1. Увод
Не може се порећи да се у савременим друштвима језик сматра најсуптилнијим средством за стварање, мењање и одржавање идеологија у друштву. Кроз језик се осликавају друштвени односи и постојећи обрасци мишљења и понашања чланова друштва, и у језику су укорењени стереотипи и предрасуде који упућују на разне видове неравноправности у друштву. Када је у питању тема родне неравноправности, језик такође заузима важно место и активну улогу у овом друштвеном проблему. Иако стандардизација родно осетљивог српског језика још увек није нормирана у јавној и службеној сфери, пут ка стандардизацији је започет кроз дебате на ту тему и писање радова о разлозима и значају за његову употребу.
У раду се испитује на који начин су род и језик повезани и у којој мери ови појмови утичу један на други када су у питању односи родне неравноправности у савременом српском друштву. Поставља се питање да ли је стандардизација родно осетљивог језика неопходан услов за постизање родне равноправности у језику и да ли ће његова употреба аутоматски допринети равноправнијим мушко-женским односима у српком друштву, или је језик манифест друштвене стварности због чега првенствено треба усмерити напоре да српско друштво не буде диксриминаторно и да његови чланови буду родно освешћени. Да ли родно осетљивој језичкој употреби треба да претходи промена културних модела и идеологија или ће таква промена уследити самом употребом родно равноправног српског језика? Рад се осврће и на појам „делатних заједница“ и испитује значај који могу имати у борби за постизање родне равноправности у српском друштву.
Рад cе састоји из два дела: у првом је дат теоријски оквир који се осврће на појам језика и рода, родне идеологије и културних модела, као и на концепт „делатних заједница“ које постају фокус нове теорије језика и рода.[2] Други део рада обухвата емпиријско истраживање о перцепцији родно осетљивог српског језика у књижевном превођењу. Удружење књижевних преводилаца Србије узето је као пример делатне заједнице у оквиру које су испитани ставови једног броја чланова и чланица Удружења по питању употребе родно осетљивог књижевног језика и разлога за његову (не)употребу. Мотивација за одабир ове делатне заједнице је идеја да ће резултати истраживања пружити слику о томе шта део језичке елите у Србији мисли о родно осетљивом језику, а како наводи Свенка Савић,[3] одговорност за употребу родно осетљивог језика пре свега лежи на елити која тај језик користи у сфери образовања, администрацији и у медијима у службеној и јавној сфери. Делатна заједница Удружења преводилаца неоспорно утиче на креирање језичке стварности и својим језичким понашањем утиче на стварање, одржавање или мењање језичких идеологија и културних модела у српском друштву.
Родна неравноправност у српском друштву и значај употребе родно осетљивог језика представља сложен друштвени феномен који треба детаљније испитати. Циљ овог рада је да назначи постојећи проблем и питања од значаја за постизање родно равноправнијег српског друштва кроз призму употребе родно осетљивог српског језика, али и да понуди слику тренутне ситуације и мишљања која владају у делу друштва које учествује у креирању и одржавању језичких идеологија и културних модела, а то су преводиоци и преводитељке Удружења књижевних преводилаца Србије.
2. Теоријски оквир
2.1. Језик и род
Историја показује да се поимање рода и односа родова мења кроз време. Константне промене у друштву осликавају се и на промене у култури, која обликује значење ових појмова на одређен и том тренутку својствен начин. То значи да свако време има своју слику жене и мушкарца и односа између њих, што показује да друштвено конструисана значења нису заувек фиксирана и непроменљива. Ти друштвени односи огледају се и у језику, који је такође динамична категорија подложна промени.
Упркос чињеници да родно осетљив српски језик још увек није нормиран у јавној и службеној сфери, пут ка стандардизацији започет је већ самим дебатама на ту тему и писањем радова о разлозима и значају за његову употребу. Борци за употребу родно осетљивог језика сматрају да се на тај начин може утицати на свест оних који се тим језиком користе у правцу родне равноправности. Ипак, треба имати на уму да стандардизација родно осетљивог језика језика није само језичко питање већ и политичко и друштвено.
Свенка Савић[4] истиче да су на улогу граматичког рода у интерпретирању језичке стварности указала психолингвистичка инстраживања која су показала да при спомињању занимања у мушком роду већина људи у прво помисли на мушкарца, па тек онда на жену. То се утврдило на основу примера у којима је дат назив занимања у мушком роду у једној реченици, а ту реченицу су испитаници морали допунити следећом реченицом с експлицитно израженим мушким или женским родом. Резултати су показали да називи у мушком роду нису неутрални и не указују на оба пола у истој мери.
