Nagrada „Anđelka Milić” koju je Zorica Jevremović Munitić osvojila ove godine za predani feministički kulturni angažman, te nova knjiga Šaputave devojke u rukopisu, razlog su za prisećanje na njenu knjigu Balada o devojačkom odelu, objavljenu pre deset godina.

Poznata kao pozorišna i video rediteljka, dramaturškinja, istoričarka kulture i feministkinja, Zorica Jevremović je sada direktorka beogradskog Centra za medije „Ranko Munitić“ i urednica regionalnog časopisa za medije i kulturu „Mediantrop“ (http://www.mediantrop.rankomunitic.org/). Radila je u pozorišnim i filmskim alternativnim grupama (KPGT, Art film, PPP), a potom je počela da osniva pozorišta u zajednicama koje nisu bile teatarski aktivne. Tako je 1985. godine osnovala prvo „Ulično dečje pozorište“ u Jugoslaviji, a kasnije i „Džepno pozorište M” (1993-1995) u bolnici „Dr Laza Lazarević“. Potom osniva feminističko pozorište „PUT5a“ (Pozorište u Tiršovoj 5a) u prostoru Autonomnog ženskog centra protiv seksualnog nasilja. U ovom pozorištu koje je postojalo od 1997. do 1999. igrane su njene predstave „Arijadna“, „Šaputave devojke“ i performans „Šaputave devojke II“ na slovenačkom. Knjiga koju sada priprema, takođe naslovljena Šaputave devojke, predstavlja neku vrstu svedočenja o vremenu tokom kog je stvarala ove predstave, i dokumentuje vezu učesnika, publike i autorke.

Takav književni poduhvat podseća na knjigu koju je Zorica Jevremović objavila pre deset godina, Balada o devojačkom odelu. Pored drame pod istim naslovom, knjiga sadrži i tekstove Mirka Đorđevića i Milene Dragićević Šešić, kao i „Biobibliografsku fusnotu“ koju čine autorkini tekstovi nastali u periodu od 1986. do 2003. godine, tokom kog je često boravila na Kosovu. Knjiga sadrži i autentičnu prepisku koja predstavlja tok neuspešnih pregovora o njenom objavljivanju sa jednim feminističkim fondom.

Sama drama govori o stradanjima izazvanim netpreljivostima i sukobima na Kosovu, i to iz perspektive ličnih, emocionalnih drama. Radnja prati dve žene koje se vole, Srpkinju i Albanku, Jelenu i Teutu: jedna je sredovečna, a druga mlada žena. Jelena i Teuta beže sa Kosova i završavaju u Beogradu, u „Ženskom centru protiv seksualnog nasilja“ avgusta 2004. godine. Od tog trenutka u teškom i dramatičnom dijalogu otkrivaju nam se njihove sudbine. Jelena i Teuta govore o tome gde su bile, šta im se dešavalo i kako su završile u „Ženskom centru“. Junakinje nam predočavaju hronološki splet događaja u njihovim životima koji se okončava u Beogradu, te tako saznajemo da su njihovu sudbinu odredili boravak u Prištini iz koje su pobegle jer tamo nisu bile sigurne, zatim u Prizrenu odakle su takođe morale da beže, da Teuta potom ostavlja Jelenu na stanici negde u Srbiji, i kako se ponovo sreću u „Centru“ nakon dva meseca. U njihovom dijalogu predočen nam je jedan isečak iz njihovih života, ali sasvim dovoljan da shvatimo suštinu i dimenzije njihove nevolje. Utočište koje junakinje nalaze u Beogradu jeste jedna vrsta kapsule, prostora omeđenog ne samo fizički, nego i mentalno, jer iz njega nemaju kuda da odu. Ljubav Jelene i Teute čini da ove dve žene postanu „iskorenjene“, kako kaže Mirko Đorđević. Ta ljubav je nemoguća na Kosovu, te ako je prvi nivo ove tragedije komplikovana međunacionalna situacija, onda je drugi, važniji, koji izvire iz prvog – lična drama, drama individue, kako je sama autorka jednom prilikom rekla. Ova zanemarena, individualna sudbina, pravi je fokus ove tragedije. No, junakinje, opterećene nasleđem sredine iz koje dolaze, ne mogu uvek da budu iznad te situacije, te u razgovoru, povremeno, govore o mojima i tvojima, ili o stereotipima ambijenta iz kojeg potiču.

U situacijama kada se junakinje udaljavaju od suštine njihovog odnosa, progovara boginja iz Zjuma – Dea ex Machina, koja vraća balans situaciji tako što ih poziva da se uzdaju samo i jedino u ljubav:

„Ne dozvolite da vas
obasjana strana Meseca
zavede prolaznim zracima
na verovanje novoj veri
ma kako se ona zvala
hrišćanska ili islamska!
Neka vaš usud bude otporan
trenutnoj slabosti da budete srećne
kad su sve vaše žene nesrećne
sve žene
bilo kog porekla
ili
imena bile.“

Autorkina intervencija u vidu „boginje iz mašine“ (Dea ex Machina) donekle je ironično prekrajanje antičkog koncepta – za razliku od svog drevnog parnjaka, boginja ne daje racionalna, već emotivna viđenja, kako ukazuje Milena Dragićević-Šešić u prikazu ove drame.1 No, pri tome, sigurno je da se ne radi o oživljavanju stereotipa ženstvenosti, već o potenciranju potrebe za ljubavlju nasuprot mržnji.

Specifikum ove tragedije jeste ponovno promišljanje i nacionalnih i individualnih aspekata koje je Zorica Jevremović obuhvatila na feministički i pozorišno provokativan način. O godinama provedenim na Kosovu autorka govori u biobibliografskoj fusnoti; osim toga, dve godine po objavljivanju knjige sačinila je izložbu fotografija i predmeta iz tog perioda, pod nazivom „Kosovo iz mog stana“. Ali, dok se u zapisima opštije bavi tamošnjim životom, drama „Balada o devojačkom odelu“ jeste izraz istovremeno teatarskog i aktivističkog pogleda na svet Zorice Jevremović. Taj spoj učinio je da knjiga Balada o devojačkom odelu istovremeno sadrži svoje izvore, delo samo i dokumenta o njegovoj recepciji, i time predstavlja redak slučaj teksta „opremljenog“ za sopstveno tumačenje ali i tumačenje konteksta iz kog izrasta.