Memoari Jelene Skerlić Ćorović (1887–1960), Život među ljudima, koje je priredila Zorica Hadžić, a objavila novosadska „Akademska knjiga“, naslovom naizgled potvrđuju uobičajeno shvatanje razlike između žanrova memoara i autobiografije. Ova jednostavna podela, posebno draga francuskoj teoriji – na autobiografiju, kao priču o sebi, i memoare, kao priču o svetu – ne samo da je preoštra već je i u mnogim slučajevima – Šatobrijan (Chateaubriand) je samo najočigledniji primer ove vrste – sporna. Iako autorsko „ja“ memoariste može biti manje ili više vidljivo u tekstu, njegovo prisustvo se ne ispoljava samo u izboru i organizaciji građe nego i u pogledu na svet i vrednostima zastupljenim u tekstu. Jelena Skerlić Ćorović je u svojim zapisima prisutna i kao nosilac određenog etosa i kao „ja“ koje, sećajući se minulog doba, progovara o sadašnjosti u kojoj piše.

Taj etos, koji je Jelena Skerlić Ćorović delila sa intelektualnim krugom kojem je pripadala, nedvosmisleno je izražen u njenim sudovima o znamenitim savremenicima, poput Slobodana Jovanovića, Bogdana i Pavla Popovića, Jovana Dučića, Milana Rakića i Isidore Sekulić, u njenim uspomenama na bližnje, kao i u poređenjima između predratnog Beograda i Beograda pedesetih godina prošlog veka. On je obojio i njena sećanja na poznanike, poput Brane Jovanovića, od čijeg je „istinskog viteštva ostala [...] samo legenda, koja se katkad spomene, nekoliko redova u istoriji koju već slabo ko čita, i ime jedne ulice“2 i prijatelje, poput Smilje Đaković, čiji je značaj za književni život međuratnog Beograda bio veći od imena vlasnika, štampanog „sasvim u dnu“ poslednje strane časopisa Misao. Najupečatljivije je, međutim, uprizoren kroz poređenje između Hamleta i Don Kihota, preuzeto od Turgenjeva (Turgénev), koje u tumačenju Jelene Skerlić Ćorović postaje oznaka za dva suprotstavljena stava prema svetu i delanju:

Bledi, zamišljeni princ svakako je zavodljiviji, ali sanjalice i sumnjala nikad nisu kretali stvari unapred. Misaonost pogoduje tragičnom shvatanju života, ali mračno raspoloženje je besplodno. Pustinjski vetar pesimizma suši klicu u zametku, njegov duh ne dopušta da se nešto razvija. A kad smo se već našli na ovome svetu „bez svoga znanja i bez svoje volje“, dužnost je uraditi ma šta za napredak i za opšte dobro. Čak i po cenu neuspeha i opasnosti da ispadnemo smešni. U nedostatku iluzija i samouverenosti ja sam provela život „na marginama“ i baš ta sama suprotnost moje prirode učinila je da više cenim ljude koji imaju optimizma i poleta. Oni stvaraju. Aktivnost, čak i kad ide sa kratkoumnošću, vredi više od parališućih osobina sumnje i razmišljanja.3

Ova samokritika, kojoj, između ostalog, protivreči prevodilačka karijera Jelene Skerlić, ne treba da zavara čitaoca: prikazivanje sopstvene uloge u društvenom životu kao marginalne, uz divljenje prema onoj vrsti aktivizma čije je oličenje za mnoge bio njen brat, Jovan Skerlić, poteklo je iz istog skupa vrednosti koji je odredio i njen odnos prema savremenicima. Zato ona daje prednost Rakiću nad Dučićem i Smilji Đaković nad Isidorom Sekulić. Rakić je, prema Jeleni Skerlić Ćorović, „dublji, topliji, a naročito istinitiji pesnik“4 od Dučića koji je „voleo sebe u poeziji većma nego poeziju samu“.5 Kao što je poštovala Slobodana Jovanovića, prikazujući ga kao „Mefista, ali bez zlobe“, kao čist um, koji bez uzbuđenja posmatra komediju oko sebe, ali uviđa „da ipak ne vredi gledati na ljudska zbivanja kao na igru marioneta“ nego da treba preduzeti nešto i za opšti boljitak,6 tako je cenila i Rakića, kao čoveka spremnog da se neposredno angažuje u borbi za ideje u koje je verovao. Sličan kontrast dat je kroz portrete Isidore Sekulić, s jedne, i Smilje Đaković i Milice Janković, s druge strane. Egocentričnost, bilo ogoljena, kao kod Dučića, bilo sofisticirana, kao kod Isidore Sekulić, bila je odbojna Jeleni Skerlić Ćorović, i to ne samo iz ličnih razloga već i zato što je smatrana socijalno neprihvatljivom osobinom. Isti kodeks ponašanja nalagao je, međutim, da povodom Dučića zaključi da će se u budućnosti njegovi lični nedostaci zaboraviti i da će njegov „pesnički lik ostati na visini, kao što je i pravo“7 i da uloži nemali napor kako bi osvetlila različite ličnosti koje su istovremeno postojale u Isidori Sekulić. Ako je, pišući svoje memoare, Jelena Skerlić Ćorović nešto pokazala, osim obilja zanimljivih pojedinosti o znamenitim ličnostima, to je da ljudi, čak i oni poput Pravde Ristić i Milice Mokranjac, kojima je istorija dodelila sasvim sporednu ulogu, nikad nisu bića „iz jednog komada“. Delom i zato, čitalac stiče utisak da minuli svet koji ovi memoari prikazuju, ponekad i sa neskrivenom nostalgijom, nije bio tako homogen kao što se naknadno čini.

