Nataša Marković je urednica u redakciji knjiga izdavačke kuće Službeni glasnik, jedne od najvećih i najznačajnijih izdavačkih kuća u Srbiji, više puta nagrađivane na Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu. Službeni glasnik pokrenuo je ediciju Sopstvena soba, posvećenu književnosti koju su pisale žene. Edicija je nazvana prema istoimenom eseju Virdžinije Vulf, koji se danas smatra klasikom u feminističkoj književnoj kritici. Pred ovogodišnji sajam knjiga urednica Nataša Marković i Glasnik predstavili su i tri nove knjige u okviru edicije, koje otkrivaju naše zaboravljene spisateljice s početka 20. veka.

Kako se javila ideja da se štampa ova edicija? Da li je bilo teško omogućiti pokretanje ovakvog projekta?

Glasnikov urednički kolegijum je početkom 2011. godine dobio odobrenje Upravnog odbora da oformi biblioteku posvećenu beletristici, koja do tada nije bila zastupljena u Glasnikovoj izdavačkoj produkciji. Shodno tome urednici su dobili zadatak da osmisle i predlože koncept biblioteke i edicija koje će u okviru nje biti objavljivane. Imajući na umu uredničke afinitete Jovice Aćina, Gojka Tešića, Branka Kukića i Gorana Petrovića, Glasnikovih urednika, kao i srpsku ­izdavačku scenu, kao jedino smisleno činila mi se ideja o ediciji posvećenoj književnosti koje su pisale žene. Ispostavilo se da je Gojko Tešić došao na istu ideju i neposredno pred urednički sastanak smo u glas jedno drugom izgovorili da jedino ima smisla pokretanje upravo takve edicije. Ne mogu da kažem da je bilo teško pokrenuti ediciju Sopstvena soba, jer Glasnik kao izdavačka kuća istinski neguje uredničku autonomiju, ali moram da priznam da je pokretanje edicije bilo ispraćeno opsežnim objašnjenjima zbog čega je takva edicija važna i za Glasnik i za našu kulturu. U tome je vatrena podrška Gojka Tešića bila od presudne važnosti.

Da li su u projekat uključene samo žene?

Kao autorke da – to je samo njihova pozicija u Sopstvenoj sobi. Sve druge, pozicije prevoditeljki, književnih interpretatorki, lektorki, tehničkih urednica itd., otvorene su i za muškarce koji umeju da prepoznaju žensko pismo.

Edicija nosi naziv Sopstvena soba, po čuvenom eseju V. Vulf. Da li ovim izdanjima, kao i autorka eseja, branite pravo žena da pišu?

Volim da mislim da su Virdžinija Vulf i čitav niz njenih sledbenica i naših prethodnica to pravo odbranile. Inače ne bismo imale nemalo i značajno nasleđe književnosti koje su pisale žene. Ako postoji zahtev da naša generacija nešto odbrani, onda bi to mogla da bude odbrana prava da književnost koju su pisale žene ne bude zaboravljena i da joj pripadne priznato mesto u istoriji književnosti. Čini se da u istoriji svetske književnosti stvari stoje daleko bolje, pa je utoliko nama ovde i sada zadatak unekoliko važniji i zahtevniji. Uostalom, to je naša bitka i ne bi trebalo da očekujemo da je iko drugi do nas vodi.

Koliko je do sada izdavaštvo u našoj zemlji posvećivalo pažnje ženskoj književnoj tradiciji?

Upravo Knjiženstvo pokazuje da su već od 19. veka postojala ozbiljna nastojanja da se književnosti koju su pisale žene posveti dužna pažnja. Drugi je problem to što u kulturi poput naše nedostaju infastrukturni mehanizmi da takvi napori daju ozbiljne efekte. Čini se da je unekoliko bolja situacija nastala krajem 20. veka, pa je moja generacija imala čast da bude odgajana na časopisima poput ProFemine i Genera. Tada su i pojedine izdavačke kuće imale edicije posvećene književnosti koje su pisale žene. Nevolja je što mnoge od tih edicija nisu zaživele, iz svima poznatih razloga. Jedino za čime zaista žalim jeste to što naša kultura nije ranije sazrela i podarila nam sabrana dela Virdžinije Vulf u plavom platnenom povezu ili sabrana dela Jelene Dimitrijević u crvenom platnenom povezu, u opremi u kakvoj su sredinom 20. veka postojali Tolstoj i Čehov. Čini se da nam nedostaje takva vrsta institucijalizacije književnosti koje su pisale žene i zbog toga sam smatrala da je izuzetno važno da Glasnik kao jedna od najvećih izdavačkih kuća danas ima Sopstvenu sobu.

Koje domaće autorke su obuhvaćene ovom edicijom?

Do sada su objavljena sabrana dela Anđelije L. Lazarević u knjizi Govor stvari koju je priredila Zorica Hadžić, roman Nove Jelene Dimitrijević, izabrana dela Jele Spiridonović Savić koja je priredila Jovana Reba, roman Mutna i krvava Milice Janković. U pripremi su sabrana dela Milice Kostić Selem, koje je priredila Mirjana D. Stefanović, i do sada neobjavljena proza Milke Žicine – priredila ih je Radmila Gikić Petrović.

