljanje koncepta autorstva u drugi plan, vodi ka odgovoru da Žena ostavlja utisak da je autorski, formalno i sadržinski, delo uredništva. Pored toga, Žena ima svoju vrlo preciznu unutrašnju strukturu i ustrojenost, te i takvim kompozicionim elementima podseća na ustrojenost književnog žanra, pa zato ne možemo govoriti o ovom listu u kontekstu časopisa koji je „mozaik razbacanih priloga, koji se tek u sadržaju usredsređuju“,[45] već o jednoj čvrstoj celini koja se svojom kompaktnošću približava žanrovskom ustrojstvu. Usredsređivanje sadržaja oko određene teme u Ženi, najčešće je ostvareno, pre štampanja i grupisanja radova, te zahvaljujući tome, ovde nije slučaj da se časopisno jedinstvo ostvaruje tek popisom priloga u sadržaju i njihovim fizičkim ulančavanjem, već samom intencijom, odabirom i odlukom da se određeni prilog objavi. U tom smislu, između rubrika ovog lista postoji dinamički odnos međusobnog dopunjavanja, kojim se dvostruko pristupa temi: teoretizacija određenog problema i primer za opisani i osvetljeni problem, gde egzemplarni prilog najčešće postaje književni tekst.[46] Kako je već pomenuto, delovanje ovog lista usmereno je gotovo prosvetiteljski, te se književnom tekstu pristupa prevashodno kao sadržaju koji treba da po(d)uči, obrazuje i emancipuje što u velikoj meri ostavlja „posledice“ na estetsku stranu književnih priloga. Pa tako, ukoliko se objavljuju eseji o braku, u brojevima će dominirati književni radovi koji na nivou fikcije razmatraju ovaj problem: zapleti će biti podređeni bračnoj tematici, formiraće se junaci kao pozitivni i negativni primeri određenog ponašanja, završeci pripovedaka će nositi jasne poruke. Takođe, ukoliko je dominantna tema stanje na ratištu ili u ratnim bolnicama, u književnim radovima će se, takođe, davati slavni primeri iz ratničke prošlosti, tematizovaće se i fikcionalizovati rat, lokaliteti o kojima se piše biće bojno polje i vojna bolnica, a među likovima će dominirati istorijsko-mitološke ličnosti, vojnici i ratni novinari, bolničarke, majke, supruge i sestre junaka-ratnika. Ovaj časopis, sa jasnom namerom, postavljenim zadatkom i definisanom misijom, bitno upotpunjuje ideju o periodici kao aktivnom i dinamičkom faktoru razvoja kulture, a ne pasivnom prostoru za skladištenje književnog materijala.[47] Žena je u tom smislu bila časopis kojim je uredništvo želelo da deluje, njena uloga je bila izrazito didaktična i u izvesnoj meri, populistička.

U opšti ton časopisa, koji je bio uslovljen naklonostima i idejama urednice i njenog supruga, uklapa se i politika književnosti koja se ovde negovala. Književnost u Ženi je gotovo bez izuzetka tendenciozna književnost,[48] a ova tendencija se najviše iscrpljuje u dva pravca: emancipacija žena i podizanje nacionalne svesti.

Emancipatorskim procesima Žena je doprinela svojim nastojanjem da utiče na poboljšanje razvitka ženskog roda i nudila je svojevrsnu prosvetiteljsku „kritiku i vaspitanje (Bildung) javnosti“,[49] tj. možemo reći da su temeljni ciljevi ovog lista bili tipično prosvetiteljski: „obrazovanje javnosti, usavršavanje njenih moralnih, intelektualnih i estetskih moći“.[50] Pišući o tome da je širenje ideja prosvećenosti nužno povezano sa medijima, Tatjana Jovićević kao jedan od ključnih posrednika u procesima prosvećivanja izdvaja časopise i skreće pažnju na kalendare kao važan segment ovog „projekta“.[51] List Žena se čak i u tom smislu uklapa u opšti i načelni koncept prosvećivanja, s obzirom na to da je Milica Tomić pored časopisa u predratnom periodu objavljivala i ilustrovani kalendar Žena, koji je u listu reklamiran. Na prvi pogled precizna usmerenost časopisa je sužavala opseg emancipatorske misije ka ženama, a nije bila okrenuta ka prosvećenju širokih masa, međutim, promena uloge žene u društvu i njena emancipacija utiču suštinski i na druge društvene odnose i pojave, te se, u tom smislu, delovanje ovog lista nije završavalo na ženskoj populaciji.

