Александра Вранеш
Универзитет у Београду
Филолошки факултет

Дигитална хуманистика и сајбер феминизам

Област дигиталне хуманистике темељи се на уверењу да живимо у свету у коме нико сâм не ствара, не регулише и не шири знање или културу. Од универзитета се очекује да стварају оригиналне дигиталне моделе (мрежу, блогосферу, дигиталне библиотеке итд.) и новине у тим областима. Они треба да допринесу успостављању мреже производње, размене и ширења знања. Отвореност и слободан приступ изворима информација представљају основни принцип. Дигитална хуманистика обухвата музеје, библиотеке, архиве, отворене галерије, демократизацију знања и културе, укидање граница између природних и друштвених наука, интелектуалну креативност, комбиновање медија, а понекад и дигиталну анархију и вредновање креативних копија једнако као и оригинала. У овом тексту ауторка најпре описује предности и ограничења дигиталне хуманистике, а потом издваја сајбер феминизам као феминистичку верзију дигиталне хуманистике, нову технокултуру, али и опозицију патријархалном академском дискурсу.

Кључне речи: дигитална хуманистика, демократизација знања и културе, сајбер феминизам
Алисон С. Фел
Универзитет у Лидсу

Сведоци или учесници? Мемоари британских и француских болничарки

Болничарке су имале двојаку улогу током Првог светског рата. С једне стране, оне су биле сведоци ратних искустава мушкараца и представљале су везу између дома и фронта, тако што су, на пример, писале писма родбини. С друге стране, оне су биле активне учеснице јер су пружале негу и биле ближе фронту него већина припадница њиховог пола, што је понекад стварало нејасну границу између мушког (борца) и женског (цивила). Сложен однос између пасивних сведока и активних учесника болничарке су често изражавале у својим списима. У овом раду размотрена су дела која су настала током и после рата у Француској и Великој Британији. Фокус је на наративним техникама које су користиле болничарке како би пренеле своја искуства, као и на неким кључним темама које се јављају у њиховим мемоарима. У раду се супротстављају и пореде наративи настали током и после рата. Показало се да дела настала током рата често сведоче о тешкоћама које су њихове ауторке имале да пронађу форму и глас који би одговарали новом контексту у којем су се нашле, док је у послератним делима изражена тенденција ка уклапању овог искуства у постојеће моделе књижевног стваралаштва. Међутим, у обема врстама мемоара могуће је уочити напетост између посматрача и учесника – жељу да се делује као канал кроз који би мушко искуство могло бити изражено, али и да се, истовремено, омогући да се чује глас жена мобилисаних у „активној служби“.

Ključne reči: болничарке, мемоари, Први светски рат, Француска, Британија
Јасмина Милановић                                                       
Институт за савремену историју
Београд

„Војска милосрђа“

Организовање жена у Србији почело је још у другој половини 19. века. Прво се окупило Јеврејско женско друштво 1874, а већ наредне 1875. основано је и Београдско женско друштво. Основни циљеви овог друштва били су хуманитарни. Убрзо су чланице своју делатност усмериле и на медицинско поље јер су већ 1876. године у време Првог српско-турског рата основале своју болницу у којој су неговале рањенике. Друштво „Књегиња Љубица“ основано је 1899. године на челу са председницом Милком Вуловић. Њихова делатност је била пре свега усмерена на пружање помоћи српском народу у Старој Србији. Друштво Коло српских сестара настало је 1903.  Оснивачице су биле Надежда Петровић и Делфа Иванић. Поред многобројних хуманитарних и образовних акција, као и сталне борбе за права жена, ова друштва су међу својим најзначајнијим циљевима имала и обуку чланица за болничарке. Београдско женско друштво је још 1875. године отворило први курс за обуку, док је други покренуло Коло српских сестара 1906. „Рачунало је се да на тај начин Српкиње добровољно одслуже свој војнички рок.“, записала је касније Делфа Иванић. Организацијом курсева женска друштва су на почетку Балканских ратова успела да мобилишу једну „женску војску“ – војску милосрђа, како су их тада називали. Женска друштва су пред избијање рата министарству војном предала списак од 1.500 обучених болничарки које су одмах стављене на располагање војном санитету.

