Navigation

Snežana Kalinić
Faculty of Philology
University of Belgrade

UDK: 7.038.53

Original scientific paper

Visual, Tactile and Multimodal Metaphors of Love in the Relation Work

The paper offers a „close reading“ of close relations performed by Marina Abramović and Ulay in the Relation Work pieces. It interprets the performers' exploration of intersubjectivity during their twelve-year relationship which was both artistic and personal, and explores how they managed to translate the love discourse into visual, tactile, and multimodal metaphors that were related to androgyny, as well as to Eros and Narcissus myths. The essay is focused on the presented love relations which have transcended the male/female antagonism and emphasized both partners’ consent to subjugate their own subjectivity to androgynous intersubjectivity and unity. It analyzes the performed endurance trials such as Relation in Time, in which the artists attempted to maintain the external androgynous unity which they achieved through their heads joined by their hair plaited together; Breathing In/Breathing Out, in which they kept on ’kissing’, even though it compelled them to suffocate each other, because the exchanged air enabled them to form a connection on an internal and visceral level; and Balance Proof, in which they tried to use the sense of touch to overpower the narcissistic self-regards. The paper relates the performed non-verbal metaphors to Paul Ricoeur's notion of métaphore vive, Charles Forceville’s concept of multimodal metaphor, Julia Kristeva's semiotics of histoires d'amour, and Mikhail Epstein's philosophy of the body. In addition, the essay analyzes various sign systems and perception modes, especially the sense of touch as the prime proximity sense and the most interactive mode of perception.

Keywords:

androgyny, Marina Abramović and Ulay, métaphore vive, love, body, performance art

Снежана Калинић
Филолошки факултет
Универзитет у Београду

УДК: 7.038.53

Оригинални научни рад

Визуелне, тактилне и мултимодалне метафоре љубави у Релационом раду1

Отеловљујући фигуре андрогина, Ероса и Нарциса, Марина Абрамовић и Улај су проверавали њихову и своју виталност у перформансима из серије насловљене Релациони рад, у којима су током седамдесетих година двадесетог века трагали за одговорима на питања колико дуго и колико интензивно разнолики спојеви, судари и трења мушког и женског тела могу истрајавати као својеврсне метафоре љубави. Стога овај есеј настоји да укаже на семантичку поливалентност њихових невербалних реторичких фигура насталих превођењем митског и филозофског дискурса о љубави на динамику извођачке презентације, те да размотри перцептивне модусе којима су се ови заљубљени уметници поигравали посредством визуелних, тактилних и мултимодалних метафора својих изведби. Начини на које су они искушавали сопствену одлучност да своју субјективност и самосвојност подреде интерсубјективности и заједништву како би превазишли мушко-женске антагонизме, у овој студији се тумаче са интердисциплинарног теоријског становишта које херменеутику живе метафоре Пола Рикера и теорију мултимодалне метафоре доводи у везу са семиотиком љубавних повести Јулије Кристеве и филозофијом тела Михаила Епштејна.

Кључне речи:

андрогини, Марина Абрамовић и Улај, жива метафора, љубав, тело, уметност перформанса

Back to the top of the page