U drugoj polovini devetnaestog veka engleski industrijski grad Mančester bio je poznat po snažnom sifražetskom pokretu. Čuvena organizacija Ženska društvena i politička unija osnovana je upravo u Mančesteru 1903. godine, zajedničkim naporom Emelin Penkrst (Emmeline Pankhurst, 1858-1928) i njene ćerke Kristabel (Christabel Pankhurst, 1880-1958). Osnovni moto Unije bio je „Dela, a ne reči“ („Deeds, not words“), a njen glavni cilj osvajanje političke jednakosti i to, pre svega, sticanjem prava glasa. Militantne strategije i akcije pripadnica Unije bile su trojake: od ometanja i prekidanja političkih skupova i govora političara, preko narušavanja javnog reda i kršenja pravila (razbijanja prozora na zgradama institucija ili štrajkova glađu posle hapšenja), do napada na ličnu imovinu bitnih pojedinaca koji nisu podržavali njihove zahteve. Nisu se sve žene slagale sa ciljevima i delovanjem Ženske društvene i političke unije: jedne su bile oštre protivnice nasilja i militantnih akcija; druge su Uniji zamerale to što je na prvo mesto stavila interese pripadnica srednje klase i tako zanemarila druge društvene grupe i njihove potrebe; treće su kritikovale strogu hijerarhiju odnosa unutar Unije i svojevrsnu autokratiju njenih predvodnica.

Dora Marsden (1882-1960) i Meri Gotrop (1881-1973) bile su u grupi sifražetkinja nezadovoljnih unutrašnjim uređenjem Ženske društvene i političke unije. Godine 1911, po napuštanju Unije, pokrenule su časopis The Freewoman – A Weekly Feminist Review. Za manje od godinu dana ovaj časopis je podstakao raspravu u vezi sa brojnim važnim feminističkim pitanjima: od toga šta čini slobodnu ženu, preko (pre)ispitivanja prihvaćenih modela moralnosti i seksualnosti, opisa društvenih i ekonomskih problema sa kojima se žene svakodnevno suočavaju, do kritičkih priloga u kojima se razmatralo žensko stvaralaštvo, kao i reprezentacije žena u umetnosti i književnosti. Časopis se gasi već 1912. Nekoliko je razloga za to: zbog oštre kritike Ženske političke i društvene unije časopis je izgubio deo čitalačke publike; novca od prodaje praktično nije bilo, što je dovelo do sukoba između Dore Marsden i izdavača Čarlsa Grenvila (Charles Granville, izdavačka kuća „Steven Swift Ltd“); povrh svega, distributer V. H. Smit (W. H. Smith) odbio je da izloži The Freewoman na novinskim štandovima, najverovatnije zato što se časopis eksplicitno bavio seksualnošću.

Uz pomoć članova Kružoka za diskusiju (The Freewoman Discussion Circle) časopis je obnovljen 1913. pod nazivom The New Freewoman – The Individualist Review. Za pojavu i rad novog časopisa posebno su bile zaslužne Rebeka Vest (Rebecca West) i Herijet Šo Viver (Harriet Shaw Weaver), a bez finansijske potpore koju je obezbedila potonja, njegovo pokretanje ne bi bilo moguće. Iako je prestao da izlazi posle svega trinaest brojeva, The New Freewoman je odigrao važnu ulogu u konceptualnom zaokretu od feminističkih tema koje su dominirale u The Freewoman ka promišljanju modernističke umetnosti i poetike, odnosno analizi pitanja i problema koji se tiču estetike.2

Godine 1914. pokrenut je i treći časopis, pod nazivom The Egoist. Posle nekoliko meseci od početka izlaženja, Dora Marsden se povlači na mesto zamenice urednice tog časopisa. Na mesto glavne urednice dolazi Herijet Šo Viver, čije se ime pamti i po tome što je finansijski podržavala Džejmsa Džojsa (James Joyce). Međutim, iako se sklonila sa mesta glavne urednice, Dora Marsden je ostala u toku sa dešavanjima u The Egoist: recimo, ona je prihvatila Džojsov rukopis Portreta umetnika u mladosti, koji je časopis objavljivao u nastavcima.