Кључне речи: женска друштва, Београдско женско друштво, Друштво „Кнегиња Љубица“, Коло српских сестара, добровољне болничарке
Љубинка Шкодрић                                 
Архив Србије
Београд

Учешће жена у народноослободилачким одредима у Србији 1941–1944

Одзив и учешће жена у народноослободилачким одредима били су велики, неочекивани и непланирани од стране комунистичког вођства. За разлику од осталих крајева Југославије, партизанским одредима у Србији углавном су приступале образоване младе жене које су већ биле ангажоване у комунистичкој организацији, а  при томе и животно угрожене услед своје оријентације. Њих је мотивисала борба за слободу, док је свест о обећаној еманципацији постојала, али није имала пресудну улогу. Значајан број жена прикључио се устанку 1941, али су након његовог слома многе биле одбачене и препуштене страдању. Ступање жена у одреде је значајно смањено током 1942. Током 1944. опада број жена које се прикључују одредима, а 1945. долази до њихове масовне демобилизације. Иако краткотрајна, активност жена у партизанским јединицама оставила је значајан траг, а њихов пријем, осим обезбеђивања додатне људске снаге, послужио је и за потврду предратног залагања за равноправност од стране комунистичког покрета.

Кључне речи: жене, комунизам, народноослободилачки покрет, Други светски рат, Србија
Јована  Реба
Карловачка гимназија
Сремски Карловци

Први светски рат у делу заборављене књижевнице Драге Јовановић

У историјским, друштвено-политичким и уметничким документима из Првог светског рата, безимени лик жене се, попут сенке, надвија над стравичне догађаје и голготу, над болест и смрт. У жељи да дефинишемо Њене контуре и реконструишемо Њену причу – проучавали смо стваралаштво уметница које су искуство Првог светског рата транспоновале на литерарну раван. Једно од кључних места ове женске архиве заузима збирка прича Мученице и грешнице Драге Јовановић (1885‒1975) – српске књижевнице која је дипломирала књижевност на универзитету у Женеви 1911. године, где је и освојила прву награду за психолошко-драмску поему Ноћ у Венецији (1909). У првој половини 20. века објавила је романе Без имена (1929), Верин случај (1963), збирку приповедака Мученице и грешнице (1937), Мозаик стварности и снова (1965), приповетку „Мајка“ (1961), збирку поема Сан летње ноћи (1933) и драму Јесења ноћ – зимска ноћ (1966). У својим делима је истраживала проблематику материнства, ванбрачне трудноће у традиционалном друштву, љубави, болести и смрти. У збирци приповедака Мученице и грешнице, некада популарна, а данас потпуно заборављена књижевница Драга Јовановић поставила је оквире женског ратног простора у Србији 1915. године, осветљавајући живот из различитих углова „мученица“ и „грешница“, принуђених да се ухвате у коштац са ужасима сиромаштва, робовања, глади и смрти. Анализа ће показати да је пред нама релевантно уметничко сведочанство о женском полу рата, које носи субверзивну и узнемирујућу поруку о смислу жртвовања. Дело се намеће својим естетским вредностима, те заслужује поновно објављивање, академску пажњу и нова научна истраживања.

Кључне речи: Први светски рат, ратна проза, Драга Јовановић, збирка Мученице и грешнице, женска улога у рату
Софија Немет
Филолошки факултет
Универзитет у Београду

Тема рата у романима Излет на пучину и Госпођа Даловеј Вирџиније Вулф

Између објављивања првог романа Вирџиније Вулф, Излет на пучину (1915), и објављивања романа Госпођа Даловеј (1925), прошло је десет година, током којих се догодио Први светски рат, оставивши за собом несагледиве последице по друштво и културу. У првом, такозваном предратном роману списатељке, уочавају се наговештаји рата, и кроз коментаре ликова се разоткрива идеологија која је британској нацији дуго била усађивана. У другом, послератном роману, могу се пак сагледати последице и трауме Првог светског рата. Основна идеја овог рада је да се прикаже стање свести јунака пре и после рата и да се укаже на драстичне последице које је рат за собом оставио. Још један циљ овог рада јесте да се укаже на критички став Вирџиније Вулф, проистекао из њеног наглашеног пацифизма.

