Žene Srbije na društvenu pozornicu izašle se u drugoj polovini 19. veka, okupljajući se oko udruženja koja su se bavila humanitarnim i socijalnim pitanjima. Na inicijativu slikarke Nadežde Petrović, 1903.[2] osnovano je Kolo srpskih sestara, a zatim i društvo Srpska majka.[3] Ta društva su imala čisto socijalni program, ono što je hrvatska sociološkinja Lidija Sklevicki (Lydia Sklevicky) definisala kao „filantropski feminizam“ – pružanje socijalne i zdravstvene zaštite majkama iz nižih društvenih slojeva, a označila su prekretnicu u procesu emancipacije žena, budući da su svojim radom uspela da izvedu žene na javnu scenu i otvore im prostor za društveno angažovanje. Društveno angažovane žene pripadale su višim građanskim krugovima. Bile su ćerke ili supruge uglednih političara, lekara, advokata, inženjera... Samim tim, uticaj ovih organizacija bio je ograničen jer one nisu bile u stanju da okupe veći broj žena iz različitih društvenih slojeva. U međuratnoj Jugoslaviji, pored humanitarnih društava javljaju se i prve feminističke organizacije koje se zalažu za politička prava žena. O radu i organizovanju feminističkog pokreta u međuratnoj Jugoslaviji može da se govori počev od 1919. godine. Tada je u Beogradu osnovano Društvo za prosvećivanje žene i zaštitu njenih prava.[4] To je bila prva organizacija koja se prvenstveno borila za pravo glasa žena. Tokom 1919. godine slična udruženja javljaju se i u drugim delovima Kraljevine, što je dovelo do njihovog ujedinjenja na kongresu u Ljubljani 22–23. septembra 1923. godine. Taj ujedinjeni ženski politički pokret nazvan je Feministička alijansa.[5] Osnivači Alijanse su bili: Ženski pokret iz Beograda i Sarajeva, Udruženje jugoslovenskih žena iz Zagreba i Splošno žensko društvo iz Ljubljane. Društva koja su baštinila feminističke ideje 1926. godine su se na skupu u Bosanskom Brodu izdvojila od ženskih, posvećenih isključivo humanitarnom radu. Žene iz tih društava stvorile su novi savez u koji su mogla da se učlane isključivo društva Ženski pokret (tj. društva koja su baštinila feminističke ideje). Promenili su ime u Alijansa ženskih pokreta.[6] Rad u Ženskom pokretu započele su i mlade komunistkinje, i to tako što su 1935. godine u Beogradu osnovale Omladinsku sekciju ženskog pokreta.[7] Na njenom čelu bile su Mitra Mitrović, Dobrila Karapandžić, Bosa Cvetić, Olga Alkalaj... Već sledeće godine osnovale su list Žena danas.[8] Naše sagovornice, Herta Haas i Dragica Vitolović-Srzentić, bile su aktivne u Omladinskoj sekciji ženskog pokreta. Iako je Herta Haas živela u Zagrebu a Dragica Vitolović u Beogradu, njihova sećanja na Ženski pokret umnogome se podudaraju. Obe zaključuju da su u Ženskom pokretu delale uglavnom „starije gospođe“ koje, po njihovom mišljenju, nisu bile dovoljno aktivne, te da su tek osnivanjem Omladinske sekcije počele prave aktivnosti u Ženskom pokretu. Herta Haas te događaje objašnjava na sledeći način:

