Kada se pojavio u izdanju Srpske književne zadruge, pre skoro tačno sto godina (1912), roman Nove Jelene Dimitrijević svojim kvalitetom se izdvojio u tadašnjoj srpskoj romanesknoj produkciji, za šta je dokaz godišnja književna nagrada Srpske književne zadruge.^[2] Svojom tematikom, dubinom i širinom zahvaćene istorijske epohe, a naročito slikom duhovnog miljea jednog manje poznatog, orijentalnog i zatvorenog društva, kao i pokretanjem rodnog problema u internacionalnim okvirima, roman Jelene Dimitrijević je visoko odskočio u književnoj produkciji početka 20. veka. Začuđujuće je da su u potonjim istorijama srpske književnosti ovaj roman i ime spisateljice jedva pomenuti, a u važnijim studijama o srpskom romanu potpuno zaobiđeni. Iz današnje perspektive, roman Nove Jelene Dimitrijević, uz nešto kasnije objavljen roman Isidore Sekulić Đakon Bogorodičine crkve, 1918, spada među najbolje romane koje su pisale žene na početku 20. veka u srpskoj književnosti.^[4] 

Sudbina turske žene u strogo normiranim patrijarhalno-orijentalnim društvima kao tematika odavno nije novost u svetskoj književnosti. Jeleni Dimitrijević bi svakako pripadalo mesto jedne od prvih književnica, naročito sa prostora Balkana, koja se na početku 20. veka bavila umetnički angažovano, društveno odgovorno i rekli bismo, gotovo strasno, ovom tematikom. 

Kao što je spomenuto, geneza autorkine opsednutosti ženama Istoka, ali i tamnim naličjem njihovog života, počinje verovatno još od njenog prvog ličnog kontakta sa turskim ženama. Kao supruga srpskog visokog oficira imala je prilike da upozna i izbliza vidi njihov život neposredno po oslobođenju Niša, a nakon viševekovne otomanske vlasti 1878. godine. Njen prvi roman, Pisma iz Niša o haremima, 1897,^[5] dugo je smatran prvim ženskim srpskim romanom,^[6] nagoveštava pravac kojim će se interesovanja Jelene Dimitrijević razvijati.

Roman Nove proistekao je iz krupnih društveno-istorijskih promena u Otomanskom carstvu na početku 20. veka, tačnije Mladoturske revolucije 1908. godine. Sam događaj je takođe ostavio traga u Jeleninom opusu (Pisma iz Soluna 1908),^[7] kada se spisateljica odmah našla na mestu događaja, angažovano prateći zbivanja izbliza i pišući o njima. Jelena Dimitrijević je osećala da je to početak velike epohe oslobođenja žena islamske konfesije kao i svih žena uopšte, i u njoj se tada začela tema koju će četiri godine kasnije uobličiti u roman Nove.^[8]

Odabravši za temu (i to najavljujući posredno, u svojim Pismima iz Soluna), tragičnu sudbinu jedne mladoturkinje, devojke novog doba, „nove“ (nove žene), nastalu na stvarnom predlošku iz priča i sudbina koje je, nema sumnje, čula od turskih žena tokom svog boravka u Solunu, Jelena Dimitrijević govori o pobuni žene i njenom slomu pod još čvrstim stegama jednog vekovima održavanog (muškog) običajnog prava. Kompozicija ovog obimnog romana, koja bi se, uslovno, mogla uporediti sa nešto ranije objavljenim i kraćim romanom Bore Stankovića Nečista krv (1910),^[9] takođe je u početku usredsređena na zatvoren prostor i slikanje raskošne atmosfere bogatog turskog doma u Solunu. Osim oca porodice najveći broj likova oko glavne junakinje Fatme čine žene. Osnovni predmet radnje je, kao i u Nečistoj krvi, udaja glavne junakinje, sa sličnim elementima ženske pobune (da ona sama sebi izabere muža, a ne da se udaje za „nedrago“), dok istinsku dramatičnost i ubrzanje radnje u oba slučaja predstavlja čin prosidbe i svadba, doduše sa složenijim peripetijama u romanu Nove gde dovodi do tragičnog ishoda po obe glavne junakinje. Glavna junakinja Jeleninog romana, Emir-Fatma, pripadnica je visokog sloja turskog plemstva u Solunu kroz čiji život i tragičan udes je prikazan trenutak preloma ne samo dva veka, nego i dve epohe u Otomanskoj imperiji. Najava tih promena oličena je već u samom vaspitanju Emir-Fatme. U duhu ondašnjih kulturno-istorijskih promena turskog društva i okretanja prema Evropi, bolje reći prema Zapadu, njen otac, Ibrahim-Hasan bej, omogućava svojoj ćerki-jedinici obrazovanje i vaspitanje po tadašnjim najvišim standardima sopstvene klase. Mi je upoznajemo kao već duhovno formiranu devojku koja odlično govori francuski, čita francuske ljubavne romane, svira klavir, a osnovni sukob nastaće stoga što je njeno obrazovanje po zapadnom modelu za oca samo statusni simbol i dokaz njegove društvene moći. Otac ne misli da suštinski menja tradicionalne običaje koji vladaju u turskom društvu vekovima, naročito u pogledu ženske dece, dok njegova ćerka više ne želi da živi po starom. Emir-Fatma se dakle, „otela“ u načinu razmišljanja, zahtevima prema životu i želji za aktivnim učešćem u njemu. Te elementarne slobode kojima teži glavna junakinja, jesu težište problematike romana, a kroz njen udes Jelena Dimitrijević daje duboke uvide o totalnoj obespravljenosti i potčinjenosti žene orijentalne kulture na prelomu dva veka.