Da li časopisi The Freewoman (1911-1912), The New Freewoman (1913) i The Egoist (1914-1919) predstavljaju jedan časopis čiji se naziv menjao tri puta ili su, pak, u pitanju tri različita časopisa koje je uređivala ista urednica? Ovo naizgled jednostavno pitanje postavlja Robert Skouls (Robert Scholes) u tekstu „Opšti uvod u časopise Dore Marsden (“General Introduction to the Marsden Magazines“) i daje dvosmislen odgovor: „Zapravo, oni su i jedno i drugo, ali i više – i možda manje od toga.“3 Skouls, ipak, naglašava da je The Freewoman jasno odvojen od druga dva časopisa između kojih je veza uspostavljena napomenom na naslovnoj strani poslednjeg: „The Egoist, ranije poznat kao The New Freewoman.“ Treba naglasiti da su se pored naziva časopisa menjali i podnaslovi, urednice i urednici, te frekventnost izlaženja i cena časopisa.4 Iako je mera angažmana Dore Marsden bila različita u navedenim časopisima – od kourednice preko glavne urednice do zamenice urednice – ona je sve vreme bila neposredno uključena u njihov rad. Zato Robert Skouls sugeriše da „priča o časopisima Dore Marsden u velikoj meri predstavlja priču o promenama stavova i interesovanja same Dore Marsden“.5 U ovom tekstu ukazaću na vezu između života i intelektualnog rada Dore Marsden, te pokušati da u osnovnim crtama izložim njen urednički credo.

Od nastavnice do aktivistkinje6

Dora Marsden je rođena 5. marta 1882. godine u selu Marsden u Jorkširu. Bila je treća ćerka od petoro dece Hane i Freda Marsden. U vreme kada se Dora rodila, porodica se već suočila sa finansijskim problemima: Fred Marsden je imao problema sa alkoholom i kockanjem pa je ubrzano traćio porodični imetak. Napustio je porodicu oko 1890. godine i, najverovatnije u potrazi za poslom, otišao u Ameriku, gde je i umro 1913. godine, pod nerazjašnjenim okolnostima. Može se samo nagađati o posledicama koje je odlazak oca mogao imati po Doru: prvo, njeno nepoverenje prema muškarcima može se delimično objasniti i ovim segmentom njene biografije; drugo, njeno insistiranje na važnosti ekonomske nezavisnosti žena, odnosno značaju plaćenog rada bolje se razume kada se zna da je Hana Marsden po odlasku muža morala da radi i zarađuje da bi nekako prehranila porodicu.

Dora Marsden je pohađala gradsku školu (Town School) i tako izbegla obrazovanje u crkvenoj školi (Church School). Dobri đaci, a posebno devojčice, imali su šansu da steknu diplomu učitelja u osnovnoj školi. Proces je bio relativno dug: najpre bi godinu dana bili kandidati, a potom četiri godine đaci-nastavnici u gradskoj školi. Dora Marsden je u svojoj trinaestoj godini izabrana za kandidata. Već sa šesnaest radila je kao učenica-nastavnica i uporedo sa tim pohađala nastavu na koledžu. Sa osamnaest godina je položila sve testove i postala nastavnica. Međutim, čini se da su njene ambicije bile još veće. Krajem devedesetih godina 19. veka odlučuje da upiše fakultet, dobija stipendiju i odlazi u Mančester. Od 1900. godine studira na Ovens koledžu, danas poznatom kao Univerzitet u Mančesteru. Stipendija ju je obavezivala da pet godina po diplomiranju predaje. Nakon nekoliko kratkotrajnih zaposlenja, dobila je nastavničko mesto u Altrinčemu, blizu Mančestera. Nekoliko godina kasnije, dvadesetšestogodišnja Dora Marsden postaje upravnica škole, što joj je obezbedilo – za ženu – solidnu platu. Međutim, posle nepune godine ona napušta ovo radno mesto. Obično se navode dva moguća razloga za to: nesporazum sa nadređenima oko plate, kao i sve intenzivnije učešće u sifražetskom pokretu. Jedno je nesporno, bilo je pre svega hrabro odreći se radnog mesta koje pruža životnu sigurnost i izvesnost zarad posvećenosti ženskom sifražetskom pokretu. Kao verovatni razlog ne treba zanemariti ni idealizam Dore Marsden. Činjenicu da su joj uvek na prvom mestu bili lična sloboda i samoostvarenje najbolje potvrđuju njeni tekstovi. Ovde je dovoljno navesti kratak citat iz jednog njenog uvodnika pod nazivom „Nemoral bračnog ugovora“ („The Immorality of the Marriage Contract“):