Кључне речи: Вирџинија Вулф, рат, траума, патриотизам
Невена Даковић 
Факултет драмских уметности
Универзитет уметности

Hélène Berr: Journal 1942-1944: Дневник жртвовања и борбе

Циљ овог рада је да кроз анализу књиге Дневник: 1942-1944 (Journal, 1942-1944) Елен Бер(Hélène Berr), у женетовским терминима транстекстуалности, интертекстуалности и палимпсеста, докаже припадност овог текста сфери књижeнства и мапира слојеве записа којима се млада париска Јеврејка претвара од пасивне жртве у мислећу активисткињу трагичног отпора. Дневник, вођен током две ратне године, почиње  посветом  на књизи коју је добила од Пола Валерија, а потом се наставља, проткан  цитатима Китса,  Шекспира, Конрада, Луиса Керола, опаскама о музици Баха и Шопена, о енглеској синтакси... Интертекстуални и палимпсестни текст кроз обиље поменутих наслова (датих у одвојеном списку на крају издања), цитата, референци на музичка и сликарска дела оцртава суптилне кораке сазревања: пут сазнања о неминовности делања вођеног спознајом предодређене жртве, о обавези  борбе која ће обезбедити „тријумф жеље за срећом над свешћу о неминовној трагедији “ (Модиано). Наноси личних сећања и анала колективне историје смењују се и „сударају“,  као према обрасцу фантастичног реализма, у коме поремећај, „искок“, настаје када два света упоредног постојања случајно дођу у контакт. Транстекстуалност је појмљена као све што доводи један текст у везу са другим текстовима (укључујући и интертекстуалност сведену на цитат, плагијаризам, алузију) и препознатљива је назнакама - инваријантним без обзира на читаоца - датим у самом тексту. Палимпсестност је, пак, идентификација текстова који просијавају кроз основни текст, пре иманентна читаочевом доживљају него оригиналним записима. Слобода и инспирација читатељки у потоњем процесу наносе још један слој књиженства.

Кључне речи: дневник, књиженство, палимпсест, транстекстуалност, xолокауст
Mevlida Đuvić
 Filozofski  fakultet
Tuzla

Proza Vere Obrenović-Delibašić (narativ revolucije: rodna mjesta ženske emancipacije?)

U radu se polazi od proznog opusa relativno neistražene književnice Vere Obrenović-Delibašić (1906) koja je sudjelovala u bosanskohercegovačkom književnom životu između dva svjetska rata, pišući većinom poeziju i pripovijetke, da bi nakon rata objavljivala romane tematski usmjerene na narodni ustanak i antifašističku borbu (Kroz Ničiju zemlju 1948. i 1950., Višnja iz Ničije zemlje 1971), kao i pripovijetke (Zore nad mahalama 1955). Upravo ta proza i narativ revolucije primarni je interes ovog rada, uz nastojanje da se priča o narodnooslobodilačkoj borbi istraži u fokusu pitanja o emancipirajućim potencijalima priče i njome reprezentirane (r)evolucije. U radu se propituje simbolički diskurs realnosti jednog vremena, jedne ideologije, kulture, društva ili povijesti. Postavlja se pitanje pokreće li ta proza, pripovijedajući revoluciju, ujedno i moguće scenarije emancipacije pojedinca od patrilinearne zajednice koja u antifašističkom nastojanju revolucionira i svoje načine života, i ako to čini, kakve modele slobode, istine ili pravde nudi kad je u pitanju status žene u tom svijetu. Ima li uopšte takvog zastupanja u ovoj prozi? Drugim riječima: kako se u prozi Vere Obrenović- Delibašić reprezentiraju modeli roda, doma, domovine, slobode kada uz te formule smisla stoji ime žene? 