Uredništvo Žene je, takođe, preuzelo tipično prosvetiteljski manir: poučiti zabavljajući i eksplicitnošću svoje „misije“ približilo se onome što je u epohi prosvetiteljstva definisano kao narodna prosvećenost koja je usmerena na podizanje znanja, unapređenje veština i emancipaciju od predrasuda i praznoverica u najširim slojevima naroda.[52] Da je prosvetiteljski diskurs bio uobičajen za žensku štampu, te da se koristio sličnim sredstvima gde se kao centralna forma svakako izdvaja poučna književnost (najčešće pripovetka), te da i u tom smislu Žena može biti paradigmatičan list, pokazuje dragocena analiza lista Seljanka u kontekstu prosvetiteljskih ideja Stanislave Barać.[53] Prosvetiteljsko-emancipatorskom duhu časopisa Žena,[54] pored niza uredničkih postupaka, književnih i novinarskih tehnika, doprinose i pomenuti aforizmi i poslovice koje smo uočili kao konstantu u strukturi lista. Takođe, u prilog tezi da je uredništvu Žene tradicija prosvećenosti i prosvetiteljstva bila bliska, svedoči i članak stalnog saradnika lista Mite Đorđevića „Dositej o ženama“ i temat u okviru rubrike Književnost posvećen Dositeju, u istom broju, a povodom stogodišnjice Dositejeve smrti.[55]

Emancipatorska misija koja se koristi poučno-zabavnom literaturom oslonjena je upravo na dositejevsku i predositejevsku tradiciju.[56] Međutim, ovde se nameće pitanje zašto je potrebno napisati i priču i pored teorijskih i esejističkih tekstova koji se u Ženi redovno štampaju. Do ovog odgovora se može doći i posredno, tj. pregledom upravo esejističkih i teorijskih tekstova. Naime, čest manir u ne-literarnim tekstovima jeste korišćenje književnih elemenata u svrhe lakše čitljivosti i povećanja dinamike. Pa tako, prilikom pisanja, na primer, o problemima u braku, medicinskim slučajevima ili o vaspitanju dece, autori koriste ton i tehnike književnog teksta: izgrađuju junake, prenose dijaloge, tj. literarizuju teorijski tekst. U ovakvim slučajevima literarizacije, vrlo zastupljenoj pojavi u Ženi, pronalazimo na spoljašnjem nivou književne elemente teksta, dok je sadržina posve drugačija, tj. neknjiževna. Ovo je veoma dobar pokazatelj da je uredništvo lista u velikoj meri vodilo računa o sopstvenoj publici, njenim (ne)mogućnostima, te je pristajući na izvesna ograničenja sredine „ublažavalo“ poruke koje im šalje, makar na formalnom nivou, kako bi bile lakše prihvaćene. Jaša Tomić je ostavio svedočanstvo o svom postupku komentarišući svoju seriju eseja „O braku, jer po tom pitanju živimo u mraku“, sa podnaslovom „ozbiljno ćeretanje“: „Pa i ja sam izabrao u ovim člancima laku formu, i vrlo sam mnogo ćeretao, jer sam se bojao, da naš želudac nije svikao na težu hranu i neće biti kadar da težu hranu zadrži (istakla J. M)“[57] Tumačeći stil Tomićevih eseja Ana Stolić se osvrće na njihov zabavni karakter i piše: „problemima položaja žena u društvu nije pristupao kao teoretičar, nego kao politički delatnik. Zato su njegovi radovi o pravima i emancipaciji žene napisani na sugestivan, didaktički i pedagoški način, često šaljivim tonom i sa ciljem da objasne i pouče.“[58] Korišćenje književnih sredstava u cilju lakše čitljivosti i usvajanja teorijskog teksta koji nudi polemičke ideje ili nova saznanja nalazi se na istom polu motiva koji su doprineli tome da poučna i tendenciozna priča (u svim svojim oblicima) postane dominantni žanr u listu Žena. Sa druge strane, kao što se esejističko-teorijski tekstovi literarizuju, književni se određenim sredstvima dokumentarizuju, tako što se pripovedač često postavlja kao neko ko je svedok događaja, kao priređivač nađene građe, implementiranjem dokumentarističkih formi kakve su pisama, sećanja i dnevnici ili pak objavljivanjem privatnih pisama. Tako se ovde, u književnim žanrovima, zarad „istinitosti“ i „uverljivosti“ fikcionalni tekst „stvarnosno“ učvršćuje. Uz pomoć ovih i sličnih tehnika, tekstovi u Ženi ne ostaju žanrovski i stilski „čiste“ forme, već najčešće predstavljaju mešavinu fikcionalnog i dokumentarnog, teorijskog i književnog. Ovoj slici doprinose raznovrsne i mnogobrojne poučne pripovesti narodnih učitelja ili lekara koji u formi svedočenja, beležaka, memoarskog teksta čitateljkama nude poučne i značenjski indikativne priče o svojim đacima ili pacijentima.