Питање родно осетљивог језика се готово не третира и нема јасне слике о томе ко брине о његовој стандардизацији. Као кључ неспоразума се наводи чињеница да се о овој теми углавном расправља из две различите теоријске основе: структуралистичке и неструктуралистичке, која узима у обзир постулате и досигнућа феминистичке лингвистике и води рачуна о женском гласу у језичком изразу.[5] Употреба родно осетљивог језика се углавном спроводи кроз делатност на плану личне језичке праксе и језичке праксе заинтересованих друштвених група, уз усклађивање са постојећом језичком праксом. Увођење родно осетљивог језика у јавни говор и у стандардни језик мора се спровести систематично кроз анализу постојећих језичких норми комуникативне праксе, планирање које се усмерава на образложење потребе за променом и предлоге за саму језичку и друштвену промену, примену родно осетљивог језика на различитим друштвеним и језичким нивоима (почевши од говора једне особе преко говора заинтересованих друштвених заједница, јавног, политичког и образовног говора, па све до говора у приватном животу) и кроз релативно вредновање родно осетљивог језика у различитим друштвима и у зависности од историјског, друштвено-политичког и културног контекста.[6]
Употреба родно осетљивог језика од великог је значаја и како Свенка Савић[7] истиче, на тај начин може се утицати на свест оних који се тим језиком користе у правцу родне равноправности. Ова ауторка наводи да је родно осетљив језик један од кључних механизама за постизање родне равноправности, а одговорност за његову употребу пре свега лежи на елити која тај језик користи у сфери образовања, администрацији и у медијима у службеној и јавној сфери.
Кузмановић Јовановић[8] наводи да су током историје жене традиционално своје место налазиле у дому, у кругу породице или „комшилука”, без образовања и без начина да саме привређују због чега су биле економски зависне, без професионалних квалификација и права на политичко и јавно учешће - оне нису имале места у јавној сфери те није било потребе за формирањем именица женског рода за вршење професионалних активности којима су се искључиво бавили мушкарци. Иако су жене и у Србији већ деценијама присутне у професионалном животу, стандардни српски језик одбија да их именује на начин који ће препознати и њихов природни, женски, род. Језик треба да нас изједначи у различитости и као што жена и мушкарац не изгледају исто, не делају и не мисле на исти начин, и професије којима се баве, макар и биле исте, оне и они обављају на различите начине. Ако се те разлике нађу и у језику којим говоримо и пишемо, онда ћемо много јасније бити у стању да сагледамо ту различитост друштвених односа и препознамо присуство жена у јавном, економском и политичком животу у нашем друштву. Лејкофова (Lakoff)[9] даје пример три институције (академски свет, уметности и државна власт), где је моћ традиционално додељена мушкарцима и где жене све више „ступају” у дискурс, изазивајући реорганизације дискурса. У свакој од ових институција нове улоге жена доживљавају се као претња од стране традиционалних (мушких) чланова што ауторка описује као борбу за власт између оних који се залажу за одржавање постојећег стања и заговорника промена суочених са институционализованим „мушким” дикурсом који доприноси да учешће жена буде виђено као некомпетентно или неприкладно. Међутим, све већи број жена добија моћ у (традиционално мушком) дикурсу, што ће неминовно мењати ситуацију на овом пољу, иако је промена укорењених вредности најчешће веома спора.
2.2. Језичке идеологије и културни модели
Феркло (Fairclough)[10] наглашава да људи често не размишљају о дубљем значењу речи, већ их често схватају као скуп значења која имају у свакодневном животу, иако се иза језичких одабира говорника крију идеологије које делују као природне и дате. Људи одрастају окружени тим идеологијама због чега их најчешће не преиспитују. Такве општеприхваћене чињенице манифестују стање у друштву, и оне се као такве не доводе у питање и не ради се на њиховој промени, иако често репродукују неравноправност у друштвеним односима.