Sukob u ovom romanu nije samo sukob na relaciji otac-kći. To je i sukob jedinke protiv čitavog nehumanog sistema usmerenog prema ženi, u trenutku sazrevanja svesti da se ženin položaj u takvom društvu mora menjati. Ukinuta kao ličnost, kao biće „bez duše“, svedena na suviše uzak egzistencijalni prostor (zatvoreni kućni prostor i višak vremena), žena Orijenta vekovima je svođena samo na upotrebni i ukrasni predmet „spoljašnjeg“ muškog sveta. To je bilo ne samo lišavanje ženine slobode „spolja“, već i iznutra, u njenom najintimnijem i najopipljivijem vidu – u pokrivanju njenog tela od glave do pete, naročito lica: indikativan je podatak da su devojčice od devet godina već morale da idu „zavijene“, što je lično iskustvo i glavne junakinje. Njihova koža nikada nije videla sunca. Fatmina sestra od strica, Mersije, sličnog statusa i obrazovanja, jedini je Fatmin korektiv stvarnosti u toj samospoznaji drugačijeg sveta koji postoji negde daleko od njih, i duhovna saučesnica u kreiranju novog života o kome sanjaju. Vrhunska sreća za dve devojke bila bi da mogu da idu „razvijene“, i da nose šešir, kao njihove guvernante. Jedne večeri one kradom prave „modnu reviju“ na balkonu otvorenom prema moru, jer ih odatle niko ne može videti:

„...kako joj lepo stoji bašjorti! I kad bi smela od oca, ona bi ga uvek nosila. Ali mladež na grlu, elif između obrva, sastavljene obrve, sve što toliko vole staroturkinje, ona je strašno mrzela. „Kad bih mogla da iščupam mladež i elif, reče gledajući se u ogledalu, i povuče tanki bašjorti da sakrije to što mrzi...^[10]

Zvuči indikativno i podatak da žene i devojke, naročito iz viših slojeva, u vreme radnje romana, dakle, na samom početku 20. veka, zavide služavkama („izmećarkama“) ili poturčenim Jevrejkama, koje idu (poslom) slobodno ulicom, na pijacu, otkrivenog lica, čak im se „javljaju ljudi“! Smisao ovog vekovnog potčinjavanja žene u orijentalnim društvima jeste njeno sabijanje u zatvoreni prostor kuće, gde je strogim normama pretvorena samo u objekat, predmet potpuno potčinjen muškoj civilizaciji i muškim potrebama.

Glavna junakinja, Emir-Fatma, prikazana je kao bitno drugačija od okoline. Njena razmišljanja i razgovori s Mersijom, proistekli iz pročitanih lektira, jedini su oblik njihove samospoznaje i oblikovanja života drugačijeg od onog, vekovima i tradicionalno održavanog u njihovom društvu, što se naročito odražava i u drugačije formiranim shvatanjima o ljubavi, u prvim ljubavnim impulsima (maštanje o idealnom dragom, izbor partnera po vlastitoj volji...), odnosno, spoznajom o slobodi ljubavnog izbora, koji će, kako će se videti, biti osnova njene emocionalne inicijacije ali i pobune. Tako će i Emir-Fatma formirati svoj san o idealnom dragom, koji je potpuno oblikovan po meri njenih francuskih lektira:

– Kad bi taj čovek bio Francuz, ja bih se u njega zaljubila. Ali gde da nađem čoveka? U kući zatvorena, na ulici u zatvorenim kolima. Vidim po nekoga kroz rešetke, kroz kolske prozore, ali to nije ništa. Ponekad mi dođe da polomim rešetke... Mersije, moj muž mora svirati u pijano, znati engleski i govoriti francuski kao Madam. Ja s takvim mužem ne bih volela da živim ovde, te bih molila Boga da nešto skrivi i da ga prognaju: da s njim idem u svet, u Pariz. Ah, Pariz!...Mi ovde ne živimo, već životarimo. „Život vam je animalan“, kaže Madmoazel. „Jedete, pijete, spavate...“ Šta je život i njegova borba, mi ne znamo, Mersije. Nama je sve gotovo, i mi smo tako nesrećne…^[11]

Ovaj Fatmin „proročki san“ o idealnom muškarcu s kojim će bežati u svet uskoro će joj se u dlaku obistiniti, doduše, u ironijskom ključu. Fatmini snovi su protkani i već jasnom samosvešću o spoznatom, zarobljeničkom načinu života žena u islamskom društvu, koji ona glasno razmatra sa Mersijom. Kako kaže sama spisateljica za svoje junakinje, „One žive u Turskoj, a sanjaju o Francuskoj“:

– Svet, Mersije, to je za mene nešto daleko kao nebo, taj svet koji sam iz knjiga poznala i o kome mi je toliko pričala Madmoazel i Madam. O tome svetu sanjam i ako njegovu daljinu ne mogu da pojmim. Pa oni divni gradovi, na slikama! Ali ja čak i Solun ne poznajem, i ako sam se u njemu rodila i odrasla.^[12]

