Poezija Danice Marković, objavljena početkom 20. veka kao lirski mozaik trenutaka i raspoloženja koji razotkrivaju žensku intimu, senzibilnost i senzualnost, izuzetno je podsticajna za tumačenje sa stanovišta teorija roda, telesnosti i autobiografskih žanrova. Sadašnjim, baš kao i ondašnjim feministkinjama ova poetesa posebno je zanimljiva zato što je prva srpska pesnikinja čije su pesme nedugo nakon objavljivanja bile uvrštene u antologije, analizirane u tada prestižnoj Skerlićevoj Istoriji nove srpske književnosti iz 1914. godine i nagrađene od strane Srpske kraljevske akademije, da bi, naposletku, svojoj autorki donele i odlikovanje Ordenom Svetog Save V reda. Još im je više zagonetna zbog okolnosti koje su dovele do toga da je njeno pesništvo kasnije zapostavljeno, pa ne tragaju samo za razlozima njenog promptnog priznavanja nego i za uzrocima potonjeg zanemarivanja. Njen ženski pesnički govor, kojim je ona razotkrila svoju privatnost, pritom uvek iznova čitaju kao svojevrsnu lirsku ispovest ili autobiografiju zato što taj ugao izučavanja nameću naslovi i strukture pojedinačnih pesama, pesničkih ciklusa i čitavih zbirki, kao i nesvakidašnja iskrenost njenih „nervoznih, uznemirenih i čudnih“ stihova, koja je bila „neuobičajena, pogotovo za ženu-pisca“.[2] Iako njenim čitaocima nije bilo neobično to što je njena lirika po tematici i tonu bila lična pošto su se srpske spisateljice obično držale žanrova koji su „na ivici ličnog dokumenta i primenjene književnosti, žanrova poreklom iz života“,[3] ipak je na većinu tumača naročiti utisak ostavio čudnovati intenzitet njene iskrenosti koju je već Skerlić prepoznao kao „retku i smelu“, Ivačković kao „frapantnu“, a pojedini kao „brutalnu“.[4] Zbog toga je iskrenost ove pesnikinje koja je svoja razmišljanja i osećanja iskazivala posve otvoreno, samo se pokatkad skrivajući iza alegorijskog prikazivanja nedopuštenih strasti, postala jedan od „’stalnih epiteta’ koji prate“ njeno pesništvo „još od kritika Skerlića, Matoša, Pavlovića i Deretića“.[5] Otuda su teoretičarke roda uglavnom nastojale da odrede položaj Danice Marković u okviru autobiografske žanrovske tradicije i da uoče na koji se način njena ispovedna lirika pozicionira kao ženska alternativa muškoj poeziji tog doba.

Čini se, međutim, da određenje pesničke zbirke Danice Marković kao ispovedne ili autobiografske poezije ipak nije sasvim precizno, uprkos tome što je postalo opšte mesto u njoj posvećenim interpretativnim tekstovima. Premda nema sumnje da njena introspektivna lirika sadrži određene ispovedne i autobiografske elemente, čini se da je njen pesnički izraz prevashodno intimistički pošto u njemu ne dominira ispovedanje sagrešenja ili rezimiranje životnih iskustava nego razotkrivanje najskrivenijih kutaka autorkine privatnosti. Odveć se često, naime, previđa da ispovedno, autobiografsko i intimističko nisu sinonimna žanrovska određenja, te da svi intimistički tekstovi ne moraju uvek biti i autobiografski ili ispovedni, i pored toga što svi ispovedni i autobiografski diskursi na ovaj ili onaj način moraju biti intimistički pošto pisac posredstvom njih „obavezno i iscrpno cedi neku ličnu tajnu“.[6] Stoga je posve shvatljivo zašto se žanrovska određenja poezije Danice Marković kreću u tako širokom rasponu od prvobitnog i kasnije najčešće upotrebljavanog određenja njenog pesničkog opusa kao neuobičajeno iskrene ispovedne lirike do mnogo obazrivijeg stava Magdalene Koh (Magdalena Koch) da je njena poezija neka vrsta autobiografije ženskog roda uopšte.[7] Otuda ovaj esej nastoji da razmotri koliko u pesničkom opusu Danice Marković zaista ima ispovednog i autobiografskog, ali i da rasvetli one osobenosti njene poezije u kojima se uočavaju žanrovska obeležja dnevničkog zapisa i književnog autoportreta, te da sagleda čitavu paletu raznovrsnih intimističkih elemenata prisutnih u stihovima ove srpske modernističke pesnikinje.

