Proučavanja ženske periodike kod nas izvode se na dva mesta: već nekoliko decenija na Institutu za književnost i umetnost, pod okriljem krovnog projekta posvećenog periodici,2 te u okviru projekta Knjiženstvo, teorija i istorija ženske književnosti na srpskom jeziku do 1915. godine, koji je pokrenut 2011. godine na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Kada je o Institutu reč, u pitanju su individualna istraživanja Slobodanke Peković i Stanislave Barać u oblasti ženske periodike. S druge strane, u okviru projekta Knjiženstvo, koji je posvećen pre svega ženskoj (književnoj) kulturi i štampi, oformljena je grupa istraživačica – među kojima su i pomenute saradnice sa Instituta – koja se bavi ženskom, odnosno feminističkom periodikom, kako domaćom tako i stranom.

Domaća istraživanja treba dovesti u vezu i sa proučavanjem ženske/feminističke štampe u svetu, gde su se ona javila tokom proučavanja viktorijanske štampe,3 ali i kao važna struja unutar svojevrsne feminističke revizije modernizma u poslednje dve-tri decenije.4 Barbara Grin (Barbara Green) smatra da za istraživače koji se bave problemom roda i modernom književnom kulturom ženski/feministički časopisi nisu (isključivo i na prvom mestu) važni zbog zaboravljenih ili nepoznatih autorki i autora književnih tekstova koji su u njima objavljeni, već ove časopise treba izučavati kao heterogene celine u kojima je doba modernosti nijansirano i verno prikazano.5 Ona ističe tri teorijska područja istraživanja te štampe: prvo, „analizu načina na koje je funkcionisala feministička javna sfera“, drugo, „vezu između feminizma i raznih književnih i kulturnih pokreta modernosti uključujući tu, no ne ograničavajući se samo na njih, i književni modernizam i feminističku avangardu“, i treće, „proučavanje ženskog iskustva modernosti“.6

Moglo bi se reći da je tokom nekoliko decenija bavljenja ženskim časopisima Slobodanka Peković obuhvatila sva područja istraživanja na koja Barbara Grin ukazuje. U tekstu uopštenog naziva „Ženski časopisi s početka dvadesetog veka“, objavljenom u donekle programskom zborniku Prilozi za istoriju srpske književne periodike (1990), Slobodanka Peković se pita šta označava odrednica „ženski“ u sintagmi ženski časopisi i ispravno primećuje da ona „nije ni jasna ni određena“:

Ne može se odmah prepoznati da li su to časopisi za posebnu grupu ili vrstu čitalaca, ili su to, naprotiv, časopisi koje stvara izvesna grupa ili vrsta. Da li su to časopisi za žene ili ih žene uređuju, popunjavaju, ilustruju?7

Ipak, istraživanja ženske i feminističke periodike odnose se pre svega na onu periodičku štampu koju su uređivale i oblikovale žene. Ti časopisi predstavljali su javni prostor unutar kog su žene mogle da rade, zarađuju i iznose sopstvene stavove i zahteve. Početkom dvadesetog veka prosvećivanje je bila dominantna funkcija ženskih časopisa na srpskom jeziku. Zato se ovi časopisi mogu videti i kao sredstvo neformalnog ženskog obrazovanja – kao prostor koji služi podučavanju onih kojima je delimično ili sasvim uskraćeno zvanično, formalno obrazovanje. Naravno, ne treba zaboraviti da su ovi časopisi proizvodili jednu vrstu znanja namenjenu formiranju određenog tipa građanki – to znanje je služilo normiranju i sankcionisanju obrazaca ponašanja. Pa ipak, nezavisno od čestih kompromisa sa patrijarhalnim diskursima koji su se ogledali u prihvatanju i promovisanju uloga Srpkinje, domaćice i majke kao osnovnih ženskih uloga u društvu, svi su ovi časopisi bili zainteresovani za emancipaciju i feminizam, te su redovno objavljivali vesti i obaveštenja u vezi sa ženskim pokretom u svetu.

O tim temama i problemima – šta znači biti žena početkom dvadesetog veka u Srbiji – podrobno govori poslednja knjiga Slobodanke Peković rečitog naziva Časopisi po meri dostojanstvenog ženskinja. Ova studija predstavlja sintezu uvida i zaključaka nastalih na osnovu dugogodišnjeg istraživanja ženskih časopisa. U njoj autorka nastoji da obuhvati dva osnovna aspekta svakog časopisa – formu (analiza časopisa po rubrikama) i sadržaj (tematska analiza), što je sugerisano već naslovima poglavlja i njihovih odeljaka: s jedne strane se nalaze naslovi, podnaslovi i ilustracije u časopisima, različite rubrike i saradnice, zatim komunikacijski tekstovi (uvodni i programski tekstovi, beleške, prepiske, oglasi i reklame), te književni (proza, poezija, drama, kritika, polemika, prevodna književnost) i sitni prilozi (čitulje, recepti), i tome slično; s druge strane su dostojanstvo, rodni stereotipi, vaspitanje, obrazovanje, nauka, feminizam i emancipacija, nacionalizam i rodoljublje... Baš kao i u drugim svojim tekstovima o časopisima, autorka i ovde najpre jasno razdvaja dve grupe ženskih časopisa – one koje uređuju i stvaraju same žene i one koji su namenjeni ženama (ali ih najčešće profilišu muškarci):

