Aлис Манро (Alice Munro), овогодишња добитница Нобелове награде за књижевност за целокупно животно дело, јесте тринаеста жена овенчана овим престижним признањем. Она је први канадски аутор који је добио Нобелову награду још од Сола Белоуа (Saul Bellow), рођеног у Квебеку у Канади, касније грађанина САД. Чланови Шведске академије назвали су Алис Манро „мајстором савремене приповетке“ а Петар Енглунд (Peter Mikael Englund), шведски писац и историчар и стални секретар Шведске академије, нагласио је њену способност за „фантастично портретисање“. Алис Манро је 2009. године добила награду Ман Букер за животно дело, а три пута је овенчана Гувернеровом наградом као најзначајнијем признањем за књижевност у Канади. Њена проза је уздржана, посматрачка, непретенциозна, искрена. Иако је својевремено изјавила да је приповетке дуго сматрала књижевном формом која ће је припремити за писање романа, испоставило се да је писање прича оно што Алис Манро најбоље ради.

Издавачка кућа „Агора“ из Зрењанина једина за сада објављује код нас дела Алис Манро. Њен главни уредник Ненад Шапоња направио је највећи продор међу читалачком публиком Србије већ 2006. године преводом и штампањем њене збирке прича Бекство (Runaway, 2004) која је 2010. имала и друго издање. У књизи се налази осам прича тематски повезаних судбинама жена и девојака које покушавају да опстану и преживе различите животне изазове несрећних љубавних веза, медиокритетских средина и неартикулисаних породичних односа.

Иста издавачка кућа објављује једини роман Алис Манро Животидевојака ижена 2010. године (Lives of Girls and Women, 1971). Преводилац је Анђелка Цвијић, некадашња уредница културне рубрике дневног листа Политика и велики поштовалац англофоне канадске књижевности. Слично као у делима Вилијема Фокнера (William Faulkner) и Мери Фленери О'Конор, (Mary Flannery O'Connor), јунакиње долазе у сукоб са ускогрудим схватањима средине и супротстављају се дубоко укорењеним традицијама. Та конфронтација најчешће остаје невидљива, скривена у свести главних јунакиња док приповедачку тензију генерише однос између привидно контролисаног тока стварности и карактеризације ликова из прича. Оваква приповедна стратегија у којој заплет нема главну улогу навела је познату америчку књижевницу и критичарку Синтију Озик (Cynthia Ozick) да Алис Манро назове „канадским Чеховом“. Критика је сложна у оцени да Алис Манро непогрешиво успева да проникне у ликове и да ствара фантастичне приказе људских бића.

За сада последње преведено и објављено дело Алис Манро које је 2011. године издала „Агора“ јесте збирка десет прича Превише среће (Too Much Happiness, 2009). Ова књига поседује тематску разноврсност и мрачнију атмосферу у односу на уобичајне наративне пасаже канадске ауторке. Доминантни су женско-мушки односи нарушени љубавним преварама, насиљем, недокучивим тајнама. Нова изражајност у приповедању постаје још интензивнија у најновијој збирци прича Голи живот (Dear Life, 2012) у којој Манро уводи стилске иновације попут интроспекције главних женских ликова, надреалних приказа, епифанија које расветљавају смисао међуљудских односа.

Почетком ове године Алис Манро је у интервјуу за Њујорк тајмс (New York Times) изјавила да вероватно више неће писати и да ће Голи живот бити њено последње дело.