*

Premda se intimistički elementi mogu sagledati u svačijem introspektivnom spisateljskom poduhvatu, pa i u ekspresivnoj i refleksivnoj lirici Danice Marković, ispovedni modus se može naći samo u nečijem proznom ili stihovanom diskursu o nekakvom prestupu, posrnuću ili ma kojoj vrsti sagrešenja. Kako podseća De Man, ispovest je pokušaj javnog suočenja sa nekim sagrešenjem ne bi li se osvajanjem istine savladalo osećanje krivice, griže savesti i sramote.[8] Bez realne ili imaginarne krivice sa kojom se autor kroz écriture de soi suočava, njegov intimistički diskurs ne može, dakle, da postane ispovedni. Zbog toga bi u ispovednom diskursu, za razliku od intimističkog, autorovo samosagledavanje pre ili kasnije moralo da pređe u njegovo procenjivanje vlastitih životnih izbora u zavisnosti od toga koliko odstupaju od ustanovljenog moralnog kodeksa.[9] Kada se to ima u vidu, onda se u opusu Danice Marković jasno razlikuju pesme poput „Želje“, „Majske elegije“, „Zimnje večeri na selu“, „27. juna“, „Pisma“, „Gallium verum“, „U zimsku noć“ ili „Neposlatog pisma“, koje su prevashodno intimistička poveravanja, od onih u kojima se osim razotkrivanja privatnosti ispoveda i neka krivica, kao što se zbiva u elegijama „Na bunaru“, „Div“ i u „Savremenoj ispovesti“. Stiče se, međutim, utisak da se takve ispovedne pesme nalaze u marginalnom, a ne u magistralnom toku njenog intimističkog pesničkog opusa pošto je, kako je već Živojinović uočio, u njenim zbirkama pretežno reč o bolu, uprkos tome što je čitav jedan ciklus pesama naslovljen Kajanje. Stoga se čini da njena „memljiva sećanja“ na „nečiste žudi“[10] nisu tako „prljav posao“[11] kakav ispovedanje ili okajavanje krivice ume da bude. Čak i kada se Danica Marković kaje, kao što čini u pesmi „Život“, kaje se zbog svoje epimetejske kratkovidosti i naivnosti, a ne zbog poroka i prestupa kakvi su obično predmet rusoovski „mračnog i kaljavog lavirinta“ ispovednih zapisa.[12]

Feminističkoj kritici posebno su, međutim, zanimljivi upravo oni trenuci u kojima njena intimistička poezija zaista postaje ispovedna zato što pokazuju kada se i zbog čega ova srpska pesnikinja s početka 20. veka zapravo kaje. Njena se poezija uporno čita kao ispovedna upravo zato što se u „žudima“ koje je ona doživljavala kao „nečiste“ neprestano traga za odrazom ideoloških i kulturnih kodova pod čijim se uticajem uobličavao ženski pogled na svet. Pritom se neretko previđa da se tema okajavanja krivice i modus ispovednog u njenim elegijama javljaju samo onda kada društvene predrasude nadjačaju njeno umnogome moderno shvatanje ženskih dužnosti i sloboda. Njeno lirsko „ja“ počinje da govori o svojoj krivici tek kada ona oseti da je njena žudnja za ostvarenjem u ljubavnim spojevima ili u čitalačkim i spisateljskim poduhvatima u prevelikom raskoraku sa kodeksima patrijarhalnog društva. Jedino u tim trenucima Danica Marković postaje „prepoznatljiva kao žena u poeziji moderne pre svega zato što svoju čulnost doživljava kao greh, te za razliku od muškog modernizma, njena poezija ima jasne religijske konotacije“.[13] Paradigmatičan primer takvih ispovednih i, štaviše, izrazito pokajničkih pesama jeste pesma „Na bunaru“, u kojoj se predavanje čulnosti predstavlja kao utoljena žeđ koja simbolizuje nepovratno izgubljenu čednost i rajsko saglasje s prirodom. Živojinović je primetio da u toj elegiji nema onog „ponosito zaturenog čela“ po kojem je Danica Marković postala čuvena, kao i da samo tu i u pesmi „Gallium verum“ „ima onog podložnog, krotkog ženskog osećanja koje nalazi smisao svoje sreće u potčinjenom uviranju u voljenu dušu“.[14] Svakako da nije slučajno to što su upravo ove dve njene najmanje neposlušne pesme, čiji je „podložan“, „krotak“ i „potčinjen“ pesnički subjekt zaista bio po ukusu vremena, odmah uvrštene u Popovićevu antologiju zajedno sa „Aprilskom elegijom“ o „svelim ljubičicama“.