Кључне речи: revolucija, emancipacija, rod, dom, identitet
Mirela Berbić-Imširović
Filozofski fakultet Univerziteta u Tuzli
Odsjek za bosanski jezik i književnost

Skretnice Jasmine Musabegović – retorika hetero-povijesti u Povijesti: politika/etika preživljavanja i (ne)moguće kodiranje doma

Rad se bavi čitanjem romana Skretnice bosanskohercegovačke spisateljice Jasmine Musabegović, napisanog 1986. godine. Radnja romana smještena je u međuratni i period Drugog svjetskog rata, a prati s jedne strane raspad begovske porodice i klasnog jakog identiteta, a na drugoj nadolazeću naraciju o konstituiranju građanstva i jednog novog unitarnog (nad)nacionalnog identiteta u momentima kada se tokom ratnog vremena formira antifašistički, partizanski pokret otpora. Dodatno se zapletena bosanskohercegovačka politika identifikacijā komplikuje, jer se narativ provlači kroz žensko, feminilno iskustvo glavne junakinje Fatime, koje u tekstu postaje mjesto razlikovanja i mjesto subverzije, kako Povijesti, tako i svih hijerarhizirajućih ideologija kodiranja sopstva. Naspram njih postavljamo topologiju doma, a cilj je ispitati da li reverzibilnost domu govori nešto i o potrebi priznavanja stigmatski i konvencijski sekundarne topologije u autentizaciji sopstva? Ujedno, rad postavlja tezu o ambivalentnosti narativa: mitizacija ženske uloge, majke-čuvarice doma u ratnom (ne)vremenu vis-a-vis pitanje samoizbora, tj. onoga što Džudit Batler (Judith Butler) naziva agensnost i kapacitet djelovanja.

Кључне речи: P(p)ovijest, dom, identiteti(-fikacijē), rod, agensnost
Катажина Тачињска
Универзитет Николе Коперника
Торуњ (Пољска)

У потрази за стратегијама преживљавања
– логорска проза Милке Жицине

Књижевно стваралаштво Милке Жицине (1902–1984) дуги низ година било је недовољно признато од истраживача литературе, а његова интерпретација је била ограничена скоро искључиво на два романа из времена између два рата (Кајин пут, 1934 и Девојка за све, 1940), анализирана у уском оквиру социјалне литературе. Могућност реинтерпретације дела појавила се по објављивању логорске прозе ауторке, која спада у уметнички истакнута сведочанства времена Информбироа. Основни циљеви овог рада јесу анализа два текста логорске прозе Жицине – Све, све, све…(2002) и Сама (2009) – који представљају њене покушаје да се избори са тешкоћама на које је наишла после изласка из логора, као и  представљање стратегија које су ауторки служиле да изађе на крај са теретом сопственог искуства  током периода изолације и после издржавања казне.

Кључне речи: Информбиро, логорска проза, искључење, стигматизација
Ана Вукмановић 
Задужбина Илије М. Коларца
Београд 

Женске песме: осврт на родну димензију усмених лирских песама

Рад показује на који се начин могу довести у везу термин женска песма Вука Караџића и савремена промишљања рода. Условљеност усмених текстова контекстом релативизује опозицију мушко/женско у значењу култура/природа, јавно/приватно. С обзиром на то да неке фоклорне жанрове доминантно стварају и преносе жене, као и да је научницама на терену тешко да запишу мушке текстове, родни аспект процеса усменог стварања, као и проучавања усмене културе показује се као важан. Хетерогени корпус усмене лирике образује различите културне моделе и потврђује културну хетрархију, при чему жене и девојке добијају различите атрибуте – могу бити послушне и потчињене, али и непослушне и моћне. Посебна пажња посвећује се Караџићевом индиректном одређењу религијске сфере као женске, при чему обредни контекст, у зависности од перспективе посматрања, може бити субверзиван или потврђивати постојећи поредак. Маске које прате обредне песме и праксе показују се као посебно значајне за промишљање родних идентитета јер учествују у њиховој релативизацији.

