Јелена Н. Пилиповић
Филолошки Факултет
Универзитет у Београду

Језик наговештајаИнтертекстуално читање Туге за младенцем Угљешом[footnote]
Рад је посвећен покушају да се прво дело деспотице Јелене Серске осветли кроз тренодијску традицију хеленске и византијске поезије, остављајући по страни друге делове интертекстуалне мреже из које је исткано, пре свега иконофилску и стоичко-етичку традицију. Интертекстуалне везе са тренодијском баштином нису једнозначне, али управо у својој сложености омогућавају да се на херменеутичком путовању стигне до самосвојности првог женског гласа српске књижевности. Рад ће за том самосвојношћу трагати на месту на коме хришћански доживљај стварности, и свеобухватан и универазално кодиран, ступа у додир са личним, емотивним и осетилним  – са семантичким зрачењем које се сабира у две речи: тело и матерњи.
Кључне речи: Јелена Серска (монахиња Јефимија), Палатинска антологија, интертекстуалност, тренодија, mater dolorosa, идентитет
Славко Петаковић
Филолошки Факултет
Универзитет у Београду

Цвијета Зузорић – светлост ренесансног Дубровника[footnote]
На основу посредних сведочанстава зна се да је Цвијета Зузорић као муза инспирисала многе дубровачке и италијанске поете ренесансе. Према схватањима савременика била је отелотворење складног споја физичке лепоте и духовне усавршености. Истовремено, давала је особени тон интелектуалним круговима Дубровника XVI века, те се формирао током времена својеврсни култ Цвијете Зузорић, који је надрастао њену индивидуалну појаву узносећи је ка симболу ренесансе на нашим просторима.
Кључне речи: Цвијета Зузорић, песникиња, ренесанса, стари Дубровник
Дубравка Ђурић
Факултет за медије и комуникације,
Универзитет Сингидунум, Београд

Извођење новог теоријског оквира за читање поезије Данице  Марковић у дискурсима српске историје књижевности[footnote]

Намера ми је да у овом тексту контекстуализујем поезију Данице Марковић као ауторке која je делoвaлa у оквирима доманантне мушке песничке формације. То ћу учинити бавећи се дискурсима српске историје књижевности, конструисањем нових интерпретативних оквира за њихово читање. Поћи ћу од тезе да је је симптом модернизације и извођења периферног националног књижевног поља успостављање аутономије књижевности. Српску модерну ћу, зато, дефинисати као малу, периферну европску књижевну културу која тежи да развије аутономију књижевних пракси и тиме националног књижевног поља. У том сегменту реферираћу на текстове Предрага Палавестре и Јована Деретића. Затим ћу се усредсредити на феминистички оријентисане интерпретације Биљане Дојчиновић и Магдалене Кох које се тичу поезије Данице Марковић. Анализирајући интерпретацију Радомира Константиновића, заговараћу тезу да је ова ауторка артикулисала женско лирско ја у својој поезији, користећи стратегије и тактике доминантно мушке модернистичке песничке културе у којој је партиципирала. 

Кључне речи: модерна, мушка песничка култура, периферни књижевни систем, род, женски модернизам
Снежана Калинић
Филолошки факултет,
Универзитет у Београду

„Нечисте жуди“, „минуле цвети“ и „склопљени Верлен“: интимистички елементи поезије Данице Марковић[footnote]
Есеј aнализира жанровски синкретизам поезије Данице Марковић тако што уочава читав низ интимистичких књижевних облика у њеним песмама. Доводи, притом, у питање уобичајено одређење њеног песничког опуса као исповедног и аутобиографског и указује на значајан удео дневничког у њеним стиховима. Имајући у виду њену ослобођену женску субјективност, као и њен бунтовни став према друштвеним предрасудама патријархалне културе, интимизам њене поезије сагледава са становишта родних студија.
Кључне речи: речи: аутобиографија, дневник, исповест, интимистичка поезија, феминизам.
Јелена Милинковић
Филолошки факултет
Универзитет у Београду