Takva griža savesti retko se, međutim, sreće u zbirkama Danice Marković. Već u narednoj pesmi, naslovljenoj „Istorija jednog osećanja“, pokajničkog stava pesničkog subjekta nigde nema, uprkos tome što pesnikinja u formi ispovednog obraćanja bivšem ljubavniku govori o svom odricanju od putene strasti. Zbog svoje izrazite narativnosti, ova pesma potanko opisuje sve stadijume „čudesnog vrenja“ njene ljubavi prema znatno starijem čoveku: od „skromnog bosiljka“ njihove prijateljske naklonosti, preko „gorostasne biljke“ koja „nečiste želje u srcima budi“ i „kajanjem greha pritiskuje umlje“, do zajedničke odluke zaljubljenih da se zaustave dok su još „svetli“ – dakle, pre ljubavničkog čina zbog kojeg bi se kasnije mogli pokajati.[15] Utoliko ova pesma samom svojom sadržinom izmiče modusu ispovednog čiju formu na prvi pogled zadržava. U „Čežnji“, još jednoj pesmi posvećenoj „nečistim žudima“, poetesa nije usredsređena na ono što u svojoj žudnji vidi kao nečisto, nego na njenu silovitost, radi koje bi i samu sebe žrtvovala. Navedene elegije nisu jedine zbog kojih se stiče utisak da je Danica Marković uvek spremna da brani svoja osećanja uprkos patrijarhatom i senioratom nametnutim imperativima pokornosti, požrtvovanosti i pitomosti, jedinim u okviru kojih je ondašnjim ženama bilo dopušteno da dejstvuju. Čim dominantno raspoloženje u njenim stihovima nije tuga zbog stranstvovanja i sputanosti u malograđanskoj sredini, onda je čitava pesma posvećena žudnji za punoćom življenja i ostvarenjem u sasvim drugačijoj ulozi od propisane – u ulozi strastvene žene ili plodne spisateljice. Zbog svega toga raspoloženje koje u evociranim trenucima i raspoloženjima dominira nije griža savesti nego ogorčenost zbog „odbeglih snova“ i potisnutih želja ili pak odlučna istrajnost u nastojanju da ih, uprkos pisanim ili nepisanim zakonima, ipak ostvari.[16]

U njenim zbirkama ima, osim toga, čak i pesničkih reminiscencija u kojima je poetesa prkosno a ne pokajnički raspoložena. U pesmi „Zašto?“ ona se ne kaje zato što greši već zato što, kada je već izgubila „nebesko“ a za uzvrat nije dobila „zemaljsko carstvo“, barem nije kažnjena „visokom i večnom Golgotom“ nego samo „malenom humkom i zaboravom skorim“.[17] U „Verovanju“ se, slično tome, prkosno odriče srama, a svoj životni put poredi s orlovskim letom, baš kao što u „Pouzdanju“ sebe vidi kao „visoko drvo što prkosi buri“.[18] Svoje uverenje da se „žig srama neće taći“ njenoga čela potvrđuje i u „Izboru“ gde gordo tvrdi: „ne puzih nikad, (...) do zadnjeg daha uvek sam se pela“.[19] Pesmama „27. juni“, „Elegija“, „Majska elegija“ i „Pismo“ ona izražava svoj kritički stav i prezrenje prema malograđanskom mentalitetu patrijarhalnog društva koje joj ne dopušta da posredstvom erotske ili estetske egzaltacije prevlada licemerno i zlobno okruženje. Ta prkosna neposlušnost njenog pesničkog subjekta vrhuni u „Buntovnom psalmu“, svojevrsnoj ženskoj teomahiji, u kojoj propituje „onoga koji sve daruje“, a koji je njoj „sve oduzeo“, zašto želi da ga se ona boji a ne da ga voli, optužujući ga da je kroz njene patnje sam na sebe hulio.[20]

Tako prkosne pesme ne bi se u tolikom broju smele naći u zbirci ispovedne lirike, u kakvoj bi lirski subjekat u većini elegija morao imati pokajnički spušteno čelo. Umesto da se pokori rodnim ulogama smerne supruge i požrtvovane majke ili da se pokaje zbog svoje nepokornosti, Danica Marković odbija da se prilagodi „kulturi potiskivanja“ koja počiva na „zabrani uživanja i sreće za ženu u kulturnom modelu muške dominacije“.[21] Upravo zbog tog njenog prometejskog nepristajanja na nametnute okvire intelektualnog i emotivnog života u njenom su opusu izuzetno retke istinski ispovedne pesme. Nečista savest progovara samo onda kada ona svoje prekoračenje preko onoga što je dopušteno zaista doživi kao neposlušnost. Radije se, međutim, opredeljuje za pobunu nego za pokajanje, pa u njenoj zbirci glasnije odjekuju tonovi protesta od pokajničkog meakulpovanja. Stoga se pojedine pesme, kao što je pesma „Odjek“ u kojoj ona uzvikuje da bezumno voli, čitaju kao pravi antipodi ispovednih pesama – kao svojevrsne apologije i apoteoze ženskog prestupničkog ophođenja. Odavno je uočeno da čitav niz osujećenih i poneka ostvarena, ali sada već nepovratno izgubljena ljubav o kojima Danica Marković govori bezmalo uvek imaju u sebi nešto transgresivno zato što prekomerna silina ili neprimereni predmet njenih strasti prekoračuju granice građanskih konvencija s početka 20. veka. Otuda je već Bogdanović primetio da se Danica Marković „oslobodila od onog ženskog patrijarhalnog osećanja neke apsolutne pristojnosti i povučenosti u kraj, od one starinske ženske timidnosti bez koje do nje nije mogla biti ni jedna žena u našem pesništvu“.[22] Vitošević je tome dodao da ona „ne opeva ljubav uopšteno i oveštalo, mlako i malokrvno“ nego kroz „odvažan i izazovan glas pobune“, a Ksenija Atanasijević je uočila da je njen stav prema životu „pretežno ponosan, čvrst, nesalomljiv, skoro muški“.[23] Nešto „skoro muško“, odnosno nešto androgino, u njoj je zapazio i Fortunić kada je primetio da se „nešto zdravo, jako, muško (...) zavija u nežnost jedne nežne, suptilne ženske duše, te tako (...) zvuči jednim naročitim tonom koji je, ovako na brzu ruku, vrlo teško odrediti“.[24]

