Milica Janković nema u našoj literaturi svoje pravo mesto. Ona je odličan pripovedač. Kada se smirimo, kada sazremo kao kultura, ona će to mesto morati da dobije.
Isidora Sekulić

O tome koliko je književno delo Milice Janković (1881–1939) u srpskoj književnoj i kulturnoj tradiciji bilo skrajnuto i prepušteno zaboravu govori već proslavljena i priznata Isidora Sekulić u jednom intervjuu iz 1957. godine čiji smo odlomak stavili u zaglavlje kao epigraf. U nastavku, Sekulićeva još dodaje da pripovetke Italijanke Gracije Delede (Grazia Deledda), dobitnice Nobelove nagrade za književnost 1926. godine nisu nimalo bolje od proznih ostvarenja Milice Janković. U prilog nastavku marginalizacije njenog ne toliko malog književnog opusa (oko 2000 stranica) možda najbolje govori činjenica da je u XX veku samo jedno delo, prvenac Ispovesti, doživelo dva izdanja i to 1913. i 1922. godine. Gotovo čitav vek kasnije, 2012. godine u izdanju Službenog glasnika, u okviru edicije Sopstvena soba, po drugi put je štampan roman Mutna i krvava. Iako je Milica Janković bila popularna i čitana u međuratnom periodu, ovaj negativni trend objavljivanja njenih dela svakako je pogodovao klimi zaborava kod čitalačke publike i književne kritike. Tek danas, na početku XXI veka čine se značajni napori da se ne samo Milica Janković već i celokupna ženska književnost na srpskom jeziku ponovo čita, komentariše i tumači u kontekstu modernih i postmodernih književnih teorija i metoda. Čini se da polako nastupa ono doba „sazrevanja kulture“ koje je predvidela Isidora Sekulić kada će stvaralaštvo srpskih spisateljica kroz adekvatnu rekontekstualizaciju i reafirmaciju zavrediti svoje zasluženo mesto na širokom polju književne produkcije, ali i recepcije.

U poglavljima koji slede ispitivaćemo autobiografske aspekte u romanima, pripovetkama i kratkim pričama Milice Janković: u središtu naše pažnje biće roman-prvenac Pre sreće, zatim roman Plava gospođa, te poslednji roman Mutna i krvava; predmet naše analize biće i zbirke pripovedaka Smrt i život, Plavi dobroćudni vali, Putem kao i kratki dnevnički zapisi Među zidovima. Budući da je ovde reč o romanesknim ostvarenjima, dakle o književnoj fikciji, a ne o formi „prave“, tradicionalne autobiografije koju Milica Janković nikad nije ni napisala, mi ćemo govoriti o specifičnim vidovima autofikcije i autofikcionalizacije te srpske autorke. Kovanica Serža Dubrovskog (Serge Doubrovsky) autofikcija poslužila nam je kao neophodno i prikladno sredstvo za savremeno, (post)postmoderno tumačenje autobiografskih elemenata u starijim tekstovima. Međutim, naše poimanje autofikcije dakako odstupa od onoga što je Dubrovski pod njom inicijalno podrazumevao, ali prednost tog teorijskog pojma jesu gipkost i pregnantnost značenjima koje dopuštaju nove invencije na osnovu prvobitne „definicije“ francuskog teoretičara.2 Otuda ovde ne može biti govora ni o pravoj autofikciji Milice Janković, ali svakako možemo govoriti o autofikcionalnim elementima u tekstovima naše spisateljice.3

U sledećem poglavlju ćemo se upoznati sa ključnim pojedinostima iz života i književnog stvaralaštva Milice Janković, a potom ćemo pristupiti detaljnijoj analizi njenih tekstova u kojima autobiografska, to jest autofikcionalna refleksija zrači mnogo životnije od života same autorke.

Život i književni opus Milice Janković4

Milica Janković je rođena u Požarevcu 1881. godine u trgovačkoj porodici. U Velikom Gradištu je završila osnovnu školu i položila malu maturu, a u Beogradu je završila Višu žensku školu i pored toga Slikarsku školu. Likovna umetnost i književnost su dve njene najveće ljubavi koje je živopisno tekstualizovala u romanu Plava gospođa. Najviše čita i prevodi s ruskog gde treba istaći prevod Tolstojeve trilogije Detinjstvo, dečaštvo, mladost. Pored ruskog, naučila je i francuski jezik, a francuska književnost postaće joj najdraža, odmah posle ruskih klasika. U Minhenu boravi nekoliko meseci 1904. godine usavršavajući se u slikarstvu i tehnici slikanja. Međutim, Milica Janković ne uspeva da se ostvari u likovnoj umetnosti iako je bila odličan poznavalac slikarskih tehnika. U tom periodu javlja se tuberkuloza kostiju, teška bolest koja će duboko obeležiti drugu polovinu njenog života kada će dane i godine provoditi što u bolničkoj što u kućnoj postelji. Zbog toga često boravi na lečenju na Jadranskom moru: u Splitu, Cavtatu i Dubrovniku, kao i u Vrnjačkoj i Niškoj banji. Otuda će bolest i smrt – u naturalističkom maniru, pored uzvišene ljubavi i plavog mora – u sentimentalno-romantičarskom maniru, postati opsesivne teme njenog proznog stvaralaštva. Književna svedočanstva te teške bolesti predstavljaju zbirka pripovedaka Putem, dnevnička proza Među zidovima i roman Mutna i krvava koje smo mi označili kao „trilogiju bolesti“ (videti poglavlje 3.4). Milica Janković je umrla u Niškoj banji 1939. godine.