Кључне речи: усмена лирика, род, идентитет, обред, обредна инверзија, контекст, културни модел
Зорица Бечановић-Николић
Филолошки факултет
Универзитет у Београду

Симболичко посредовање женског доживљаја света и женског стваралаштва у поезији Марије Кнежевић

У поезији савремене српске песникиње Марије Кнежевић (1963) лирски глас се јавља и у мушком и у женском роду, баш као што се поистовећује са свим граматичким лицима, у једнини и у множини, нарочито негујући однос између првог и другог лица једнине, као у  књизи под насловом Моје друго ти (2001). Песникиња тематски дотиче садржаје које су време, простор, историја, политика и свакодневица доносили: политичке, државне и економске транзиције, ратове, емиграцију, економску кризу, (не)културу, свакодневни живот у приватној и у јавној сфери, као и његов одраз у медијима. Марија Кнежевић је будна, хиперсензибилна хроничарка времена, чијим широм отвореним чулима, проницљивом духу и песничкој вештини полази за руком да симболички посредује бројне доживљаје света, међу којима се највећма истиче управо – женски. У оквиру женског доживљаја света посебно су симболички, метафорички, метонимијски, неретко и посредством антифразе, парадокса и ироније, наглашени видови песничког и сваког другог женског стварања. У димензији песничког одржава се родна амбиваленција, док су други видови женског стварања јасно родно одређени. Овај рад у видокругу има целокупни поетски опус Марије Кнежевић (Елегијски савети Јулији, 1994; Ствари за личну употребу, 1994; Доба Саломе, 1996; Моје друго ти, 2001; Двадесет песама о љубави и једна љубавна, 2003; Intactum, 2005; Уличарке, 2007;  Шен, 2011, Техника дисања, 2015). 

Кључне речи: Марија Кнежевић, поезија, стваралаштво, род, симболичко посредовање
Adisa Bašić
Filozofski fakultet
Univerzitet u Sarajevu

Spoj erosa i humora u ljubavnoj poeziji Bisere Alikadić i Radmile Lazić: pjesme o braku, brakolomstvu i nekonvencionalnoj ljubavi

Bisera Alikadić je jedna od temeljnih figura za rekonstruisanje ženske književne historije u Bosni i Hercegovini, kao i za progovaranje o savremenoj bosanskoj književnoj produkciji. Nesvodiva je na etnonacionalne aršine (Bošnjakinja koja piše erotsku poeziju i ne bavi se temama pogodnim za aktuelni proces izgradnje nacije). Njena poezija je emancipatorska i prevratnička, a njena pozicija u književnom kanonu trajno marginalna. Partnerica i sagovornica u pjesničkom smislu joj može biti srpska pjesnikinja Radmila Lazić i zanimljivo je uporediti poetike ove dvije autorice koje pišu na istom, različito imenovanom jeziku, srpskom i bosanskom. Na njihovim tekstovima se može posmatrati kako humor postaje poetska strategija za depatetiziranje ljubavne poezije, i njeno prilagođavanje modernom senzibilitetu u kojem je sentiment postao nepristojan onako kako je nekad bila seksualnost. Humor je u poeziji ove dvije pjesnikinje u isto vrijeme i subverzivni čin koji podriva svetinje patrijarhata kao što su brak, porodica i majčinstvo.