Ta „skoro muška“ odvažnost Danice Marković da svoju poeziju piše o intimno ženskom vapi za tumačenjem sa stanovišta teorije roda. U toj njenoj nezazornosti da u stihovanoj formi razotkrije najbolnije trenutke svoje intime, ima, naime, nečeg lerisovskog, uprkos tome što je ona svojim ženskim pesničkim glasom progovorila mnogo pre nego što će on stvoriti svoje autobiografske spise koji se obično čitaju kao paradigmatičan primer muškog spisateljskog modusa.[25] Stiče se utisak da je i ona, baš kao i Leris, istančanim stilom nastojala da „ukroti“ odabrane tabu teme u kojima je na ovaj ili onaj način prisutna opasnost koja preti svakom piscu autobiografskog teksta subverzivne sadržine, a naročito spisateljici intimističke poezije koja nije lišena satiričnih oštrica upućenih institucijama patrijarhalnog poretka, pa ni buntovnih uzvika upućenih samom Bogu. Leris je, naime, pisca ispovesti uporedio sa matadorom koji od opasnosti kojoj je izložen stvara priliku da pokaže svu snagu svoga stila, te je tvrdio da njegov stil pisanja mora da bude najmoćniji na mestima na kojima mu ponajviše preti „bikov rog“.[26] Čini se da taj muški, ukrotiteljski posao Danici Marković polazi za rukom pošto se među njenim najuspelijim elegijama nalaze upravo one u kojima se razračunava sa ženskom varijantom „bikovog roga“ – sa stegama propisane uloge u zaostaloj palanačkoj sredini, koja je krajnje banalna ali i dovoljno moćna da osujeti njene stvaralačke ili ljubavničke poduhvate – tako što pokazuje da se frustrirajuće životne okolnosti mogu preobraziti u podsticajnu građu za stihove.

Jedna od njenih pesama u kojima se „proza prilika“ preobraća u „poeziju srca“ jeste „Pismo“. U toj stihovanoj epistoli ona u modernističkom maniru opisuje otuđenje koje u učmaloj palanačkoj sredini oseća kao poklonik knjiške, a ne čaršijske reči, pošto svoju potrebu da čitajući poeziju druguje sa sebi sličnim Verlenom ne može da ostvari zbog najezde prozaičnih briga koje joj iz komšiluka donose nezvane gošće: Ivana, Živana, Joka i Smilja.[27] Biljana Dojčinović je analizirala kako Markovićeva u ovoj pesmi modernistički produbljuje staru temu srpske ženske književnosti tako što svoju nemogućnost da se stvaralački ostvari opisuje kao „paralizu“, što je „skrivena ključna reč modernizma“.[28] Ona je uočila da Danica Marković temu paralize podiže na metatekstualnu ravan pošto je potpuno svesna ne samo svoje lišenosti privatnog i kreativnog vremena nego i svoje moći da tu paralizu prevaziđe samim činom pisanja. Njeni stihovi sasvim jasno govore da joj je upravo trivija svakodnevice omogućila da napiše svoju pesmu samim tim što ju je sprečila da pročita tuđu. Vreme oteto od čitanja tako je vraćeno pisanju, a „sklopljeni Verlen“ otvorio je „Pismo“. Stihovi poput ovih pokazuju da je pesnički glas Danice Marković najvirtuozniji onda kada, pritisnuta trivijom, o triviji i peva. Upravo zbog toga srž njene intimističke poezije ne čine ispovedne pesme, nego one koje tematizuju jaz između autorkinih emotivnih i intelektualnih mogućnosti i moralnih i političkih stega koje je sprečavaju da svoje potencijale ostvari.