Обрасци језичког понашања представљају рефлекс културних модела и идеологија. Језичко понашање говорника потврђује или негира, одржава или мења одређену идеологију. Значење и употреба језика може се боље разумети ако се сагледа у корелацији са културом одређене друштвене заједнице. Наше поимање света и језик су у вези што се може приметити и на примеру употребе родно осетљивог језика. Начин на који живимо и схватамо свет око себе доводи се у везу са тим на ком подручју смо одрасли, под којим културним моделима и са којим идеологијама смо васпитавани.[11]
У анализама језика и рода (као и других језичко-друштвених корелација) критичка социолингвиситка и критичка анализа дискурса полазе од претпоставке да је оно што је пожељно и позитивно вредновано у језику увек у мање или више директној вези са природом друштвених односа, позиционирањем особа у друштвеној хијерархији и поимањем морално прихватљивог или препорученог друштвеног понашања. Из тога се закључује да родне карактеристике језика најчешће пуно говоре о томе на који начин функционишу и какве су природе заједница жена и мушкараца у датом друштву. Дакле, родна перспектива у језику може се анализирати као директан корелат вредновања и позиционирања жена и мушкараца на хијерархији друштвене моћи, могућности приступа позицији моћи и њихове „видљивости“, односно сфере утицаја када једном на ту позицију дођу. У том контексту, концепт језичке идеологије игра значајну улогу у разумевању женско-мушких друштвених односа и хијерархије.[12]
Језичке идеологије један су од примера дубоко укорењењих образаца, у овом случају језичких, који се често користе на несвесном нивоу, као већ дати и усађени, чије значење није предмет преиспитивања и анализирања од стране говорника у свакодневној језичкој употреби. Када је у питању родно осетљив језик, Филиповић[13] сматра да доминантна језичка идеологија заступљена у нашем окружењу подразумева да је облик граматичког мушког рода именица неутралан, а самим тим и погоднији за обележавање имена занимања, професија и титула. Овај проблем дубоко је укорењен у наше друштвене структуре и вековима потврђиван кроз језичке и родне идеологије. Због тога такво стање ствари изгледа као дато, природно и непроменљиво особама код којих још увек није довиљно развијена свест о значају родне равноправности и употреби родно осетљивог језика. Употреба именица у мушком роду за означавање како мушког тако и женског природног рода чини жене мање видљивим или потпуно невидљивим у друштву. Иста ауторка[14] наводи да слика жене у српском друштву и даље афирмише патријархалну и традиционалистичку улогу жене која ограничава њено професионално и друштвено ангажовано деловање. Промена те слике јесте питање промене идеологија које су вековима потврђиване и утемељене обичајима, културом и религијом.
Филипсова (Philips)[15] наводи да се временом показало да у сваком друштву постоји више од једне родне идеологије које учествују у односима надређености и подређености и наглашава се потреба за мењањем тих односа не само у дискурсу већ и у институционалним контекстима у којима се тај дискурс јавља. То ће бити могуће само ако се разуме које идеологије су моћније и зашто. Производња родних идеологија у дискурсу смештена је у социокултурни систем и друштвено је организована. Идеологије у институцијама кроз које држава „усмерава” становништво посебно су моћне.
Током векова су различити аспекти језичке политике и њихови производи (прескриптивне граматике, речници...) често формулисани на начин који контролише и ограничава употребу језика од стране друштвене елите коју чине превасходно мушкарци. Мушкарци у европоцентричном научно-културном миљеу заузмају кључне друштвене, политичке и научне позиције и одређују научне оријентације, руководе формулацијама научних теорија и дефиниција а самим тим и образовним политикама - они стотинама година заправо делају као научна друштвена елита која експлицитно или имплицитно одређује епистемолошке и стратешке циљеве научних истраживања. Тако се мушкарци одређују као неприкосновени језички планери, носиоци корпусног планирања на основу кога се формирају стандардни језички варијетети, и регулатори језичког понашања уопште.[16] Савић[17] наглашава да језичка елита која креира стандардни језик јесте мањина, али чланови те елите располажу важним средством друштвене моћи која им обезбеђује углед у датој језичкој заједници. Намеће се закључак да су правила стандардног језика прављена за престижну (образовану) популацију мушкараца која живи у градовима с обзиром на податке да у селима живи већи део популације него у градовима (што значи да ће важећи стандард за градску средину бити обавезан за сеоску), да је популација жена већа од популације мушкараца и да у нашој земљи има више образованих мушкараца него образованих жена.