Кључне речи: poezija, ljubav, humor, brak
Alma Denić-Grabić
Filozofski fakultet Univerzitet u Tuzli
Odsjek za bosanski jezik i književnost

Kako spisateljica sagledava domovinu: artikulacija ženskog glasa u poeziji Feride Duraković
U radu se analizira poezija savremene bosanskohercegovačke pjesnikinje Feride Duraković. Ispituje se na koji način se artikulacijom ženskog glasa i iz ženskog iskustva prikazuje dom, domovina, nacija nakon tragičnih ishoda ratnih razaranja i etnocentrizma. Poezija ove pjesnikinje otvara pitanje uloge pjesnikinje u vremenu političkih i ideoloških previranja u savremenom bosanskohercegovačkom kontekstu. Uspostavljanje rodoslova preko majčine priče je mjesto sa kojeg lirski subjekt artikulira žensko iskustvo kao mjesto otpora prema herojskom narativu. Lirski subjekt je disidentkinja u reprezentiranom političkom, društvenom kontekstu. Ona pruža otpor prema svakoj vrsti pokoravanja, kritikujući savremeno društvo.
Кључне речи: ženski glas, rodni identitet, dom, domovina, nacija
Владислава Гордић Петковић
Филозофски факултет
Универзитет у Новом Саду

Искуство, исповест, исказ: родно и формативно у српској женској прози

Књижевна обрада женског искуства неретко се темељи на конфликтном и амбивалентном односу према уметничкој традицији и самој стваралачкој пракси, јер посредовање женског искуства изискује реконструкцију норми и пракси сазнавања и тумачења везаних за настанак књижевног дела.  Праћена страхом да ће се уникатност доживљеног прометнути у  клише, ауторка увек себи поставља питање релевантности: да ли је искуство женског одрастања и сазревања довољно битно да би се преточило у фикцију?  Конфликтност тематизације женског искуства рађа се из свести о томе да књижевна традиција оскудева у јасном и бескомпромисном промишљању женских тема. Романи три ауторке објављени на српском језику године 2014.  пропитују традицију књиженства тако што настављају тенденцију откривања да одрастање и сазревање може да буде тема која илуструје различитост, особеност, па и сасвим особене кризе формативног доба,  и то кроз аморфну и флуидну форму која одбија да буде јасно дефинисана, негде на средокраћи фрагментарног романа, аутобиографије и уланчане збирке кратких проза.

Кључне речи: род, књижевност, искуство, формативни утицај, српска проза
Љубица Шљукић  Туцаков 
Факултет организационих наука
Универзитет у Београду

„Безгранично царство бесмисла“: једно тумачење поглавља „Источни грех Ненада Митрова“ у роману Пут у Биробиџан

Имајући у виду досадашња изучавања романа Јудите Шалго, Пут у Биробиџан, која су се најчешће бавила визијом феминистичке утопије, ова студија је усредсређена на алтернативне уметничке визије (које нису ни женске ни мушке). Рад првенствено анализира до сада мање интерпретирани део романа – „Источни грех Ненада Митрова“– указујући на његов метафикционални карактер, као и на паралеле које се могу уочити између закључака које је Линда Хачн изнела о поетици постмодернизма и имплицитне и експлицитне поетике романа. Тежњу ка неодредивој и неухватљивој земљи Биробиџан (дату кроз јеврејски мит о заједничкој домовини) рад посматра у светлу реинтерпретације и дестабилизације једног од од најчешћих књижевних мотива (мотива потраге), те га доводи у везу са визијом поетике и уметности у постмодернистички схваћеном свету романа, лишеном парадигми и кохеренције.

Кључне речи: Јудита Шалго, постмодернизам, модернизам, песник, метафикција, пародија
Nina Sirković 
Sveučilište u Splitu

Recepcija umjetnosti Virginije Woolf:
androginija kao svjetonazor ili bijeg od stvarnosti?

Cilj ovoga rada je kroz pregled književnog stvaralaštva Virginije Woolf, mahom kroz njezine romane, ukazati na utjecaje i promjene koji su uvjetovali razvoj modernističke i feminističke svijesti kod ove spisateljice, ujedno i najznačajnije predstavnice modernizma. Drugi dio rada obrađuje pojam androginije, koja je ključna u recepciji umjetnosti ove književnice, te je prisutna kako u njezinim romanima, tako i u esejistici. Zastupljenost različitih kritičarskih stavova koji osvjetljavaju androgini duh Virginije Woolf sa različitih aspekata, ukazuju na višeslojnost njezinog umjetničkog izraza.

