Песме слепе певачице из Гргуреваца, међу најбољима које је Вук објавио у свом „ултимативном“, бечком издању (1845), у највећој мери уткане су у потоњи песнички и национални канон. Најпознатији детаљи из њеног невеликог опуса – опредељење за царство небеско и слика Косовке девојке која из златних кондира вином запаја рањенике на Пољу након боја – ексклузивни су у епском корпусу и у усменој епици запамћени су захваљујући изузетним варијантама ове певачице. У том смислу, њен допринос културној баштини практично је немерљив. (Тешко да је иједна друга „митема“ било усменог било ауторског/писаног порекла имала сличан утицај на потоњу колективну имагологију као поменути „избор“ кнеза Лазара.) Упркос томе, ови мотиви неће се посматрати (или се неће превасходно посматрати) као елементи индивидуалне поетике зато што 1) нема начина да се докаже да ли је поменуте мотиве Слепа из Гргуреваца лично увела у епско певање из неке шире традиције (црквених проповеди, нпр.) или их је само преузела од неке своје епске претходнице (или претходника), 2) а онда и стога – и најпре стога – што је усмено стварање у својој бити надиндивидуално. Ослањајући се на вековима старе формуле и сижејне обрасце и укрштајући бројне традицијске рукавце, усмени певачи синхроно су преносили различите слојеве традиције, од којих и неке међусобно противречне – за шта је еклатантан пример Слепа из Гргуреваца. Анализа поменутих мотива у ширем епском и индоевропском контексту указаће на не мали напон између тих слојева традиције, као и на позицију и семантику поменутих мотива у свакоме од њих.