Tada, ’35. godine, ustanovljena je omladinska podružnica Ženskog pokreta. Ženski pokret je već postojao, jedna organizacija tih starijih žena, ali one, međutim, nisu imale to što smo mi mlade imale, tu borbenost, to je bilo više jedno kabinetsko društvo, sastajalo se, zgražavalo i ništa od toga dalje. Dok smo mi, mladi, bili drukčiji. Mi smo išli na široku popularizaciju tog društva i ovaj, koji je, kao što kažem, imao potpuno tu žensku zadaću zaštite ženskih prava, ali je polako prelazilo i na političke teme, tako da bi se mogli politički uslovi stvoriti za to. Osim tog ženskog društva, formirana su i druga društva, recimo, društvo prosvete, koje je isto imalo svoju žensku sekciju, a pogotovo, tu su mladi intelektualci. To je isto bilo od matičnog društva omladinska sekcija. Onda su se ženska društva ustanovljavala i u seoskim zadrugama, recimo, i tako dalje. Ti ženski ogranci, koji su imali dvostruku ulogu da prosvećuju žene, što je bilo važno u selu, a da ih istovremeno učine spremnim da se bore za svoja prava. Ako ja o tome danas govorim, onda bi bilo potrebno da naglasim da to nije bilo par ljudi. To je bio tada jedan veliki deo omladine. Mi smo imali svake nedelje popodne, u sali Prehrane u Zagrebu, igranku, na koju su i kolege dolazile, koje su nas isto, naravno, podržavale i mi nismo hteli napraviti jedan šturi pokret nego smo to tako, te igranke imali, tako da prosto, kako bih rekla, da se ne izolujemo kao žensko društvo. Naravno, tako smo onda dolazili u kontakt i sa drugim društvima koja su bila napredno usmerena, to su bili sindikati radnika, sindikati službenika i tako dalje, i razne druge masovne organizacije.[9]

Dragica Vitolović-Srzentić na sličan način je opisala rad Omladinske sekcije ženskog pokreta u Beogradu, ali je i zaključila da nisu bile dovoljno samostalne i nezavisne u odnosu na Ženski pokret. „ Žena danas je sve to pokrenula“, kaže ona.

Postojao je jedan ženski pokret. To su bile starije gospođe. Tu je postojala i omladinska sekcija, gde smo bile mi, manje-više levičarke, mlade studentkinje. Sve je to počelo da se dešava 1935, a Žena danas je počela da izlazi 1936. godine. Počele smo da pričamo ženama koja su njihova prava i da treba da se bore za pravo glasa, da treba da dobiju svoje mesto. Masovno su nas podržavale i dolazile na naše skupove. Znam da smo svugde išle da govorimo ženama da treba da se bore, Pančevo, Zrenjanin, Vojvodina... Prvo sam bila u toj omladinskoj sekciji. Na Pravnom fakultetu smo napravile jedno književno veče, pod imenom Omladinske sekcije. Došla je samo jedna od tih starijih žena iz Ženskog pokreta. I posle su nas one kritikovale, između ostalih i filozofkinja Ksenija Atanasijević. Kritikovale su nas zato što smo to organizovale bez njihovog znanja, a pod njihovim kišobranom. Nije im bilo pravo.[10]

Omladinska sekcija ženskog pokreta bila je veoma aktivna na Univerzitetu, pošto su studentkinje činile veći broj članstva. One su zainteresovanim koleginicama držale teorijska predavanja o KPJ, o marksizmu i stanju u Rusiji, ali su ponekad dolazile imajući i sasvim drugačiji cilj, i sa studentkinjama vodile interesantne, pomalo neočekivane razgovore. Olga Humo se seća jedne takve posete predstavnice Omladinske sekcije ženskog pokreta studentkinjama Filozofskog fakulteta:

Pre rata, jednom prilikom na sastanku naprednih studentkinja, govorila nam je jedna drugarica iz Omladinske sekcije Ženskog pokreta. Naše su drugarice skoro sve imale pravu, kratko podšišanu kosu, muške kapute i cipele. Ni najmanje nije bilo ženstvenosti, koketerije. Tek pred rat su počele da se više interesuju za izgled. I ta drugarica kaže: ’Kod nas se sve više devojaka upisuje na fakultet i treba voditi računa da ih privučemo, a mi, kao napredne devojke, mi se i dalje oblačimo što ružnije, što možemo više muškobanjasto, što možemo manje ženstveno.’ A tada je izlazio časopis Žena danas i ona je donela taj časopis da bi devojke videle haljine, a ona sama pojavila se u haljini koja je bila na poslednjoj strani časopisa. To je bilo novo za ono vreme. Onda, baš pre rata, drugarice su počele i da prave frizure i da se oblače, da bi što više ličile na devojke.[11]

U Beogradu je 1927. godine grupa intelektualki osnovala Žensku stranku, koja, međutim, nije imala značajniji uspeh pošto je uvođenjem diktature 1929. zabranjena, kad i ostale političke partije. Posle ukidanja diktature, Ženska stranka nije obnovila rad.