Prve radove pod pseudonimom L. Mihajlović, Milica Janković objavljuje 1909. u Srpskom književnom glasniku. Pseudonim je najverovatnije odabrala prema imenu svog ujaka Lazara Mihajlovića koji je bio njen duhovni uzor.5 Pod tim pseudonimom 1913. godine objavljuje prvu zbirku pripovedaka Ispovesti koju su veoma pozitivno ocenili Jovan Skerlić i drugi kritičari. Prvi roman Pre sreće objavljuje u časopisu Književni Jug u Zagrebu 1918. godine gde su pre nje svoje knjige objavili Aleksa Šantić (Pesme) i Ivo Andrić (Ex ponto). Usledio je niz proznih ostvarenja: zbirke pripovedaka Neznani junaci, Čekanje, Smrt i život, Plavi dobroćudni vali, romani Kaluđer iz Rusije6 i Plava gospođa, roman Mutna i krvava, književnost za decu Pripovetke za decu, Pripovetke za školsku omladinu I i II, Ljudi iz skamije i mnoge druge kao i dnevnička proza koja predstavlja svedočanstvo o bolesti autorke i njenoj vezanosti za krevet tokom lečenja u Parizu (Putem) i po povratku u Beograd (Među zidovima).

Već smo istakli da je recepcija književnog stvaralaštva Milice Janković tokom njenog života bila relativno široka i to u međuratnom periodu kada su njena dela bila čitana ne samo na teritoriji Srbije, već i regionu (Hrvatska i Bosna), a njene pripovetke su prevođene na češki, slovački, bugarski i engleski jezik. Sarađivala je s najeminentnijim časopisima svog doba kao što su Srpski književni glasnik, Misao, Delo, Venac, Bosanska vila, Književni jug, Ženski svet, Letopis Matice srpske i dr. Njenu lektiru činili su ruski klasici Tolstoj (Lev Nikolaevič Tolstoй), Dostojevski (Fёdor Mihaйlovič Dostoevskiй), Čehov (Antón Pávlovič Čéhov), Gorki (Maksim Gorьkiй), Gogolj (Nikolaй Vasilьevič Gogolь), zatim engleski – Dikens (Charles Dickens), Vajld (Oscar Wilde), francuski – Mopasan (Guy de Maupassant), Dode (Alphonse Daudet), nemački – Šopenhauer (Arthur Schopenhauer), Niče (Friedrich Nietzsche) kao i mnogi drugi autori sa kojima Milica Janković vodi manje ili više eksplicitan intertekstualni dijalog. O njenom delu pisali su mnogi priznati pisci i kritičari: Jovan Skerlić, Stanislav Vinaver, Sima Pandurović, Milan Bogdanović, Branimir Ćosić, Vladimir Ćorović, kao i Julka Hlapec Đorđević, Paulina Lebl-Albala, Zofka Kveder, Desanka Maksimović, Ljubica Marković i Ksenija Atanasijević. U novije vreme recepcijom njenog dela i položaja u srpskom književnom kanonu bavili su se Magdalena Koh (Magdalena Koch), Jelena Milinković, Mališa Stanojević,7 Biljana Dojčinović i dr, a posebno treba istaći tematski zbornik radova Nova realnost iz sopstvene sobe: književno stvaralaštvo Milice Janković koji je izašao 2015. godine i u kome su, pored gorenavedenih, svoje radove objavili Slobodanka Peković, Stanislava Barać, Jovana Reba, Nataša Marković, Žarka Svirčev, Tijana Tropin, Vukoman Stranjančević, Gordana Đoković i Dragana Grujić.

Sada ćemo preći na analizu tekstova Milice Janković sa ciljem da osvetlimo različite autobiografske elemente u novom, „autofikcionalnom“ ključu, to jest da ukažemo na specifičan vid autofikcije Milice Janković, jer treba imati na umu da srpska spisateljica ne piše „svesnu“ autofikciju poput Dubrovskog (Fils) ili Barta (Roland Barthes par Roland Barthes), već mi otkrivamo njenu latentnu autofikciju na nivou dubinske strukture teksta: tekstualizacijom (= fikcionalizacijom) činjenica iz sopstvenog života i ličnog iskustva, Milica Janković je stvorila svoju književnu autofikciju.

Pre sreće

„Više volim da propatim, nego da sam glupo indiferentna.“

Roman Pre sreće nastavlja tradiciju devojačkog dnevnika iz Ispovesti,8 s tim što u ovoj romanesknoj iluziji nećemo naći čista formalna obeležja dnevnika (zaglavlja, datiranje), već nam sama glavna junakinja u tekstu eksplicitno i učestalo jamči da je sve što tu stoji napisano njen „dnevnik“. Takvo potenciranje dnevničke forme nije samo rezultat sporazuma Milice Janković sa vladajućom književnom regulativom o načinu „ženskog pisanja“,9 već je i proizvod njenog dubokog ubeđenja da se svoje sopstvo najbolje i najuverljivije može predstaviti baš preko te književne forme: „Metneš sebe preda se i posmatraš se nepristrasno kao da je to neko drugi.“10 Drugim rečima, dnevnik je najuspešnije sredstvo za utvrđivanje sopstvenog identiteta, najpre za „izlazak iz sebe“, zatim za objektivno samoposmatranje na način kao da je to neko drugi, a to ujedno znači i „povratak sebi“. Međutim, budući da je reč o romanu, sva kvazidnevnička ispovest mlade Jele koja u roku od deset godina (od svoje sedamnaeste do dvadeset i sedme godine)11 psihološki precizno beleži svoje otkrivanje života (preko „buđenja“, borbi, sumnji, pobeda i padova) ostaje u domenu književne fikcije, ali rekli bismo sad i autorkine autofikcije.