Кључне речи: Virginija Woolf, Bloomsbury, Vlastita soba, Orlando,androginija, modernizam, feminizam
Марија Булатовић 
Филолошки факултет
Универзитет у Београду

Писање млеком као l’écriture de soi у Сањаријама дивље жене Елен Сиксу
Полазећи од идеје језика, француски постструктуралистички феминизам одвојио се седамдесетих година прошлог века као посебна струја у савременој књижевној теорији. Овај рад има циљ да представи кључне теоријске поставке француске постструктуралисткиње, Елен Сиксу, изложене у есеју „Смех Медузе“ (1975), али и да их интертекстуално повеже са њеним аутобиографским кратким романом Сањарије дивље жене: првобитни призори (2000).Роман читамо као аутопоетско остварење у тесној спрези са критичким мишљењем ауторке.
Кључне речи: Елен Сиксу, Медуза, мајка, женско писмо, аутобиографија
Жељка Јанковић 
Филолошки факултет
Универзитет у Београду

Рецепција романа Принцеза Де Клев госпође Де Лафајет на простору бивше Југославије

Предмет рада је рецепција романа Принцеза Де Клев (1678) француске књижевнице XVII века Мари-Мадлен де Лафајет, познатије као госпођа Де Лафајет, у књижевној критици на подручју бивше Југославије. У уводном делу дају се основни био-библиографски подаци o ауторки и преводној рецепцији код нас (преглед издања превода романа са именима преводилаца и аутора предговора), а затим се хронолошки анализира критички одјек. Прикупљена грађа обухвата монографије, научне чланке у зборницима и часописима, предговоре различитих издања превода романа, периодичне публикације од првог помена 1912. године до данас. На основу анализиране грађе закључено је да је свеукупна рецепција дела квантитативно задовољавајућа и садржински адекватна, упркос чињеници да постоји већи временски период (последњих тридесет година XX века) без критичког одјека и мањак приступа делу из угла новијих критичких теорија.

Кључне речи: Госпођа де Лафајет, Принцеза Де Клев, роман, критичка рецепција, српско-хрватска књижевна критика
Драгана Поповић
Универзитет у Београду

Сећање на равноправност или симулација једнакости: научнице у Србији у доба социјализма

После Другог светског рата, у  Србији, републици тадашње Jугославије, за жене су се отворили нови простори – оне су добиле право гласа, значајна колективна и репродуктивна права и институционалну подршку да се баве до тада искључиво мушким професијама. Иако је и даље задржана, и настављена  феминизација појединих професија, овај период, у коме је држава наглашавала и подржавала развој науке, омогућио је једном броју жена да буду на првој линији фронта развоја природних наука. Већ 1946. године Драгица Николић и Бранка Радивојевић раде као асистенткиње за физику на Београдском универзитету. У Институту за нуклеарне науке Винча (основаном 1948) и Институту за физику (основаном 1961), жене су присутне од самих почетака. Неке од њих, Мира Јурић и Бранислава Перовић Нешковић, до данас једина жена директор Института Винча (1976–1979), дале су значајан допринос развоју нуклеарне физике на националном и међународном нивоу. Ипак, колико су оне биле видљиве ван својих лабораторија? Шта данас знамо о њима? Kакав траг су оставиле у професионалном и јавном простору? Или су биле и остале невидљиве?

Кључне речи: научнице, физика, социјализам, Србија
Јулијана J. Вучо
Универзитет у Београду
Филолошки факултет

Проф. др Јулка Поповић Савић –
прича о  испреплетаним судбинама

У раду се описује животни и професионални пут проф. др Јулке Поповић, рођене Савић (Тибинген 1901 – Београд 1985).  Приповеда се о сусрету њених родитеља у Цириху, рођењу у мешовитом браку, вишекултурном и вишејезичном миљеу одрастања и школовања, специјализацији из фтизиологије, тешким ратним данима и професионалним остварењима и делима једне од првих жена наставника на Медицинском факултету Универзитета у Београду.