Tridesetih godina javlja se tzv. salonski komunizam. Pojedine gospođe i gospođice pružale su materijalnu pomoć Komunističkoj partiji Jugoslavije, krile po svojim stanovima i pomagale komunistima oko organizacije partijskih sastanaka, što u knjizi Život i priča detaljno opisuje Jara Ribnikar. Međutim, mnogo veći broj aktivistkinja uključenih u rad KPJ poticao je iz nižih društvenih slojeva. Cilj KPJ je bio da privuče i što veći broj žena, pa je zato javno isticao ekonomsku, društvenu i političku jednakost među polovima. Tadašnje političke partije ženama niti su otvarale mogućnosti da se politički aktiviraju, niti su u svoje programe unosile pitanje položaja žena, a KPJ je nudila ženama potpuno novu dimenziju života.

Kraljevina Jugoslavija je bila jedno od društava u kojima vlada duboka unutrašnja politička, socijalna i međunacionalna napetost. Prošavši kroz razdoblje diktature i velike ekonomske krize, to društvo je dočekalo početak Drugog svetskog rata u fazi relativnog ekonomskog uspona i političkog smirivanja, koja je usledila posle političkog sporazuma dveju najvećih jugoslovenskih nacija 1939. godine. Može se reći da je društvo Kraljevine Jugoslavije bilo dinamično samo u demografskom pogledu.[12] Ali kada, položaj žene u društvu, uzmemo kao merilo emancipacije i modernizacije jedne države rezultati su porazni. U trenutku nastajanja, Kraljevina Jugoslavija je u svom okviru imala šest različitih pravnih područja. Sve vreme trajanja ove države nije izvršeno ujednačenje građanskog prava. Tako je, u krajevima koji su pre rata ulazili u sastav Kraljevine Srbije, na snazi ostao Srpski građanski zakonik iz 1844. godine. Članovima 108, 109 i 110 ovog zakonika bila je utvrđena muževljeva vlast nad ženom.[13] Bračno pravo priznavalo je muža kao glavu kuće. Žena je imala obavezu da sluša muževljeva naređenja, da pomaže suprugu, održava red i čistoću u kući i stara se o deci. U slučaju razvoda imala je pravo da zadrži mušku decu do četvrte, a žensku do sedme godine. Nakon toga morala je da preda decu ocu na staranje. Povlašćen položaj muškarca prema Srpskom građanskom zakoniku ogleda se i u činjenici da je zakonodavac zabranio ispitivanje očinstva prilikom rođenja vanbračnog deteta.[14] Muškarcu je, dakle, bio dozvoljen vanbračni život, ali ne i ženi, što je ukazivalo na postojanje dvojnog morala. U okviru imovinskog prava posebno je istaknuta poslovna nesposobnost udate žene. Neudatoj ženi priznavana je ista poslovna sposobnost kao muškarcu, dok je udata žena izjednačavana s maloletnicima i maloumnicima.[15] Potčinjenost žene naročito se izražavala u oblasti naslednog prava. Matrilinearni princip nasleđivanja dolazio je u obzir tek pošto se iscrpu očevi naslednici do šestog kolena. Imovinu su najpre nasleđivali muški potomci sa svojim potomcima, tek onda ćerke.[16] Na osnovu ubeđenja da je žena inferiornija od muškarca, zakonodavac Srpskog građanskog zakonika ženu je stavio u podređen položaj iz ekonomskih razloga – da bi sprečio ćerku da nasleđuje očevu imovinu i izbegao rasparčavanje imanja, i iz etičkih pobuda – jer je po patrijarhalnoj logici porodičnu lozu moglo da produži samo muško dete.[17] Sve ove odredbe Srpskog građanskog zakonika kasnije će biti žustro kritikovane na stranicama lista Žena danas.[18]

Narodni ženski savez Srba, Hrvata i Slovenaca 18. maja 1925. godine uputio je zahtev Narodnoj skupštini za izjednačavanje muškaraca i žena u naslednom pravu: „Narodni ženski savez upućuje Narodnoj skupštini molbu da se svi ženski srodnici, i u varoši i na selu, izjednače u pravu nasleđa s muškim srodnicima. Narodni ženski savez poziva sve žene, sve majke kojima na srcu leži sreća svoje kćeri isto kao i sreća sina da prilože svoj potpis u što većem broju za ovu pravednu stvar.”³⁵ U Skupštini je odbačen ovaj zahtev.