Egzistencija dve devojke posredno je prikazana i scenom sa kanarinkom, koja je pobegla iz kaveza, a dve devojke je jedva spasile u bašti pred mačkama, što se može protumačiti i kao simbolična parabola o njihovom vlastitom položaju. „Da ne beše nas, nju bi mačke pojele. Da je umela govoriti, zacelo bi nam rekla: – Vratite me u zatvor, jer ja ne umem u slobodu“.^[13]

Upravo na ovakvim koordinatama romana započinje i njegov zaplet. Na balkonu, na samoj obali mora, u Fatminom životu pojavljuje se iznenada, prvi put muškarac. Susret sa mladićem koji joj upućuje pozdrav sa čamca postaje čin nemerljiv po značaju u devojčinom životu, neka vrsta inicijacije kojom su simbolično premošćeni vekovi u istoriji društva kome je pripadala. Ona je prvi put stvarno doživela nešto što je do tada samo čitala iz knjiga da postoji u dalekom, žuđenom svetu. To je svojevrstan početak Fatmine inicijacije, na putu samospoznaje, ali i pobune. („Da ju je videla Mersija kad je odgovorila čoveku na pozdrav, uzviknula bi prestravljeno: „Ti si poludela!“,^[14] sa svešću i o unutrašnjem konfliktu koji prati tu pobunu: „Ne može se razoriti za dan što se zidalo vekovima“.)^[15]

Unutrašnji život devojke dobio je novu dimenziju. Pri povratku sa izleta kod strica i sestre Mersije javljaju se još čvršće misli o potrebi lične slobode u društvu u kome joj je rođenjem zapalo da živi. Jelena Dimitrijević umetničkim sredstvima simbolizacije nagoveštava suštinsku promenu u njoj, ali i spoznaju sve duhovne praznine u kojoj je do tada živela:

Najposle kola stadoše pred jednom velikom dvospratnom kućom sa sofama, ćoškama, terasama i baba-fingama (sobama na tavanu), i crni dilaver u redingotu, krutoj ogrlici i fesu, skoči te otvori vrataoca, pa okrete leđa i opruži mišicu... Emir-Fatma baci pogled s nekim čudnim osećanjem u prozore s rešetkama, i prvi put u životu: kuća njenih roditelja učini joj se kao hapsana. Kraj mora, kraj otvorenih šalona i prozora bila je mesec dana. A sad, da se zatvori. I čisto sa strahom pogleda u dve teške velike kapije sa zvekirima i halkama spolja, s mandalima iznutra, u grdno visok ogradni zid. I ona će tu, iza tih gustih rešetaka i visokog zida da vene bez sunca i vazduha. Ona nema pravo ni na sunce i vazduh!...^[16]

Dosledna simbolizacija prostora u uskoj je vezi sa unutrašnjim duševnim stanjem glavne junakinje:

„Pred haremskim vratima četiri velika limuna, pod prozorom njene devojačke sobe jedan kiparis; i on je podseti na smrt, a u groblju, maločas, smrti se nije setila...Ali ovo nisu mrtve stvari, ovo su žive: šardrvan, limuni, kiparis. Obučen je u crno za njenom slobodom. On stražari pod njenim prozorom. I zar ona zna šta je to sloboda?...“.^[17]

Sasvim je izvesno da je Jelena Dimitrijević ovde u funkcionalnom i simboličnom opisu orijentalnih enterijera prikazala istočnjačke topose u sasvim suprotnom značenju od onih uobičajenih, često u evropskoj literaturi „opčinjavajućih“. Oni su ovde prikazani „iznutra“, u funkciji doživljaja same jedinke, kao tamnica duhovna, fizička, viđena iz perspektive sputane (i probuđene) ženske jedinke. Kada sazna i ime voljenog (Džemal), a dobije i pravo ljubavno pismo od njega na francuskom jeziku, ona prvi put doživljava potvrdu da je njena ljubav stvarnost, a ne san ili fantazija iz knjiga, tako čest u životu žena Istoka unutar zatvorenog prostora kuće. Ovaj trenutak se može nazvati i prekretničkim u sudbini glavne junakinje u kom je spoznala svu sputanost svog mladog bića. Osnovna prepreka koju može da očekuje jesu pre svega, njeni roditelji, čija je uloga u patrijarhalnom društvu samo dosledno sprovođenje davno zacrtanih normi i održavanja običaja i tradicije po svaku cenu i to tako, što otac vodi glavnu reč, a majka ga u svemu podržava („Ti nemaš svoje ja ni u izboru haljine, a kamoli u izboru muža“, piše joj iz Pariza njena guvernanta. „Haljinu ti bira majka, muža će ti izabrati otac!“).^[18] No, ovo inicijalno ljubavno iskustvo u Fatmi kao da jača samospoznaju i širi se na plan čitave egzistencije: istrajati po svaku cenu u borbi za slobodu svoje ličnosti, a protiv lične sputanosti, kao i odlučivati sama o svojoj sudbini, pa čak i udaji. A udati se, nakon tog drugačijeg iskustva, na „svoj“ način, mogla je samo iz ljubavi. Fatmina sudbina će, poput istočnjačkog tkanja, koje ima potku u jedinstvenom fatalizmu (k'smetu), biti zaokružena slikom oluje nad Solunom i udarom groma baš u „njeno“ drvo – kiparis, već unetog kao simbol u pripovedno tkivo ispred njene sobe i balkona. To se može tumačiti ne samo kao uništenje simboličnog čuvara doma, već i „dvojnika“ njene duše, čime se najavljuje udes glavne junakinje.