Iako „Jela u tekstu“ nije „Milica-autorka teksta“ (A ≠ P = J),12 indikativno je da Milica Janković i ovde ugrađuje elemente svoje nenapisane autobiografije: Jela je skromna palančanka koja će doći u Beograd da pohađa Veliku školu, naučiće francuski, nemački i ruski jezik, gledaće Meterlinka (Maurice Maeterlinck) u pozorištu, čitaće Mopasana, francuske knjige kao i ruske klasike, a Tolstojeva Krojcerova sonata će zadati konačni udarac njenim idealima: „Tolstoj me je otrovao, ne da umrem, već da ne valjam za život“ i „što ja nisam znala da volim, zato je kriv bio Tolstoj.“13 Osim toga, javlja se i zloslutna avet bolesti: „Čini mi se da sam izdržala jako zapalenje pluća, a sad dolazi pod imenom zdravlja lagana tuberkuloza.“14

Međutim, ono što nije deo autorkinog ličnog iskustva (Milica Janković se nikada nije udavala i nije imala dece) jeste životna sudbina njene junakinje koja zbog „zdravorazumskih“ društvenih konvencija jednog patrijarhalnog režima ne uspeva da ostvari svoju pravu ljubav da bi na kraju dočekala solidnu udaju i brak „iz poštovanja“ što se sasvim prirodno smatralo srećom. Iako je vidljiv njen bunt najpre prema roditeljima, a onda i uopšte protiv takve neprirodne situacije, Jela ipak sve vreme stoji čvrsto na zemlji, osvešćena da se tu malo šta može promeniti i da je čeka sličan fatum kao iz Krojcerove sonate. Zato su njena razmišljanja i projekcije budućnosti vrlo realistične, daleko od romantičarskih egzaltacija duše iz Ispovesti, a naglo razočaranje u život dovelo je do neminovnog pomirenja sa datom situacijom i prihvatanja postojećih obrazaca življenja. Da je kojim slučajem istrajala u svom revoltu i svojoj borbi za slobodnu ljubav, Jela bi zacelo doživela tragičan kraj. Ali šta predstavlja „sreća“ pronađena udajom za pristojnog i poštovanja dostojnog čoveka, ako ne tragičan kraj samo bez efektivnog smrtnog ishoda? Pa ipak, poslednje poglavlje završnog, trećeg dela romana, u kojem Jela rezignirano prihvata svoj usud, nosi optimistički naslov „Svetlost“, jer je u njemu izražena vera u mogućnost ostvarenja čiste ljubavi kao najlepše dužnosti na ovom svetu:

Tri meseca posle venčanja posetila me sreća. Da, sreća – to su samo trenuci, ali oni osvetle sve pomračine u životu i zagreju i izleče sve groznice zabludelih i ozeblih duša. Oni su mi osvetlili put, pokazali da je život dužnost i da je moja najveća i najlepša dužnost: da volim.15

Plava gospođa

„Ja se divim Mopasanu kao tvorcu, kao prirodi, ali volim više Dikensa, Dodea i moje ruske pisce. To je možda stoga što osećam da i oni mene vole, a meni to najviše treba.“

 Roman Plava gospođa prati intimnu evoluciju i pad nešto starije udate žene čija životna priča takođe izlazi iz kadra autorkinog ličnog iskustva što je za pojedine kritičare bio dovoljan razlog da ga negativno ocene, jer u toj pripovesti „stvari su komplikovane bez potrebe: produbljivani su slučajevi veoma jednostavni, a izvanredno proste ličnosti postavljene kao problemi“16 ili pak „dok je na stranama gde je opisivala čistu, idealnu, svoju doživljenu ljubav, iskrena i neposredna, prosta i topla, dotle ovde odbija usiljenošću i izveštačenošću.“17 Distancirajući se od takvih vrednosnih sudova, mi ćemo se ovom prilikom zadržati na predmetu našeg istraživanja, a to je autobiografski aspekt. Tačnije, usredsredićemo se na one delove pripovesti u kojima se sasvim izvesno preklapaju životni horizonti Milice Janković, književnice i njene junakinje Zore, plave gospođe.

Prva zajednička odlika koja se ovde izdvaja je opčinjenost morem, njegovim moćnim talasima, afroditskom penom i čarobnim plavetnilom pred kojim se stoji, mašta i sanjari čitave sate, pa i dane. Ono će biti i jedina autorkina uteha tokom teškog dvodecenijskog bolovanja kada će radi lečenja često boraviti na Jadranskom moru. More „ima i telo i dušu. Telo mu je božanski lepo i ja mu se divim u svakom pokretu, u svakom izrazu. Duša mu je duboka i moćna; ja je ne razumem, ali ludim od ljubavi za njom.“18 Takva oduševljenost morem postaće lajtmotiv u mnogim kratkim pričama, naročito u zbirkama Smrt i život i Plavi dobroćudni vali koje ćemo docnije analizirati. Dakle, zaplet ovog romana – poznanstvo sa slikarem, bratom njene najbolje prijateljice, zatim zaljubljivanje i „brakolomstvo“ – odigrava se u idiličnim pejzažima na obali mora. Svakako nije slučajno što je Milica Janković za ljubavnika svoje junakinje odabrala baš slikara koji je njoj (i autorki i njenoj plavoj gospođi) od svih umetničkih duša najviše imponovao, jer je slikarstvo bila njena (i Zorina i Miličina) toliko željena, ali neispunjena ambicija. S druge strane, literatura je bila njena jača strana, tako da bi ovaj romaneskni par, kad bi to i u stvarnosti bilo moguće, bio otelotvorenje idealne telesne i duhovne ljubavi. Uz to, omiljena lektira plave gospođe su Mopasan, Dode, Dikens, te ruski pisci (Dostojevski). Kada nastupe rasprave o književnosti i umetnosti, Milica Janković progovara kroz stavove svoje junakinje:

Ali da ja volim nekoga [pisca] treba da mi on da još više od onoga što on vidi, razume i ume da kaže ili naslika, da mi da sebe. Da unese svoju ljubav i svoj život u onaj tuđ život što je dao.19

Odlomak koji smo citirali možda najbolje ilustruje ličnu poetiku Milice Janković koja insistira na prisustvu „sebe“, to jest umetnikovog biografskog (ali i stvaralačkog) „ja“ u „tuđim životima“, odnosno u tekstualizovanim fiktivnim likovima. Taj mali autorski manifest ujedno je i opravdanje ili razlog više za proučavanje autobiografskih aspekata u delu Milice Janković.

Osim tog autofikcionalnog izranjanja iz njenih tekstualnih kreacija, u romanu Plava gospođa20 prisutni su i komentari sveznajuće autorke-pripovedača (A = P ≠ J) u vidu prolepsi: „O koliko je puta Olga posle pomišljala na taj trenut i žalila što nisu otišli“ ili „kako joj se posle osvetila ta osveta!“, ali i u vidu pomalo didaktičkih, moralizatorskih primedaba na račun svoje junakinje: „Tako je mislila mlada žena. Ali to nije bilo tačno. […] To nije bila istina. […] Ako joj [muž] nije bio sasvim blizak to je stoga, što je ona stavljala branu između njihove dve duše i povlačila se kad je on nastupao. Kako joj toga plavoga dana nije palo na um koliko je nepravična?“21 Na taj način autorka dvostruko figurira u svom delu: na formalnom planu, kao spoljašnji komentator zbivanja, i na planu dubinske strukture, kao unutrašnji, duhovni, to jest autofikcionalni pandan svojoj junakinji.

Smrt i život i Plavi dobroćudni vali

„I Bog i priroda, i čovek i žena, i život i smrt – sve je zagonetka.“

„Ah, duša je moja zaljubljena u beskraj mora.“

Zbirke kratkih priča Smrt i život i Plavi dobroćudni vali svakako u velikoj meri predstavljaju fragmente nikada napisane autobiografije. U njima pronalazimo ne samo autofikcionalizovanu Milicu Janković, već i galeriju „stvarnih“ likova, tačnije osoba iz realnog života, tačnije iz bliskog autorkinog okruženja koje će ona ovekovečiti u svojim literarnim akvarelima.

Reč je o najrazličitijim sudbinama „malih“ i „velikih“ ljudi koji se javljaju već u naslovima: „Doktor“, „Đak“, „Tetka i teča“, „Moj otac“ (Smrt i život), „Stojan Stević“, „Poznanstvo sa Šantićem“, „Kate Marćeli“, „Bogdan“ (Plavi dobroćudni vali). Osim brižljivo ocrtanih psiholoških portreta ljudi, nalazimo i putopisne skice u kojima dominira fascinacija morem, posebno Dubrovnikom: „Zagonetka“, „Doktor“, „Put u Cavtat“, „Zbogom, Dubrovniče“ (Smrt i život), „Plavi dobroćudni vali“, „Na ostrvu“ (Plavi dobroćudni vali) kao i romantičarsko-sentimentalne crtice inspirisane ljubavlju i prirodom: „Plave oči“, „Nepogoda“, „Akord“, „Skice“, „Nikome ne trebam“, „Svetao čas“ (Smrt i život). Ljubavna idila uvek je praćena prirodnim fenomenima: besnela je bura, more je lupalo, mršti se nebo, fijuče vetar, padala je kiša, sinu sunce, miris se ljulja, trava se nija, sneg osvaja itd, a svi ti procesi nalaze svoj odsjaj u duši pesničkog subjekta: „u duši dosada, a napolju jesen“22 („Događaj“). Međutim, ma koliko se zanosila i opijala prirodnim lepotama koje smrtnicima dođu kao dar Božji, odnos Milice Janković prema prirodi i Bogu je u najmanju ruku ambivalentan. U teškim i bolnim životnim trenucima, ona tiho prekoreva tu prirodu i tog Boga koji ostaju nemi za ljudske patnje i stradanja:

„Hladno i mračno. I popa ružno, neskladno čita i peva, kao da bi hteo da se svađa sa Bogom što neće da ga čuje.“ („Smrt i život“)

„A priroda besni, urla, kao da hoće da pokaže neki svoj nama nepoznati bol i da popreti za neku nepravdu, koju mi ne shvatamo. A što mi nemamo više brata, nje se ništa, ništa ne tiče...“ („Nepogoda“)

„Noć. Stojim kraj otvorenog prozora i gledam u crnu noć. Ona ćuti. Ćuti noć značajno, kao čovek koji zna nešto neobično, a neće da priča. Ja se zagledam u tamu, kao da bih da pogodim šta to neće da priča mračna, ćutljiva, letnja noć.“ („Skice“)23

Takvim shvatanjem prirode kao blagodarne majke, ali istovremeno i kao neumoljive, ćutljive maćehe, Milica Janković se približava mislima jednog Paskala (Blaise Pascal) koji govori o večnom ćutanju beskrajnih prostora (le silence éternel), ili pak poetici jednog Vinjija (Alfred de Vigny) koji govori o prirodi kao o ravnodušnoj pozornici (l’impassible théâtre) po kojoj čovek hodi, ili najzad Kamijevoj (Albert Camus) viziji prirode bez ljudi (la nature sans hommes) koja je tu da čoveku „govori“ o nepostojanju Boga.

