U okviru Sociološkog kluba Filozofskog fakulteta u Beogradu održana je 21. aprila panel diskusija pod nazivom Da li je moguća rekonstrukcija „horizonta nade“? povodom knjige Marine Hjuson (Hughson) Sutra je bilo juče: prilog društvenoj istoriji žena u Jugoslaviji, u drugoj polovini 20.veka.

U panelu su, pored autorke, učestvovali Biljana Dojčinović, Vera Gudac Dodić, Srbobran Branković i Marija Babović. Učesnici panela nastojali su da odgovore na pitanja kao što su: Kakve granice emancipacije uspostavlja neoliberalni kapitalizam? Koji su teorijski i metodološki problemi izučavanja bliske prošlosti i kakav je odnos sociologije i istorije u tom domenu? Da li je moguća rekonstrukcije „horizonta nade“ i na koji način?

Donosimo izvod iz izlaganja Srbobrana Brankovića na ovom panelu.

Svoje izlaganje na ovom skupu počeću pitanjem: „Dakle, šta Vi zamišljate, Marina? Da ste neki novi Marks?“

Ovo je citat Marinine mentorke na prvim i jedinim konsultacijama za doktorat, koji je rađen u drugoj polovini 80-ih godina. Na pomen Marksa nastao je smeh u sali. Empiričar iz mene brže-bolje je uveo demografsku varijablu pa je uočio da smo u smeh prsnuli mi stariji, a da je nekolicina mlađih to „iskulirala“, u lepom smislu te reči. Njima poređenje između Marine i Marksa nije bilo čudno. Stoga pretpostavljam da se ni mi stariji nismo smejali tom poređenju – zašto bismo? Rekao bih da je razlog smeha bio nekadašnji božanski status Karla Marksa s kojim se nije bilo moguće porediti te je taj stav bez sumnje bio premisa iz koje je proisteklo mentorkino pitanje.

To pitanje stavljam na početak jer je Marinina teza još tada (druga polovina 80-ih!) bila da su svi osnovni pojmovi u sociologiji neupotrebljivi ukoliko se ne uzme u obzir rodna dimenzija! Dva uzvičnika u jednoj rečenici – stoga što je ovo radikalan sud s radikalnim i dalekosežnim posledicama. Kad se pogleda sve ono što je Marina u međuvremenu uradila držeći se tog svog kreda, usuđujem se da kažem da je to jedan od najdubljih i naproduktivnijih zahvata u sociologiji još od 50-ih i 60-ih godina prošlog veka.

Otuda ne vidim nikakve smetnje za poređenje s Marksom. Marks je postao klasik u ekonomiji jer je otkrio „tajnu“ eksploatacije: ukupna vrednost stvorena radom može se podeliti na troškove proizvodnje i višak vrednosti, a taj višak vrednosti nepravedno je zadržavala klasa posednika kapitala, dok je radnik dobijao samo onoliko koliko mu je bilo potrebno za goli opstanak.

Marina je jedna od onih autorki koje uočavaju i snažno potenciraju činjenicu da postoji, ali da se ignoriše „proizvodnja koja nije namenjena tržištu i rad u porodici koji nije plaćen“. Važnost suočavanja s tim oblikom socijalne nepravde nije ništa manja od važnosti suočavanja s gore pomenutom eksploatacijom radne snage. Ovome treba dodati i njen veliki doprinos povezivanju klasičnog stratifikacionog modela u sociologiji sa strafikacijom po rodnoj pripadnosti, prevashodno time što je postavljeni hipotetički konstrukt potvrdila rezultatima empirijskog istraživanja.

Ono što me naročito impresionira u njenom radu najjasnije je dato u ovom iskazu: “Bavljenje feminističkom teorijom nije me zarobilo u neku vrstu ideologije, već upravo obrnuto, oslobodilo me je – da kritički mislim“. Kritičko mišljenje je suština i snaga rodnog diskursa i spiritus movens socijalne nauke. Govorim o svežini njenog pisma, o dubini i snazi njenog naučnog pristupa fenomenu roda, o njenoj naučnoj pronicljivosti i moći izvođenja velikih sinteza.

Stoga je mentorka s početka ovog teksta, iako verovatno nesvesna toga, ipak bila na dobrom tragu.

...

Prikaz knjige Marine Blagojević o kojoj je bilo reči, iz pera Marije Babović, nalazi se u ovom broju Knjiženstva, na http://www.knjizenstvo.rs/magazine.php?text=188. Pojedine knjige Marine Blagojević nalaze se na adresi.

Na panelu su govorili (s leva na desno): prof. dr Biljana Dojčinović, prof. dr Marina Hjuson, prof. dr Srbobran Branković, prof. dr Marija Babović i dr Vera Gudac Dodić.