Jednoličan život žena Orijenta (odlasci sa sedeljke na sedeljku, po celu noć sanjarenje uz cigarete, robinje koje ih služe, spavanje do podne), u sve oštrijem kontrastu sa novim načinom života u dokolici (saloni u kojima se govori francuski ili engleski, uz prisustvo misionarki i putnica sa Zapada), proizvešće duhovne i generacijske razlike među samim ženama orijentalne kulture. Veoma je interesantna mreža ženskih likova koji su isprepletani u okruženju glavne junakinje, i može se reći da svaka od tih žena predstavlja određeni društveni i psihološki tip, sa jasno intoniranom porukom. Baka i majka predstavljaju dva upečatljiva generacijska tipa u tradicionalnim okvirima, ali potpuno suprotnih usmerenja. Lik Fatmine bake Nene posebno je reljefno izvajan. To je žena koja je pismena, zna arapski i persijski, svako veče provodi uz svetu knjigu Koran i vaspitava i Fatmu mudrim savetima upućivanim svim ukućanima. Nasuprot njoj, Fatmina majka Safeta skicirana je kao žena potpuno u skladu sa normama orijentalnog društva i stoga – srećna. Ona svakom rečenicom povlađuje mužu, okružujući ga obožavanjem i poštovanjem, sa najvećom brigom „da mu se obuče“, a naročito ga podržava u svim odlukama koje se tiču njihove kćeri.

Najinteresantniji lik romana predstavlja Fatmina tetka Arif-tejze, čija shvatanja i delovanje daju čitavom romanu neophodnu motoriku pa i idejnu podlogu. Ona pripada najradikalnijem krugu mladoturkinja, tj. žena novog vremena, koje su po revolucionarnim shvatanjima o promenama u društvu i prozvane „nove“. Atipična za svoju sredinu, pismena, načitana i slobodumnih i revolucionarnih shvatanja, u braku sa tolerantnim muškarcem i bez dece, tetka Arif je svu svoju energiju usmerila na borbu za oslobađanje turskih žena, kroz predavanja, širenje novih ideja, putovanja, kroz druženja sa Francuskinjama i Engleskinjama po salonskim i haremskim sedeljkama, kao i podrškom u svakoj ženskoj akciji, što će i pokazati direktnim učešćem u Fatminoj „pobuni“. Njen lik je i najzaokruženiji lik novog tipa žene Orijenta u celokupnom romanu. Fatma u tetkinoj kući na obali, u sobi „s evropskom bibliotekom, gde ona radi, misli, oseća, raduje se i tuguje“, najpotpunije spoznaje smisao sopstvenog života. Tetka Arif najbolje svoje stavove iskazuje u pismima, sa brojnih putovanja u borbi za ženska prava (poput pisama iz Sereza i Skoplja), u kojima u vidu manifesta, ali i sa humorom, opisuje zaostale prilike u kojima se našla (da je morala i sama nositi feredžu, pa je sluškinja morala voditi „jer ne vidim kuda idem“), dajući lucidna zapažanja o duhovnoj uparloženosti sopstvenog pola u carevini: „One još sanjaju čaroban san Istoka“, „…sve je tu staro, od pre dvesta-trista godina isto: osmesi, neiskrenost, sumnja, uhođenje...“, poredeći humorno, turske žene sa „džakovima koji hodaju“, i boreći se ne samo za „oslobođenje harema“, već za njihovo potpuno „uništenje“.^[19] Pojedini segmenti tog njenog „vjeruju“ u pismima su u pravom smislu revolucionarni, pa se mogu smatrati malim manifestima ženskog oslobođenja na Istoku:

Fenjer, svako veče, ja nosim i idem napred pred ženama da im osvetlim put. Čini mi se da ih ne vodim kroz varoš punu živih duša, nego kroz groblje.... Oh, a naše stare hanume! Tek počele da žive, a stare; stare se i rodile. ...One spavaju...Ustajte, mlade žene i devojke, koja god je imala kraj sebe Anu, Marsel, Eliz, i čula šta je žena, i šta je ženina dužnost, i šta je ženino pravo....“.^[20]

Arifinim nastavkom borbe (nakon čitanja Fatminog dnevnika iz Pariza), pred koju je položena najskupocenija žrtva, život njene sestričine, roman se i završava.

Mersije je u početku stalni pratilac Fatminih spoznaja i duhovnih stanja, nezaobilazna u druženjima, sedeljkama i prepisci, a potom se naglo gubi iz Fatminog vidokruga, da bi tek u epilogu romana bila zaokružena kao lik. Prateći „izbliza“ Fatminu ljubav, a pritom, videvši i sama Džemala, koji je takođe jedini stvaran i živi muškarac dotad i u njenom vidokrugu, Mersije se beznadežno zaljubljuje u budućeg zeta. Budući da je volela već „zauzetog“, Mersije se uklonila i iz Fatminog života ne želeći ni da se uda za drugog, bez ljubavi. U toj doslednosti, čuvajući tajnu do kraja, umire tiho i bezglasno, kao primer još jedne žrtve društvenih ograničenja i odnosa.