Milica Tomić svoju emancipatorsku misiju nije ostvarivala samo kroz delovanje u listu Žena, već i u drugim aktivnostima od kojih je najznačajnije bilo formiranje ženske čitaonice Posestrima, o čijim aktivnostima se redovno pisalo u Ženi. I u tom smislu feminizam Milice Tomić se nastavlja na aktivizam Omladine:

U praksi, omladinci su se najviše zalagali za ono što je realno dostižno: osnivanje ženskih udruženja koja su se bavila 'ženskim' dobrotvornim radom i intenzivnije i svestranije školovanje ženske populacije, jer je samo obrazovana žena mogla da odgovori zadatku u nacionalno-romantičarskom diskursu Omladine.[59]

Nastavljajući ovu omladinsku tendenciju Milica Tomić se uključuje i u prosvetiteljsku tradiciju formiranja građanske javnosti.[60] Pišući o ženskoj čitaonici, Milica Tomić eksplicitno definiše program prosvećivanja : „stvaranje ženskih čitaonica treba da bude početak intenzivnijeg rada oko napretka i prosvećivanja našeg ženskinja“,[61] a dalje opisujući njen rad piše da se u čitaonicama prikupljaju dobrotvorni prilozi, da se čita, a zatim razgovara o pročitanom. Navodeći koja se vrsta tekstova koristila u čitaonici, Milica Tomić ponavlja emancipatorsko-egzemplarni model iz Žene: sastanci su podrazumevali čitanje članka o vaspitanju i zdravlju i pripovetke.

