„Академска књига“ из Новог Сада, у сарадњи са средњом школом „Светозар Милетић“, објавила је књигу Женска читанка, коју је приредила Вера Копицл, професорка српског језика и књижевности у поменутој средњој школи и оснивачица и програмска уредница Међународног видео фестивала ВидеоМедеја. Женска читанка настала је као резултат рада у оквиру пројекта који је покренула Немачка организација за техничку сарадњу ГИЗ (Deutsche Gesellschaft für Internationale Zusammenarbeit [GIZ] GmbH), а њено објављивање подржала је организација „Deutsche Zusammenarbeit“.[2]

Структура књиге делимично оправдава жанровско одређење из њеног наслова: налик читанкама за основне и средње школе, и ова читанка се састоји од избора из књижевних текстова и избора из интерпретативних текстова. Затим, поштује се хронолошка организација текстова каква је заступљена у читанкама за школу: књижевни текстови уврштени у Женску читанку обухватају одломке из дела списатељица средњовековне књижевности (Јефимија и Јелена Балшић), списатељица из периода просветитељства (Еустахија Арсић), романтизма (Милица Стојадиновић Српкиња) и реализма (Драга Гавриловић), те модернистичке (Даница Марковић, Исидора Секулић, Анђелија Лазаревић) и савремене књижевне текстове (проза: Светлана Велмар Јанковић, Гордана Ћирјанић, Мирјана Новаковић, Милица Мићић Димовска; поезија и проза: Јудита Шалго, Радмила Лазић, Нина Живанчевић; поезија и драма: Вида Огњеновић, Биљана Србљановић, Милена Марковић). Поред дела осамнаест наведених ауторки, у Женској читанци се налазе и песме Десанке Максимовић, које за разлику од дела осталих књижевница побројаних у уводнику Вере Копицл нису смештене у одређени историјски период. Књижевним текстовима појединачних ауторки претходи кратка биобиблиографска одредница, којом се упућује на основне податке о животу и делу ауторке, као и на интернет странице на којима се може добити више информација.[3] Избор из дела сваке ауторке пропраћен је једним тумачењем (у питању су одломци из разноврсних, најчешће критичких, текстова), као и невеликим списком препоручене секундарне литературе. Треба скренути пажњу на чињеницу да су сви критички текстови преузети из других, раније објављених, публикација.

У уводнику од свега једне и по стране, Вера Копицл наводи критеријуме према којима су бирани како (савремени) књижевни тако и критички текстови. Када је реч о савременим књижевним текстовима, избор песама, рецимо, Нине Живанчевић оправдан је „ексклузивним искуством светске уметничке сцене“, док се значај драма Биљане Србљановић огледа у томе што су „светски познате“. Чини се, ипак, да књижевне награде представљају најважнији критеријум, посебно оне које приређивачица сматра најпрестижнијим, попут НИН-ове, Стеријине, Дисове, те награде „Десанка Максимовић“. Уз то, додаје се да су неке књижевнице саме одабрале одломке из својих дела за Женску читанку, али и критичке текстове за које су сматрале да нуде најбоље тумачење њихове поетике. Критички текстови, које у Женској читанци потписују искључиво жене, бирани су „на основу доприноса новим и другачијим читањима, али такође и као слика могућих приступа уметничком делу, од биографског, аутопоетичког и феноменолошког до компаративног и структуралног“.[4]

О претпостављеној читалачкој публици Женске читанке сазнајемо из невеликог поговора Весне Јарић, у ком се тврди да је у питању „омаж женском књижевном стваралаштву сачињен у едукативне сврхе, за ђаке средњих школа“.[5] На питање о читалачкој публици надовезује се и питање о функцији једне овакве књиге у образовном систему. Одговор на то питање налазимо у „Уводнику“ Вере Копицл: „[Женска читанка] може да се користи као приручник или допуна постојећим уџбеницима, у законски дозвољеном обиму од 30 одсто могућих промена индивидуалних планова рада“.[6] Другим речима, професори српског језика и књижевности могу да у унапред прописане наставне програме унесу поједине књижевне текстове ауторки из Женске читанке, разуме се, у прописаном обиму.

Након пажљивијег читања ове – несумњиво с добром намером сачињене – књиге, јавља се неколико питања и проблема. Прво, питање жанра: да ли је у питању приручник или хрестоматија (иначе релативно доступних) књижевних и критичких текстова? Друго, коме је књига намењена: ђацима и/или професорима? Треће, да ли је књига намењена свим средњим школама у Србији или само средњим економским школама које су учествовале у ГИЗ ВЕТ пројекту? Ова питања указују на проблеме који се превасходно тичу (не)јасног концепта књиге и, последично, његове мањкаве реализације. У том светлу, избор књижевних текстова показује се као секундаран проблем, јер је као и свака друга селекција заснован на субјективном суду, који се легитимише мање или више оправданим критеријумима. Прецизније речено, оквир за тумачење књижевних дела и сама тумачења важнији су за наставу књижевности од избора књижевних текстова који се тумаче.

У „Уводнику“ Женске читанке истиче се да је у питању приручник. Међутим, ако је то тачно, онда том приручнику недостаје јасан теоријски/критички/педагошки оквир унутар ког би се дефинисали појмови попут пола/рода, женске књижевности односно писма, феминистичке (књижевне) критике, гинокритике, канона итд., а потом објаснила њихова улога и значај у настави књижевности. Већина наведених појмова помиње се у критичким текстовима у Женској читанци. Но, жанровска разноврсност ових текстова (од научних текстова (пре)оптерећених теоријским апаратом, писаних за научне часописе и намењених релативно малобројној стручној читалачкој публици, преко јасних, прегледних текстова о појединим ауторкама и приказа појединих књига из дневних новина, до интервјуа и аутопоетичких исказа) не обећава систематично и једноставно објашњене појмове, нити указује на њихову спрегу са наставом књижевности.

Када имамо у виду да феминистичка критика и теорија, као и теорије рода, нису део (званичног) курикулума додипломских студија из српског језика и књижевности, то јест, да не постоје курсеви под називом „Феминизам и књижевност“ или, пак, „Род и књижевност“ на наведеним основним студијама, поставља се питање на основу којих знања професори у средњим школама могу смислено да користе Женску читанку.[7] То питање постаје још комплексније када је реч о ђацима.[8]

Намеће се једноставно питање: зашто теоретичарке и књижевне критичарке нису позване да наменски напишу текстове о изабраним књижевницама, и то тако да се ти текстови обраћају професорима и ђацима средњих школа (то јест, да пруже историјски контекст, примерен теоријски апарат, методологију итд.)? Таква читанка могла би да буде истински субверзивна у контексту домаћег образовања јер би насупрот већини постојећих уџбеника узела у обзир чињеницу да учионице и школе чине стварне особе са стварним потребама и проблемима на које књижевност, односно тумачење књижевних дела, понекад може да дā одговор или, макар, понуди утеху. Коначно, таква читанка би отворила простор да академске раднице своја знања о књижевности које пишу жене (свесно) усмере тамо где она највише недостају: ка учионици.