Ženska posela u ovom romanu su takođe raskošno opisana, sa elementima drame. Ona predstavljaju sudar starog i novog vremena. Kroz njih Jelena Dimitrijević slika sudar dve kulture, tradicionalne i „novog doba“ sa tek započetom, ali nezavršenom simbiozom. Opisujući još jednu važnu ličnost iz Fatminog neposrednog okruženja Nuriju „sutu“, majku po mleku i Džemalovu tetku, Jelena Dimitrijević daje njen portret kao tipski i primer tog još nezavršenog procesa, naglašavajući, ne bez humora, da je ona „pofrancužena Turkinja“:

„…Ona toliko voli francuski i govori ga i kad treba i gde ne treba....pred svaku rečenicu rekne Mon Dieu!...Drži francuske ilustrovane listove i čita samo o običajima, i o novostima, da bi bila au courant, i toliko govori o Francuskoj da čovek misli da je u njoj pola veka provela, a ona je nije ni videla. Češlja se francuski, oblači turski; u kući joj je nameštaj i francuski i turski; pudlice joj imaju francuska imena, Favorit i Minjon, mačke turska, Maviš i Pamuk; topi se od miline kad neko reče da liči na Franuskinju, i ponosi se „duhovitošću“. Ona govori o duhu, ne o srcu; pa ipak, ona više ima srca no duha...^[21]

Na tim poselima kojima inače često prisustvuju i francuske i engleske gošće, raspravlja se o opštem položaju turskih žena, o teškoći njihovog prosvećivanja i stvaranja samosvesti („...Ništa nisu čitale, jer i ne znaju čitati, ništa nisu videle, jer se nikud nisu makle, a ovamo viču: „Naših običaja nigde nema!...U Evropi je brak mnogo savršeniji, pa ipak ga nazivaju preživelom ustanovom, i rade mu na reformi...Prvo treba vaspitati žene, pa posle ljude, ili samo žene, a ono posle samo po sebi dolazi...“.)^[22] Naravno, uz razmenu novih ideja, ova posela još uvek imaju čvrsto uporište u istočnjačkoj mudrosti i staloženosti Fatmine bake Nene, poštovane Šahnaze hanume, koja vreme u kojem su se sve žene našle, objašnjava parabolom o Lončaru i njegovom razbijenom zemljanom bogu.^[23] Slika buđenja samosvesti prikazana je kroz niz različitih ispovesti turskih žena, kao primera ženske sudbine, čime u širokom spektru Jelena Dimitrijević oslikava i celokupno tadašnje tursko društvo, na prelazu između starog i novog veka. Indikativni su i slučajevi da su mnoge žene ne videći nikad sunca, uvek u zatvorenom prostoru veoma brzo i lako obolevale od tuberkuloze i rano umirale. U diskusijama sa mladim Engleskinjama, koje oštro primećuju da muslimanske žene nemaju „ni pravo sunca, ni vazduha“, ali istovremeno metaforično napominjući da one (kao) „džakovi ćute“, naučene da je u veri tako „pisano“, u svojevrsnom fatalizmu, koji predstavlja duhovni visoki zid, preko koga one „i ne pokušavaju da misle…zatočene pre toliko stoleća sebičnošću ljudi“ (muškaraca), dotle Fatma kroz te razgovore, dosanjava svoj ljubavni san i čežnju za potpunom slobodom, i za nju, u tom trenutku, nedostižnu sreću: „Ona bi onda bila s Džemalom: na ulici, u kući, kod njenih, kod „sute“ i razgovara se, i gleda ga u lice, u oči, celog, ne kao kroz kavez, ne kao kroz zid...“.^[24] Vrhunac ovog prosvećivanja i tajnih ženskih inicijacija predstavlja izveštaj o jednom pravom „evropskom balu“, na koji je kradom u jedan evropski konzulat u Solunu otišla tetka Arif. U tad nastaloj diskusiji a povodom moralnosti evropskih plesova, gde se muškarac i žena „dodirnu licem u valceru“, na šta se Turkinje zgražaju, jedna od Engleskinja izgovara: „o, koliko lažnog morala! Turske žene se zgražaju što se plesači dodirnu licem u valceru, a čočečke igre njima nisu nimalo nemoralne!“^[25] Poenta ovih razmatranja ženskog položaja svodi se na stav da se sve turske žene moraju što pre opismeniti, obavezno školovati, kako bi same shvatile svoj položaj („Mrak, mrak, noć u duši, ili duša u noći: neprestano spavaju“), uzvikuje jedna od sagovornica.^[26] I dok Fatmina baka Nene, sluteći želju unuke za slobodom i slobodnijom konverzacijom, šalje devojke u biblioteku sa klavirom gde Fatma sa mladim Engleskinjama i Francuskinjama, kćerkama guvernanti ili ženama službenika, kroz dijalog na francuskom, uz razgledanje biblioteke i najnovijih naslova, raspravlja o društvenim kretanjima i ženskom položaju i pravu žena u Turskoj, dotle se u delu „harema“, gde su ostale starije žene, na turskom jeziku i dalje pominju samo „stara, dobra vremena“.