Spajajući dva smera svoje tendencije – emancipaciju žena i nacionalno osvešćivanje – Žena na praktičnom primeru gotovo eklatantno pokazuje vezu između nacionalnog i feminističkog na početku XX veka: emancipovana žena dobija nove uloge u nacionalnom ratu u kome pokazuje veličinu i snagu ženskosti u radikalno teškim uslovima. S tim, što je ovde neophodno napomenuti da su na tematski odabir tekstova u Ženi uvek uticale društveno-političke okolnosti konkretnog trenutka, pa su upravo okolnosti omogućile da se ispolji žena u ulozi za koju je, uslovno rečeno, na stranicama lista obrazovana i kuda je usmeravana. Ovaj uticaj društvenih okolnosti i prelazak sa „ženskih“ na ratne teme najbolje je vidljiv na primeru književnih priloga u brojevima neposredno pre i nakon izbijanja Prvog balkanskog rata. Sve do početka balkanskih ratova dominantna i gotovo jedina tema književnih priloga, prvenstveno onih proznih, odnosila se na razne vidove emancipacije žene i pitanja koja su se tim povodom problematizovala: vaspitanje dece, obrazovanje žene, udaja, razvod. Čak i uvidom u naslove, bez upuštanja u sadržaj pripovedaka moguće je steći sliku o tematsko-motivskom sklopu ovih priloga: Tako se tokom 1911. godine objavljuju priče sa naslovima: Jedna nemoderna žena (br. 3), Crni veo (br. 4), Žena koja čeka muža (br. 6), Kako je mala Zoranda vaspitavala svoje roditelje (br. 7), Zbog čega su deca razvenčala Julkicinog lutka od Bojanine lutke (br. 10), tokom 1912, pripovetke sa naslovom Ispravna žena (br. 1), Zašto se nisam udala (br. 3), Žena-narodnjak (br. 4), Seoska dika (br. 8), Ne daj se (br. 10). U broju, koji izlazi u novembru 1912, a balkanski rat počinje iste godine u oktobru, dolazi do zaokreta, koji je opet vidljiv i u naslovima, od kojih ćemo izdvojiti dva najilustrativnija, Četnik Sofronije (br. 11), kojim je naslovljena pripovetka o istoimenoj ženi-ratnici, i Miloš Obilić metnuo svoju odsečenu glavu na rame (br. 12). Ova tendencija se nastavlja i tokom 1913. godine, kada je još vidljivija svojevrsna eksplozija nacionalnog naboja koja je prisutna u tekstovima Žene. Slična matrica se ponavlja i nakon obnove časopisa 1918. godine kada su autori i urednici bili inspirisani nacionalnom tematikom.

Dakle, u trenutku kada počinje balkanski rat u Ženi nastaje gotovo potpuni zaokret ka ratnoj tematici, ne samo u književnim prilozima, već u svim člancima, pa čak i u reklamama, a književni prilozi postaju najpogodnije sredstvo za buđenje i podizanje nacionalne svesti i opšteg rodoljublja. Kao što su na početku izlaženja književni prilozi bili korišćeni kako bi se na „konkretnim“ primerima po/dokazale teorijsko-političko-feministička polazišta, tako su sada rodoljubiva poezija, angažovana pripovetka i pesme po ugledu (tematsko-motivski i formalno) na narodnu književnost davale herojske primere iz slavne prošlosti[62] ili potresne i junačke sudbine iz neposredne sadašnjosti. Aktiviranje kosovsko-nacionalne matrice i ovakva tendencija lista direktna je posledica već pomenutog snažnog nacionalnog osećanja Milice Tomić i posebno, možda i presudnije, nacionalno-romantičarskog usmerenja i patriotskog zanosa Jaše Tomića.[63]

Moguća ishodišta

Tokom istraživanja časopisa Žena sa zainteresovanošću za književne priloge ne može a da ostane neprimećeno odsustvo imena autora i autorki koji su u tom trenutku aktuelni u srpskoj periodici. Posebno je vidljiv izostanak književnica koje, posebno u predratnom periodu, ostvaruju svojevrsni prodor u književno polje koji je vidljiv u vodećim časopisima epohe kakav je Srpski književni glasnik ili Letopis Matice srpske, ili u međuratnom periodu pored navedenih i Misao. Svakako da pri ovakvim ocenama treba imati na umu da Žena nije prevashodno književni časopis i da možda u tome leži deo razloga zbog ovog izostanka. Međutim, poređenja radi, od 1911. do 1914. godine u Srpskom književnom glasniku svoje vrlo zapažene radove objavljuju, između ostalih, vodeće književnice ovog perioda: Isidora Sekulić i Milica Janković. Njihovih radova u Ženi nema, mada uredništvo u rubrici Književnost i umetnost daje manje ili više opširne osvrte na njihove zbirke pripovedaka i time, ali i portretima, na primer, Jelene Dimitrijević, pokazuje interesovanje za književno stvaralaštvo žena. Pitanje saradničkog kruga jedno je od centralnih pitanja u istraživanju periodike, nečije prisustvo ili odsustvo može biti indikativno za razumevanje prirode svake periodičke publikacije. Takođe, izostanak vodećih književnica i književnika iz lista Žena potvrđuje specifičnost razumevanja autorstva u ovom listu i podređenost književnih priloga opštoj misiji lista. Sa druge strane, ovo odsustvo govori o značaju i veličini vodećih književnih listova epohe u kojima se nalaze bitni delovi ili makar delimična književna mapa i one književnosti koja je tradicionalno u istraživanjima ovih časopisa zapostavljana, a koju su pisale žene.