Кључне речи: Јулка Поповић, Медицински факултет у Београду, фтизиологија, Универзитет у Београду
Жарка Свирчев
 Филолошки факултет
Универзитет у Београду

Југословенска жена – форум модерне списатељице

У раду се анализирају књижевни прилози у часопису Југославенска жена са циљем да се осветли парадигма женског ауторства коју је часопис иницирао и промовисао на југословенској књижевној сцени. Фигура списатељице која се огледа у књижевним текстовима и есејима посвећеним стваралаштву жена сагледана је и у коресподнецији са програмским текстовима у којима је изложена идејна платформа часописа.

Кључне речи: Југославенска жена, Зофка Кведер, женска периодика, женско ауторство
Ана Кузмановић Јовановић 
Филолошки факултет
Универзитет у Београду

Репродуктивне политике, родни дискурси и идеологија

Циљ овог рада јесте компаративна анализа јавних дискурса који промовишу одређене репродуктивне политике у два друштва са различитим друштвено-политичким идеологијама, шпанском и српском, у другој половини 20. века. Основна хипотеза јесте та да су репродуктивне политике значајан елемент родних идеологија у једном друштву, те стога имају важну улогу у одржавању или промени родног поретка у њему. Јавни дискурси који афирмишу и промовишу репродуктивне политике имају јасну родну димензију, будући да дефинишу положај и улогу жене у одређеним друштвеним и историјским околностима. У овом раду биће упоређени елементи родне идеологије у пронаталној политици франкистичке Шпаније с једне,  и политици планирања породице у СФРЈ с друге стране. Како је предмет ових политика искључиво женски репродуктивни статус, друштвена улога жена коју оне дефинишу у оба случаја ограничена је њеним биолошким полом. Стога анализа родних дискурса у друштвима која су дуго почивала на патријархалним друштвено-културним основама (шпанско и српско), но која су се у другој половини 20. века развијала по различитим друштвеним, политичким и идеолошким обрасцима, може пружити бољи увид у међусобне односе родних и политичких идеологија.

Кључне речи: родни дискурс, родне идеологије, репродуктивне политике, Србија, Шпанија
Цветана Крстев, Универзитет у Београду, Филолошки факултет[1]
Милош Утвић, Универзитет у Београду, Филолошки факултет
Јелена Јаћимовић, Универзитет у Београду, Филолошки факултет и Стоматолошки факултет

Ако коза лаже, рог не лаже – где су и ко су жене у српској дневној штампи[2]
Полазећи од претпоставке да је присуство жена у дневној и недељној штампи слика њиховог положаја у друштву, у овом раду покушавамо да утврдимо колико и како су жене представљене у српској штампи користећи се методама корпусне и рачунарске лингвистике, као и методама екстракције информација. Разматрање je засновано на корпусу састављеном од извода из дневне штампе и електронских медија (Политика, Блиц, Вечерње новости, Данас, Б92) прикупљеном у периоду 2009 – 2015, мањем изводу из женске недељне штампе (Базар) и узорку недељника Врањске. Методе рачунарске лингвистике ослањају се на коришћење исцрпног електронског речника српског језика, док се екстракција информација заснива на детектовању именованих ентитета коришћењем граматика за плитку синтаксну анализу. Добијени резултати су ручно евалуирани што нам је омогућило да утврдимо висок квалитет нашег система у препознавању имена особа, док квалитет препознавања пола именованих особа треба побољшати.  С друге стране, добијени резултати нам говоре да је заступљеност жена уопште у српској штампи данас (дневној и недељној) знатно мања од заступљености мушкараца, али и да се најистакнутијим женским особама посвећује знатно мање простора него најистакнутијим мушким личностима.
Кључне речи: електронски новински корпуси, корпусна лингвистика, рачунарска лингвистика, жене, родна равноправност