Zaplet romana naglo se aktivira Fatminim prvim, stvarnim ljubavnim sastankom sa voljenim, u ambijentu potpuno u duhu istočnjačke poezije: u bašti. Momak je jednostavno preskočio ogradu svoje tetke Nurije i taj simboličan, prvi fizički susret muškarca i žene u slobodnom prostoru predstavlja najviši stepen Fatmine dotadašnje inicijacije, potpuni prelazak iz duhovno porobljene u samosvesnu ženu. Njena ljubav nije više uobrazilja jer uz to saznaje da je mladić već tri godine prati izdaleka i voli, kao i da je ogorčeni protivnik zatvorenosti turskog društva i da svim srcem pristaje na borbu „da turske žene bace, na komade iseku čaršaf i peče...“.^[27]Fatma tako u svojim snovima o slobodi dobija podršku sa neočekivane strane, upravo u voljenom muškarcu. U tom smislu Džemal je neophodna protivteža u romanu jer predstavlja i tip naprednog, savremenog turskog mladića koji je živeo u Evropi i od najranijih godina usvojio njene modele života. On nudi Fatmi nešto što se stapalo sa njenim najintimnijim snovima: „da beže u svet“. Na ovom mestu dešava se i bukvalno Fatmina čulna inicijacija – prvi poljubac i razvijeno lice pred muškarcem, što Fatma doživljava kao burnu psihičku krizu. No, ovaj u suštini veliki duhovni događaj, pretvara se već sutradan u ljubavno stanje nemerljivo po značaju u njenom životu. „Voleći i sve je oko nje pevalo“, kaže spisateljica, a slike koje se Fatmi javljaju prerastaju u maštanje o normalnom porodičnom životu po evropskim merilima.

Upravo ovde aktivira se u pravom smislu dramatična radnja romana. U isti čas kada je Fatma spoznala ljubav na prvom ljubavnom sastanku ona od oca saznaje da je – isprošena. Odluka Ibrahim-beja, pomalo neočekivana i ishitrena, da ćerku, kao već „odraslu“ uda po starinskom običaju, za onoga za koga je on procenio da će biti „dobra partija“, uslovljava čitavu buru i u samoj kući. Na stranu unuke staje i Nene koja brani pravo duševnosti, bez obzira na stare običaje, razložno savetujući sina da je odluka njegova, „ali ipak pita se, hoće li toga i toga...“ i: „Grehota je dati devojku dok ne reče „hoću“, predlažući sinu da ona sama „ispita njeno srce...da li joj je srce slobodno, ili je već koga zavolela...“.^[28] Otac, kao okoreli tradicionalista koji mladoturski pokret smatra opasnim po carevinu, jer hoće sve da „pođauri“ (tj. uvede u hrišćanstvo), diskusiju zaključuje rečima: „Oprosti, majčice, ali i tebe je zanela Evropa!...“ sa stavom, da „je dao reč i da više nema natrag“, na šta mu majka mudro, i proročki odgovara: „Ko se ni s kim ne dogovara, nema pravo nikome ni da se potuži.“^[29] Pobuni protiv takve Fatmine udaje pridružuje se i tetka Arif: „Zar je taj uzima kao haljine? Jer, i za konja bi mu trebalo više vremena.“^[30]

Emir-Fatma, čuvši od oca da joj je prosilac „džemal“ (lepota) i misleći da je reč o njenom dragom, bez predomišljanja pristaje na očevu ponudu. No, umesto voljenog, kada ugleda na slici sasvim nepoznatog čoveka, tek tada shvativši kakav je čin već izvršen, a verna svom idealu i ljubavnom izboru, ona se razboljeva. Hitan oporavak u Carigradu samo je uvertira za pravu dramu. Poenta ovog Fatminog pisma jeste kritika orijentalnog društva u celini, sa segmentom udaje / ženidba „za nedrago“, (lajt-motiv celokupnog opusa Bore Stankovića). Iz drugog prostora i drugačijeg okruženja, i sama Fatma kao da jasnije sagledava svoju buduću sudbinu, jer otkriva Gospođici da se ona, ipak „nada“. U ovom se, međutim, ispoljava i njen, prvi put iskazan, prkosni karakter: „Ne, ja bežati neću, ja hoću da se borim kao muško s nevoljom, sa svojom nesrećom. I ko zna, mogu i da ja pobedim, pa posle da slavim svoje junaštvo“.^[31] I sam raskid veridbe bio je čin bez presedana. Gusta mreža normiranih odnosa unutar zajednice i porodice tek tada usmerava za Fatmu stvari u željenom pravcu. Na ovoj tački učinilo bi se da su se sve vrednosti i tema romana Nove iscrpli. Međutim, dalji tok radnje otvara potpuno nove dimenzije povesti o Fatminoj sudbini, koji se ponovo najavljuje pejzažem, uvek u saglasnosti sa psihološkim stanjem glavne junakinje: „Leto izdiše, umire i ona se ne rastuži nego zadrhta od nekakvog potajnog straha“.^[32] Sam čin udaje iz ljubavi Fatmu suštinski razlikuje od svih svojih prethodnica jer ona time ostvaruje najvažniji stepen emancipacije, mogućnost da sledi imperativ srca. Kao pobunjena junakinja, ona na čas doživljava sreću sa izabranikom koju njena tetka Arif, ne želeći da joj smeta, naziva „snom iz kojeg ne želi da je budi“.^[33] I ta ljubavna sreća ima nešto od fatalističkog orijentalnog osećanja života. Dvoje mladih su u ljubavi toliko obuzeti jedno drugim da za njih, a naročito za mladića ne postoji drugi svet sem sobe njegove žene. Činom udaje iz ljubavi Fatma ostvaruje potpunu inicijaciju i egzistenciju kao žena. Spoznajući da je među retkim sunarodnicama, gde je „muž i dragi jedan isti čovek“, ona sa Džemalom vodi i duge razgovore (uvek na francuskom), u kojima i njen muž pokazuje znake pobune protiv društva i njegovih normi u kojima su prinuđeni da oboje žive. Naime, on želi javno da izađe napolje sa ženom, da prošeta i da upravo bude viđen s njom u društvu, i u sopstvenoj sreći, ali uplašeni ukućani ga sprečavaju u toj „preslobodnoj“ nameri.