2.3. Делатне заједнице
Термин делатна заједница (енгл. community of practice) користи се у великом броју друштвених и хуманистичких наука. Уведен је у истраживања језика и рода од стране Екерт и Мек Конел-Гинет (Eckert & McConnell-Ginet) 1992. године, који је дефинишу као групу људи која се окупља око заједничког ангажовања на одређеном подухвату тј. на постизању заједничког друштвеног циља. Начини на које раде ствари, начини говорења, веровања, вредности, односи моћи – укратко – деловање тј. пракса – јавља се као резултат рада на заједничком подухвату. Као друштвени конструкт, делатна заједница се разликује од традиционалне заједнице јер је истовремено дефинишу њени чланови, као и делатност у којима ти чланови учествују.[18] Дакле, делатна заједница је заједница људи који су спроразумно ангажовани на постизању заједничког циља, било прећутно или експлицитно.[19]
Појам делатне заједнице се удаљава од заједнице дефинисане местом или популацијом. Уместо тога, делатна заједница се фокусира на заједницу дефинисану друштвеним ангажманом (у чију сврху и служи језик који делатна заједница користи), а не на место или људе као гомилу појединаца.[20] Учешћем у различитим делатним заједницама људи учествују у друштву, и на тај начин стичу осећај да имају своје место у том друштву. Важна веза између искуства сваког појединца и ширег друштвеног поретка је структура учешћа у делатним заједницама. Делатне заједнице појављују се када групе људи реагују на одређену ситуацију - те групе људи делају заједно јер имају заједнички интерес у одређеном месту и у одређено време. Због тога делатне заједнице не настају случајно већ су организоване по врстама ситуација. Делатна заједница је ниво друштвене организације у којој људи доживљавају друштвени поредак на личној и свакодневној основи, а на којој заједно формирају смисао тог друштвеног поретка.[21] Дакле, када је концепт делатних заједница у птању, фокус је на конструктивним делатностима групе, а чланство у делатним заједницама подразумева преклапања тј. чланство у великом броју заједница. Критички приступ изучавању језика и рода мора узети у обзир врло важан аспект рода који представља једну од кључних аспеката свеобухватније теорије рода у истраживањима језика - идеологију као систем веровања на ком се заснивају друштвене улоге и који садржи претпоставке родних улога и понашања. Закључује се да ће, без обзира на правце у којима се буде ишло у објашњењу свеобухватне теорије језика и рода, локална пракса (делатност) и идеологија имати значајне улоге.[22]
Наше језичке праксе произлазе из врста делатних заједница у које смо укључени, наводе Екерт и Мек Конел-Гинет.[23] Делатне заједнице карактерише родно-језичка варијација која у различитим друштвеним контекстима корелира на интер- и интрагрупном плану (у грубим цртама, између жена и мушкараца, али и између различитих подгрупа жена или различитих подгрупа мушкараца, или различитих родно мешовитих подгрупа) са другим параметрима социјалног идентитета: класом, етницитетом, старосном доби, сексуалним опредељењем, итд.[24] Активности тј. делатности чланова делатне заједнице обично укључују многе аспекте понашања, глобалне или специфичне аспекте језичке структуре, дискурс и обрасце интеракције. Овај приступ нуди социолингвистички оквир у ком се испитује на који начин је чланство у делатној заједници у интеракцији са процесом стицања контроле над дискурсом у датој делатној заједници.[25]
Свако од нас свакодневно конструише сопствени идентитет - своје место у свету - кроз преговарање значења и делатности у различитим делатним заједницама у којима учествује. Род, као социјална категорија, у том процесу испољава се пре свега у различитим одабирима делатних заједница у којима мушкарци и жене одлучују да учествују, као и у њиховом понашању у родно мешовитим заједницама. Постоје и родно мешовите делатне заједнице, као што су породица, савет родитеља у школи или локална верска заједница али је у њима деловање и учешће различитих родова значајно диверзификовано.[26] Како Екерт и Мек Конел-Гинет наводе, род се производи (и често се репродукујe) у различитим чланствима у делатним заједницама, а појединци сталним ангажовањем у друштвеним праксама једне заједнице (тј. у различитим делатним заједницама) себе смештају у одређени „родни” контекст- они су практично и/или симболички повезани са представама неке заједнице о мушкости и женскости.[27]
Делатна заједница може бити породица, људи који раде заједно у фабрици, кошаркашки тим, суседство. Заједнице могу бити велике или мале, мење или више интензивне, оне се рађају и умиру, могу да опстану и након многих промена чланстава, и могу бити у блиској вези са другим заједницама. Индивидуални идентитет је заснован на вишеструким чланствима у различитим делатним заједницама.[28] Концепт делатне заједнице се уводи у социолингвистику са циљем да укључи одређене параметре које остали термини, као што су говорна заедница или друштвени идентитет, нису успевали да на прави начин објасне. Важно је делатну заједницу разликовати од друштвене мреже. Иако се обе усмеравају на динамику односа између појединаца у групу и густину мреже њихових интеракција, делатна заједница се дефинише на основу квалитета интеракција (које морају бити редоване и узајамно одређујуће), док је у друштвеној мрежи релевантан било какав контакт, ма како спорадичан или редак чак и међу најудаљенијим члановима мреже.[29]
Филиповић[30] нуди нови модел формирања родно осетљиве језичке политике и планирања одоздо-на-горе (енгл. bottom-up), у коме кључну улогу играју заинтересоване делатне заједнице које својим дискурзивнијм праксама могу довести до новог, родно осетљивог „спонтано изнедреног језичког понашања“ у нашем друштву. Ова ауторка истиче значај концепта језичких идеологија за разумевање женско-мушких друштвених односа и хијерархије, наводећи да питања језичких идеологија и родно осетљивог језика стоје у директној вези са језичком политиком и планирањем. Родно осетљиво језичко планирање углавном се спроводи кроз активности „одоздо-на-горе” које подразумевају делатност на плану личне језичке праксе и језичке праксе заинтересованих делатних заједница - управо оне треба да уведу и производе језичко понашање које илуструје родно осетљиву употребу језика у различитим доменима, не вршећи при томе било какав притисак на остале чланове сопствене или других делатних заједница да се на исти начин понашају. На тај начин ће доћи до „спонатно изнедреног (језичког) понашања“ које води ка промени идеологије и културних модела (који руководе нашим говорним понашањем). Ауторка наводи претпоставку да ће такво „спонтано изнедрено“ језичко понашање шира јавност у Србији прихватити са мање отпора. Корпусном планирању треба да претходи озбиљна промена културних модела и идеологија, која се може произвести пре свега кроз коришћење родно осетљивог језика у свакодневној употреби заинтересованих делатних заједница.