No, vratimo se autobiografskom aspektu. U zbirci Smrt i život posebnu pažnju nam privlače dve pripovetke: „Prva“ i „Moj otac.“ U fusnoti za pripovetku „Prva“ stoji napomena autorke:

Vrlo želim da se zna da ta ‚Prva‛ nisam bila ja. Jer onda bi stvar mogla izgledati pristrasna i lažna, a ona je istinita i nepristrasna, i jer ja nikad nisam bila ‚prvaʻ.24

Ovim izričitim upozorenjem za čitaoca Milica Janković pravi radikalni otklon od svog autobiografskog „ja“ i to iz dva razloga: prvi je u cilju nepristrasnog i istinitog pripovedanja, a drugi, ako je verovati autorima na reč, da ona nikad u stvarnom životu nije bila ta „prva“. Reč je o prvoj, to jest najboljoj učenici završnog razreda osnovne škole; priča prati intimna razmišljanja i strahovanja devojčice pred završni ispit koja je sebe videla kao prvu, ali koja na kraju ipak neće dobiti prvu nagradu. Iz ovoga je i eksplicitno jasno da Milica Janković teži objektivnom, realističkom prikazu ljudi po uzoru na velike autore, a pre svih ruske pisce realizma na kojima je vaspitavana i od kojih je najviše naučila. Ipak, svi ti ljudi i njihove stvarne sudbine su, kako na drugom mestu kaže, i došli iz nje i prošli kroz nju, tako da je proizvedeni tekst, ma kolikoj objektivnosti i odsutnosti autora težio, uvek natopljen individualnom autorskom kreativnošću i imaginacijom koja u stvari obrađuje neki model iz života. Zato Flober (Gustave Flaubert) u dva različita trenutka može da kaže: „gospođa Bovari, to sam ja“ i „gospođa Bovari, to nisam ja.“

Iako nas je upozorila da ta „prva“ u pripoveci „nije ona“, izvesno je da Milica Janković i ovde (auto)fikcionalizuje delove svoje biografije: devojčica iz ove pripovetke je siromašna i skromnog porekla, živi samo sa majkom u oskudici, bez očeve finansijske pomoći. Ona jeste najbolji đak u školi, ali nema visoku porodičnu reputaciju i to će biti jedini razlog što nije dobila prvu nagradu. Prvu nagradu je dobila devojčica slabijeg uspeha čiji je otac bogat i uticajan čovek. Dakle, pored biografskih elemenata iz ranog detinjstva Milice Janković koji su ovde indikativni, ova pripovetka nosi i duboku socijalnu notu, tihi ali snažni protest protiv društvene nepravde i društva u kome sve odlučuju novac i ugled. Tako se i poruka ove pripovetke upisuje u autofikciju Milice Janković koja je za života bila vatreni pobornik socijalističkih ideja.25

Pripovetka „Moj otac“ može se uzeti kao verno svedočanstvo najranijeg detinjstva Milice Janković, jer sadrži sve elemente prave rusoovske autobiografije (A = P = J), izuzev vlastitog imena autorke-pripovedača-glavne junakinje koja ostaje anonimna, ali su zato imenovane neke ličnosti iz autorkinog života, npr. ujka-Laza (Lazar Mihajlović, njen idol od koga je, po svemu sudeći, preuzela pseudonim) ili dedin kočijaš Bogdan (kome će posvetiti posebnu priču u zbirci Plavi dobroćudni vali), a tu su naravno baba, deda, majka i sestre, zatim odrastanje na obalama Dunava i Peka (Veliko Gradište). Posle kraćeg uvoda u kojem saznajemo srž priče vezane za oca – da ga se uvek stidela, da su se zbog njegovog bankrotstva majka i on razdvojili i da su se onda sva deca sa majkom preselila kod dede i ujaka – autorka počinje da evocira svoja prva sećanja, kada se, kako kaže, „rodila moja svest“, a to prvo jasno sećanje je bio dolazak dedi. Period srećnog i blagog detinjstva biće ipak zatamnjen figurom mrskog oca koga se nije sećala, ali o kome su joj sve negativno pričali, koga se morala stideti, jer je on bio živ, a ona ga nije imala. Ova „detinja“ rana autobiografija završava se „kad smo se zbog daljeg školovanja mojih starijih sestara preselili u Beograd“, a nastaviće se u priči o Stojanu Steviću iz zbirke Plavi dobroćudni vali. I taman kada je izgledalo da je otac zauvek zakopan, omražen i proklet, dosta kasnije, u jednom sasvim spontanom razgovoru sa drugaricom, potisnuti doživljaj – prvi i jedini susret s ocem – preplavio je autorkinu svest kao da je okusila onu slavnu Prustovu (Marcel Proust) madlenu: „I nađoh, i setih se. Kako sam to mogla tako savršeno da zaboravim? To ne razumem. Evo, sad mi je sve pred očima jasno, kao sunce u vedre dane.“26 Tada je u pratnji mama-Kate u svom mestu rođenja (Požarevac) srela oca koji joj je poklonio nešto novca u pletenoj kesici od šarene vune. I tek dosta kasnije kad se ozbiljno razbolela, javiće joj se u mislima ta kesica kao cvet u pustinji i ona će tad spoznati svu bedu i tragediju svog nesrećnog oca koji je svakako nju voleo, a tek koliko je njega odvojenost od dece bolela i koliko je on propatio što su ga se deca stidela, na to ona sve do sada nije ni pomislila! I baš u tom periodu kad je prvi put u životu silno zaželela da ima oca, i to ne bilo kog već svog pravog, malog, otuđivanog oca i kad je zajedljivi Mefisto počeo da joj nagriza savest, stiže depeša da je otac umro. Sudbina, zaključiće autorka.