Postoje dve vrste sreće: jedna nastaje iz komfora, a druga iz radosti; drugim rečima, dok je jedna materijalna, druga je nematerijalna. Prva se tiče sigurnosti, a druga slobode. Prva je sveprisutna i stalna; druga je uzvišenija, dublja, intenzivnija, nestalnija, sa potencijalnom snagom rasta. Druga, doduše, izaziva više nelagode nego komfora; ali zato omogućava osobi da se oseća živom i da se razvija. Skoro bez izuzetka ljudi moraju da biraju između te dve vrste sreće; nisu u prilici da iskuse obe.7

Dora Marsden je preko različitih vannastavnih aktivnosti došla u dodir sa ženskim pokretom i njegovim predvodnicama u Mančesteru, koji se u to vreme odlikovao „snažnim radikalnim i sifražetskim tradicijama“ (14). Postala je aktivistkinja Ženske društvene i političke unije za vreme boravka u Altrinčemu, 1908. godine, da bi već 1911. napustila tu organizaciju. U relativno kratkom periodu od tri godine prešla je put od jedne od najistaknutijih aktivistkinja Unije do njene najstrože kritičarke. Prvi članak objavila je u glasilu Unije – Votes for Women. Učestvovala je u mnogim militantnim akcijama Unije, a u jednom od brojnih sukoba sa policijom našla se među uhapšenim ženama. Osuđena je tom prilikom na mesec dana zatvora. Prvo hapšenje donelo joj je slavu unutar Unije: ona postaje jedna od organizatorki aktivnosti i dobija platu za svoj rad (32).

Izdvojiću ovde dva važna događaja i hapšenja iz biografije Dore Marsden. Dora Marsden, Rona Robinson (Rona Robinson) i Meri Gotrop, sve tri studentkinje Univerziteta u Mančesteru, došle su na otvaranje novih laboratorija i pre nego što je upravnik Univerziteta lord Džon Morli (John Morley) započeo govor, povikale su o pravima prisilno hranjenih uhapšnih sifražetkinja. Naravno, odmah su uhapšene. Nedugo zatim pojavile su se fotografije na kojima policajci grubo sklanjaju tri sitne devojke u studentskim uniformama. Iz ugla Unije ovaj protest bio je veoma uspešan. Međutim, treba skrenuti pažnju na činjenicu da je posle hapšenja tri studentkinje Unija insistirala na slici nejakih žena koje maltretiraju snažni muškarci, koristeći se, zapravo, sentimentalnim diskursom o ženstvenosti i „slabijem polu“, što su sve strategije koje će kasnije Dora Marsden oštro kritikovati. Posle protesta, Emelin Petik-Lorens (Emmeline Pethick-Lawrence), blagajnica Unije, piše Dori Marsden čuveno pismo. Ono počinje rečima „moja draga, draga hrabra i lepa dušo“, a završava se jednako prisno: „s ljubavlju Dori Marsden, najdražoj, najnežnijoj i najhrabrijoj među sifražetkinjama“ (37).8

Međutim, Petik-Lorens istovemeno sugeriše Dori Marsden da se neko vreme uzdrži od akcija kako bi izbegla hapšenja i nesmetano obavljala svoj posao u Uniji. Ona, međutim, nije poslušala ovaj savet sa vrha Unije – uhapšena je samo dva dana kasnije. Značaj te akcije bio je dvostruk: prvo, ona je donela Dori Marsden slavu u sifražetskim krugovima; drugo, bila je dokaz da je reč o hrabroj i odlučnoj osobi koja radi po svom. Nekoliko reči o samom događaju. Liberal Vinston Čerčil (Winston Churchill), jedan od ministara u tadašnjoj vladi, trebalo je da održi govor u Empajer holu u Sautportu. Pošto je bio česta meta kritike Ženske društvene i političke unije, mere obezbeđenja bile su pooštrene kako bi se sprečio upad ženskih „huligana“ u salu. U trenutku kada je Čerčil kritikovao odbacivanje budžeta koji je podrazumevao i oporezivanje bogatih i kreiranje novih socijalnih programa, i za koji se smatralo da je izraz „želje naroda“, odnekud se začuo povik: „Ali ne predstavlja žene, gospodine Čerčil“ (39). Ispostavilo se da su Dora Marsden i još dve aktivistkinje praktično visile sa plafona sale, šćućurene u jednom od njegovih otvora, gde su se sakrile prethodne noći. Uhapšene su, ali su ubrzo oslobođene pošto niko nije podneo prijave protiv njih. U novinama se pojavio zanimljiv opis ovog događaja koji prizor tri žene koje dobacuju sa tavanice zgrade dovodi u vezu sa anđelima dečjeg lika koji vire sa oblaka na slikama starih italijanskih slikara (39). Pored toga, događaj iz Empajer hola zabeležen je i u romanu Gertrude Kolmor (Gertrude Colmore, 1855-1926) pod nazivom Sifražetkinja Seli (Suffragette Sally, 1911).