Simbolično, Fatmin sunovrat započinje prvim noćima ramazanskog posta, kada njenog muža ipak odazovu iz njene sobe i odvode u muško društvo gde on počinje da ostaje svake noći i sve duže. Dugo i brižljivo skrivana istina od same neveste uskoro će izaći u svoj ogoljenosti na videlo: njen muž, izabranik, lepotan, jeste poročan i u muslimanskom svetu obeležen kao tek zalečeni alkoholičar. Ženidba ga je na tren odvojila od poroka, a loše društvo ponovo vratilo u njegove ralje. Ostatak priče brižljivo skrivane od neveste jeste da je on propali pariski student, kolenović bez imetka. U jednoj tuči u Carigradu ubio je čoveka, nakon čega je i proteran u Solun. Sve ovo posredno saznajemo iz ispovesti njegove majke na jednoj od ženskih sedeljki, gde i ona uzima reč, odlučujući da obelodani svoju nesrećnu sudbinu. Džemala je kao vrlo malog njegov otac odveo sa sobom u Evropu, lišavajući ga tako majčinog okrilja u najosetljivjem dečijem dobu. Ovde se sagledava trauma odrastanja dečaka bez majke kao posredan odgovor na njegovu slabu volju i sklonost ka porocima. Kroz neuredan život koji je otac vodio u Evropi, i pored bogatstva i studiranja u Parizu, mladić je rastao duhovno ozleđen, suštinski bez porodice, majčine ljubavi i njene ključne podrške u odrastanju. Gorku osudu društva u kome je prinuđena da živi Džemalova majka zaokružuje porukom, da je u orijentalnom svetu žena bez prava čak i da vaspitava svoju decu. Prema strogim zakonima staraca, pošto se mladi muž tri puta napio (što je protivno Koranu) i pored obećanja porodici i ženi da više neće piti, Džemal gubi ženu, a Fatma se vraća domu i ocu. U tom egzistencijalnom procepu, već formirana kao „nova“, ali i orijentalno, beznadežno verna „prvoj ljubavi“, u potpuno izgrađenoj samosvesti („...zar doveka da se bojim oca i da ga slušam i udata...da me hrani, odeva, jer ja ne umem raditi, zarađivati hleb...jer me nije spremio za život da budem samostalna...“), ona se odlučuje – na ponovnu udaju za Džemala! Čuvši da će on „u Evropu“: „…Oh, on će u Pariz! Ja ću sa njim, da vidim te divne gradove, sve što sam iz knjiga poznala i ludo zavolela...“.^[34] Ova odluka je dovodi do otvorenog sukoba s ocem, a tu pobunu demonstrativno potvrđuje i fizičkim činom: rukama udarajući u rešetke kaveza „u koji je kriju od njene devete godine“, ona raskrvari ruke. Ova pobuna pred kojom se povlači čak i otac rezultira brzim i tajnim Fatminim odlaskom iz kuće. Na brzinu venčana na vrhu Soluna (po drugi put za istog muškarca), Fatma rano ujutru napušta rodni grad, zemlju, i brodom za Marsej sa Džemalom odlazi u Francusku.

Završnica romana data je iz perspektive već okončane Fatmine sudbine. Za dve godine, u kojima se „ne zna gde je Fatma“, daju se samo posledice njenog samovoljnog odlaska iz očeve kuće: „Što god bi u kući evropsko, on rasturi, isprodava, ispoklanja, spali. Kolika je bila vatra dok su gorele Fatmine knjige, sveščice, pisma od Gospođice, naročito romani“.^[35]

Sama vest o Fatminoj smrti ponovo je posredovana simboličnom slikom pejzaža i jeseni, u skladu sa vešću iz Pariza – da je Fatma umrla. Njeno pismo i „amanet“ ocu, tek rođena devojčica, koju mu ona zavetuje da je vaspitava na tradicionalnim vrednostima društva koje je napustila („Krij od nje danju sunce, noću sveću i ona će se osećati srećna“,)^[36] jeste posredno priznanje i sopstvenog poraza. Epilog na metafizičkoj ravni predstavlja zapravo simbolično izmirenje kćerke i oca, Ibrahim beja, koji je, nakon čitanja pisma zaplakao „prvi put od kad je postao čovek“.^[37]