3. Студија случаја: Перцепција родно осетљивог српског језика у књижевном превођењу
3.1. Циљ и методологија истраживања
Циљ овог истраживачког рада је да се на основу истраживања спроведеног међу чланицама и члановима Удружења књижевних преводилаца Србије уоче доминантни ставови о употреби родно осетљивог српског језика и да се на основу прикупљених података стекне увид у то шта део језичке елите у Србији мисли о овом питању, да ли се родно осетљив језик користи у књижевном превођењу, и да ли спостоји јасно дефинисан став Удружења о његовој употреби у књижевном превођењу.
За потребе истраживања израђен је упитник на основу ког су прикупљени подаци- путем интервјуа и комуникацијом путем мејла. Испитано је укупно 11 особа (мушких 3 и женских 8) које преводе са енглеског, француског, шпанског, португалског, шведског и немачког језика. Период у ком је истраживање обављено је април 2012. године. Добијени подаци су анализирани квалитативном анализом садржаја.
У упитнику су се налазила питања општег типа тј. она питања која су била упућена свим учесницама и учесницима анкете (Да ли се родно осетљив језик користи у страним језицима са којих / на које преводите?, Како се ви односите према називима титула и професија када са страног језика преводите на српски језик? Зашто?, Какво је ваше мишљење о родно осетљивом језику?) и питање за председника Удружења књижевних преводилаца Србије о томе да ли постоји јасно дефинисан став Удружења о употреби родно осетљивог језика.
3.2. Резултати истраживања
Анализом добијених података испитанице и испитаници су подељени у 2 групе на основу изнесених ставова о родно осетљивом језику:
1) Испитанице/испитаници који се у службеној сфери употребе језика залажу за доследну употребу родно осетљивог српског језика, сматрају да је он веома битан елемент за постизање родне равноправности и да не постоје оправдања (ни језичке ни друге природе) за избегавање родно осетљивог језика (4 од 11).
2) Испитанице/испитаници који се противе инсистирању на употреби родно осетљивог српског језика јер се на тај начин ружи језик, стварају се рогобатни називи који не помажу родној равноправности већ стварају још већи отпор према женама (укупно 5 од 11). Издвојила се и група оних којој нису категорички против употребе родно осетљивог језика, али само „кад то језик допушта“ и кад „реч не звучи превише необично“ (укупно 2 од 11).
Председник Удружења књижевних преводилаца Србије, наводи да не постоји јасан став Удружења по питању употребе родно осетљивог језика. Употреба родно осетљивог језика, према његовим речима, зависи од личног става појединца у Удружењу.
У наставку су наведени аргументи које су испитанице/и навели у упитнику у корист или против употребе родно осетљивог српског језика:
1) Залажу се за употребу родно осетљивог језика: Испитанице/и, између осталог, наводе: да нема разлога ни оправдања, нити језичке нити било које друге природе, користити граматичке мушке облике за именовање жена; да родно осетљив језик повећава видљивост жена у друштву, чиме у крајњој линији доприноси одређеним друштвеним променама; да у текстовима и преводима треба инсистирати на родној коректности због ничим оправдане доминације мушког рода како у граматици, тако и у животу; да је реч о много значајнијој ствари од пуког коректива- о суштинском еманципаторском захтеву; да је логично и потребно да језик постане родно осетљив и да неки изрази, који су нам до јуче парали уши, данас почињу да звуче сасвим прихватљиво; да теоријски текстови написани пре само неку деценију звуче као да су из неког далеког света који настањују само мушкарци, у коме се само мушкарци баве свим пословима и једни другима обраћају; да треба преводити прецизно да не бисмо изгубили свест о томе да се језик променио, и мења.