Љубав као перформативни чин у приповеткама Лепосаве Мијушковић[footnote] 
У раду се анализирају приповетке Лепосаве Мијушковић. Показује се њихово место у контексту српске књижевности и анализира се рецепција током живота и након смрти ауторке. Примењени приповедачки поступци попут технике тока свести и фрагментарност текста, као и дисконтинуирано схватањe времена и субјективистичка перспектива и интериоризација приповедања, ове приповетке лоцира у књижевноисторијски контекст почетка српске модерне, који подразумева раскид са реалистичком приповетком. Анализом садржаја приповедака дефинише се љубавна прича као њихова тематска окосница на основу чега се ове приповетке укључују у љубавни дискурс литературе. Показује се њихова припадност интимистичким жанровима карактеристичним за женску књижевност почетка XX века и препознаје се припадност  фукоовски схваћеном жанру исповести који, поред љубавне тематике, подразумева аутобиографску заснованост и аналитичност наратива. Анализом природе главних ликова показују се генеративни моменти и перформативност њиховог  родног идентитета, где се као кључни моменти анализом издвајају прекорачење забране и меланхолија.
Кључне речи: модернизам, интимистички жанрови, љубавни дискурс, исповест, меланхолија, психоанализа
Nina Sirković
Fakultet elektrotehnike, strojarstva i brodogradnje
Sveučilište u Splitu

Ženski glasovi u romanu: razvoj junakinje Bildungsromana
Cilj ovoga rada je na temelju općih teoretskih odrednica Bildungsromana utvrditi razlike između muške i ženske varijante ove vrste romana, kao i pratiti razvoj Bildungsromana koji pišu žene: od njegovih početaka, pa sve do dvadesetog stoljeća, kada ova vrsta uslijed snažnih povijesnih, društvenih i kulturoloških promjena i modernističkih strujanja doživljava velike izmjene, a spisateljice su, možda i više nego prije, svjesne razvoja ženske ličnosti do granica koje i dalje određuje patrijarhalno društvo.
Ključne reči: ženski Bildungsroman, buđenje do granica, modernizam, potlačenost.
Славица Гароња Радованац
Филолошко-уметнички факултет
Универзитет у Крагујевцу

Роман Нове Јелене Димитријевић као парадигма трагичне побуне жене у оријенталном друштву[footnote]
Рад разматра роман Нове (1912) Јелене Димитријевић и женско питање, тј. положај жене у оријенталном друштву на прелазу два века. Кроз главну јунакињу Фатму, васпитану на  западноевропским, просветитељско-сентименталним узорима, ауторка је сагледала аспекте положаја жене у затвореним друштвима, а њеном побуном најављују се и стварне, револуционарне промене, које ће се десити у турском друштву (Младотурска револуција). По својој теми и њеној обради, овај српски роман, са почетка 20. века, занимљив је и у интернационалним оквирима. 
Кључне речи: женско питање, Oријент, Европа, побуна, жртва
Зорица Бечановић Николић
Филолошки факултет
Универзитет у Београду

Парадокси хибридности, оријентализма (балканизма) и субалтерности у роману Нове Јелене Димитријевић[footnote] 
Кључне речи: Јелена Димитријевић, хибридност, оријентализам, балканизам, субалтерност
Магдалена Кох
Универзитет „Адам Мицкијевич“
Познањ (Пoљcкa)

Има ли право Константин Брунер?Родни или универзални приступ стваралаштву жена у есејистици Исидоре Секулић[footnote] 
У раду се разматра есејистички опус Исидоре Секулић у родном кључу. Прво се показује зашто је управо есеј идеална форма за списатељке и зашто га је Исидора тако радо користила пишући о страним и домаћим ауторкама. Тај жанр пре свега даје одређену формалну и тематску независност, дозвољава да се изразе сопствене визије и интелектуална убеђења, помаже да се улази у полемике и изрази посебан глас женског субјекта. У другом делу текста анализирају се поједини есеји које је Исидора Секулић посветила проблему феминизма или списатељицама. Као први се разматра важан, мада до сада мало запажен, есеј из 1911. Има ли право Константин Брунер? у коме Исидора полемише са тезама немачког филозофа на тему инфериорности женског ума и представља свој захтевни феминизам. Даље, у тексту се представљају Исидорини есеји о страним европским списатељицама (Вирџинији Вулф, Селми Лагерлеф, Франсоаз Саган) у којим есејисткиња примењује универзални приступ женској књижевности. На крају се разматрају есеји о домаћим ауторкама (Даници Д. Христић, Даници Марковић, Јелени Димитријевић, Јелисавети Ибровац, Милици Јанковић, Види Ј. Радовић, Смиљи Ђаковић и на крају Милици Косић Селем). На том есејистичком материјалу показује се еволуција Исидориног приступа читању жена и њеног померања од универзалног према родном.
Кључне речи: есеј, родни приступ, феминизам, Исидора Секулић, стваралаштво
Биљана Дојчиновић
Филолошки факултет
Универзитет у Београду