No uprkos tome što Markovićeva neretko bira najbolnije životne trenutke ili tabu teme ženske senzibilnosti da bi ih tauromahijski preobrazila u visoko stilizovan poetski zapis, ipak su neki od najtegobnijih životnih trenutaka u njenoj lirici sasvim prećutani. Zbog toga je Milivoj Nenin upozorio na brojne emotivne lomove, kao što su tragični gubici dece ili mučno učešće u Topličkom ustanku, koji su morali obeležiti njen život, a koji ipak nisu markirani u njenoj poeziji. Kada je uvideo na koje je sve načine njen život „u dobroj – možda je ovo prejaka reč – suprotnosti sa njenom poezijom“,[29] Nenin je odlučio da se podsmehne „priči o ispovednom“ u njenoj lirici. U tome, međutim, nije u potpunosti uspeo, ali ne zbog te „prejake“ reči, nego zato što je u okvirima svoje ispravne argumentacije upotrebljavao nepreciznu terminologiju. Nastojeći da podrije tezu o postojanju ispovednog obrasca u stihovima Danice Marković, zapravo je uspešno osporio tezu o postojanju autobiografskog diskursa u njima; to što je njena poezija u nesaglasju sa njenim životom dovodi u pitanje prisustvo autobiografskog a ne ispovednog obrasca u njenim elegijama. Iako u Trenucima i raspoloženjima ima autobiografskih pesama, kao što je elegija „Posle“, koja je prvi put objavljena u Savremeniku 1906. godine, nakon što je pesnikinja osetila svu gorčinu nesrećne bračne zajednice, njena zbirka ipak nije više ili manje autentičan zapis o većini njenih ključnih životnih iskustava. To stremljenje prema totalitetu i reprezentativnosti, koje bi trebalo da bude imanentno svakom autobiografskom pisanju, u njenoj je poeziji narušeno ne samo zato što njene pesme ne predstavljaju rezime celine ili barem većeg dela autorkinog života nego prevashodno zato što njen pesnički kalendar ne sadrži upravo one trenutke koji su autobiografski izuzetno važni, dok u isti mah veliku pažnju pridaje onim nevažnim. Magdalena Koh je stoga primetila da bi se čak moglo govoriti o želji Danice Marković da izbegne da pokaže svoju punu biografiju, te je zaključila da je ona napisala „nešto poput modela ženske autobiografije svog pola/roda uopšte i podvukla (...) tipične elemente ženskog iskustva“ (kurziv – S. K.).[30] To prisustvo opšteg i tipičnog u njenoj lirici suočava nas sa paradoksom da njena poezija, koja se redovno čita kao neodmereno iskrena, u isti mah otvara pitanje koji je minimum iskrenosti potreban da bi se jedno delo moglo tumačiti kao lično i autobiografsko. Njena nedorečena intimistička lirika, čija je nesvakidašnja iskrenost toliko isticana, a u kojem je toliko toga toliko značajnog ipak prećutano, ukazuje na važnost izučavanja retorike ćutanja u intimističkim žanrovima, pošto svedoči o tome da je egzibicionistička potreba svakog autobiografa da nešto o sebi otkrije uvek osenčena njegovom potrebom da nešto drugo sakrije od voajerskog čitalačkog oka.

Određenje njene zbirke kao autobiografske dodatno problematizuje i to što je ona 1904. godine nije objavila pod svojim imenom nego pod pseudonimom Zvezdanka, čime je znatno otežala uspostavljanje „autobiografskog pakta“ koji se, pod još uvek snažnim uticajem Leženove teorije autobiografije, smatra uslovom sine qua non autobiografskog pisma. Takav se ugovor, naime, teško može sklopiti ukoliko se autorkino ime ne pojavljuje ni u samom tekstu, ni na koricama knjige.[31] Osim toga, iako u njenim epski razvučenim pesmama uglavnom ima prostora za naraciju, ipak ga nema dovoljno za uspostavljanje referencijalnog pakta, koji je po Leženu takođe neophodan za postojanje autobografskog diskursa. Sve to govori u prilog tezi da se njena poezija samo sa velikom rezervom može svrstati u red autobiografskih tekstova, i to isključivo u red onih koji ne nude sintezu autorkinog životnog iskustva, sazdanu od „onih čestitih, četvrtastih činjenica“,[32] nego predstavljaju njen umetnički destilat.