Ali, opisana akcija može se tumačiti i kao najava skorog sukoba između samostalne Dore Marsden i autokratski nastrojenih predvodnica Unije. Samo nekoliko meseci kasnije Unija odugovlači sa davanjem pristanka za dobrotvornu izložbu koju Dora Marsden želi da organizuje u Sautportu. Petik-Lorens joj u pismu skreće pažnju da je uzela previše slobode u odlučivanju:

Svaka odluka najpre mora biti predočena upravi Unije. Nijedna akcija niti dogovor ne smeju da se realizuju bez našeg pristanka. Ukoliko prekršiš ovo pravilo bićemo prinuđene da pošaljemo nekog drugog da preuzme tvoje mesto u Sautportu i prihvati se dogovora oko izložbe.9

Odgovor Dore Marsden, koji ovde delom navodim, bio je nedvosmislen:

Kratko ću reći šta imam da kažem. Održala si meni, obrazovanoj, talentovanoj i pametnoj ženi, lekciju čiji je ton takav da bi ga i neko sa niskim kriterijumima samopoštovanja smatrao nepodnošljivim.
Motiv za tu lekciju bile su neosnovane optužbe, za koje se pokazalo da su netačne, ali ipak nije usledilo izvinjenje, već su one postale deo moje reputacije.
Kažeš da nisam uvažila autoritet Odbora. To nije tačno.
Ni u jednom trenutku optužba protiv mene nije povučena niti je bilo nekog pokajanja. Situacija mi je sasvim neshvatljiva. Bilo bi pogubno po hiljade ideala da se ispostavi da predvodnice ovog pokreta, koji je nastao zahvaljujući predanosti svih nas, žive u atmosferi sumnje spram dobrih namera bilo koje od organizatorki.10

Mesec dana kasnije Dora Marsden je podnela ostavku na mesto organizatorke u Uniji i principijelno odbila da primi dve poslednje plate. Kako duhovito tvrdi Brus Klark (Bruce Clarke), autor intelektualne biografije Dore Marsden, nemoguće je od „anarhiste napraviti birokratu“.11 Pripadnice Unije nisu pokušale da je ubede da promeni mišljenje; naprotiv, njena ostavka je prihvaćena posle samo nekoliko dana. Od tog trenutka, Dora Marsden postaje jedna od najglasnijih kritičarki Ženske društvene i političke unije i traga za prostorom u okviru kog bi bilo moguće pokrenuti razgovor o feminizmu u znatno širem smislu nego što je to sifražetski pokret činio.

Važan aspekt života i feminizma Dore Marsden bila su ženska prijateljstva. Tokom života imala je podršku majke, a po odlasku iz Unije pronašla je lojalne saradnice u Roni Robinson, Meri Gotrop i Grejs Žardin (Grace Jardine), sa kojom je nekoliko godina i živela. Nakon što je The Egoist prestao da izlazi, Dora Marsden se sa majkom seli u Glenkoin u Jezerskoj oblasti, gde u osami piše dve studije Definicija prirode božanskog (The Definition of the Godhead, 1928) i Misterije hrišćanstva (The Mysteries of Christianity, 1930). One nailaze na relativno lošu recepciju, kako kod običnih čitalaca tako i kod kritičara. Fizičko i psihičko zdravlje Dore Marsden se pogoršava, da bi posle ozbiljnijih zdravstvenih problema 1935. godine bila primljena u bolnicu Rojal Kričton u Damfriju. Tu se lečila narednih dvadeset i pet godina, to jest, do kraja života. Umrla je 1960, a njenoj sahrani u Damfriju prisustvovao je samo sveštenik. Lekari su psihičku nestabilnost Dore Marsden tretirali kao tešku depresiju i duboku melanholiju. Uz rizik da romantizuje njihovu dijagnozu, Les Garner navodi izvod iz bolničke istorije Dore Marsden i tvrdi da se iz tog izveštaja vidi da je „neuspeh njenih knjiga bio ključno mesto za razumevanje uzroka njene bolesti“:

Poslednjih dvanaest godina živela je životom usamljenika, sama sa svojim knjigama i studijama. Imala je osećaj da je pronašla nešto od velike važnosti za svet mišljenja i ideja – u vidu kritike filozofije od najranijih dana do danas – ali, njen rad nije izazvao reakciju koju je priželjkivala i ona je pala u depresiju. Leta 1934. pacijentkinja je prestala da jede, izbegavala je kontakt sa drugim ljudima, spustila sve roletne da drugi ne bi mogli da je vide... Od kraja juna [1935] bila je sve depresivnija...12

Sifražetkinje vs. feministkinje?

Kao svojevrsna reakcija na program i metode Ženske društvene i političke unije, pojavljuje se dakle časopis The Freewoman urednica Dora Marsden i Meri Gotrop. Kritika Unije koja se kontinuirano iznosi u ovom časopisu bila je dvostruka. S jedne strane, kritika se odnosila konkretno na Uniju i ponašanje njenih predvodnica (strogo hijerarhijsko uređenje Unije i autokratsko ponašanje Emelin i Kristabel Penkrst nisu bili prihvatljivi za osobu poput Dore Marsden koja se ponajviše zanimala za individualizam i nesmetani razvoj ličnosti); s druge strane, kritika se odnosila na program sifražetskog pokreta u načelu (jedna od osnovnih teza u obrazloženju za pokretanje ovog časopisa glasila je da pravo glasa nije ni dovoljno ni presudno za emancipaciju žena i suštinske promene u društvu). U prvim brojevima časopisa The Freewoman tvrdi se da je feminizam sveobuhvatno pitanje, te da je pravo glasa samo jedan od elemenata znatno šireg problema. Pored ostalog, tu tezu podupiru tekstovi u kojima se analizira ekonomski položaj žena i zaključuje da je ekonomska samostalnost osobe (u ovom slučaju žene) neophodan korak ka slobodi. Potom, u časopisu se razmatra i kritikuje pretpostavka da su dom i porodica domen ženskog delovanja koju su prihvatile sve velike ženske sifražetske organizacije. Štaviše, u časopisu The Freewoman preispituju se baš te „prirodne“ ženske uloge – domaćica, supruga, majka. Ovaj kratki osvrt na kritiku sifražetskog pokreta u feminističkom časopisu The Freewoman sugeriše jedno naizgled neobično pitanje: da li su edvardijanske sifražetkinje i feministkinje bile na suprotstavljenim stranama? Najbliže istini bio bi neodređeni odgovor – i jesu i nisu. Ovde ću skrenuti pažnju na nekoliko zaključaka istoričarke Lusi Dilep (Lucy Delap) povodom edvardijanskog (anti)feminizma i (anti)sifražetskog pokreta.

U tekstu „Feministički i antifeministički susreti u edvardijanskoj Britaniji“ („Feminist and anti-feminist encounters in Edwardian Britain“), Lusi Dilep tvrdi da su i edvardijanski feminizam i edvardijanski antifeminizam predstavljali složene i heterogene pokrete, odnosno političke i kulturne diskurse. O tome svedoče i na prvi pogled neobične i neočekivane veze koje postoje između tih diskursa: na primer, neke antisifražetkinje delile su stavove nekih feministkinja; nasuprot tome, brojne sifražetkinje su bile okarakterisane kao antifeministkinje. Da bi ilustrovala složen odnos između različitih ženskih pokreta i struja na početku dvadesetog veka, Lusi Dilep navodi deo iz članka američke feministkinje Rouz Jang (Rose Young), koji je bio objavljen u časopisu Good Housekeeping:

Dora Marsden, žena sa najizraženijom individualističkom orijentacijom u današnjoj Engleskoj, neumorna u svojim podsmešljivim i provokativnim opaskama na račun duhovne potčinjenosti žena, bila je nemilosrdno i prezrivo antisifražetski nastrojena. Isti je slučaj ovde i sa Emom Goldman. [...] To što je neko sifražetkinja nipošto ne implicira da je i feministkinja.13

Lusi Dilep tvrdi, a navedeni citat to potvrđuje, da termin feminizam, koji tek početkom dvadesetog veka počinje ozbiljnije da se koristi, nije imao stabilno značenje i sadržaj – nije postojao nikakav skup ideja, tema i metoda koje bi svaka feministkinja trebalo da poznaje i primenjuje. Zato je bilo moguće da feministički časopis kakav je bio The Freewoman kritikuje najpoznatiju žensku sifražetsku organizaciju ili, nasuprot tome, da izazove kritiku nikog drugog nego feministkinja koje se nisu slagale sa temama ili stavovima koji se razmatraju u časopisu, poput seksualne radikalnosti ili političkog anarhizma.14 Štaviše, moglo bi se tvrditi da promena podnaslova časopisa od feminističkog preko humanističkog do individualističkog pregleda svedoči o eksperimentalnoj prirodi svih ovih identiteta početkom dvadesetog veka.15

Uredničke strategije Dore Marsden i idejni pluralizam The Freewoman

Uredničke strategije Dore Marsden bile su u velikoj meri odraz njenih stavova i interesovanja. Brus Klark tvrdi da je časopis The Freewoman predstavljao prostor za „kulturnu debatu između feministkinja, socijalista, anarhista, seksualnih radikalista, neomaltuzijanaca (zagovornika kontrole rađanja), ’Uranista’ (homoseksualaca), sifražetkinja, spiritualista, pesnika i esteta“.16 Tom debatom je sa mesta urednice, u ulozi svojevrsnog „đavoljeg advokata“, dirigovala Dora Marsden, sučeljavajući različite, najčešće suprotstavljene stavove, recimo, socijalista i individualista, feministkinja i mizogina itd. U prvom broju časopisa, u rubrici „Utisci nedelje“ opisuje se priroda ove debate. Dora Marsden ovako objašnjava sintagmu „otvoreni pregled“ (open review): „Ne mislimo ’otvoren’ u smislu da ne postoji uredničko gledište, već ’otvoren’ u smislu da smo ne samo spremni da prihvatimo suprotstavljena stanovišta, nego ih i priželjkujemo“.17 Časopis je, dakle, podsticao i negovao pluralizam mišljenja.

Klark naglašava da je časopis The Freewoman bio rezultat jedne uredničke volje, uprkos tome što se u njemu podsticao dijalog između neistomišljenika. On smatra da nekoliko prvih brojeva časopisa dobro ilustruju osnovni obrazac uredničkog metoda Dore Marsden: „ekstremna, provokativna izjava o određenoj temi, koja generiše neki stepen iznenađenja, šoka i otpora, a posle koje sledi refleksija, redefinisanje i dijalektičko razvijanje teme, i to po cenu gubljenja dela publike“.18 U praksi, taj obrazac izgledao je ovako: Dora Marsden iznese jake, često kontroverzne stavove u uvodnicima, nakon čega sledi podrobna razrada i analiza tih stavova u rubrici „Utisci nedelje“ ili u vidu komentara uvodnika u sledećem broju časopisa. Kao rečit primer tog metoda Klark navodi uvodni tekst „Vezane žene“ („Bondwomen“), svojevrsni manifest časopisa koji je objavljen u prvom broju. Glavne teme iz tog uvodnika dodatno su razrađene u „Utiscima nedelje“ u istom broju. Još detaljniji komentari i objašnjenja pojavili su se u drugom broju. Naravno, ovakvo razvijanje i nijansiranje ideja što se protežu na nekoliko tekstova jednog autora (ili, ponekad, kontinuirani dijalog između više autora) podrazumeva da se časopis posmatra kao celina, to jest, da njegova analiza uzme u obzir sve objavljene brojeve.