Jelena Skerlić je u taj svet ušla u trenutku kada je on počeo da prevazilazi opoziciju između različitih kulturnih tendencija, u memoarima određenim kao „Istok“ i „Zapad“, čije su prevazilaženje ljudi poput njenog brata smatrali zadatkom svog naraštaja. Složenost njihovog položaja, o kojoj doznajemo i neposredno iz Skerlićevih pisama porodici, ona prikazuje kao rezultat delovanja raznorodnih činilaca:

Nema sumnje da treba primati današnjicu koja je mnogo složenija od prošlosti, ali ne i slepo prihvatati sve što nam drugi pruže. Ne kidati sasvim sa tradicijom, vekovnim iskustvom predaka [...]. Skerlić je crpeo prva saznanja iz porodičnih predanja; zatim, da bi se izgradio, morao je ulagati mnogo ličnoga truda. [...] Pa i taj lični trud i napor, i to je tradicija državotvorne Šumadije. Preko poluprimitivnog oca on je primio njeno slobodoumlje, svest o celini narodnoj i dužnostima koje su nam pale u deo. Preko majke primio je radnu energiju kulturnog Zapada, nagon da se uvek gleda unapred, da se kida sa teškom ostavštinom Istoka, odbace naslage koje nas još pritiskaju.8

U odnosu na moralni i intelektualni lik Skerlićeve generacije, razdoblje posle 1918. godine za Jelenu Skerlić Ćorović označava period „moralnog i umnog opadanja Srpstva“. „One bolje jedinke rase“, dodaje ona, „izginule su dobrim delom u ratovima. Ono od njih što je ostalo živo bilo je premoreno, pa su šićardžije uzele maha. Oni gori postali su gramzivo aktivni, a oni bolji i osrednji uljuljkivali su se u zabludi da je nešto stvoreno jednom za svagda“.9 Kao svedok dramatičnih istorijskih zbivanja – od Majskog prevrata, preko Aneksione krize, balkanskih ratova i onih koji su potom usledili – Jelena Skerlić Ćorović beleži mnoge napetosti i sukobe koji su zahvatili srpsko društvo u XX veku. Među njima je prikazana, premda više implicitno nego eksplicitno, i borba za rodnu emancipaciju, za pravo na obrazovanje i bavljenje željenim pozivom. Zapisi posvećeni Milici Janković, Pravdi Ristić, Danici Marković, Smilji Đaković, Isidori Sekulić, Anici Savić Rebac i Desanki Maksimović, kao i uzgredna zapažanja o Anđeliji Lazarević i Kseniji Atanasijević, iako uglavnom usredsređeni na njihove privatne živote, rečito govore o ovim problemima.

Melanholija koja senči zapise Jelene Skerlić Ćorović ne potiče, ipak, samo od istorijske svesti o osujećenju kolektivnih težnji jednog sveta već i, kako to često biva u memoarima, od svesti o sopstvenoj prolaznosti i gubitku voljenih bića. Tako, sećajući se Bogdana Popovića i njegovog uverenja da se u kosmosu „sve obnavlja i ponavlja“, ona primećuje:

Bića možda vaskrsavaju, ali svest i individualno sećanje trne. Čestice su verovatno iste, jer ništa ne propada u večnom kovitlanju, ali jednom iščezli, nažalost, iščezavaju. Tužno je onima koji su trenutno pošteđeni. Lepa je ona misao Prospera Merimea da bi mnogo bolje bilo kad bi svi ljudi jedne generacije umirali odjednom, kao što sve lišće na drveću zajedno opadne u jesen. Ja bih to, ženski nedosledno, izmenila i proširila na sve one koje volimo. Očajne su ove praznine koje ostaju, neumitno sve brojnije.10

U najbolje napisane delove ovih memoara spadaju reminiscencije, zaokružene u lirske minijature, poput one o Kalemegdanu autorkine mladosti, izazvane slobodnom asocijacijom na prvi susret sa Tinom Ujevićem. Čitalac, međutim, u njima neće naći samo žal za prošlošću i kritiku savremenosti, koja bi se mogla očekivati od pojedinca koji sumira svoj život. U memoarima Jelene Skerlić Ćorović ima, naravno, i izliva staračkog nezadovoljstva mladim naraštajima, i odlomaka ispovednog karaktera (opis očeve bolesti i smrti, na primer), i podataka koji su nesumnjivo dragoceni za istoričare kulture i proučavaoce književnosti, ali i duhovitih dosetki i zabavnih anegdota. Među njima se ističu priče o ljubavnim jadima Branislava Petronijevića, opevanim u njegovoj, podjednako komičnoj, ljubavnoj poeziji, o izvanrednom osećaju za poslovanje Skerlićevog oca, koji je prepoznao kralj Petar, nudeći mu položaj dvorskog ekonoma, o trezvenosti majke Slobodana Jovanovića u samrtnim trenucima, epskim razmerama Dučićeve sujete i mnoge druge. Prošavši kroz ovu knjigu, čitalac ostaje sa žaljenjem što je smrt njene autorke ostavila neke praznine nepopunjenim.