Odsustvo dokumentarističke usredsređenosti na spoljašnje okolnosti i sklonost ka refleksiji o unutrašnjim preživljavanjima mnogo su češći u jednom drugom intimističkom žanru, u onom koji ponajviše zadire u autorov intimni svet – u dnevniku. Njeni stihovi umnogome nalikuju na dnevničke zabeleške jer njihovi čitaoci stiču utisak da zaviruju u nešto što im „nije namenjeno, nešto što je pesnik namenio samo sebi“.[33] Stoga se čini da njenu zbirku, koja je kod pojedinih čitalaca čak izazivala „otpor svojom privatnošću“,[34] ponajpre treba čitati kao poetski dnevnik autorkinih intimnih doživljaja i utisaka o sebi i svetu oko sebe, u kojem ona preispituje svoju prošlost, tuguje zbog „skupe nepovratnosti“[35] proživljenog vremena i artikuliše zaključke o svom egizstencijalnom iskustvu. Lirizacija njenih reminiscencija o pojedinim, a ne o svim izuzetnim ili intenzivnim životnim iskustvima postoji u formi stihovanog kalendara važnih i nevažnih trenutaka njene intime. To koketiranje sa naoko beznačajnim utiscima, zbog kojeg se njena poezija bez zadrške ne može odrediti kao autobiografska lirika, ide u prilog određenju njene poezije kao dnevničkog stihovanog zapisa jer je upravo tom intimističkom žanru svojstveno beleženje svakovrsnih, pa i najsitnijih trenutnih impresija ili udaljenih sećanja.

Utisak da Danica Marković intimističke elemente svoje poezije organizuje po dnevničkom obrascu potvrđuje i to što ona svoja raspoloženja precizno locira u vremenu. Dnevnik je, naime, žanr koji pridaje važnost trenucima, kako onim doživljenim tako i onima u kojima se doživljeno potonjim promišljanjem iznova proživljava, te su u tom, više nego u drugim intimističkim žanrovima, upravo povlašćeni vremenski trenuci glavni organizacioni princip koji određuje dinamiku i raspored zapisa. Kada se to ima u vidu, ne može se prevideti da Trenuci i raspoloženja, ne samo zbog svog indikativnog naslova, neodoljivo podsećaju na dnevničke fragmente koji su rasuti kao lirski odblesci autorkinih nemira i čežnji. Njene su pesme u prvobitnom izdanju zbirke bile čak i datirane. Iako je datume pisanja iz kasnijih izdanja izbacila, ipak su naslov zbirke i nazivi većine elegija i pesničkih ciklusa zadržali precizne vremenske odrednice.[36] U tom istrajnom pridavanju važnosti trenucima samosagledavanja isto koliko i samom samoposmatračkom činu uočava se nasleđe i trag romantičarske mitologizacije stvaralačkog procesa u njenoj modernističkoj poeziji. Budući da se opevani trenuci spajaju sa trenucima samog pevanja, svaki trenutak u njenoj poeziji postaje nekakva janusovska tvorevina, svojevrsno ogledanje prošlog zbivanja u sadašnjem raspoloženju i mišljenju. Otuda je, pre svega, i naslov zbirke Trenuci morao da bude u množini; ne kao oznaka za sumu različitih pojedinačnih tačaka u vremenu, nego kao upućivanje na preplitanje bliskih i udaljenih vremenskih horizonata.

No iako njena zbirka jeste svojevrstan poetski dnevnik, ipak je to novi oblik dnevničkog izraza koji mogu razumeti samo one „čitateljke koje više ne vode devojački dnevnik“.[37] Stoga feministkinje s posebnom pažnjom analiziraju njen moderan pesnički senzibilitet u kojem prepoznaju logičan ishod izuzetno spore, još i danas nedovršene modernizacije društvenih odnosa, modernizacije koja jednoj Srpkinji dopušta da publikuje svoja najskrivenija osećanja i da „o svom ženskom iskustvu, koje je pre nje bilo tabu tema“, progovori sa vlastitog stanovišta i utoliko poeziji dodeli „nov vektor“ i „izrazito markiranu tačku gledišta druge, ženske osećajnosti“.[38] Otuda žena u njenoj poeziji postaje „dominantna, osvetoljubiva, tašta i, konačno, usamljena“, zaključuje Hadžićeva.[39] Svoju samoću Markovićeva ipak manje doživljava kao usamljenost nego kao samodovoljnost, budući da jedino u trenucima samovanja može da dođe do luminoznih trenutaka iznenadnih spoznaja ili intenzivnih strasti, koje onda unosi u svoj lirski dnevnik.