2) Противе се инсистирању на употреби родно осетљивог језика: Испитанице/ци, између осталог, наводе: да при превођењу на српски треба бити политички коректан/на и користити женски род тамо где он не звучи „одвратно“ (као нпр. стручњакиња), да треба оставити женске варијанте које већ постоје, уз неке нове које су вешто смишљене; да је инсистирање на родној равноправности у језику бесмислица јер се језик ружи, а жене не добијају ништа осим још већег отпора према решавању својих реалних проблема; да је инсистирање на употреби родно осетљивог језика силовање језика и насилно извођење женског рода из мушког; да облици стручњакиња и боркиња звуче рогобатно и ружно и чине се неприхватљивим, да је при превођењу на српски важније како дата реч звучи од родне или политичке коректности јер је језик пре свега естетска категорија (када је у питању превођење књижевности).
Две испитанице могу се издвојити као подгрупа јер нису категорички против употребе родно осетљивог језика, али само „кад то језик допушта“ и кад „реч не звучи превише необично“. Неки од аргумената су: да кад год то језик допушта, треба користити женски облик именице која означава занимање (професорка, преводитељка, лекарка) а кад то изгледа као превелико насиље над језиком, треба користити уобичајни (мушки) облик, да је понекад мало насиља неопходно да би се увео нови облик (социолошкиња, психолошкиња), па у сваком конкретном случају треба одвагати разлоге за и против; социолошкиња и психолошкиња парају уши са аспекта звучности јер се на те суфиксе наше ухо још није навикло - „ако још увек то користим мање систематично него што се то чини, рецимо, у Хрватској, то је само због фонолошке равни, дакле еуфоније, а никако из социолошко-психолошких разлога“; када преводи родно обележене титуле и професије, труди се да то поштује у свом преводу али тамо где родно обележена реч звучи превише необично, јер се још увек користи ретко или никако, покушава да је избегне остављањем мушког рода.
На основу прикупљних података о ставовима и употреби родно осетљивог језика у Удружењу књижевних преводилаца Србије (укупно 11: 8 жена и 3 мушкарца), закључује се да се њихови ставови могу подвести под две доминантне групе: једни подржавају и залажу се за родно осетљив језик, и свесни су његовог значаја када је еманципација и борба за родну равноправност у питању; друга струја сматра да родно осетљив језик није неопходан српском језику и да се на тај начин ружи језик, насилно изводе женски облици који звуче рогобатно и који ни по чему не доприносе родној равноправности. Издвајају се и они који нису категорички против употребе родно осетљивог језика, али само „кад то језик допушта“ и кад „реч не звучи превише необично“.
Резултати овог истраживања показују да преводиоци/преводитељке нису довољно освешћени о значају родно осетљивог српског језика за развијање свести о родној равноправности у језику. Резултати истраживања осликавају очекивану поделу мишљења, с обзиром на то да употреба родно осетљивог српског језика јесте предмет дебате и неслагања у круговима језичких познавалаца. Како Јелена Филиповић[31] истиче, сасвим је логично да треба употребљавати оба граматичка рода именица која су у складу са природним родом особе о којој се ради ако узмемо у обзир да жене могу да се баве свим професијама којима се баве мушкарци и да могу носити исте професионалне титуле. Аспект професије чини један од кључних делова општег идентитета особе што указује на велики значај овог психолошког, социјалног и лингвистичког феномена у формирању професионалног идентитета жене.
4. Закључак
У српском друштву језички активизам представља неопходан вид борбе против елите која креирањем дискурса на било који начин подстиче неравноправност у друштву. Потребно је радити на подизању нивоа свести о родно равноправном језику у Србији јер је језик најсуптилније средство стварања идеологија у друштву. Употреба родно осетљивог језика представља само један од видова борбе за родну равноправност и зато је неопходно развијати критички став према значају родно осетљивог језика. Увођење родно осетљивог језика у стандардну употребу представља свесне напоре да се рад и активности жена, и њихови доприноси друштву, учине видљивим. Међутим, родно неосетљив језик само је манифест неравноправне расподеле моћи у друштву, и та друштвена реалност огледа се и у језику. Родне и језичке идеологије учествују у односима надређености и подређености и непходна је промена тих односа не само у дискурсу већ и у институционалним контекстима у којима се тај дискурс јавља. Због тога употреби родно осетљивог језика у циљу промене схватања односа језика и рода у нашем друштву мора претходити озбиљна промена културних модела и иделогија када су комплексни, мушко-женски осноси, у питању. Није пресудно и једино важно да употреба (и стандардизација) родно осетљивог језика учини да жене престану да буду невидљиве или представљане као објекти, већ и да добију приступ истим позицијама у институционалним структурама моћи као и мушкарци јер се тек тада може говорити о пуној родној равноправности у друштву. Закони о родној равноправности и против дискриминације било које врсте постоје и јесу од великог значаја али ти законски механизми морају ићи руку под руку са развијањем свести људи о њиховим правима и о правима других.