Glavne teme i debate

Studija Brusa Klarka u prvi plan ističe nekoliko važnih oblasti i tema u časopisu The Freewoman: razmatranje različitih subjektiviteta, sa „slobodnom ženom“ na čelu; seksualnu emancipaciju; kulturu, to jest, književne priloge i književnu i pozorišnu kritiku. Klark smatra da sve ove oblasti u određenoj meri povezuju filozofija i etika individualizma, odnosno egoizma. U časopisu se formuliše jedna ničeanska koncepcija feminizma u okviru koje se slobodna žena19 shvata kao osamljena umetnica/filozofkinja, neka vrsta ženskog natčoveka, smatra Klark. Jedan citat iz uvodnika „Vezane žene“ Dore Marsden to dobro ilustruje:

Ništa izuzev jedne stvari – osećanja vrednosti, osećanja da žena ima kvalitete, osećanja da je superiorna, gospodar – ne može joj dati snagu da odbaci udobnost i zaštićenost i da bude dovoljno spokojna da posegne za ’ljubavlju’ u prolazu, da izdrži dug put sačinjen od truda, i da podnese agoniju koja ide uz stvaralački rad. Ukoliko budu imale to osećanje, žene će naučiti da se sloboda rađa u duši pojedinca i da nema spoljašnje sile koja može tu slobodu da im dā ili oduzme; samo slobodna žena (Freewoman) može biti slobodna ili predvoditi put ka slobodi.20

Kao Klark, i Barbara Grin (Barbara Green) izdvaja teme i probleme kojima se pretežno bavio časopis The Freewoman: moderni ženski identitet (odnosno, problem individualizma i različitih subjektiviteta); seksualnost; književna kultura i feministička kritika. Individualizam slobodne žene nalazi se u središtu svega što je Dora Marsden pisala: kako u tekstovima u kojima oštro kritikuje instituciju braka ili iznosi radikalne stavove u pogledu seksa i seksualnosti, tako i u tekstovima u kojima kritikuje kapitalizam i zagovara anarhizam. Barbara Grin dalje tvrdi da je individualizam Dore Marsden bio dvojako motivisan: s jedne strane, na nju je uticala filozofija egoizma nemačkog filozofa Maksa Štirnera (Max Stirner, 1806-1856); s druge strane, njen individualizam bio je odgovor na negaciju individualnosti unutar sifražetskog pokreta koji je zahtevao bezuslovnu lojalnost i, makar prećutno, podržavao ideju konvencionalnog braka i sistem modernog kapitalizma, koji su vodili gubitku individualnosti.21 Dora Marsden je verovala da sloboda dolazi „iznutra“, to jest, da je slobodna žena odgovorna za sopstvenu slobodu. To njeno uverenje velikim delom objašnjava zašto je ona, poput još nekih bivših aktivistkinja Unije, tvrdila da pravo glasa koje neko treba da dā ženama i koje dolazi „spolja“ ne predstavlja ni dovoljan ni ključan uslov za emancipaciju.

Uprkos činjenici da se rad Ženske društvene i političke unije kritikuje u The Freewoman i da je tu pravo glasa od sekundarnog značaja, Barbara Grin smatra da ovaj časopis treba analizirati unutar konteksta sifražetskog pokreta i feminističke štapmane kulture jer je jedan deo čitalačke publike istovremeno pratio i The Freewoman i druga sifražetska glasila. Taj podatak svedoči o heterogenosti kako ovih časopisa tako i njihove publike. Ali, jedno je sigurno, časopis The Freewoman se nesumnjivo razlikovao od svih tadašnjih sifražetskih glasila po otvorenoj raspravi o seksu, seksualnosti i novoj moralnosti. Naime, pored uobičajenih tema o zakonima, protestima, ženskom radu, obrazovanju itd., u časopisu The Freewoman razmatrala su se pitanja homoseksualnosti, apstinencije, masturbacije, prostitucije, kontrole rađanja, polno prenosivih bolesti, reforme braka. Postavljanje tih pitanja bilo je, praktično, ravno skandalu iz perspektive najvećeg broja sifražetskih novina i časopisa. Barbara Grin smatra da je rasprava o seksualnosti deo šireg konteksta jedne teorije feminizma koja se početkom dvadesetog veka formulišeu časopisu The Freewoman. U središtu te teorije nalazi se jedno načelno pitanje: šta čini slobodnu ženu?