Premda je značajan broj elegija u njenoj zbirci prevashodno dnevničkog karaktera, pesma koja u najvećoj meri nalikuje na dnevničku zabelešku svakako je „27. juni“. Njen naslov je u isti mah najavljuje kao istrgnutu stranicu iz dnevnika i kao objavu crvenog slova u kalendaru koje poziva na prazničnu svetkovinu. Pesnikinja, međutim, u ovoj elegiji kontrastira opštenarodno veselje i svoju poziciju neshvaćenog usamljenika, ostvarujući, kako je primetio Vitošević, neobičan „spoj pesimističkih uzdaha i satiričnih uboda“. Samu ceremoniju opisuje tako što nabraja neprijatnosti kojima je izložena; najpre je muči gužva, zatim deklamovanje, pa letnja žega, buka i prazne dosetke zavidljivih ljudi, a ishod svega je njena dosada i „suho cveće“. Stoga se pesma zapravo čita kao proces venjenja ivanjskog cveća koji simbolizuje saptiven stvaralački poriv i nepovratno izgubljeno osećanje ili misao koju je trebalo domisliti i pretočiti u poeziju. Ovu pesmu, koja o 27. junu govori, Nenin je, igrom srećno-nesrećnih okolnosti,[40] doveo u vezu s onom koja je 27. juna napisana, a koja je takođe svojevrstan dnevnički zapis o usahlom cveću – „Gallium verum“. I u jednoj i u drugoj pesmi Danica Marković govori o svetkovini u kojoj ne vidi nijedan razlog za slavlje nego šumnu pustoš lažnog rodoljublja i prazne retorike.

No iako je udeo dnevničkog dominantan u njenoj poeziji, za njenu se zbirku ipak ne može reći da je isključivo dnevnička. Svaki bi dnevnik trebalo da sadrži niz zapisa o događajima koji su raspoređeni u manje celine prema datumima zapisivanja, a redosled njenih pesama ne poštuje hronologiju. Ona, osim toga, zbivanja retko kada beleži neposredno nakon što su se odigrala i češće ih evocira sa određene vremenske distance, što je mnogo više svojstveno autobiografijama ili memoarima. Zbog toga se njene pesničke zbirke – kako ona prva, objavljena 1904. godine, tako i one obimnije koje su nastale u poznijoj stvaralačkoj fazi – mogu tumačiti samo kao manifestacije intimističke poezije. Ma koliko žanrovske pojmove shvatali kao „meke“ a ne „čvrste“ odrednice, njena se lirika, u celini sagledana, ne može označiti ni kao ispovedna, niti kao autobiografska, pa ni kao dnevnička, nego isključivo kao intimistička. Stoga njenu poeziju treba čitati kao lirsko tkanje u kojem se prepliću žanrovska obeležja dnevnika, ispovesti, autobiografije i književnog autoportreta, pri čemu uvek postoji svojevrsno opiranje teksta ustanovljenim žanrovskim paradigmama.

Isti žanrovski sinkretizam koji se uočava na nivou čitavih zbirki ponavlja se i u pojedinačnim pesmama Danice Marković pošto je bezmalo svaka od njih svojevrstan mélange raznolikih intimističkih elemenata. Elegija „Savremena ispovest“ dobar je primer žanrovske meliranosti njene intimističke lirike, budući da u sebi spaja ispovedne elemente sa tekstualnim obeležjima književnog autoportreta i dnevničkog zapisa. Ta pesma je, naime, svojevrsna ispovest utoliko što pripada redu pesama koje govore o nekoj krivici; u njoj je reč o griži savesti lirskog subjekta svesnog svoje krivnje zbog pritvornosti na koju pristaje kada pomadama i puderima prikriva svoj životnim iskustvima izmenjen lik. Upravo ta lažna „rola srećne žene“ pesnikinju boli više od bora urezanih u njeno telo pošto ona oseća da kozmetički preparati mogu da budu samo „zakrpa“, i to „jadna“, za minulu mladost njenog tela, ali ne i za utrnuće koje oseća u duši, te da glavni razlog njene patnje ostaje neotklonjen. Uprkos napomađenom licu, njene grudi ostaju prazne, a duša pusta. Ona, ipak, ne pati zato što se kaje, pa ni zbog „minulih cveti“ svoje puti, nego zbog duševne pustoši koju zreloj ženi nameću uloge kakve je za nju osmislilo patrijarhalno društvo.[41] Otuda se i ova pesma pre može svrstati među one prkosne elegije koje nose „nefilistarsku, hrabru reč“[42] nego među istinski pokajničke pesme.