Озбиљна промена културних модела и идеологија у српском друштву у циљу постизања родне равноправности може се произвести, пре свега, кроз коришћење родно осетљивог језика у свакодневној употреби заинтересованих делатних заједница. Филиповић[32] истиче да родно осетљиво језичко планирање треба да се усмери на језичке праксе заинтересованих делатних заједница јер управо оне треба да уведу и производе језичко понашање које илуструје родно осетљиву употребу језика у различитим доменима. Делатне заједнице не треба да врше било какав притисак на остале чланове сопствене или других делатних заједница да се на исти начин понашају јер ће једино тако доћи до „спонатно изнедреног (језичког) понашања“ које ће, самим тим што је спонтано, шира јавност у Србији прихватити са мање отпора. Такво „спонтано изнедрено“ језичко понашање води ка промени идеологије и културних модела који руководе нашим говорним понашањем.
Када је родно осетљив језик у нашој средини у питању, први циљ још увек јесте развијање свести међу члановима академске и шире јавности о постојању сексизма у језику и о чињеници да неселективна и уопштена употреба мушког граматичког рода када се ради о женама нема везе са језиком већ са патријархалним културним моделом присутним у нашој друштвеној средини. Неопходне су промене у језичком систему које би пратиле процес еманципације жена и њихово равноправно укључивање у јавну сферу одлучивања и друштвене моћи.[33] Како Савић[34] наводи, језик заостаје за променама у друштву а да би стварност и језик били у хармонији потребно је свесно употребљавати језик и доприносити променама.
[1] Истраживање је спроведено 2012. године у ко-ауторству са Лидијом Видић на мастер студијама на Факултету политичких наука код менторке проф. емеритус др Свенке Савић.
[2] Jelena Filipović, Moć reči: Ogledi iz kritičke sociolingvistike (Beograd: Zadužbina Andrejević, 2009а), 132.
[3] Svenka Savić, Rod i jezik, priredile Svenka Savić, Marijana Čanak et al. (Novi Sad: Ženske studije i istraživanja, Futura publikacije, 2009), 227.
[4] Ibid, 227.
[5] Jelena Milinović i Svenka Savić, „Zašto da koristim rodno osjetljivi jezik?“, u Misterije rodne ravnopravnosti i još ponešto... (Banja Luka: Helsinški parlament građana Banja Luka, 2011), 48-54.
[6] Ana Kuzmanović Jovanović, „Analiza postojećih normi za rodno osetljiv pristup u medijima”, u Vodič za rodno osetljiv pristup medijima u Srbiji: preporuke i dosadašnja praksa, Jelena Filipović i Ana Kuzmanović Jovanović (Beograd: Ministrarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike, Uprava za rodnu ravnopravnost, 2012), 85, 88.
[7] Svenka Savić, Rod i jezik, priredile Svenka Savić, Marijana Čanak et al. (Novi Sad: Ženske studije i istraživanja, Futura publikacije, 2009), 7.
[8] Ana Kuzmanović Jovanović, „Analiza postojećih normi za rodno osetljiv pristup u medijima”, u Vodič za rodno osetljiv pristup medijima u Srbiji: preporuke i dosadašnja praksa, Jelena Filipović i Ana Kuzmanović Jovanović (Beograd: Ministrarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike, Uprava za rodnu ravnopravnost, 2012), 83.
[9] Robin Lakoff, “Language, Gender, and Politics: Putting ‘Women’ and ‘Power’ in the Same Sentence”, in The Handbook of Language and Gender, eds. Janet Holmes & Miriam Meyerhoff (Oxford: Blackwell Publishing Ltd, 2003), 161-178.
[10] Norman Fairclough, Language and Power (London: Longman, 2nd edition, 2001), 77.
[11] Jelena Filipović, Moć reči: Ogledi iz kritičke sociolingvistike (Beograd: Zadužbina Andrejević, 2009a), 46, 110.
[12] Jelena Filipović, „Rodno osetljive jezičke politike: teorijske postavke i metodološki postupci“, Anali Filološkog fakulteta 21 (2009b), 110-111.