U časopisu The Freewoman izlaze književni prilozi, mahom proza i poezija, kao i književna i pozorišna kritika. No, ovaj časopis se ne može nazvati književnim u strogom smislu te reči. Uprkos tome, Barbara Grin naglašava vezu između feminističke i avangardne kulture modernosti. Štaviše, ona tvrdi da je u periodu oko 1911. godine za mnoge žene ideja da se bude feministkinja bila direktno povezana sa idejom da se bude avangardna. Oslonivši se na radove Lusi Dilep i Brusa Klarka o tri časopisa Dore Marsden, Barbara Grin zaključuje da je „časopis The Freewoman objedinio širok spektar pitanja koja su povezana sa modernističkom kulturom: avangardu, radove ’boemskog Londona’, seksualne radikaliste, kao i teorije koje su podupirale stavove socijalista, anarhista, sindikalaca i raznih antikapitalističkih grupa“.22 Na taj način naglašava se značaj koji su rasprave o rodu, seksualnosti i ženskim pravima imale za stvaranje modernosti i modernističke kulture.

Pored ove tri velike teme, Barbara Grin skreće pažnju i na načelnu ulogu diskusije i dijaloga u časopisu, kao i na očiglednu autorefleksivnost urednice. Sve to ogleda se u srazmerno obimnoj rubrici za korespondenciju. Važnost ove rubrike za časopis potvrđuje i to što su naslovi pisama bili navedeni u sadržaju. Autori pisama često su imali veze sa ženskim pokretom, sifražetskim organizacijama, sindikatima, prosvetom itd. Valja reći da su pisma čitalaca imala uticaja na izbor tema pošto je Dora Marsen povremeno odgovarala na kritike iznesene u pismima ili na pitanja čitalaca u rubrici „Utisci nedelje“. Štaviše, ponekad bi i neki autorski tekst bio odgovor na pismo čitalaca. No, tu se ne završava aktivna uloga čitalaca u radu časopisa. Naime, pored toga što su direktno učestvovali u oblikovanju časopisa putem rubrike za korespondenciju, čitaoci su u životu časopisa učestvovali i posredno. Kružok za diskusiju pokrenut je na zahtev čitalačke publike koja je želela dodatni razgovor o određenim temama koje nisu bile dovoljno razmotrene u časopisu, obično zbog ograničenog prostora. Rad Kružoka izgledao je tako što bi neko ko piše za časopis održao predavanje, posle kog se vodila diskusija. Članovi Kružoka sastajali su se dvaput mesečno. U tom smislu, može se reći da je časopis The Freewoman pokrenuo debatu koja je prevazišla okvire zadate njegovim koricama i nastavila se u jednom širem kulturnom polju.

Zaključak

Dosledna urednička strategija bila je karakteristična za časopis The Freewoman, koji je predstavljao platformu za dijalog i raspravu, pa i sukob. Sučeljavanje različitih mišljenja, kako u autorskim tekstovima, tako i u rubrici za pisma čitalaca, nalazilo se u osnovi formiranja i izvođenja stavova i zaključaka, odnosno proizvodnje (feminističkih) znanjā. Rasprave su se uglavnom odnosile na jedno ključno pitanje: šta čini slobodnu ženu? Ovo pitanje, kao i brojni odgovori na njega, ukazuju na pojavu koju je Lusi Dilep nazvala „introspektivnim zaokretom“ u feminizmu. Reč je, naime, o pojačanom interesovanju za unutrašnji život žena, odnosno njihovu psihologiju. Odatle je proisteklo i uverenje da se emancipacija stiče pre svega „iznutra“: zato ne čudi što su (ženska) seksualnost i (žensko) umetničko odnosno književno stvaralaštvo, kao pre svega lične, subjektivne i unutrašnje aktivnosti, bile predmet brojnih rasprava u ovom časopisu.

Tokom svog života Dora Marsden je nastojala da bude i slobodna i genijalna ličnost, to jest da bude živi primer filozofije individualizma i egoizma za koju se zalagala u sva tri časopisa. Zato je neuspeh njenih knjiga možda za nju bio poražavajući. Štaviše, moglo bi se reći da je taj neuspeh implicirao jedno razorno pitanje: čemu sloboda ako njen rezultat nisu genijalnost i večna dela? Međutim, kao urednica, ona je pravila prostor u kome su drugi mogli da praktikuju svoju slobodu. To je bio i obrazovni prostor: rasprava i sukob bili su sredstva za formiranje i negovanje autora i autorki koji slobodno misle. U tom smislu, ona je bila genijalna, slobodarska urednica.