„Живимо ли ми само у садашњости?” О покушају стварања женске културне заједнице у раду Јелице Беловић Бернаджиковске[footnote]
У тексту је реч о раду књижевнице, етнографкиње и педагога Јелице Беловић Бернаджиковске на самоафирмацији и афирмацији стваралаштва савременица. Њена настојања да рад жена у култури и јавној сфери опише и представи сагледана су у светлу специфичне идеје о култури коју излаже у монографији о везу из 1907. године, и повезана са радом и рецепцијом савременица представљеним у алманаху Српкиња из 1913. године. 
Кључне речи: Јелица Беловић Бернаджиковска, вез, текстил, култура, списатељке.
Ивана Пантелић
Институт за савремену историју
Београд

Неки аспекти положаја жена у Краљевини Југославији[footnote] 
У међуратној Југославији, поред, раније формираних, хуманитарних друштава јављају се и прве феминистичке организације које се залажу за политичка права жена. О раду и организовању феминистичког покрета у међуратној Југославији може да се говори почев од 1919. године. Друштва која су баштинила феминистичке идеје 1926. године су се издвојила од женских, посвећених искључиво хуманитарном раду. Жене из тих друштава створиле су нови савез у који су могла да се учлане искључиво друштва Женски покрет. Краљевина Југославија је у свом оквиру имала шест различитих правних подручја. Све време трајања ове државе није извршено уједначење грађанског права. Женска удружења се све време трајања Краљевине настојала да се права жена и мушкараца законски изједначе.
Кључне речи: Феминизам, женска удружења, еманципација, Краљевина Југославија
Слободанка Пековић
Институт за књижевност и уметност
Београд

Да ли одећа говори? Одећа као израз индивидуалности списатељки и женски часописи као саветодавци и арбитри одевања[footnote] 
Рад је покушај да се преко часописа за жене са почетка 20. века и на примеру две списатељке, Јелене Димитријевић, Исидоре Секулић, и нешто старије Милице Стојадиновић Српкиње,  покаже како одевање говори о социјалном статусу, културној и друштвеној припадности, и како се уз помоћ одеће врши диференцијација или идентификација у друштву. Када се посматра одећа списатељки или када се говори о ономе шта оне пишу о одевању, уочава се да одећа показује зависност, ропство али и ослобађање од друштвених норми. Иако одећа изражава и артикулише родне различитости, она је пре свега израз индивидуалности и покушај личности да обележи своје место у друштву. С друге стране, текстови у часописима показују како одећа има социјалну и културну димензију и у вези је са подржавањем националних осећања и вредности.
Кључне речи: одевање и индивидуалност, Јелена Димитријевић, Исидора Секулић, женски часописи
Ана Коларић
Филолошки Факултет
Универзитет у Београду

„Жена, домаћица, мајка. Од те три речи зависи цео свет”:анализа часописа Жена (1911-1921)[footnote]
На простору јужне Угарске и Кнежевине Србије категорије попут еманципације жена, „женског питања” и „женских права” разматрају се у другој половини деветнаестог века. Под окриљем национално-ослободилачког покрета еманципација жена се доводи у тесну везу са формирањем српске државе и нације. Овај рад представља покушај да се осветле различити дискурси везани за еманципацију жена, „женско питање” и „женска права” у часопису Жена који је излазио у Новом Саду, између 1911 и 1921. године. Први део рада пружа општији теоријски оквир за анализу женских часописа на српском језику који су објављивани на почетку 20. века. Други део рада посвећен је анализи конкретних примера из часописа Жена.
Кључне речи: еманципација жена, „релациони” и „индивидуалистички” феминизам, формирање нације, женски часописи.