Tek krajem 19. veka u Kraljevini Srbiji žene su počele da se školuju u većem broju. Slično je bilo i u Sloveniji i Hrvatskoj, dok je u Bosni i Hercegovini, na Kosovu i u delovima Makedonije sve do 1945. godine država dozvoljavala postojanje šerijatskog prava. Prema podacima od 31. januara 1921. godine, u Kraljevini Jugoslaviji bilo je pismeno 57,1% muškaraca i 38,7% žena.[19] Ipak, žene su već u međuratnom razdoblju počele da pohađaju univerzitete (univerzitetima u Beogradu i Zagrebu priključen je sredinom dvadesetih godina i Univerzitet u Ljubljani), međutim, broj studentkinja na sva tri univerziteta nije prelazio 10 %.[20]

Ženama su bila zagarantovana i određena socijalna prava, čak su u nekim segmentima uživale i veću zaštitu od muškaraca: ženama je bio zabranjen noćni rad, bilo je zabranjeno da rade u rudnicima, trudnice su bile oslobođene rada šest nedelja pre i posle porođaja.[21]

Uključivanje žena u društveni i politički život Jugoslavije nailazilo je na velike otpore. Kao jedan od najpoznatijih primera možemo da navedemo slučaj Ksenije Atanasijević. Ona je bila prva žena koja je doktorirala na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, 1922. godine. Takođe, bila je i prva žena koja je izabrana za docentkinju na katedri za filozofiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, 1924. godine, da bi 1936. bila isterana s fakulteta i postala običan nastavni inspektor u Ministarstvu prosvete, gde je ostala sve do 1941.[22]

Do 1945. godine učešće ženske populacije, koja je činila više od polovine ukupnog stanovništva Kraljevine Jugoslavije, u političkom, privrednom i kulturnom životu bilo je simbolično. Zanimljivo je da je i pored toga, upravo u vreme nastanka Oktroisanog ustava iz 1931. godine, bilo ideja da se i ženama da pravo glasa. Po uvođenju diktature 1929. godine, borba feminističkih organizacija za pravo glasa prestaje, ali odredba člana 55 Oktroisanog ustava predstavlja najznačajniji povod za njihovo ponovno angažovanje. Prema toj odredbi, rešavanje ženskog prava glasa moralo se definisati posebnim zakonom, koji je trebalo naknadno doneti. Ovakav stav vlasti pokrenuo je žensko javno mnjenje, pa je tako 21. novembra 1931. godine osnovan časopis Jugoslovenska žena.[23] Ovaj list je postao neizbežan faktor u borbi za politička prava žena. I u javnosti se vremenom, polako i postepeno, menjao stav o pravu glasa žena. Tako u časopisu Misao nalazimo tekst sociologa dr Đorđa Tasića pod naslovom O ženskom pravu glasa, koji on zaključuje sledećim rečima:

Da nije, pak, suvišno žensko pravo glasa, može se dokazati time da žena po svojoj prirodi, po svojim psihološkim dispozicijama, može da dopunjuje čoveka u političkom pogledu. Po svemu, dakle, žena treba da dobije pravo glasa. Ako žena ne pokaže dovoljno aktivnosti u borbi za pravo glasa, to je znak da ne treba žuriti sa davanjem prava glasa, a ne da joj ga ne treba dati. Pošto imamo iskustva da ženino stupanje u politički život ne donosi nikakve očevidne štete, da se žena, ako se nije pokazala boljom, nije pokazala ni gorom i, štaviše, obećava koristi, treba je pustiti u politički život... Pustimo žene, jer naša je dužnost dati svakome ono što zaslužuje.[24]

Razlozi odbijanja režima da se ženama da pravo glasa nisu bili samo šovinističke prirode. Postojao je i strah da bi u tom slučaju porastao uticaj klerikalnih partija. U svakom slučaju, za vreme trajanja Kraljevine Jugoslavije ovo pitanje nije rešeno, iako su žene pokušavale da ga istaknu kao veoma važno. Tako su širom zemlje 20. oktobra 1935. održani zborovi za žensko pravo glasa. Zboru u Beogradu prisustvovalo je 2.500 žena.[25] Sa 1945. godinom dolaze sasvim nove zakonske regulative pa se, samim tim, menja i normativni položaj žene u društvu.