[13] Jelena Filipović, Moć reči: Ogledi iz kritičke sociolingvistike (Beograd: Zadužbina Andrejević, 2009a), 126-141.
[14] Jelena Filipović, „Vodič za rodno osetljiv pristup medijima u Srbiji”, u Vodič za rodno osetljiv pristup medijima u Srbiji: preporuke i i dosadašnja praksa, Jelena Filipović i Ana Kuzmanović Jovanović(Beograd: Ministrarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike, Uprava za rodnu ravnopravnost, 2012), 19.
[15] Susan Philips, “The Power of Gender Ideologies in Discourse”, in The Handbook of Language and Gender, eds. Janet Holmes & Miriam Meyerhoff (Oxford: Blackwell Publishing Ltd, 2003).
[16] Ana Kuzmanović Jovanović, „Analiza postojećih normi za rodno osetljiv pristup u medijima”, u Vodič za rodno osetljiv pristup medijima u Srbiji: preporuke i dosadašnja praksa, Jelena Filipović i Ana Kuzmanović Jovanović (Beograd: Ministrarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike, Uprava za rodnu ravnopravnost, 2012), 84.
[17] Svenka Savić,.Žena skrivena jezikom medija: kodeks neseksističke upotrebe jezika u medijima (1998), http://www.e-jednakost.org.rs/download/Kodeks_Svenka.pdf (preuzeto 5.8.2013).
[18] Janet Holmes & Miriam Meyerhoff, “The Community of Practice: Theories and methodologies in language and gender research”, Language in Society28(2), (1999), 174.
[19] Alice F. Freed, “Communities of Practice and Pregnant Women: Is There a Connection?”, in Language in Society 28(2), (1999), 258.
[20] Penelope Eckert & Sally McConnell-Ginet, “Communities of Practice: Where Language, Gender and Power All Live”, In Locating Power: Proceedings of the Second Berkeley Women and Language Conference., eds. Kira Hall, Mary Bucholtz and Birch Moonwomon (Berkeley, CA: Berkeley Women and Language Group, University of California, 1992b).
[21] Penelope Eckert & Sally McConnell-Ginet, LanguageandGender (Cambridge: Cambridge University Press, 2003), 57-58.
[22] Victoria L. Bergvall, “Toward a Comprenhensive Theory of Language and Gender”, in Language in Society,28(2), (1999).
[23] Susan Ehrlich, “Communities of Practice, Gender, and the Representation of Sexual Assault”, Language in Society, Vol. 28(2), (1999), 239.
[24] Jelena Filipović, Moć reči: Ogledi iz kritičke sociolingvistike (Beograd: Zadužbina Andrejević, 2009a), 132-133.
[25] Janet Holmes & Miriam Meyerhoff, “The Community of Practice: Theories and methodologies in language and gender research”, Language in Society28(2), (1999), 175.
[26] Jelena Filipović, Moć reči: Ogledi iz kritičke sociolingvistike (Beograd: Zadužbina Andrejević, 2009a), 133.
[27] Susan Ehrlich, “Communities of Practice, Gender, and the Representation of Sexual Assault”, Language in Society, Vol. 28(2), (1999), 240.
[28] Penelope Eckert & Sally McConnell-Ginet, “Think practically and look locally: Language and gender as community-based practice“, Annual Review of Anthropology 21 (1992а).
[29] Jelena Filipović, Moć reči: Ogledi iz kritičke sociolingvistike (Beograd: Zadužbina Andrejević, 2009a), 132.
[30] Jelena Filipović, „Rodno osetljive jezičke politike: teorijske postavke i metodološki postupci“, Anali Filološkog fakulteta 21, (2009b), 109, 123-124.
[31] Jelena Filipović, Moć reči: Ogledi iz kritičke sociolingvistike (Beograd: Zadužbina Andrejević, 2009a), 137.
[32] Jelena Filipović,„Rodno osetljive jezičke politike: teorijske postavke i metodološki postupci“, Anali Filološkog fakulteta 21, (2009b), 123-124.
[33] Ana Kuzmanović Jovanović, „Analiza postojećih normi za rodno osetljiv pristup u medijima”, u Vodič za rodno osetljiv pristup medijima u Srbiji: preporuke i dosadašnja praksa, Jelena Filipović i Ana Kuzmanović Jovanović (Beograd: Ministrarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike, Uprava za rodnu ravnopravnost, 2012), 91.
[34] Svenka Savić, Rod i jezik, priredile Svenka Savić, Marijana Čanak et al. (Novi Sad: Ženske studije i istraživanja, Futura publikacije, 2009), 27.