Pripovetka „Stojan Stević“, kako smo već istakli, može se hronološki posmatrati kao nastavak, drugi fragment autobiografije i obuhvata autorkin rani tinejdžerski period od jedanaeste do trinaeste godine, to jest prve godine boravka u Beogradu. Pri tom nam autorka otkriva i vremensku distancu između trenutka pripovedanja i trenutka ispripovedanih događaja: „To je bilo pre dvadeset i pet godina kad smo se mi iz naše lepe varošice preselili u Beograd.“27 Reč je o njihovom „gazdi“, stanodavcu Stojanu Steviću koji je živeo u Krunskoj ulici. Bio je poslužitelj-kafedžija u ministarstvu, ali povrh svega umeo je sjajno da gusla. Oni su (majka sa decom) živeli skoro dve godine kod čiča Stojana sa kojim je autorka-pripovedač-glavna junakinja izgradila poseban odnos ljubavi i poštovanja, ali koji će takođe biti pomračen zbog njegovog velikog poroka – pića. Autorka ponovo ostaje anonimna, ali pripovetka obiluje istorijskim ličnostima i činjenicama, tako da prepoznajemo vremenski trenutak u kom se odvija intimna povest Milice Janković (oko 1892–1894).28 To je doba vladavine kralja Aleksandra kada su „prošla srećna vremena kralja Milana“, tu je i komšija Vasa Pelagić, prosvetni radnik i lekar i jedna od istaknutih ličnosti toga doba koga je naša junakinja upoznala i koji joj je poklonio knjigu Pir bezdušnika i veličanstvo radnika koja će u mladoj duši početi da kreira društveno-utopijsku viziju sveta. Dakle, ponovo nalazimo „opipljiv“ istorijski kontekst, ali propušten kroz prizmu već odrasle autorke koja se priseća svog ranog identiteta (ili bolje: svojih ranih identiteta), a sećanje je nepouzdano i selektivno u toj meri da više ne znamo, kaže Dubrovski, kako nam se misli uopšte nadovezuju.29 O tome nam i ovde na nekoliko mesta svedoči sama autorka-pripovedač-glavna junakinja: „Nego ja se udaljavam od predmeta“ i „Ali ja pričam bez ikakvog reda. Šta sam htela? Strašno sam zaboravna.“30 Ma koliko se pisci trudili da u fikcionalnim delima vaskrsnu i svoj stvarni život, tekstualizovano životno iskustvo zauvek ostaje književna (auto)fikcija ili pak „nova stvarnost“.

Trilogija „bolesti“: Putem, Među zidovima i Mutna i krvava

„Bolest je noćna hemisfera našeg života, naše najmučnije državljanstvo.“

Suzan Zontag

Tri dela objavljena 1932. godine – zbirka pripovedaka Putem, lirske crtice sa odlikama dnevnika Među zidovima i roman Mutna i krvava – vezuje zajednička tematika, a to je teška bolest i prikovanost za krevet. U ovom korpusu tekstova, autorka se sve više udaljava od romantičarskih devojačkih sanjarenja kao i od realističkih prikazivanja društvenih profila, da bi prešla na svojevrsno naturalističko pripovedanje u opisima bolesti i bolesnika kao i užasnih metoda lečenja. Pet pripovedaka iz zbirke Putem svedoče o sumornoj atmosferi bolničke sobe u Parizu gde je Milica Janković bila na lečenju: „Prošla je“, „Žena od zanata“, „Sektaš“, „Mala Francuskinja“ i „Trovanje“. Sterilni ambijent bolnice, koja je za neke predgrađe smrti, za druge čistilište života, čini antitetički par sa Parizom i njegovim burnim danonoćnim životom: „Pariz – divno čudovište. Noć. Beskrajni venci sijalica...“31

