У историјским, друштвено-политичким и уметничким документима из Првог светског рата, безимени лик жене се, попут сенке, надвија над стравичне догађаје и голготу, над болест и смрт. У жељи да дефинишемо Њене контуре и реконструишемо Њену причу – проучавали смо стваралаштво уметница које су искуство Првог светског рата транспоновале на литерарну раван. Једно од кључних места ове женске архиве заузима збирка прича Мученице и грешнице Драге Јовановић (1885‒1975) – српске књижевнице која је дипломирала књижевност на универзитету у Женеви 1911. године, где је и освојила прву награду за психолошко-драмску поему Ноћ у Венецији (1909). У првој половини 20. века објавила је романе Без имена (1929), Верин случај (1963), збирку приповедака Мученице и грешнице (1937), Мозаик стварности и снова (1965), приповетку „Мајка“ (1961), збирку поема Сан летње ноћи (1933) и драму Јесења ноћ – зимска ноћ (1966). У својим делима је истраживала проблематику материнства, ванбрачне трудноће у традиционалном друштву, љубави, болести и смрти. У збирци приповедака Мученице и грешнице, некада популарна, а данас потпуно заборављена књижевница Драга Јовановић поставила је оквире женског ратног простора у Србији 1915. године, осветљавајући живот из различитих углова „мученица“ и „грешница“, принуђених да се ухвате у коштац са ужасима сиромаштва, робовања, глади и смрти. Анализа ће показати да је пред нама релевантно уметничко сведочанство о женском полу рата, које носи субверзивну и узнемирујућу поруку о смислу жртвовања. Дело се намеће својим естетским вредностима, те заслужује поновно објављивање, академску пажњу и нова научна истраживања.