Zbog toga bi „Savremenu ispovest“, uprkos njenom naslovu, trebalo čitati kao pesnički autoportret Danice Marković kojim ona iscrtava svoj odraz u ogledalu tako što o prvim znacima starenja govori u sadašnjem vremenu, upravo onom koje je više svojstveno književnom autoportretu nego autobiografiji, koja najčešće predstavlja retrospektivni osvrt na doživljeno iskustvo. Njena se svest u ovoj elegiji suočava sa procesom gubljenja nekadašnjeg poželjnog i sticanja sadašnjeg nepoželjnog identiteta, te je ovaj pesnički autoportret neobičan utoliko što prikazuje autorkino telesno i duševno obezličenje. Otuda sama tema „Savremene ispovesti“ priziva deridijanske ili demanovske interpretativne pristupe kojima se autobiografije ne sagledavaju toliko kao oličenje koliko kao obezličenje autorske figure. Naglašeni motiv „preteće starosti“, koji kao nekakva „tanatološka pojava“ potiskuje „odumirući eros“ Danice Marković,[43] svedoči o lucidnosti De Manovog stava da autobiografije umnogome nalikuju na epitafe pošto se u svakom écriture de soi skrivaju vesnici smrti. De Man je, naime, odbacio kanonsko viđenje autobiografije kao sredstva iscrtavanja autorovog lika i životnog iskustva. Uprkos tome što se obično smatra da autorov život stvara njegovu životnu priču, De Man je uvideo da autorovo pisanje o sopstvenom životu u velikoj meri stvara, odnosno poništava njegov život. Zbog toga je on, nasuprot većini proučavalaca koji su autobiografiju dovodili u vezu sa autorovim životom, u njoj uočio znake njegove smrti.[44]

Ono što je, naposletku, u ovom izrazito intimističkom lirskom zapisu Danice Marković dnevničko jeste to što pesnikinja njime razotkriva upravo ono što kozmetičkim, glumačkim i raznim drugim sredstvima pokušava da prikrije: osećanje stida zbog iščeznuća svoje lepote. Svesna rascepa svog bića, ona se poverava: „Iz mene grca ostarela žena“, čime ukazuje na dualitet svog identiteta. Deo nje koji daje glas lirskom „ja“ još uvek se nije poistovetio sa ostarelom ženom u sebi, o kojoj i dalje govori u trećem licu, jasno razdvajajući svoje stavove od njenih. Tom još uvek vitalnom delu njene ličnosti preostalo je snage ne samo da govori nego i da piše stihove o strahu od vremena te vremešne lepotice koja se od tuđih pogleda skriva u polutamnim sobama, gde se uči novoj umetnosti starog ženskog lukavstva, „davnoj ženskoj stratagemi“, sada prisutnoj u naporima kozmetologije da prikrije već prispelo doba zrelosti.

U najprisnijoj vezi sa ovom elegijom nalazi se čitav niz „apoteoza mladosti“ Danice Marković, koje takođe oslikavaju njeno rezignirano suočenje sa poražavajućim vesnicima starenja. Pored istoimene pesme, među njima se posebno ističe „Pesma o alhemijskom pokušaju“ – još jedan autorkin dnevnički autoportret u kojem ona tuguje zbog uludo utrošene jednokratnosti vremena. U jednom povlašćenom trenutku spoznaje, ona uviđa da jedini ishod njenog dugogodišnjeg alhemijskog pregnuća nije žuđeno zlato, nego jedna „srebrna, sjajna“ ali i „rugobna i skaredna“ seda vlas, zlokobno znamenje nepovratno izgubljene „proletnje boje i (...) cvetna doba žene“, te odustaje od daljih napora da mekom ženskom alhemijom oplemeni „grubu tvar“.[45] Brojne autorkine tugovanke poput ove, a naročito ono ironično lamentiranje u „Tamnoj ispovesti“ zbog očiju koje je napustilo leto, usana koje je osušila jesen i kose koju je obojila zima, trebalo bi u budućim tumačenjima njene poezije dovesti u vezu sa mitologizacijom lepote u modernom dobu. Za sada je dovoljno istaći da se ova tipično ženska varijanta „žala za mladost“ umnogome razlikuje od druge dve najčešće tematizovane patnje Danice Marković – od patnje zbog osujećene ljubavi ili od bola zbog osuđenosti na triviju ženske svakodnevice – zato što svedoči o tome da ova odvažna srpska modernistička pesnikinja ponekad ne pati zato što patrijarhatom propisane ženske uloge ne želi da odigra nego zato što pojedine od njih ne može da sprovede u delo i pored toga što bi to htela. Jedina nametnuta ženska uloga koju je ova ponosita poetesa poslušno prihvatala i priželjkivala, uprkos tome što je odbijala da živi po meri drugih i za druge, bila je uloga lepotice i žuđenog predmeta muškog pogleda.

*

Arabeskni preplet različitih intimističkih elemenata, kako na nivou čitavih zbirki tako i u sferi pojedinačnih pesničkih zapisa Danice Marković, stvara utisak da njene tumače nije trebalo da zapanji njena iskrenost, koja je više ili manje svojstvena svakom delu intimističkog žanra, nego neobična okolnost da njene kratke pesme, sakupljene u zbirkama nevelikog obima, ipak sadrže čitav spektar intimističkih žanrova. Umešno spajajući tekstualna obeležja dnevnika, autobiografije i ispovesti, ona je sklapala mozaik svojih raznolikih književnih autoportreta jer se, duboko razočarana životom koji je vodila, nadala da „tek sećanja žive!“.