Ipak, većina pripovedaka iz zbirke Putem prati životne priče malih ljudi koje je autorka želela da ovekoveči u svom delu: „Pokora“, „Prvo putovanje“, „Derište“, „Tajna“, „Lepota“, a kao neostvareni autobiografski fragment pojavljuje se „Slikarka“. Sa stanovišta rodne transgresije svakako je najzanimljivija pripovetka „Komandant“ u kojoj autorka koristeći naraciju u prvom licu ulazi u svest muškog lika,32 mladog vojnika koji je jedva izbegao smrt na frontu i koga će iz ratne vreve izbaviti nadređeni komandant. Međutim, sa autobiografskog aspekta posebnu pažnju privlači „Tuđa pripovetka“ čitana na jednom đačkom koncertu. U potrazi za predmetom nove pripovetke, autorka ne nalazi inspiraciju ni u prirodi ni u ljudima kojima je „dosadila“. Posmatrajući prirodu Topčiderskog parka, ona je očajna što ne može bar da naslika jednu tako lepu istinsku sliku: „Da sam bar slikar, pa da bolujem od lepote i da patim od njenog otpora i želje da ne bude uhvaćena i pobeđena, o, da sam slikar, da ne moram da pišem priču.“33 Posle tog sasvim autobiografskog uvoda (oko pet stranica) uslediće životna priča mlade Ljubice koju je autorka srela u parku i koja će joj „pokloniti“ svoju intimnu „istoriju“, počev od svoje sedamnaeste godine kad je videla život. I tako je Milica Janković slušajući svoju drugaricu dobila predložak za svoju toliko traženu pripovetku i ona, da bi zaštitila prijateljicu, pristaje da se igra svojim identitetom samo da je napiše: „Nemojte se brinuti, ako me ko upita ko je ta devojka, ja vas neću izdati, ili čak, ako želite, ja ću dopustiti da misle da sam to ja.“34 Ali ovakva mistifikacija nije bila potrebna, te smo na kraju dobili sledeći složen narativ: usmeno izložena stvarna priča našla se fikcionalizovana u pripoveci Milice Janković da bi se tako modifikovana kao efekat ili iluzija stvarnog vratila inicijalnom usmenom predanju (jer ju je autorka pročitala na školskoj priredbi)! Najzad, ta pripovetka je samo sadržinski tuđa, a formalno pripada autorki, budući da je Milica Janković izvršila tekstualizaciju tuđeg životnog iskustva koji je onda uklopila u sopstveni autobiografski iskaz (uvodni deo pripovetke), to jest u sopstveni isečak iz života.

Dok se u većini tekstova Milice Janković autobiografsko transformiše u fikcionalno koje potom formom (preko kvazi-pisama, beležaka, dnevnika) stvara efekat stvarnog, u zbirci Među zidovima se „dokumentarni sadržaj (autorkina bolest) literarno obrađuje i oblikom u kome je dat fikcionalizuje, čime se pravi otklon od dokumenta.“35 Pa ipak, u toj lirskoj zbirci kratkih zapisa naći ćemo jedan datiran faktografski podatak u tekstu „Lepeza“: „To je bilo u jesen 1918. godine, najveće godine u celoj istoriji. Živela sam već dva leta i dve zime kao izbeglica u jednoj banji.“36 Osim toga, autorka evocira i drage uspomene iz detinjstva („Prva senka“, „Zmije“), iz pariskog metroa ili voza kojim se vraćala iz Minhena („Dva čoveka“) i te duže tekstove Magdalena Koh označava upravo kao „pripovetke-uspomene“.37 Dakle, otklon od dokumentarnog nije sasvim sproveden, ali je činjenica da u zbirci dominiraju literarno obrađene, poetizovane crtice i skice iz autorkinog suženog vidika (soba i prozor) koji će ona svojom imaginacijom proširiti i tako samo donekle ublažiti svu patnju svoje teške bolesti.38

Pošto se vratila iz Pariza u Beograd, Milica Janković je samo promenila krevet i sobu, ali će do kraja života ostati da tamnuje među zidovima, u ambijentu koji je, kako kaže, „samo geometrija: krevet, zidovi unutra, zidovi spolja.“ Surova i ponižavajuća proza bolesti toliko je jaka i sveprisutna da gotovo u potpunosti zamračuje svetle, lirske pejzaže ono malo prirode koju autorka još uspeva da vidi i pretoči u tekst (oblaci, ptice, drvo, cveće, deca), jer „ja i moja bolest, mi smo jedno nedeljivo biće. Ona je jača. Nisam ja ona; ona je ja“39 („Mrzim“). Naturalistički prikazi telesne i duševne patnje i stravičnih bolova idu do sarkazma prema sopstvenom stanju: „Radost i ljubav su mrtve u meni. Jedina moja toplota se meri termometrom“40 („Prijatelji“). U takvom jadnom i beznadežnom stanju autorka je stekla i svoje glavne neprijatelje, a to su zima, mačke, posluga, stenice, muve, briga, zle misli, sirotinja – dakle, sve ono što takvo stanje čini još nepodnošljivijim. Ključan je odnos bolesnice i sluškinje koji će Milica Janković tematizovati u centralnom delu romana Mutna i krvava dok je ovde data samo suština tog odnosa: „Služi me jedna žena, hladna, neosetljiva, ali do kraja ispravna u poslu. Račun je tačan: meni treba njena snaga, njoj moj novac. Ne zavaravamo se ničim drugim. Nema čovečnosti u našim odnosima, samo poštenje dužnosti“41 („Senka sadašnjosti“). Najzad, zanimljivo je da na samom početku teksta „Mačke“ autorka izriče, rekli bismo, svoj „konačni stav“ o religiji i verskim ubeđenjima pošto je najpre u tekstu „Molitva“ odbijala da se moli Bogu (i u prethodnim delima na nekoliko mesta autorka svedoči o nestajanju i gubljenju one prve, tople, detinje vere u Boga):

Nisam mistik, ni fanatik, neke određene vere uopšte nemam, ali ima momenata kada sam sklona da verujem da naša duša živi na ovome svetu već milionima godina, dok mi za ceo život smatramo ovo nekoliko desetina godina za koje se naše telo rađa, raste, pati i umire. Jer otkud inače to da naša duša zna tako mnogo stvari? Telo se iznenađuje, a ona nikad.42 

Ovakvim razmišljanjima Milica Janković se u stvari približava antičkoj, pitagorejskoj misli o metempsihozi odnosno ideji o pretrajavanju duše i propadljivosti tela koju će potom u svojoj filozofiji uzdignuti Platon.