U odnosu na druge ženske časopise epohe Žena u svojim emancipatorsko-prosvetiteljskim namerama može biti paradigmatičan list. Komparativna analiza nekolicine listova koja bi svako uključila Domaćicu i Ženski svet, ali i kratkotrajnije listove tog perioda, tek predstoji i tek bismo tada mogli sa sigurnošću da utvrdimo istinsku meru zastupljenosti ove sličnosti. Ipak, i bez takve ekspertize, moguće je zaključiti da je Žena list koji u konceptu feminizma koji je negovala njegova urednica Milica Tomić i njen glavni saradnik Jaša Tomić, paradigma za feminističko mišljenje u (srpskoj) kulturi u prvim decenijama 20. veka: veza feminističkog i nacionalnog, neodustajanje od tradicionalnih rodnih obrazaca i uloga, figura nove žene koja je emancipovana, ali i dalje vezana prevashodno za privatnu sferu, zadatak žene koji se, pre svega, iscrpljuje u vaspitanju dece i vođenju domaćinstva i posebno ideja da je ženi potrebno obrazovanje, ne toliko radi nje same, već da bi vaspitavala buduće naraštaje, a time radila za dobrobit, ne ličnu, već kolektiva i nacije. Ovakva koncepcija dovodi nas do pitanja koliko je i da li je ovde ipak reč o delimičnoj emancipaciji ili barem emancipaciji sa zadrškom, ali nas ipak i ubeđuje u to da su časopisi poput Žene bili emancipatorski, i to prvenstveno na polju seksualnog i medicinskog obrazovanja, kao i na polju širenja ideja o neophodnosti obrazovanja žena i školovanja uopšte. Emancipacija na polju obrazovanja je bila veoma značajna, ali ipak i delimična jer žene nisu imale puno izbora ukoliko su želele da se školuju, s obzirom na to da su uglavnom postojale učiteljske škole i da su se time one nužno profilisale i uključivale u novi društveni stereotip učiteljskog poziva kao ženskog posla. Dakle, ovi časopisi jesu bili emancipatorski, posebno na navedenim poljima, ali suštinski nisu bili feministički u onom smislu koji će se formirati u kasnijem periodu. Dolazeći međuratni period i posebno 30-te godine XX veka doneće drugi talas časopisa namenjenih ženama sa mnogo profilisanijim feminističkim idejama i sa istinski novom ženom, tzv. advanced woman, a učešće žena u Drugom svetskom ratu i period nakon njega doneće revolucionarne promene u razumevanju ženskih sposobnosti i ženske uloge u društvu.

Uloga koju je književnost u svim ovim procesima imala uvek je bila velika i proisticala je iz verovanja u njenu moć da menja svet, bez obzira na to koliko je književnost sama u tim procesima gubila, a koliko dobijala. Ipak, bez obzira na upitanost nad estetskom ili umetničkom vrednošću, na stilsko-formalnu (ne)savršenost ovih priloga, imala je značajnu ulogu u epohalnim procesima uključivanja drugog, žene, u tokove kulture i politike. Ona je zajedno sa drugim oblicima jezičkog izraza, aktivističkog delovanja i reprezentacija krčila i osvetljavala put kroz koji je ženska (samo)emancipacija i (samo)reprezentacija prolazila od polovine XIX veka, pa do danas.