Neposredno po stvaranju Kraljevine SHS osetio se veliki manjak školovanih ljudi, dok je pritisak na gradove postao daleko veći nego što je u ovim zemljama bio pre 1914. godine. Na teritoriji predratne Srbije, koja je posebno stradala tokom rata, već su postojali presedani školovanih žena i onih koje su ostvarile društvenu karijeru i izvestan javni uticaj. Spomenuti faktori kojima treba dodati i činjenicu da je posle rata došlo do velike demografske obnove stanovništva i time velikih migracija u grad i širenje univerziteta uticali su na promenu položaja žene u praksi. Broj studenata na Beogradskom univerzitetu iz godine u godinu se povećavao. Studentkinje su takođe bile sve brojnije. Najviše ih je bilo na Filozofskom (do 70%) i Medicinskom fakultetu (do 40%).[26] Povećanje broja studenata pratila je i promena socijalne strukture. Sve veći broj studenata poticao je iz seljačkih i radničkih porodica. Oni na Univerzitetu nisu zauzimali postotak koji su imali u društvu uopšte, ali je njihov broj među studentima naročito porastao tokom tridesetih godina.[27]

Za razliku od država sa starim upravnim aparatom i snažnom crkvenom organizacijom, u Kraljevini Jugoslaviji održanje postojećih političkih, ekonomskih, ali i socijalnih i porodičnih odnosa pre svega, možda i bez prvenstvene namere vlasti, zavisilo od države. Drugi svetski rat doneo je potpuni raspad države, ali i uspostavu okupacionih uprava ili marionetskih fašističkih država koje su na razne načine ugrožavale opstanak velikih delova stanovništva. Ovakav splet okolnosti omogućio je da komunistička ideologija i KPJ kao njen predstavnik lakše dopru do većeg broja građana okupirane zemlje. Žene su se uključivale u partizanski pokret iz različitih motiva ali svakako svesne činjenice da je KPJ javno zagovarao ravnopravnost polova. Osim toga, ne treba zanemariti i primer Sovjetskog Saveza koji je zbog tradicionalne naklonosti, ali i zbog ekonomskih i političkih uspeha tokom međuratnog perioda, predstavljao uzor ne samo delu intelektualne elite, već i običnom svetu. Hvalospeve Sovjetskom Savezu, njegovom radnom narodu i genijalnom vođi možemo da pronađemo u svim dnevnim i nedeljnim listovima od oslobođenja do 1948. godine. U člancima je uglavnom konstatovano da „prava i istinska jednakost muža i žene postoji, i moguća je jedino u zemljama socijalizma – SSSR-u i u zemljama narodnih demokratija gde se izgrađuje socijalizam.“ Da bi pokazala koliko je žena na Zapadu obespravljena, Radnica[28] navodi primer Belgije u kojoj žena zavisi od samovolje muža. Ako je htela da se zaposli, ona je morala da ima pristanak supruga, a plata koju je primala pripadala je njemu.[29]

U Kraljevini Jugoslaviji žene su počele da u većem broju izlaze na javnu scenu prvenstveno kroz sistem obrazovanja, a i zbog činjenice da je sve veći broj žena počeo da se zapošljava baš u tom periodu. One su međutim ostale skoro potpuno nevidljive u političkoj sferi pošto su i pored pokušaja da osvoje osnovno političko pravo – pravo glasa, ti njihovi pokušaji ostali bezuspešni a često su bili marginalizovani i kritikovani u javnosti. Po završetku Drugog svetskog rata tj. dolaskom KPJ na vlast, žene su formalno-pravno u potpunosti izjednačene sa muškarcima, ali realno ta prava u duboko patrijarhalno hijerahizovanom društvu nisu bila ostvarena.