Svi se zalažu za emancipaciju, ali je stepen i kvalitet emancipacije različit. U onim konzervativnijim emancipacija se odnosi na „kućni prostor“, odnosno na higijenu, prosvećenost majki i domaćica, u Ženi emancipacija podrazumeva i pravo da se oglase u javnosti, ali i podržavanje suptilne ženstvenosti, dok se u Ženskom pokretu emancipacija proširuje na rodnu ravnopravnost i na afirmaciju žene same u svim segmentima života.8

Ženski časopisi bili su „deo popularne kulture sa neočekivanim političkim i socijalnim subverzivnim dejstvom“.9 Oni su bili politički utoliko što su nastojali da utiču na postojeće odnose i mišljenja u društvu. Dakle, uprkos dosluhu sa patrijarhalnim diskursima, ženski časopisi jesu radili na promenama u društvu koje bi vodile poboljšanju položaja žena. Ženski identitet u ovim časopisima formirao se preko određenih karakternih i moralnih vrednosti, ali i zadataka namenjenih ženama, kaže Slobodanka Peković. Analiza takvog ženskog identiteta podrazumeva poznavanje konteksta unutar kog su časopisi nastajali, odnosno poznavanje istorijskih, društvenih, političkih i kulturnih prilika koje su uticale na specifično poimanja morala i njime određenih rodnih uloga.10 Kao važne teme u svim ženskim časopisima početkom dvadesetog veka, koje u izvesnoj meri i povezuju te časopise, Slobodanka Peković navodi obrazovanje i prosvećivanje, te feminizam i nacionalizam. Te četiri teme mogu se videti kao direktna veza između takozvane javne sfere i ženske/feminističke kontrajavnosti: svaki problem ili zahtev koji se razmatra i artikuliše u okviru ženskog časopisa (ženska/feministička kontrajavnost) odnosi se na aproprijaciju ili, pak, preoblikovanje normi i vrednosti na kojima počiva javna sfera, od obrazovanja do nacionalizma.

Treba istaći da se prosvećivanje dovodi u tesnu vezu sa materinstvom. Na taj način se ublažava zahtev feministkinja prema kom je obrazovanje predstavljalo uslov za svaku buduću radikalniju akciju žena, te on tako postaje prihvatljiv za veći broj žena. Obrazovanje „omogućava bolji položaj i u društvu i u porodici, omogućava samostalnost“.11 Ističe se njegova dvojaka priroda: „Obrazovanje se prema ženskim časopisima odvija dvojako, preko škola, u udruženjima na kursevima i predavanjima i samostalno uz pomoć knjiga i čitanja“.12 Časopisi su omogućili, smatra Slobodanka Peković, da se „kategorija javnosti, javne sfere, dijaloga ostvari za žene i da se časopisi prihvate kao sredstvo preko koga se one uče kako da komuniciraju i participiraju u javnosti govora“.13 Drugim rečima, ženski časopisi predstavljaju „most između kulture i potkulture koju su izgradile žene isključene iz javnosti“.14

Početkom dvadesetog veka u Srbiji feminizam se umnogome oslanja na nacionalizam, a posebno na ideje o ženi kao „majci nacije“: i simboličkoj (prenositeljka tradicije i običaja) i biološkoj (reproduktivna uloga žena) majci, naravno. U vezi sa tim, Slobodanka Peković s pravom primećuje da je

feminizam u jednom uglavnom ruralnom društvu i među velikim procentom nepismenih i neobrazovanih ljudi, dobio specifičan oblik koji je u sebe uključivao i ideje koje bi se mogle oceniti kao suprotstavljene ideji oslobađanja žene.15

Dakle, u središtu ovog ranog feminizma bila je borba za obrazovanje, koja je podrazumevala pristajanje na tradicionalne ženske uloge (Srpkinje, domaćice i majke), dok su radikalniji zahtevi, poput prava na rad ili prava glasa, povremeno „krijumčareni“ u ženskim časopisima, najčešće u vidu vesti iz inostranstva na koje se blagonaklono gleda.

Pored toga što je omogućila prihvatanje i održavanje patrijarhalnih vrednosti utemeljenih na specifičnom poimanju rodnih uloga, sprega feminizma i nacionalizma pokazala je svoje ružno lice uoči i tokom balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, kada žene na sebe preuzimaju uloge braniteljki i negovateljica nacije. Rečima Slobodanke Peković, „[p]ojačano nacionalno osećanje i ratna propaganda kao da su izbrisali i onu osnovu tolerancije i sažaljenja za druge na kojoj su insistirali ženski časopisi i udruženja“.16 Odatle sledi zaključak da svi oni koji nisu „Srbi“ mogu biti jedino neprijatelji.17 No, Slobodanka Peković ističe da će odnos prema ratu biti drugačiji u socijalističkim i radničkim časopisima. U ženskim časopisima taj odnos će se promeniti već posle Prvog svetskog rata, kada se artkuliše nova, drugačija koncepcija feminizma u okviru koje borba za pravo glasa i učestvovanje u političkom životu postaju glavni faktori, a posebno posle Drugog svetskog rata, u drugoj polovini dvadesetog veka, kada pacifizam postane jedna od temeljnih odlika feminizma.