Zastupljena su podjednako i dela stranih autorki. Koji naslovi su objavljeni?

Od 2011. objavljen je roman Buđenje Kejt Šopen u prevodu Gordane Korać; u planu su Izlet na pučinu Virdžinije Vulf, u prevodu Lazara Macure; Žuti tapet i druge priče Šarlot Perkins Gilmen, u prevodu Zorana Skrobanovića i roman Doba nevinosti Idit Vorton, u prevodu Nađe i Milana Komnenića.

Kako ste birali dela koja će biti štampana, kojim kriterijumima ste se vodili?

Kada je reč o delima stranih autorki najpre je bilo važno objaviti dela koja predstavljaju svojevrsne prekretnice u istoriji književnosti koje su pisale žene. Otud je prva objavljena knjiga u Sopstvenoj sobi čuveni roman Buđenje, a za njom će biti objavljeni prvi roman znamenite Virdžinije Vulf i neprevaziđeni Žuti tapet. Izbor domaćih autorki nameće izvesne uredničke nedoumice, predvođene pitanjem šta najpre objaviti od mnoštva dela koja čekaju da se sa njih skine koprena zaborava. U tom smislu u prva dva kola Sopstvene sobe uvrštene su domaće autorke za koje sam smatrala da je najpre važno ponovo predstaviti čitalačkoj publici i podsetiti je da srpska književnost poseduje čudesna dela koja su stvarala čudesne žene.

Ove srpske književnice ostale su gotovo zaboravljene. Po Vašem mišljenju, zbog čega je tako? Verujete li da će ova edicija doprineti da se takvo stanje promeni?

Možda bi pitanje, iz pedagoških razloga, trebalo zaoštriti i reći pojedine srpske književnice koje su obeležile 20. vek su u potpunosti zaboravljene. To što za njih znaju proučavaoci književnosti specijalizovani za određenu, neretko vrlo usku oblast, ne znači da o njima postoji svest, da se za njih zna. Postoji bezbroj razloga zbog čega je to tako. Zajednički imenitelj svih tih razloga je nemar – nemar prema sopstvenoj kulturnoj tradiciji. Zbog tog nemara nisu postradale samo pametne i talentovane književnice, već i mnogi drugi znameniti ljudi srpske kulture. Uvek je nezahvalno meriti kome je naneta veća nepravda, ali mislim da će se svi složiti da je književnost koju su pisale žene u Srbiji nepravedno zapostavljena. Ukoliko Glasnikova Sopstvena soba ispravi tu nepravdu, edicija će ispuniti zamisao zbog koje je pokrenuta.

Da li izdanja za sada nailaze na odziv šire publike, ili su zainteresovala samo poznavaoce i proučavaoce ginokritike?

Nažalost, ne možemo se pohvaliti da su knjige objavljene u Sopstvenoj sobi postale bestseleri, ali je evidentno interesovanje čitalaca izvan kruga posvećenih proučavalaca ginokritike. Premda bih volela da svaka od knjiga Sopstvene sobe doživi bezbroj izdanja, mislim da nije realno tako nešto očekivati. Važno je da knjige Sopstvene sobe budu prepoznate kao dobra književnost, a dobra književnost pre ili kasnije nađe put do čitalaca.

Da li izdavaštvo može i treba da pomogne ženskoj književnosti i podigne svest o značaju tradicije ženskog stvaralaštva i ženskog osećanja sveta?

Teško je u vreme zamajca liberalnog kapitalizma govoriti o tome da bilo koja institucija ili branša imaju zadatak da podignu svest o nečemu. Teško, ali nužno. Važno je da postoji svest o vrednostima i da postoje institucije, branše i pojedinci koji će voditi računa o tome da te vrednosti budu plasirane. Smatram da je izdavaštvo, iako sve više rukovođeno zakonima tržišta, industrija koja nikada ne sme da zaboravi da joj jedan od osnovnih zadataka da promoviše kvalitet. Želim da verujem da kvalitet podrazumeva i odgovornost da budu predstavljene sve prave vrednosti, a posebno one koje su usled istorijski uslovljenih nepravdi bile potisnute.

Koji su planovi za budućnost projekta Sopstvena soba?

Volela bih da edicija bude dugovečna, jer je to jedini način da naše prostrano zdanje prozne umetnosti upotpunimo sopstvenim sobama autorki koje ga čine veličanstvenim. O tome svedoče sama dela, ali i hronološki prikazi života i dela autorki i pogovori koji se nalaze u svim objavljenim knjigama u Sopstvenoj sobi. Ukoliko dela Sopstvene sobe i svojevrsni kritički aparati koji ih prate budu podsticaj za dalja i nova istraživanja književnosti koje su pisale žene, budućnost edicije će biti onakva kakvu sam je zamišljala.

Zahvaljujemo za fotografije Nataši Marković i Službenom glasniku