Dodatak romanu – Fatmin dnevnik – pisan tokom njenog boravka u Parizu i pronađen nakon njene smrti (koji Gospođica šalje tetki Arifi), predstavlja originalan prilog, bez koga bi i sam roman, kao i priča o Fatminom udesu, bili nepotpuni. Kroz njega se, na neki način, ne samo produžava život glavne junakinje, gde ona u njemu živo prati svoju egzistenciju u novim uslovima, već se postepeno i vrlo motivisano slikaju okolnosti koje su je konačno slomile, suviše krhku kao jedinku za jedan veliki proces (ženske) emancipacije, a pod velikim i nasleđenim bremenom koji je prethodno trajao vekovima. „Orijentalke ne rezonuju, samo osećaju“, kaže na jednom mestu Arif-tejze.^[38] Kroz Fatmine dnevničke zapise srećemo na početku njene naizgled potpuno ispunjene snove i zadovoljene želje (slobodne šetnje sa mužem, navikavanje da sme slobodno gledati kroz prozor, prvi izlazak u šeširu i sa ešarpom na ulicu: „Bože, koliko sam sanjala s Mersijom o danu kada ću na glavu metnuti šešir“), sva ta pomešana osećanja koja na kraju rezultiraju – tugom („Mene je strah od tolike lepote!“). No, sve više se uočavaju, pa i počinju da preovladavaju, prve bolne spoznaje o kulturološkim (i nepremostivim) razlikama („Ja ni po čemu ne ličim na Francuskinju!“), koje su ne samo spoljne, već i duhovne prirode: „Mi nemamo duha koliko one, a one nemaju duše koliko mi!“.^[39] Osećaj „hladne tuđine“ sve više je obuzima („ne reče mi ni jedna ni „kćeri“, a kamoli „dušo“, „oči moje“. A mi čak i sluškinjama kažemo „dušo“, „jagnje moje“), a na prvi Ramazan van kuće Emir-Fatma je u mislima sve više upućena na kućne običaje i toplinu porodičnog ognjišta koje je ostavila, shvatajući i postepeno prelazeći na stavove suprotne onima za koje se borila celog života: sada joj je sladak i maternji, turski jezik, a njen san o Zapadu, i zaslepljenost sve više se hlade.

Osnovno što predstavlja preokret i menja ton ovih zapisa u pravu melanholiju, kao i odustajanje od ukupnog života, jeste saznanje o nepostojanosti muške ljubavi i suštinsko razočaranje u ljubav. Dok se njen mladi muž ponovo upisao na studije i sve više počeo da odsustvuje, družeći se sa znatno interesantnijim koleginicama, Francuskinjama („sa drugovima i noću i danju…I muški i ženski zajedno!“),^[40] Fatma je doživela samo prvi stepen slobode – slobodu da ide otkrivena, u šeširu, peške i sama po ulicama, u pozorište – sve o čemu je sanjala, ali sa već determinisanom ulogom, ponovo samo kućnog stvorenja, domaćice i uskoro majke, u trenutku kada je već bila ozbiljno bolesna. Njena bolest bi se najpre mogla nazvati bolešću od života, razočaranošću u sve ideale mladosti, u udaju iz ljubavi i nepostojanost odabranog muškarca. Saznanje da je njen muž sa Francuskinjom je i njen definitivan slom – zapisi su sve kraći, isprekidaniji, svedeni samo na paničnu brigu za dete. Fatmina ćerka će i simbolično poneti majčino ime, koje će joj dati deda, čime će se Fatma i bukvalno nastaviti. Samim činom priznavanja unuke iz neblagoslovenog braka, i Fatmin otac, Ibrahim bej prihvatiće svoj intimni, ljudski poraz, a možda i posredno shvatiti da nova vremena koja dolaze, daju ipak, za pravo njegovoj kćerki.

Nazivajući svoj dnevnik Pesmom, Fatma umire sa nekom vrstom duhovnog izmirenja, oproštaja i možda kajanja pred porodicom i tradicijom koju je napustila. Simbolično, poslednje stranice dnevnika su datirane na avgust 1907, što znači da je Fatma zamalo bila svedok najvećeg društvenog pokreta – i za prava žena – u svojoj zemlji i kulturi iz koje je potekla. Emir-Fatmina žrtva i poraz, njene sunarodnice će u svojoj zemlji uskoro pretvoriti u pobedu za elementarna ženska prava i neće više sanjati, niti morati da beže u daleki i ipak, tuđi, svet. Emir-Fatma ostaje kao tragičan vesnik, prethodnica mnogih žena koje će svoja prava mnogo lakše ostvariti. Njena kćerka, simbolično, ipak će odrastati u novom vremenu, ne pamteći dob koje je prethodilo njenom rođenju i u kome je tako veliku žrtvu položila njena majka. Kraj romana, ne može se, međutim, optimistično tumačiti. Jer, čitajući Fatmin dnevnik, tetka Arif „već sasvim seda“, na tren dobija novi polet za dalju borbu, ali istovremeno, sa prethodnim iskustvima (sastanak književne sekcije mladoturaka gde uočava kolika još borba čeka ženu za njena prava u suštinski „muškom“ društvu), kao i da sama, potpuno, u ličnom porazu, odustaje od svega.