Roman Mutna i krvava, treći deo sumorne trilogije bolesti, prati tragičnu sudbinu Emilije Paprat kroz koju se Milica Janković svakako autofikcionalizovala, iako ima i delova koji nisu strogo deo njene faktitivne biografije. Emilija Paprat nije bila vrhunska slikarka, ali jeste proslavljena glumica beogradskog nacionalnog teatra, u svakom slučaju – umetnica koja je između ostalog veoma volela slikarstvo, pa je čak i polemisala o slikarstvu sa svojom prijateljicom gđom Ristić – slikarkom. I ona boravi na moru na lečenju, u prisnom drugovanju sa valima, suncem, nebom, šumom i samoćom. „Pređa života“ (prvi deo romana) htela je da ona doživi saobraćajnu nesreću i da do kraja života ostane invalid vezan za svoju postelju i – što se ispostavilo kao najgore – za poslugu. Biti u potpunosti zavisan od tuđe pomoći i nečije dobre ili zle volje, to je ono najteže životno iskustvo koje će Milica Janković otelotvoriti u svojoj glavnoj junakinji.

Drugi i najduži deo romana („Posluga“) donosi nam obilje raznovrsnih ženskih likova, sluškinja sa društvene margine koje će prodefilovati kroz sobu Emilije Paprat i tako svoje bedne živote ukrstiti sa njenim. Socijalno izopštene i degradirane, one su žrtve muškog nasilja (Lena), manipulantkinje, kokete i zavodnice iz interesa (Ivanka, Jozefina), padavičarke (Pijada), moralno čiste, ali intelektualno zakržljale i telesne rugobe (Micika)43 itd. Sve su one vrlo naturalistički prikazane u svojim svakodnevnim navikama i običajima do te mere da se ne zna ko više zaslužuje sažaljenje u ovoj jadnoj situaciji: iznemogla gazdarica ili izvitoperena posluga. Zato ne možemo sasvim osuđivati Emiliju kad prezire one koje joj pomažu, jer „ja tražim ženu da me neguje, a one sve traže da se uvale u blagostanje, meni treba da rade, a one hoće da se smilujem na njih. Mesto da mi pomognu, treba ja njihova jadikovanja da slušavam i ja njih da sažaljevam. I još odozgo da se osećam kriva“,44 ali isto tako ne možemo prezreti ni njenu žensku poslugu koju su izopačili klasni sistem i društvena nepravda. U jednom takvom kontekstu, kao što je rečeno u Među zidovima, nema čovečnosti, nema sentimentalnosti, nema zavaravanja, već čist račun i pošteno obavljen posao. Kao u pripoveci „Prva“, i u ovom romanu je, samo još snažnije i dublje, istaknut problem socijalne nejednakosti i nepravde, to jest mi čitamo prikriveni bunt same autorke koja istupa sa socijalističkih pozicija, ali koje u ovom romanu ostaju zamagljene onim što smo nazvali autofikcija Milice Janković.

Treći deo romana „Čika“ čini zasebnu tematsku celinu i prati dramatičnu povest porodice Kostić koju Emiliji pripovedaju njene bliske prijateljice, sestre Marija i Branislava Kostić. I na kraju, smrt će odneti Emiliju Paprat, baš kao i Milicu Janković, u trenucima kada je to najmanje želela. Odneće je mutna i krvava reka „večnoga kretanja, večnoga rata između smrti i života, zla i dobra, svirepe borbe za blagostanje i raskoš i očajne borbe za hleb i pokrivač.“45 Može se reći da je Milica Janković posredstvom Emilije Paprat, to jest svojom „nepravom“ ili indirektnom autofikcijom, poigravajući se neprestano istorijom i fikcijom, anticipirala svoju realnu smrt.

Nove perspektive

Daleko od toga da iscrpljuje totalitet književnog dela Milice Janković, naša analiza autobiografskih aspekata na solidnom korpusu tekstova te srpske spisateljice pokazala je da Milica Janković gotovo uvek, manje ili više očigledno, upisuje u svoje likove autobiografske, odnosno autofikcionalne elemente, delove svog rasparčanog „ja“. „Neprava“ autofikcija Milice Janković koju smo ovde prikazali oscilira između fikcionalnog i dokumentarnog, između autorkinog tekstualnog i vantekstualnog identiteta koji se prožimaju, ali kojima se ne može utvrditi granica. Pri tome, uvek je reč o fragmentima iz biografije srpske spisateljice koje je ona autofikcionalizovala kroz svoje likove, jer sve njene junakinje samo delimično prate životni put svoje „stvarne“ autorke.

Ispitivanjem odnosa fikcije i faktografije pokazali smo ujedno i neke modernističke odlike u prozi Milice Janković (fragmentarnost i emfatičnost u izrazu, raznovrsnost i hibridnost formi, tema smrti, narativna „potraga“ za svojim identitetom), ali i to da su savremeni teorijski pojmovi o autobiografiji, naročito o autofikciji, izuzetno plodni i hermeneutički praktični za književnog kritičara koji pristupa starijim tekstovima. Time je otvoren put novoj estetici recepcije srpske ženske književnosti prve polovine HH veka, a konkretno na primeru tekstova srpske modernistkinje Milice Janković. Autobiografska analiza pruža mogućnost razmatranja drugih tema kao što su odnos prema prirodi i Bogu, problem rodne transgresije ili problem društvene bede i nepravde. Ispitivanje tog problemskog kompleksa svakako zaslužuje posebnu studiju i to ne samo na primeru Milice Janković.